Muslimanska zloupotreba i pogrešna upotreba moderne biblijske nauke, 2b deo

Nastavljamo tamo gde smo stali.

U ovom odeljku želimo da se osvrnemo na nekoliko Danovih tvrdnji o tome kako je rana Crkva obožavala svog vaskrslog Gospoda. On tvrdi da postoje određene reči koje se upotrebljavaju za obožavanje koje se prinosi Bogu, a koje se u novozavetnim spisima nikada ne primenjuju na Isusa. Neki od tih izraza su sledeći:

„Na drugim mestima u novozavetnim spisima, ‘molitva’ kao takva (proseuchesthai, proseuche), izričito ili implicitno, uvek je upućena Bogu.“ (Did the First Christians Worship Jesus? The New Testament Evidence [Society for Promoting Christian Knowledge Publishing, UK /Westminster John Knox Press, USA 2010], 2. The practice of worship, 2.1 Prayer, str. 33)

Dan greši, jer se reč proseuchesthai upotrebljava u vezi sa obožavanjem koje je rana Crkva prinosila Hristu:

„Prvu ti knjigu napisah, o Teofile, o svemu što poče Isus i tvoriti i učiti Do dana kada se vaznese, pošto Duhom Svetim dade zapovjesti apostolima koje izabra,“… „Onda oni koji bijahu sabrani pitahu ga govoreći; Gospode, hoćeš li u ovo vrijeme uspostaviti carstvo Izrailjevo? A on im reče: Nije vaše znati vremena i rokove koje Otac zadrža u svojoj vlasti,“… „Treba, dakle, od ovih ljudi koji su bili zajedno s nama za sve vrijeme otkako među nas dođe i iziđe od nas Gospod Isus, Počevši od krštenja Jovanova do dana kada se uznese od nas, da jedan od ovih bude s nama svjedok njegovog vaskrsenja. I postaviše dvojicu: Josifa zvanog Varsava, koji bi nazvan Just, i Matiju. I pomolivši se rekoše: Ti, Gospode, poznavaoče srdaca sviju, pokaži jednoga od ove dvojice koga si izabrao,“ Dela apostolska 1:1-2, 6-7, 21-24

Iz konteksta je jasno da Gospod kome su se učenici molili nije niko drugi do vaskrsli Hristos, budući da se kroz celo ovo poglavlje upravo On naziva Gospodom i za Njega se kaže da je izabrao apostole:

„Lukina reč ‘molili su se’ oblik je glagola proseuchomai, koji je bio ‘religijski tehnički termin za obraćanje božanstvu radi traženja pomoći’. Možemo biti razumno sigurni da je ‘Gospod’ kome su se učenici molili bio Gospod Isus, iz tri razloga (koje treba posmatrati kumulativno). Prvo, kao i ostali novozavetni pisci, Luka je najčešće upotrebljavao ‘Gospod’ (kurios) za Isusa. Drugo, Petar je neposredno pre nego što se grupa u molitvi obratila ‘Gospodu’ pomenuo ‘Gospoda Isusa’ (Dela apostolska 1:21). Treće, Isus je lično izabrao ljude koji su služili kao Njegovi apostoli, uključujući Pavla i sve druge izabrane nakon Isusovog vaskrsenja. Glagol koji Luka upotrebljava u Delima apostolskim 1:24 za ‘izabrao si’ (exelexo) isti je onaj glagol koji se u drugom obliku javlja ranije u poglavlju u vezi sa Isusom koji je ‘izabrao’ svoje apostole (exelexato, 1:2). U svom jevanđelju Luka upotrebljava drugi oblik istog glagola u vezi sa Isusovim biranjem dvanaestorice apostola (eklexamenos, Luka 6:13), a srodni imenički oblik upotrebljava za ‘izbor’ Pavla za apostola od strane Gospoda Isusa (ekloges, Dela apostolska 9:15). Stoga, kada su se učenici molili da im ‘Gospod’ pokaže koga je ‘izabrao’ da bude apostol, treba da razumemo da je taj Gospod sam Isus.“ (Robert Bowman i J. Ed Komoszewski, Putting Jesus in His Place: The Case for the Deity of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], Part 1: The Devotion Revolution: Jesus Shares the Honors Due to God, Chapter 3. What A Friend We Have In Jesus, str. 48)

Dakle, ne samo da se reč proseuchesthai (ili tačnije proseuchomai) upotrebljava u vezi sa obožavanjem koje se prinosi Hristu, nego su prvi hrišćani u svojim molitvama Njemu objavljivali i sveznanje svog vaskrslog Gospoda!

Uostalom, samo neko ko je sveznajuć može poznavati srca svih ljudi — znanje koje su apostoli i njihovi sledbenici pripisivali Isusu i ovde i na drugim mestima u svojim nadahnutim spisima:

„A ondje sjeđahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim: Što ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grijehe osim jednoga Boga? I odmah razumjevši Isus duhom svojim da oni tako pomišljaju u sebi, reče im: Što tako pomišljate u srcima svojim?“ Marko 2:6-8

„A kada bješe u Jerusalimu o prazniku Pashe, mnogi vjerovaše u ime njegovo videći znake njegove koje činjaše. A sam Isus ne povjeravaše sebe njima, jer ih je on znao sve. I ne trebaše da mu ko svjedoči za čovjeka; jer sam znadijaše šta bješe u čovjeku.“ Jovan 2:23-25

„Rekoše mu učenici njegovi: Eto sad otvoreno govoriš, i priču nikakvu ne govoriš. Sada znamo da sve znaš, i ne treba da te ko pita. Po tome vjerujemo da ti od Boga iziđe. Isus im odgovori: Sada li vjerujete?“ Jovan 16:29-31

„Reče mu treći put: Simone Jonin, voliš li me? Petar se ožalosti što mu reče treći put: voliš li me? I reče mu: Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim. Reče mu Isus: Napasaj ovce moje.“ Jovan 21:17

„A ja najmanje marim što me sudite vi ili čovječiji dan; a ni sam sebe ne sudim. Jer ne osjećam ništa na svojoj savjesti, ali zato nisam opravdan; a onaj koji me sudi jeste Gospod. Zato ne sudite ništa prije vremena, dokle ne dođe Gospod, koji će i osvijetliti što je sakriveno u tami i objaviti namjere srca; i tada će biti svakome pohvala od Boga.“ 1. Korinćanima 4:3-5 – up. 1:7-8; 2. Korinćanima 5:10; Rimljanima 2:16

„I anđelu Crkve u Tijatiri napiši: Tako govori Sin Božiji, čije su oči kao plamen ognjeni, a noge kao sjajni bakar: Znam djela tvoja, i ljubav, i vjeru, i služenje, i trpljenje tvoje, i sadašnja djela tvoja su brojnija od ranijih.“… „i poznaće sve Crkve da sam ja koji ispituje bubrege i srca, i daću svakome od vas po djelima vašim.“ Otkrivenje 2:18-19, 23b – up. Jeremija 17:10

Ipak, takvo svojstvo pripada jedino Bogu, i stoga podrazumeva da su prvi hrišćani obožavali Isusa kao svog vaskrslog Gospoda i Boga!

Kao što objašnjavaju evangelikalni naučnici Robert M. Bowman Jr. i J. Ed Komoszewski:

„Jedno Božje svojstvo koje može doneti utehu i sigurnost – ili veliku strepnju i uznemirenost – jeste Božje sveznanje. Biblija izričito kaže da Bog „zna sve“ (1. Jovanova 3:20). To znanje je krajnje podrobno, i obuhvata čak i sitnice poput broja vlasi na nečijoj glavi (Matej 10:30). Bog zna šta će se dogoditi od sada pa do kraja istorije (Isaija 46:9-10). Zna šta ćemo reći pre nego što izgovorimo (Psalam 139:4), jer zna šta je u našim srcima (Psalam 139:1-3). To je nešto što važi jedino za Boga, kao što je Solomon priznao u molitvi: „jer ti sam znaš srca svijeh sinova čovječijih“ (1. Carevima 8:39 ESV).

„Novi zavet pripisuje to isto sveznanje Isusu Hristu. U prvoj zabeleženoj zajedničkoj molitvi upućenoj Isusu, apostoli i drugi vernici ispovedili su: „Ti, Gospode, poznavaoče srdaca sviju“ (Dela apostolska 1:24). Već i sama činjenica da Isus može da čuje molitve suštinski podrazumeva, naravno, neograničeno znanje. Na drugim mestima jevanđelja izveštavaju da je Isus znao šta drugi ljudi misle (Matej 9:4; 12:25; Marko 2:6-8; Luka 6:8). Isus je tvrdio da zna šta bi drevni narodi Tira, Sidona, pa čak i Sodoma učinili u drugačijim okolnostima (Matej 11:21-23; Luka 10:13-15). Morao bi da na takav način poznaje srca ljudi da bi na kraju istorije sudio celom čovečanstvu (Matej 25:31-46; Jovan 5:22-23; Dela apostolska 17:31; 2. Korinćanima 5:10). Kao što Pavle kaže, Gospod (Isus) „koji će i osvijetliti što je sakriveno u tami i objaviti namjere srca“ (1. Korinćanima 4:5). U knjizi Otkrivenja Isus tvrdi da će, kada vide da su se Njegova upozorenja ispunila, „poznaće sve Crkve da sam ja koji ispituje bubrege i srca, i daću svakome od vas po djelima vašim.“ (2:23).“ (Isto, Part 2: Like Father Like Son: Jesus Shares the Attributes of God, Chapter 9. Jesus: The Right Stuff, str. 118-119; podebljanje je naše)

I:

„Knjiga Dela apostolskih otvara se Isusovim poslednjim javljanjem učenicima i Njegovim vaznesenjem na nebo (Dela apostolska 1:1-11). Dok su učenici čekali dolazak Svetog Duha, izmolili su prvu zabeleženu molitvu upućenu Isusu, oslovljavajući Ga sa ‘Gospode’ i priznajući da On poznaje srca svih ljudi (Dela apostolska 1:24). Stari zavet, naravno, pripisuje to svojstvo poznavanja ljudskih srca jedino Jehovi (1. Carevima 8:39).“ (Isto, Part 3: Name Above All Names: Jesus Shares the Names of God, 13. He is Lord, str. 160; podebljanje je naše)

Dan takođe tvrdi da Jovan u svojoj prvoj poslanici ne upotrebljava određene grčke reči za traženje u molitvi u vezi sa Isusom:

„1. Jovanova slično podstiče svoje čitaoce/slušaoce da smelo mole (aitein) Boga u molitvi (1. Jovanova 5:14-16). I premda se erotan u poslanicama obično javlja u svakodnevnom značenju ‘pitati, tražiti’, i u 1. Jovanovoj 5:16 molba je upućena Bogu (u ime brata koji greši). Ipak, znakovito je da se, kada se upotrebe u molitvi, aitein i erotan uvek odnose na traženje ili molbu upućenu Bogu, a nikada Isusu.“ (Isto, str. 34)

Problem sa Danovom tvrdnjom jeste u tome što on pogrešno pretpostavlja da je 1. Jovanova 5:14-15 molitva upućena Ocu, dok kontekst pokazuje da je zapravo usmerena ka Sinu!

„I ovo je svjedočanstvo da nam je Bog dao život vječni; i ovaj život je u Sinu njegovom. Onaj koji ima Sina ima život; ko nema Sina Božijega nema života. Ovo napisah vama koji vjerujete u ime Sina Božijega, da znate da imate život vječni i da vjerujete u ime Sina Božijega. I ovo je smjelost koju imamo prema Njemu: da nas posluša ako što molimo po volji njegovoj. I kad znamo da nas sluša što god molimo, znamo da imamo traženo što smo iskali od Njega. Ako neko vidi brata svojega gdje griješi grijehom ne na smrt, neka se moli, i daće mu život; onima koji griješe ne na smrt. Ima grijeh na smrt, za njega ne kažem da se moli. Svaka nepravda je grijeh; a ima grijeh ne na smrt.“ 1. Jovanova 5:11-17

U neposrednom kontekstu, Onaj koga treba moliti i kome se treba obraćati jeste Sin Božji!

To ima smisla u svetlu činjenice da nam je Jovan već u svom jevanđelju rekao kako je Isus kazao svojim učenicima da je On Taj koji daje život, tačnije večni život, kome god hoće:

„Jer hljeb je Božiji onaj koji silazi s neba i daje život svijetu.“… „A Isus im reče: Ja sam hljeb života: koji meni dolazi neće ogladnjeti, i koji u mene vjeruje neće nikad ožednjeti.“… „Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla. A ovo je volja Oca koji me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u posljednji dan. A ovo je volja Oca koji me posla, da svaki koji vidi Sina i vjeruje u njega ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“ Jovan 6:33, 35, 38-40

„Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu. I ja im dajem život vječni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje. Otac moj koji mi ih je dao veći je od sviju; i niko ih ne može oteti iz ruke Oca mojega. Ja i Otac jedno smo.“ Jovan 10:27-30

„Isus joj reče: Ja sam vaskrsenje i život; koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u mene neće umrijeti vavijek. Vjeruješ li ovo? Reče mu: Da, Gospode! Ja vjerujem da si ti Hristos Sin Božiji koji dolazi u svijet.“ Jovan 11:25-27

„Isus mu reče: Ja sam Put i Istina i Život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“ Jovan 14:6

„Ovo izgovori Isus, pa podiže oči svoje nebu i reče: Oče, došao je čas, proslavi Sina svojega, da i Sin tvoj proslavi tebe; Kao što si mu dao vlast nad svakim tijelom, da svemu što si mu dao, daruje im život vječni.“ Jovan 17:1-2

Isus je takođe obavestio svoje sledbenike da će učiniti sve što od Njega lično zatraže u Njegovo ime.

„Zaista, zaista vam kažem: Ko vjeruje u mene, djela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti; jer ja idem Ocu svome. I što god zaištete (od Oca) u ime moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.“ Jovan 14:12-14

Bowman i Komoszewski objašnjavaju zašto je ovo zaista zapanjujuća tvrdnja koju Isus iznosi:

„Prema Jevanđelju po Jovanu, sam Isus je podsticao svoje najranije sledbenike da Mu se mole: „I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.“ (Jovan 14:14, prevod autora). Nekim čitaocima zvuči čudno govoriti o molitvi Isusu u Njegovo sopstveno ime, ali i grčki Stari zavet ponekad govori na taj način (npr. 1. Dnevnika 16:8, „glasite ime njegovo“; Psalam 54:1, „imenom svojim pomozi mi“, doslovno prevedeno). Hrišćanskim čitaocima poznatija je praksa upućivanja molitve Ocu u ime Isusovo, praksa koja se pominje na drugom mestu u istom odeljku ovog jevanđelja (Jovan 15:16; 16:23-24).

„Ispostavlja se da neki grčki rukopisi Jevanđelja po Jovanu izostavljaju reč ‘mene’ (koja se u grčkom slučajno piše isto, me) u Jovanu 14:14. Najbolje objašnjenje tog izostavljanja jeste da je nekim prepisivačima zaista delovalo neobično da Isus govori o molitvi koja se Njemu upućuje u Njegovo sopstveno ime, pa su izostavili me. Kada se moderni komentatori priklone varijantama koje izostavljaju tu reč, to je obično razlog koji navode. Nema mnogo sumnje da je izvorni tekst odlomka sadržao reč me, jer su rukopisi koji podržavaju to čitanje uopšteno stariji, potiču iz širokog raspona rukopisa i iz raznorodnih geografskih porekala nego oni rukopisi koji tu reč izostavljaju.

„Čak i da reč ‘mene’ nije u tekstu, Jovan 14:14 bi i dalje govorio o molitvi Isusu. Pretpostavimo da je Isus rekao: „I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.“ Prirodan zaključak jeste da je osoba koja čini ono što tražimo ista ona osoba od koje tražimo. I opet, kvalifikujuća fraza ‘u moje ime’ ima starozavetni presedan. Tražiti (ili činiti bilo šta) u nečije ime znači činiti to na osnovu njegovog autoriteta, uz njegovu podršku, u vernosti toj osobi. Isus, dakle, kaže da će, šta god da tražimo, ako to tražimo iz vernosti i odanosti Njemu, On to učiniti. U kontekstu, Isus govori svojim učenicima da to mogu činiti pošto On ode da bude sa Ocem na nebu (st. 12). Pravilno shvaćeno, dakle, sa ‘mene’ ili bez toga, Isus nas u Jovanu 14:14 poziva da Mu se molimo. To što svoje molitve možemo upućivati bilo Ocu bilo Sinu sasvim je u skladu sa neposrednim kontekstom. Uostalom, Isus je upravo rekao: „Ko je vidio mene, vidio je Oca“ … „Vjerujte mi da sam ja u Ocu i Otac u meni“ (Jovan 14:9, 11).“ (Putting Jesus in His Place, str. 51-52; podebljanje je naše)

Ironično, Dan je svestan ovog teksta, budući da ga pominje ranije u svojoj raspravi:

„Jevanđelje po Jovanu ne upotrebljava nijednu od uobičajenih reči za molitvu (proseuchesthai, proseuche, deesthai, deesis), ali je njegova upotreba glagola aitein i erotan smelija. Samarjanka je mogla da zatraži (aitein) od Isusa živu vodu (Jovan 4:10). Isus obećava da će zamoliti (erotan) Oca da svojim učenicima da drugog Utešitelja (14:16), a u svojoj velikoj molitvi Ocu moli (erotan) u njihovo ime (17:9, 15, 20). On više puta obećava da će im Otac dati šta god da zatraže (aitein) u njegovo ime (15:16; 16:23-24), čak obećavajući da će on (sam) učiniti šta god njegovi učenici zatraže (aitein) u njegovo ime, „da se proslavi Otac“ (14:13). I dodaje: „I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.“ (14:14). Molbe upućene Ocu u Isusovo ime istovetne su sa molbama upućenim samom Isusu; zajednički činilac jeste ‘u njegovo ime’. „U onaj dan ćete u ime moje zaiskati, i ne kažem vam da ću ja umoliti Oca za vas; Jer sam Otac ljubi vas“ (16:26-27). Ako učenici ostanu u njemu i njegove reči ostanu u njima, mogu tražiti (aitein) šta god žele i biće im učinjeno (15:7).“ (Str. 32-33; podebljanje je naše)

U svetlu ovoga, da li Dan zaista želi da poverujemo kako bi Jovan odvraćao hrišćane od toga da se u molitvi neposredno obraćaju Hristu ili da Mu iznose svoje molbe?

I zar Danove tvrdnje ne zanemaruju činjenicu da se, prema Jevanđelju po Jovanu, očekivalo da Isus prima istu čast koju prima i Otac?

„Jer kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje hoće oživljava. Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu, Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao.“ Jovan 5:21-23

Zanimljivo je da Isus u ovom istom kontekstu kaže da daje život kome god hoće, budući da se 1. Jovanova 5:14-16 odnosi na molitvu da čovek koji je u grehu primi život!

Kao naučnik, Dan bi morao biti potpuno svestan da bi Jovanova tvrdnja kako sam Bog zahteva da svi poštuju Sina kao što poštuju Njega bila potpuno bogohulna i idolopoklonička, kada bi Isus zaista bio tek puko stvorenje. Evo, još jednom, komentara Bowmana i Komoszewskog:

„Već smo više puta upotrebili reč čast u vezi sa time kako nas Biblija uči da odgovorimo Isusu Hristu. Čast je bila važna kulturna vrednost u drevnom mediteranskom svetu, uključujući i jevrejsku kulturu. Ukazati ljudima čast značilo je priznati njihovo mesto u poretku stvari – govoriti o njima i ponašati se prema njima na način primeren njihovom statusu i položaju. U monoteističkoj jevrejskoj kulturi, poštovati Boga značilo je ispovedati i živeti u svetlu Njegovog isključivog statusa Tvorca, Održavaoca i suverenog Cara svega stvorenoga. Ukazati bilo kom stvorenju, ma koliko divnom, čast koja pripada božanstvu značilo je umanjiti čast koja pripada Bogu. Kako je rekao Filon Aleksandrijski, jevrejski filozof iz prvog veka: ‘Oni koji obogotvoruju smrtne stvari zanemaruju čast koja pripada Bogu.’ Novozavetni naučnik Jerome Neyrey objašnjava: ‘Kada bi neko stekao čast, smatralo se da je to na račun drugih. Filon, na primer, osuđuje politeizam, jer se poštovanjem drugih božanstava umanjuje čast koja pripada istinitom Bogu.’

„U tom kulturnom okviru Isus je ustvrdio da je namera Boga Oca „Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca.“ Pod ‘Sinom’ je, naravno, Isus mislio na sebe. Isus je zatim rekao da svako ko Mu ne ukaže takvu čast zapravo obeščašćuje Oca: „Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao.“ (Jovan 5:23). Povezivanje časti koja pripada Bogu sa čašću koja pripada bilo kome drugom na ovakav način bilo je bez presedana u jevrejskim Pismima. Da Isus ovde polaže pravo na božansku čast, očigledno je iz neposrednog konteksta. Isus je upravo ustvrdio da čini sve što Otac čini (st. 19) i da „Sin koje hoće oživljava“ (st. 21). Otac je čak poverio Sinu (st. 22) odgovornost izricanja večnog suda nad svim ljudima. Prema Isusu, Otac je to učinio upravo zato da bi svi poštovali Njega, Sina, kao što poštuju Oca (st. 23). Ukratko, treba da poštujemo Isusa kao Onoga koji u svojim rukama drži našu večnu budućnost – kao Onoga koji ima vlast nad životom i smrću. Nikome ne možemo dodeliti veću čast ili viši status od statusa našeg konačnog, poslednjeg Sudije.

„Koliko časti treba da ukažemo Isusu? Zaista nema granice. Poslanica Jevrejima tvrdi da je Isus „Jer se ovaj udostoji veće slave nego Mojsej, kao što veću čast od doma ima onaj koji ga je sagradio“ (3:3). Razmislite o tome šta pisac kaže. Mojsije je prema Isusu ono što je kuća prema graditelju kuće! Drugim rečima, Mojsije je deo stvorenja, ‘kuća’, a Isus se opisuje kao ‘graditelj kuće’, odnosno onaj koji je odgovoran za stvaranje. „Jer je svaki dom sazidan od nekoga, a onaj koji je sve sazdao jeste Bog“ (st. 4). Jevrejima nam govori da poštujemo Isusa kao što bismo poštovali ‘graditelja’ stvaranja – Boga.“ (Isto, 1. All Glory, Laud, and Honor, str. 31-32; podebljanje je naše)

I:

„Isus je jednom rekao da svi treba da „Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca.“ (Jovan 5:23). Kao što smo videli u prvom poglavlju, Isus je ovde iznosio tvrdnju koja bi se morala smatrati nečuvenom za bilo koje puko ljudsko biće – pa čak i za anđela. Isus je polagao pravo na čast koja pripada Onome koji ima vlast nad životom i smrću celoga čovečanstva.

„Ako je Isus polagao pravo na čast koja pripada Bogu, očekivali bismo da Biblija izričito i Njemu pripisuje većinu, ako ne i sve oblike časti koje pripisuje Bogu. Već smo videli da nas Biblija uči da poštujemo Isusa tako što Ga slavimo, obožavamo, molimo Mu se, pa čak i pevamo himne Njemu i o Njemu. U ovom zaključnom poglavlju o častima koje pripadaju Isusu videćemo da nas na gotovo svaki drugi način na koji nas Biblija uči da poštujemo Boga ona uči i da poštujemo Gospoda.“ (Isto, 5. The Ultimate Reverence Package, str. 61; podebljanje je naše)

Štaviše, Jovan 5:22-23 odlučno objavljuje da ne može postojati prihvatljivo obožavanje Boga koje ne uključuje i Sina. Čuveni novozavetni naučnik Larry H. Hurtado objašnjava:

„Ovo ponovljeno isticanje značaja Isusa i Njegovog imena ne umanjuje, međutim, značaj ‘Oca’ u GJohn [Jevanđelju po Jovanu]. Naprotiv, vera u Isusa jeste volja Oca (6:40), kao što je i Očeva namera „Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca.“ (5:22-23). Bliska dvojnost Isusa i Boga ogleda se svuda u GJohn, kao u izjavi da večni život dolazi kroz poznanje „jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista“ koji je poslat od Boga (17:3). Da ponovimo ranije iznetu opasku, Isusov značaj se u GJohn uvek izražava u odnosu na Boga ‘Oca’. Istovremeno, GJohn insistira da ispravna poslušnost Bogu i strahopoštovanje prema Njemu sada ZAHTEVAJU da Isus bude izričito uključen zajedno sa Bogom kao primalac vere i pobožnosti. To znači da se ‘Otac’ SADA DEFINIŠE U ODNOSU NA ISUSA, kroz koga je Otac otkriven u jedinstveno punoj i autoritativnoj meri.“ (Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity: [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/Cambridge, U.K .2003], 6. Crises and Christology in Johannine Christianity, str. 390; podebljanje i velika slova su naši)

Još jednom, zar takve izjave ne dokazuju da bi se Jovanova zajednica svakako molila Hristu i upućivala prizive neposredno Njemu?

Zapravo, ovo ističe jedan od glavnih problema Danove knjige. Često on svoj stav zasniva na argumentima iz ćutanja, npr. pretpostavlja da, samo zato što neki pisac nije upotrebio određeni izraz za molitvu ili obožavanje u vezi sa Hristom, to onda nekako dokazuje da prvi vernici nisu obožavali Isusa na isti način ili u istoj meri u kojoj su obožavali Oca.

Problem je, međutim, u tome što novozavetni spisi nisu iscrpan zapis koji beleži sve što su Isus i Njegovi sledbenici učili i činili (up. Jovan 20:30; 21:25). To znači da je sasvim moguće da su prvi hrišćani vaskrslom Hristu pripisivali sve izraze povezane sa obožavanjem Boga.

Činjenica je da bi, u svetlu onoga što ih zaista nalazimo da govore o obožavanju koje je rana Crkva prinosila Hristu, bilo prilično iznenađujuće (zapravo šokantno) otkriti da vaskrslog Gospoda nisu obožavali na potpuno isti način na koji su obožavali Oca.

Nastavite sa 3. delom.