Muslimanska zloupotreba i pogrešna upotreba savremene biblijske nauke

Paul Bilal Williams gaji fascinaciju citiranjem određenih biblijskih naučnika ili pozivanjem na njih ad nauseum ad infinitum kako bi napadao one koje naziva fundamentalističkim hrišćanima, tj. ljude koji veruju da je Sveto pismo nadahnuta i nepogrešiva Božja Reč. Ima čak i preporučeni spisak za čitanje na kojem su jedini autoriteti koje preporučuje oni koji su kritični prema Svetom pismu i, u izvesnim pogledima, prilično neprijateljski raspoloženi i netolerantni prema tradicionalnim konzervativnim hrišćanskim gledištima.

Williams voli da paradira naučnicima kao što su James Barr ili James D. G. Dunn kao autoritetima koji su navodno dokazali da se na Sveto pismo ne može u potpunosti osloniti jer je ispunjeno tolikim brojem grešaka i laži.

Ono što Williamsovo pozivanje na takve izvore čini prilično uznemirujućim jeste to što on njihove kritike ne shvata dovoljno ozbiljno da bi ih primenio na sopstvena verska uverenja, jer kada bi to učinio, više ne bi mogao da ostane „desničarski fundamentalista“ musliman.

Činjenica je da se izjave i zaključci tih istih naučnika mogu upotrebiti protiv Williamsa kako bi se dokazalo da je Kuran knjiga ispunjena lažima i mitovima, da je Muhamed bio lažni prorok i da je islamsko božanstvo lažni bog.

U svetlu toga odlučili smo da započnemo seriju članaka u kojima ćemo citirati neke od istih onih autoriteta koje Williams pokušava nasilno da nametne hrišćanima koji veruju Bibliji, kako bi video šta se dešava kada njihove izjave i tvrdnje primenimo na islam. Na taj način ćemo Williamsu dati da okusi sopstveni lek.

Odlučili smo da se u ovom članku pozabavimo Dunnom, kako bismo videli šta ovaj naučnik ima da kaže o verovanjima prvih hrišćana u pogledu Ličnosti i dela Hrista.

Usredsredićemo se na Dunnove izjave o Filipljanima 2:5-11, odlomku koji se obično naziva Carmen Christi ili „Himna Hristu“.

Ipak, pre nego što citiramo Dunna, od suštinske je važnosti da navedemo i sam tekst:

„Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu, Zato i Njega Bog visoko uzdiže“ (hyper-hypsosen) „i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“

Evo kako drugi prevod prenosi ovaj odlomak:

„Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu, Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu, Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ J. B. Philips New Testament

Prema ovom odlomku, Isus Hristos je izabrao da odloži božanske privilegije i status koje je uživao na osnovu toga što je postojao u obličju Boga, kako bi preuzeo položaj ili status sluge time što je postao ljudsko biće. Učinio je to u poslušnosti Božjoj volji, koja je uključivala i to da mora umreti sramnom smrću na krstu. Kao odgovor na Isusovo dobrovoljno potčinjavanje, Bog je visoko uzvisio Hrista dajući mu ime, odnosno vlast, iznad i preko svih drugih vlasti, što je za posledicu imalo da svako stvorenje obožava Hrista kao Gospoda.

Ono što ovaj tekst čini tako izuzetnim jeste to što Hristu pripisuje upravo onaj status i ono obožavanje za koje Stari zavet kaže da pripadaju jedino Bogu!

Na primer, Jahve je taj koji je visoko uzvišeni Gospod celokupnog stvorenja i on je taj pred kojim će se svako koleno pokloniti u obožavanju i pokornosti:

„Gospod caruje: nek se raduje zemlja! Nek se vesele ostrva mnoga.“… „Gore kao vosak tope se od lica Gospodnjega, od lica Gospoda svoj zemlji.“… „Nek se stide svi koji se klanjaju kipovima, koji se hvale idolima svojim. Poklonite mu se svi bogovi.“… „Jer si ti, Gospode, visok nad svom zemljom i nadvisuješ“ (hyper-hypsothe) „sve bogove.“ Psalam 96[eng. 97]:1, 5, 7, 9 LXX

„Oglasite, i dovedite, neka vijećaju zajedno: Ko je to od starine kazao? Ko je javio još onda? Nijesam li ja, Gospod? Nema osim mene drugoga Boga, nema Boga pravednoga i Spasitelja drugoga osim mene. Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga. Sobom se zakleh; izide iz usta mojih riječ pravedna, i neće se poreći, da će im se pokloniti svako koljeno, i zaklinjati se svaki jezik. I govoriće: U Gospodu je pravda i sila; k njemu će doći; ali će se posramiti svi koji se gnjeve na nj. U Gospodu će se opravdati i proslaviti sve sjeme Izrailjevo.“ Isaija 45:21-25 LXX

Pogledajmo sada šta Dunn ima da kaže o ovom novozavetnom odlomku:

„(a) Fil. 2:6-11. Od studije E. Lohmeyera o ovom odlomku iz 1928. godine sve je više prihvaćeno da je reč o RANOHRIŠĆANSKOJ HIMNI koju je Pavle namerno CITIRAO. Ravnoteža i ritam rečeničnih celina svakako idu u prilog ovom gledištu, mada je stvarna struktura himne još uvek predmet spora. Najjači putokaz je verovatno paralelizam koji postaje očigledan kada se stihovi rasporede u dvostihe, budući da je stil hebrejske poezije da misao jednog (polu)reda ponovi drugačijim rečima u sledećem. Gotovo savršen paralelizam izlazi na videlo ako se tri izraza smatraju objašnjavajućim glosama: st. 8 – „smrt na krstu“; st. 10 – „na nebu, na zemlji i pod zemljom“; st. 11 – „na slavu Boga Oca“. Možda je najzadovoljavajući način da se to prikaže taj da se sledi obrazac koji predlaže R. P. Martin:

Koji budući u obličju Božjem
nije smatrao otimanjem to da bude jednak sa Bogom
Nego je sebe ispraznio,
uzevši obličje roba.
Postavši u ljudskoj sličnosti.
I našavši se u obličju čoveka.
Ponizio je sebe
postavši poslušan do smrti …
Zato ga je Bog visoko uzvisio do visina
i darovao mu ime koje je iznad svakog imena.
Da se u ime Isusovo pokloni svako koleno …
i svaki jezik ispovedi da je „Isus Hristos Gospod“.

„… U ovom slučaju mnogo je opravdanije prepoznati snažan jevrejski uticaj: hebrejski pesnički oblik naveo je Lohmeyera čak i na pomisao da iza grčkog teksta prvobitno stoji aramejska pesma; verovatno postoji izvestan uticaj jevrejskog razmišljanja o stradanju i izbavljenju pravednika. Ali daleko najsnažniji uticaj u celini jesu spekulacije u mnogim jevrejskim krugovima o Adamovom grehu, njegovim posledicama i Božjem leku. Hrišćanska verzija toga jeste Isusova poslušnost koja više nego poništava Adamovu neposlušnost (up. naročito Rimljanima 5:12-21). Ovde je kontrast jasan: Adam, budući u božanskom obličju, posegnuo je za jednakošću sa Bogom; iako čovek, uzvisio je sebe i bio neposlušan; stoga je bio osuđen na postojanje pod vlašću greha i smrti. Nasuprot tome, Hristos, budući u obličju Božjem, nije posegnuo za jednakošću sa Bogom; uzeo je obličje roba, prihvatio stanje (palog) čovečanstva i ponizio sebe u poslušnosti do smrti; stoga ga je Bog uzvisio i dao mu TITULU I ČAST KOJE PRIPADAJU BOGU.

„Još jedno pitanje jeste da li ovde imamo trostepenu hristologiju. Da li himna više ne govori jednostavno o zemaljskom i uzvišenom Hristu, već sada i o ranijem stupnju mitske pretpovesti ili preegzistencije? Verovatno, međutim, ne bi trebalo tome pridavati preveliki značaj. Osnovni motiv je kontrast poniznost–uzvišenje, a prva dva reda ne pokazuju nikakvo spekulativno zanimanje za božansko biće i suštinu u stupnju pretpovesti. Jezik je preuzet iz pripovesti o Adamu i pre svega se koristi da naglasi Hristovu poniznost, to koliko je veliko bilo njegovo samoponiženje. Ovom produbljivanju ideje o Hristovoj zemaljskoj poniznosti odgovara srazmerno pojačavanje ideje o uzvišenju – Bog ga je (doslovno) NAD-UZVISIO i dao mu BOŽANSKU TITULU kyrios (vidi takođe niže, str. 239).“ (Dunn, Unity and Diversity In The New Testament: An Inquiry into the Character of Earliest Christianity [SCM Press, treće izdanje 2006], VII Patterns Of Worship, 35. Early Christian Hymns, str. 146-147; podebljanje i velika slova naši)

Prema Dunnu, ovo nije odlomak koji je Pavle izmislio, već ranohrišćanska himna koju je blaženi apostol prilagodio i uklopio u svoju nadahnutu poslanicu!

I ne samo da se Dunn slaže sa konsenzusom novozavetne nauke da je reč o ranohrišćanskoj himni koja prethodi Pavlovom pisanju, nego i priznaje da su, prema toj pretpavlovskoj bogoslužbenoj pesmi, prvi hrišćani ispovedali da je Isus uzvišen tako da deli Božje ime i suverenu vlast nad celokupnim stvorenjem.

Dunn čak na drugom mestu priznaje da ova himna dodatno potvrđuje da su rani hrišćani verovali da Isus prima upravo ono obožavanje koje se sme davati jedino Bogu!

„Najupečatljiviji od svih jeste odlomak Filipljanima 2:9-11, već naveden na početku ovog odeljka: ‚u ime Isusovo pokloniće se svako koleno … i svaki jezik ispovediti da je Isus Hristos Gospod‘ (2:10-11). Niko ko poznaje svoje Pismo ne bi mogao da ne prepozna aluziju na Isaiju 45:23: ‚meni će se pokloniti svako koleno i svaki jezik ispovediti.‘ Ono što je, međutim, zapanjujuće jeste to što ove reči u Isaiji izgovara Bog, i to u jednom od najbeskompromisnijih monoteističkih odlomaka u celoj Bibliji.

21Nema drugog boga osim mene,
pravednog Boga i Spasitelja;
nema nikoga osim mene.
22 Obratite se meni i bićete spaseni,
svi krajevi zemlje!
Jer ja sam Bog i nema drugoga.
23 Sobom sam se zakleo,
iz mojih usta izašla je u pravednosti
reč koja se neće vratiti:
‚Meni će se pokloniti svako koleno,
svaki jezik će se zakleti‘ (LXX dodaje ‚Bogu‘).

„U najmanju ruku moramo priznati da je filipljanska himna (2:6-11) predviđala klicanje Hristu i strahopoštovanje pred njim koje je, prema Isaiji, Bog polagao ISKLJUČIVO za sebe. Kako god da se gleda, to je zapanjujući prenos da ga bilo koji Jevrejin izvrši ili prihvati.

„Ipak, istovremeno moramo primetiti poslednji red himne: ‚svaki jezik ispovediće da je Isus Hristos Gospod, na slavu Boga Oca‘ (2:11). To znači da klicanje Isusu Hristu kao Gospodu nije podrazumevalo nikakav nebeski prevrat ili preuzimanje vlasti, nikakvu zamenu Boga Hristom. Naprotiv, Bog je taj koji će biti proslavljen u ispovedanju Isusa. I to ne zato što je jedan poistovećen sa drugim (Isus je Gospod, Bog je Otac). Nego, najočiglednije, zato što je jedan Bog (iz Isaije 45) izabrao da PODELI svoju suverenu vlast sa uzvišenim Hristom. Drugim rečima, ponovo smo se vratili u scenario iz 1. Korinćanima 15:24-28. UNIVERZALNO GOSPODSTVO Isusa Hrista Bog je odredio i ostvario, ali vrhovna slava pripada Bogu. (Dunn, The Theology of Paul The Apostle [William B. Eerdmans publishing Co., Grand Rapids, MI/Cambridge, U.K., izdanje u mekom povezu 2006] Chapter 4. The Gospel of Jesus Christ, 10. The Risen Lord, str. 251-252; podebljanje i velika slova naši)

Dakle, prema upravo onom naučniku čija dela Williams voli da papagajski ponavlja, dokazi nepobitno utvrđuju da su najraniji Isusovi sledbenici verovali i svedočili da Hristos deli Božju vlast nad svim stvarima, poseduje božansko ime Božje i prima obožavanje koje se daje jedino Bogu!

Dunn nije jedini novozavetni naučnik koji priznaje da su prvi hrišćani upravo to verovali:

„… Ali najupečatljiviji primer za to svakako je Filipljanima 2:10-11, gde se prisvaja Isaija 45:23-25 (koja je prvobitno objavljivala pokornost Bogu) da bi se prikazalo eshatološko klicanje Isusu kao Kyrios-u ‚na slavu Boga Oca‘.

„Ove primene starozavetnih Kyrios odlomaka na Isusa podrazumevaju i pretpostavljaju uverenje da je on na neki dubok način neposredno i jedinstveno povezan sa Bogom. Na primer, u Filipljanima 2:9-11 Isusov status daruje Bog, koji je Isusa uzvisio i dao mu ‚ime iznad svakog imena‘. Stvaralačko razumevanje Isaije 45:23 u ovim stihovima kao predskazanja opšteg priznanja Isusa kao Kyrios-a pokazuje da davanje ove titule mora biti grčki ekvivalent nošenja starozavetnog imena Božjeg. Moramo primetiti da se za odlomak Filipljanima 2:6-11 široko smatra da je Pavlova prerada hristološke himne koja je verovatno nastala mnogo ranije od poslanice u kojoj je sačuvana, i da Pavle ne oseća nikakvu potrebu da je objašnjava ili opravdava. Još jednom, to znači da Pavle ovde NIJE HRISTOLOŠKI INOVATOR, barem što se tiče sadržaja ovog odlomka i pobožne prakse koju on odražava. Umesto toga, odlomak nam pruža dragocen istorijski dokaz o pobožnosti prema Isusu koja je bila toliko poznata da je Pavle mogao da upotrebi ovo fascinantno hristološko recitovanje kao osnovu za iznošenje svoje prave poente ovde, a to je poziv na primereno hrišćansko etičko ponašanje.“ (Larry W. Hurtado, Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/Cambridge U.K. 2003], 2. Early Pauline Christianity, str. 112-113)

„Taj naglasak na Isusovom visokom statusu već je pogođen u st. 9, koji opisuje radnje što predstavljaju Božji odgovor na Isusovo samoponiženje. Nakon Isusove ponizne poslušnosti, čak i do smrti raspećem, i kao odgovor na nju, Bog je Isusa ‚visoko uzvisio‘. ‚Visoko uzvisio‘ ovde prevodi isti grčki glagol koji je upotrebljen u Psalmu 96:9 (LXX; Psalam 97:9 u hebrejskom) da bi se hvalila Božja vrhovnost ‚visoko iznad svih bogova‘. Bog je takođe dao Isusu ‚ime iznad svakog imena‘. Iako ovde nemamo izričito pominjanje Isusovog vaskrsenja, najverovatnije je da je Božje uzvišenje Isusa u Filipljanima 2:9 implicitno povezano sa tim događajem. U Novom zavetu Isusovo vaskrsenje nije bilo prosto njegovo oživljenje; ono je uključivalo i to da ga je Bog opravdao i uzvisio do jedinstvenog statusa – na primer, ‚s desne strane‘ Boga (slika i izraz preuzeti su iz Psalma 110:1 [LXX 109:1], ključnog biblijskog teksta u najranijem izražavanju Isusovog statusa)…

„Da se vratimo našem odlomku iz Filipljanima, posebno u st. 9, pominjanje toga da je Isusu dato ‚ime iznad svakog imena‘ praktično zahteva od nas da mislimo na tradicionalnu, pobožnu jevrejsku procenu svetog imena Božjeg. Štaviše, ovde verovatno imamo još jedan odjek Isaije 45:18-25. U LXX tog odlomka iz Isaije, YHWH je Kyrios čija vrhovnost treba da bude očigledna svima. Tako klicanje u Filipljanima 2:11, ‚Kyrios Iesous Christos‘ („Isus Hristos/Mesija je Gospod“), određuje uzvišeno ime koje Isus sada nosi. Koliko god to bilo zapanjujuće, Filipljanima 2:9 mora se posmatrati kao tvrdnja da je Bog na neki način dao Isusu (da deli?) božansko ime koje je na grčkom predstavljeno rečju Kyrios, a na hebrejskom tetragramom. Kako je Nagata rekao: ‚Stihovi 10-11 čine uzvišenog Isusa faktički Bogom.‘ Kao što ćemo ubrzo videti, to ipak ne znači da Isus zasenjuje Boga biblijskog predanja. Uzvišene tvrdnje iznesene o Isusu predstavljaju osobenu ‚mutaciju‘ u tradicionalnom jevrejskom monoteizmu, ali svakako ne i njegovo potpuno odbacivanje.“ (Hurtado, How on Earth Did Jesus Became a God? – Historical Questions about Earliest to Jesus [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/Cambridge, U.K. 2005], Part I: Issues and Approaches, 4. A “Case Study” in Early Christian Devotion to Jesus: Philippians 2:6-11, str. 93, 94-95; podebljanje naše)

Sve prethodno izloženo predstavlja ozbiljan problem za Williamsa, koji je naveden da veruje da je Muhamed bio Božji prorok i da je Kuran Božja reč. Prema njegovom verskom pismu, svi Isusovi sledbenici su navodno bili muslimani:

„I kada je Isus osetio da oni ne veruju, rekao je: „Ko su pomagači moji na putu prema Allahu?“ „Mi smo Allahovi pomagači“, rekoše učenici, „mi u Allaha verujemo, a ti budi svedok da smo mi Allahu predani.““ S. 3:52 Hilali-Khan

„i kada Sam apostolima naredio: „Verujte u Mene i Mog Poslanika“, oni su odgovorili: „Verujemo, a Ti budi svedok da smo muslimani.““ S. 5:111 Hilali-Khan

Kao takvi, Isusovi učenici bi prihvatili islamsko učenje o tauhidu, reči skovanoj da označi verovanje da je Alah jedna jedina osoba, tj. unitarijanizam.

To znači da bi Isusovi sledbenici takođe potvrđivali tri glavna podskupa tauhida, naime,

Tauhid al-rububiyyah, tj. da je Alah jedini tvorac, izdržavatelj i vladar svih stvari, koji nijednom stvorenju ne dozvoljava da deli njegovo suvereno gospodstvo nad celokupnim stvorenjem:

„Nevernici su oni koji govore: „Zaista je Allah Mesija Marijin sin!“ Reci: „Ko može da spreči Allaha da, ako hoće, uništi Mesiju, Marijinog sina, i njegovu majku, i sve one koji su na Zemlji?“ Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih; On stvara šta hoće, i Allah nad svime ima moć. Jevreji i hrišćani kažu: „Mi smo deca Allahova i Njegovi miljenici.“ Reci: „Pa zašto vas On kažnjava zbog vaših greha?“ A nije tako! Vi ste kao i ostali ljudi koje On stvara: kome hoće On će da oprosti, a koga hoće On će da podvrgne patnji. Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih, i kod Njega je konačno odredište.“ S. 5:17-18 Muhammad Asad

„I reci: „Sva hvala Allahu Koji Sebi nije uzeo deteta i Koji u vlasti nema sličnog, i Kome ne treba zaštitnik zbog nemoći“ – i istinski Ga veličaj!“ S. 17:111 Y. Ali

Tauhid al-uluhiyyah/ibaadah, npr. da se jedino Alah sme obožavati i prizivati, budući da on nijednom stvorenju ne dozvoljava da deli njegovo obožavanje.

„Allaha obožavajte i ništa Mu u obožavanju ne pridružujte“ S. 4:36 Hilali-Khan

Evo kako je Muhammad Asad, jedan od Williamsovih omiljenih muslimanskih učenjaka, objasnio ovaj stih u svom kuranskom prevodu i komentaru:

46 Izraz shay'an (ovde preveden kao „na bilo koji način“) jasno pokazuje da se širk („pripisivanje božanstva bilo čemu pored Boga“) ne ograničava na obožavanje drugih „božanstava“, već podrazumeva i pripisivanje božanskih ili kvazibožanskih moći osobama ili predmetima koji se ne smatraju božanstvima: drugim rečima, obuhvata i obožavanje svetitelja itd.

Evo nekih drugih odlomaka koji podstiču muslimane da obožavaju i mole se jedino Alahu:

„zato, veličaj svoga Gospodara i hvali Ga, i budi od onih koji Mu se klanjaju, i Gospodara svoga obožavaj sve dok ti smrt ne dođe!“ S. 15:98-99 Hilali-Khan

„O vernici, klanjajte se i ničice padajte i svoga Gospodara obožavajte, i radite dobra dela da biste postigli ono što želite.“ S. 22:77 Hilali-Khan

„Džamije su radi Allaha, i ne molite se, pored Allaha, nikome!“ S. 72:18 Asad

„A kada je Allahov sluga ustao da Mu se pomoli, oni su se skoro svi na njega u gomilama okomili. Reci: „Ja se samo svome Gospodaru molim i nikoga pored Njega ne obožavam.““ S. 72:19-20 Pickthall

Tauhid al-asma wa-sifaat, tj. da Alah poseduje određena imena i svojstva i vrši određene funkcije koje niko drugi ne poseduje niti je u stanju da vrši.

To uključuje i takva božanska imena kao što je Gospod, za koje Kuran kaže da se nikada ne sme pripisati nijednom stvorenju, čak ni ako je prorok ili anđeo:

„Reci: „O vi kojima je data Knjiga, dođite da se okupimo uz reči koje mi i vi uzajamno delimo: da nikoga osim Allaha ne obožavamo, da Mu u obožavanju ništa ne pridružujemo, i da jedni druge, pored Allaha, bogovima ne smatramo!“ Pa, ako se oni okrenu, vi recite: „Budite svedoci da smo mi muslimani!““ S. 3:64 Asad

„On vam ne naređuje da anđele i verovesnike smatrate božanstvima. Zar da vam naređuje neverovanje, nakon što ste postali Njemu predani?!“ S. 3:80 Asad

Asad navodi da ovaj odlomak odbacuje obožavanje ili poštovanje svetitelja i anđela:

63 Tj. pripisivanje njima božanskih ili polubožanskih moći: kategoričko odbacivanje obožavanja svetitelja i anđeoskih bića.

Ako su, dakle, učenici zaista bili muslimani, onda niko od njih ne bi išao unaokolo objavljujući da se Hristos posle svog vaskrsenja uzneo na nebo da bi delio Božju suverenu vlast nad celim stvorenjem, jer bi to značilo počiniti neoprostivi greh širka, npr. pridruživanje stvorenja Alahu u njegovim isključivim božanskim imenima, svojstvima i funkcijama:

„Allah, zaista, neće da oprosti idolopoklonstvo, a oprostiće sve mimo toga, kome On hoće! A onaj ko drugog pored Allaha obožava, čini potvoru i veliki greh.“ S. 4:48 – up. 4:116; 2:22

Niti bi podsticali ljude da obožavaju Isusa kao Gospoda, niti bi uzimali starozavetne tekstove koji govore o opštem obožavanju koje će Jahve na kraju primiti i primenjivali to na obožavanje koje Bog Otac očekuje da svako da Isusu.

A ipak, prema naučnicima koje Williams neprestano citira, poput Dunna, upravo su to prvi hrišćani propovedali i verovali!

To znači ili da Hristovi sledbenici nisu smatrali da je on puki čovek, ili da islamska teologija greši pretpostavljajući da Bog ne bi dozvolio stvorenju da deli njegova jedinstvena božanska svojstva i slavu.

Ipak, u oba slučaja to bi značilo da nikada ne bismo mogli postati muslimani, jer islam izvrće i poriče ono što su, kako tvrde Williamsovi sopstveni autoriteti, najraniji Isusovi sledbenici učili i potvrđivali.

To takođe znači da, ako Williams zaista veruje ono što govore neke od samih knjiga koje drugima preporučuje, onda nema drugog izbora nego da odbaci Muhameda kao lažnog proroka i prizna da je Kuran knjiga ispunjena istorijskim netačnostima i lažima.

Nastavak u 2. delu.