Muslimanska zloupotreba i pogrešna upotreba moderne biblijske nauke 2a

Vreme je da, još jednom, okrenemo ploču protiv muslimanskog davagandiste Pola Bilala Vilijamsa tako što ćemo uzeti izjave i stavove njegovih sopstvenih naučnika i upotrebiti ih da pokažemo kako bi ta ista metoda potkopala tvrdnje Muhameda i Kurana.

Ponovo ćemo se osvrnuti na novozavetnog naučnika Džejmsa D. G. Dana, konkretno na njegovu knjigu pod naslovom Did the First Christians Worship Jesus? (Da li su prvi hrišćani obožavali Isusa?).

To je delo koje Vilijams ne samo da toplo preporučuje svojim čitaocima, već i smatra da je odličan izvor koji muslimani mogu da koriste u svojoj davi ili tiradi protiv biblijskog hrišćanstva:

Svi hrišćani bi trebalo da pročitaju ovu knjigu, a i muslimani će naći mnogo toga što koristi njihovoj davi. (Moj prikaz knjige „Did the first Christians Worship Jesus?“)

U svetlu ove tvrdnje, citiraćemo baš ovu knjigu da bismo videli da li Danove izjave zaista podržavaju muslimansku stvar u napadu na biblijsko hrišćanstvo, ili zapravo dokazuju da je Muhamed bio lažni prorok.

U ovom delu Dan se osvrće na razne grčke termine koji se koriste za obožavanje Boga. Jedna od reči koje pominje opisuje praksu prizivanja božanstva u molitvi:

(c) Značajan termin je epikaleisthai, „prizivati“. Mogao bi se smatrati prvenstveno terminom za molitvu… Ali u svojoj širokoj upotrebi on u suštini označava obožavanje kao „prizivanje Boga“. U hebrejskoj Bibliji (Starom zavetu) qara’ se redovno koristi „da označi uspostavljanje odnosa između ljudske jedinke i Boga … reč je o verbalnom pozivu na prisustvo božanstva koji je temelj svih činova molitve i obožavanja“. I u opštem grčkom epikaleisthai se redovno koristi za prizivanje božanstva. Zato nije iznenađujuće što Septuaginta često koristi izraz epikaleisthai to onoma kyriou („prizivati ime Gospodnje“), to jest u molitvi. Ista upotreba prirodno se ponovo javlja u Novom zavetu, gde je u vidu prizivanje Boga.33 (Dunn, Did the First Christians Worship Jesus? The New Testament Evidence [Society for Promoting Christian Knowledge Publishing, UK /Westminster John Knox Press, USA 2010], 1. The language of worship, 1.2 Other Vocabulary, str. 15-16; podebljanje naše)

33 Dela apostolska 2.21; 1. Petrova 1.17; 2. Korinćanima 1.23. (Isto, str. 16)

Dan zatim pokazuje da su najraniji, odnosno prvi hrišćani prizivali ime vaskrslog Gospoda Isusa, i da je to čak bila njihova prepoznatljiva odlika!

„Još upečatljivija je, međutim, činjenica da se u nekoliko navrata ‘priziva’ upravo Gospod Isus.34 A još upečatljivije je to što se vernici mogu označiti prosto kao ‘oni koji prizivaju ime Gospoda Isusa Hrista’ (1. Korinćanima 1.2).35 Ta određujuća crta ovih ranih hrišćana (‘oni koji prizivaju ime Gospoda Isusa Hrista’ koristi se gotovo kao definicija, ekvivalentna izrazu ‘hrišćani’) izdvajala ih je od drugih koji su ‘prizivali (ime)’ nekog drugog božanstva ili nebeskog bića.36 Štaviše, u još upečatljivijem odlomku, Pavle primenjuje Joila 3.5 (u Septuaginti) na Isusa: ‘svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se’ (Rimljanima 10.13)… Ovde treba jednostavno primetiti da se isti jezik, prizivanje božanstva, prizivanje Gospoda Boga, KORISTI ZA HRISTA, i to kao prepoznatljiva karakteristika NAJRANIJIH VERNIKA.“

34 Dela apostolska 7.59 (Stefan); Rimljanima 10:12, 14; 2. Timoteju 2:22.

35 Dela apostolska 9.14, 21; 22.16; 2. Timoteju 2.22

36 I Hurtado (Origins 78-9; Lord Jesus Christ 198-9) i Bokam (Jesus and the God of Israel 129-30) vide ove tekstove (1. Korinćanima 1.2; itd.) kao dokaz ‘kultne posvećenosti’ ukazane Isusu od ‘veoma ranih trenutaka hrišćanskog pokreta’. Nasuprot tome, P. M. Case, ‘Monotheism, Worship and Christological Development in the Pauline Churches’, u Newman, i dr. (ur.), Jewish Roots 214-33, zaključuje da je Pavle imao na umu ‘prvenstveno upotrebu aklamacija i ispovedanja kao što su maranatha i kyrios Iesous’ (225). Hurtado dodaje upotrebu Isusovog imena pri krštenju i isceljenjima/egzorcizmima kao potkrepljujući dokaz za svoju tezu ‘da rana hrišćanska upotreba Isusovog imena predstavlja novu prilagodbu [te] jevrejske monoteističke brige [da se očuva jedinstvenost jednoga Boga]’ (200-6; ovde 204). Slično komentariše i 1. Korinćanima 5.1-5, da je disciplinska mera tamo pomenuta ‘verovatno uključivala ritualno prizivanje Isusovog imena i sile da se ona sprovede. Isusovo kultno prisustvo i sila ovde očigledno deluju na način koji inače povezujemo s bogom’ (Origins 80). (Isto, str. 16; podebljanje i verzal naši)

I:

„Pre svega, međutim, treba da se prisetimo onoga što smo primetili u Poglavlju 1 u vezi s upotrebom epikaleisthai („prizivati“) u odnosu na Isusa… Niti treba da zaboravimo određenje hrišćana kao ‘onih koji prizivaju ime Gospoda Isusa Hrista’ (1. Korinćanima 1.2). Prizivanje Isusa (u molitvi) očigledno je bilo određujuća i prepoznatljiva odlika NAJRANIJEG hrišćanskog obožavanja…“ (Isto, 2. The practice of worship, 2.1 Prayer, str. 36; podebljanje i verzal naši)

Ipak, uprkos ovom otvorenom priznanju, Dan se i dalje pita kakvi se zaključci mogu izvući iz najranije hrišćanske prakse prizivanja imena vaskrslog i uzvišenog Gospoda:

„Najizričitiji molitveni jezik koristi se isključivo za molitvu Bogu. Pamti se da se sam Isus redovno molio Bogu i poučavao o molitvi Bogu. S manje izričitim molitvenim jezikom ‘traženja, moljenja i apelovanja’ slika je nešto drugačija. Opet, tamo gde se javlja u molitvi, molba se obično upućuje Bogu. Ali u Jovanovom jevanđelju Isus više puta naglašava buduće moljenje svojih učenika Bogu ‘u njegovo [Isusovo] ime’. Pavle se i neposredno obraća Isusu za pomoć s neba i odražava uobičajeni apel da Gospod Isus (ponovo) dođe s neba. A NAJRANIJI HRIŠĆANI su poznati kao ‘oni koji prizivaju ime Isusovo’. Ako se, govoreći s uskom preciznošću, ‘molitva’ kao takva obično nije upućivala Isusu u bogosluženju prvih hrišćanskih zajednica, on je barem bio smatran nekim ko sedi Bogu s desne strane, ko je mogao biti i bio prizivan, i kome se moglo apelovati. Da li je to više ličilo na apel Iliji ili na apele koji su kasnije upućivani svetiteljima? Ili to treba videti kao tipičan izraz najranijeg hrišćanskog obožavanja? Odgovor nije baš tako očigledan ni jasno razgraničen kao što bismo želeli [sic].“ (Isto, str. 37; podebljanje i verzal naši)

Problem s Danovom izjavom jeste u tome što mi zaista znamo šta je prizivanje imena Gospoda Isusa značilo prvim vernicima, jer nam je to sam Dan već rekao! Kao što je Dan naveo, grčki termin epikaleisthai (ili epikaleo) značio je prizivanje božanstva ili nebeskog bića u molitvi i bio je verbalni poziv na prisustvo božanstva.

Da je to termin koji se koristi u kontekstu obožavanja, jasno pokazuje način na koji starozavetni spisi koriste ovaj izraz, naročito u grčkoj verziji hebrejske Biblije poznatoj kao Septuaginta (LXX):

„Poslije otide odande na brdo koje je prema istoku od Vetilja, i ondje razape šator svoj, te mu Vetilj bješe sa zapada, a Gaj s istoka; i ondje načini Gospodu žrtvenik, i prizva ime Gospodnje.“ Postanje 12:8

„A Avram posadi lug na Virsaveji, i ondje prizva ime Gospoda Boga vječnoga.“ Postanje 21:33

„Mojsije i Aron, sveštenici njegovi, i Samuilo jedan od onijeh koji prizivlju ime njegovo, prizivahu Boga, i on ih usliši.“ Psalam 99:5-7

„Uzeću čašu spasenja i prizvaću ime Gospodnje. Izvršiću obećanja svoja Gospodu pred svijem narodom njegovijem. Skupa je pred Gospodom smrt svetaca njegovijeh. O Gospode, ja sam sluga tvoj, ja sam sluga tvoj, sin sluškinje tvoje; raskovao si s mene okove moje. Žrtvu za hvalu prinijeću tebi, i ime Gospodnje prizvaću.“ Psalam 116:13, 17 – up. Ponovljeni zakoni 4:7; Psalam 145:18; Jeremija 29:11-13

Prethodni primeri pokazuju da su Izrailjci prizivali ime Jahvea, svoga Boga, u kontekstu hvale i obožavanja, bilo pojedinačno bilo zajednički, kao i radi spasenja i izbavljenja.

Upravo na taj način su prvi hrišćani prizivali ime svoga vaskrslog Gospoda, o čemu obilno svedoče sledeći stihovi:

„Jer ako ispovijedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i vjeruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem vjeruje za pravednost, a ustima se ispovijeda za spasenje. Jer Pismo govori: Svaki koji vjeruje u Njega neće se postidjeti. Jer nema razlike između Judejca i Jelina; jer je isti Gospod sviju, bogat za sve koji ga prizivaju. Jer svaki koji prizove Ime Gospodnje biće spasen.“ Rimljanima 10:9-13

U neposrednom kontekstu, Pavle je citirao određeni starozavetni tekst koji podstiče vernike da prizovu ime Jahvea da bi se spasli,

„I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se; jer će na gori Sionu i u Jerusalimu biti spasenje, kao što je rekao Gospod, i u ostatku koji pozove Gospod.“ Joil 2:32

I upotrebio je baš ovaj odlomak da pokaže da spasenje dolazi iz prizivanja vaskrslog Gospoda Isusa, izjednačavajući time Hrista s Jahveom!

Drugi primeri Isusovih sledbenika koji prizivaju njegovo ime uključuju:

„Gospode, čuo sam od mnogih za toga čovjeka koliko zla počini svetima tvojima u Jerusalimu. I ovdje ima vlast od prvosveštenika da veže sve koji prizivaju Ime tvoje. A Gospod mu reče: Idi, jer mi je on sasud izbrani, da iznese Ime moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve; A ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za Ime moje. I otide Ananija, i uđe u kuću, i metnuvši ruke na njega reče: Savle brate, Gospod Isus, koji ti se javi na putu kojim si išao, poslao me je da progledaš i da se ispuniš Duha Svetoga. I odmah otpade od očiju njegovih kao krljušt, i progleda, i ustavši krsti se; I uzevši hranu, okrijepi se. I bi Savle nekoliko dana sa učenicima koji bijahu u Damasku. I odmah po sinagogama propovijedaše Isusa da je on Sin Božiji. A svi koji slušahu čuđahu se i govorahu: Nije li ovo onaj što u Jerusalimu satiraše one koji prizivaju Ime ovo“ Dela apostolska 9:13-14, 20-21

„Crkvi Božijoj koja je u Korintu, osvećenima u Hristu Isusu, pozvanima svetima, sa svima koji na svakom mjestu prizivaju ime Gospoda našega Isusa Hrista, njihovoga i našega: Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“ 1. Korinćanima 1:2-3

U ovom konkretnom navodu Pavle ne samo da identifikuje hrišćane kao one koji prizivaju ime našeg Gospoda Isusa Hrista, već ide i dotle da priziva Hrista zajedno s Ocem da podari milost i mir svim vernicima u Korintu!

To je nešto što je Pavle često činio i na početku i na kraju svojih nadahnutih poslanica, kao što Dan priznaje:

„Za nas je takođe veoma značajna rana hrišćanska praksa započinjanja i završavanja pisama sabraći hrišćanima blagoslovom… Postoje dve veoma upečatljive crte ove prakse, koju je očigledno započeo Pavle. Prva je da Pavle nije imao nikakvo ustezanje da poveže ‘Gospoda Isusa Hrista’ s ‘Bogom Ocem’ u formalnoj molitvi za blagoslov nad primaocima svojih pisama. ‘Milost i mir’ shvatani su kao da imaju zajednički izvor: ‘Bog Otac naš i Gospod Isus Hristos’. Isus kao Gospod bio je jedno s Bogom u staranju o duhovnom blagostanju mladih hrišćana. Druga izuzetna crta jeste to što završni blagoslov uzima kao datost da je milost, to jest, naravno, milost Božja, bila i ‘milost Gospoda Isusa Hrista’. Milost Božja, već tako potpuno izražena u stvaranju i u istoriji Izrailja, sada je bila sabrana, najpotpunije izražena i otelovljena u Isusu Hristu. Hristos je mogao biti prizivan kao najpuniji ili najdelotvorniji posrednik Božje milosti. (Isto, 1.5 The language of benediction, str. 26-27; podebljanje naše)

To što su najraniji Hristovi sledbenici prizivali vaskrslog Isusa da im podari milost i blagoslove pokazatelj je da su svog uzvišenog Gospoda smatrali suštinski jednakim Bogu Ocu, te stoga potpuno božanskim:

„Na početku svakog Pavlovog pisma nalazi se pozdrav koji se završava standardizovanom formulom: ‘Milost vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista’ (1. Korinćanima 1:3 i drugde). Apostol ne kaže da postoje dva različita izvora milosti i mira, jedan božanski i jedan ljudski; znakovito je da se predlog od (u grčkom) ne ponavlja pred ‘Gospoda Isusa Hrista’. Naprotiv, Otac i Sin zajedno čine jedan jedinstveni izvor božanske milosti i mira. Ni za jedno puko ljudsko biće ne bi se moglo reći da je, zajedno s Bogom, izvor duhovnog blagoslova. Samo ako je Pavle Isusa smatrao potpuno božanskim, mogao je tako govoriti.“ (Murray J. Harris, Three Crucial Questions About Jesus [Baker Books; Grand Rapids, MI 1994], str. 77; podebljanje naše)

A za muslimana bi ovaj rani hrišćanski obrazac prizivanja Sina trebalo da bude prilično uznemirujući, budući da je praksa Muhameda i njegovih sledbenika bila da prizivaju Alaha da im podari mir, blagoslove, milost itd.

Ibn Abas je preneo: Alahov Poslanik nas je učio tešehudu kao što nas je učio suru iz Kurana, i govorio bi: Sve službe rečima, činovi obožavanja i sve dobre stvari pripadaju Alahu. Mir s tobom, o Poslaniče, i Alahova milost i blagoslovi. Mir nama i ispravnim Alahovim slugama. Svedočim da nema boga osim Alaha, i svedočim da je Muhamed Alahov Poslanik. U predanju Ibn Rumha (reči su): „Kao što bi nas učio Kuranu.“ (Sahih Muslim, Knjiga 004, Broj 0798; *)

I:

Prenosi Aiša: da joj je Poslanik rekao: „Gavrilo ti šalje selam (pozdrave).“ Ona je odgovorila: „Ve alejhi-s-selam ve rahmetu-l-lah.“ (Mir i Alahova milost neka su na njemu). Tom 8, Knjiga 74, Broj 270; *)

Imamo čak i primer prvog hrišćanskog mučenika koji se moli Isusu da primi njegov duh i da oprosti greh njegovih tužitelja i progonitelja:

„I kamenovahu Stefana koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse, primi duh moj! Onda kleče na koljena i povika iza glasa: Gospode, ne uračunaj im grijeh ovaj! I ovo rekavši, usnu.“ Dela apostolska 7:59-60

U ovom slučaju, Stefan se molio Gospodu Isusu na isti način na koji bi se starozavetni svetitelji molili Jahveu!

„U tvoju ruku predajem duh svoj; izbavljao si me, Gospode, Bože istini!“ Psalam 31:5

S obzirom na sve prethodno, Danovo priznanje da su najraniji hrišćani prizivali Gospoda Isusa u svojim molitvama i obožavanju stvara veliki problem za muslimane poput Vilijamsa, budući da je njihov prorok tvrdio da se samo Alah sme obožavati na taj način:

A KADA te sluge Moje pitaju za Mene - eto, Ja sam blizu; „odazivam se molbi molitelja kada Me zamoli“ neka se, dakle, oni odazovu Meni i neka veruju u Mene, kako bi išli pravim putem. S. 2:186 Muhamed Asad

A vaš Gospodar kaže: „„Pomolite Mi se, i ja ću vam se odazvati!“ Zaista, oni koji su previše oholi da Me obožavaju ući će u pakao, poniženi!“ S. 40:60 Asad

I [znajte] da svako obožavanje pripada Bogu [jedinome]: „i ne molite se, pored Allaha, nikome!“ S. 72:18 Asad

Zapravo, prenosi se da je Muhamed rekao da su prizivanja sama suština obožavanja i da se stoga mogu upućivati jedino Alahu!

3828. Prenosi se od Numana ibn Bešira da je Alahov Poslanik rekao: „Zaista, dova je obožavanje.“ Zatim je proučio: „A vaš Gospodar je rekao: Prizivajte Me, Ja ću vam se odazvati.“[1] (Sahih) (English Translation of Sunan Ibn Majah - Compiled by Imam Muhammad Bin Yazeed Ibn Majah Al-Qazwini, From Hadith No. 3657 to 4341, hadise priredio i referencirao Hafiz Abu Tahir Zubair 'Ali Za'i, preveo Nasiruddin al-Khattab (Kanada), konačna redakcija Abu Khaliyl (SAD) [Darussalam Publications and Distributors, Prvo izdanje: jun 2007], Tom 5, 34. Poglavlje o dovi, Poglavlje 1. Vrednost dove, str. 95)

[1] Gafir 40:60. (Isto)

I:

296. Vrsnost dove

712. Ebu Hurejra je preneo da je Poslanik rekao: „Ništa nije draže Alahu od dove.“

713. Ebu Hurejra je preneo da je Poslanik rekao: „Najplemenitiji čin obožavanja jeste dova.“

714. En-Numan ibn Bešir je preneo da je Poslanik rekao: „Dova je obožavanje.“ Zatim je proučio: „Prizivajte Me i Ja ću vam se odazvati.“ (Al-Adab al-Mufrad al-Bukhari, prevela Aisha Bewley, XXX. Supplication; *; podebljanje naše)

Vilijamsov prorok je čak učio da su Hristovi sledbenici svi bili muslimani (up. K. 3:52; 5:111), što znači da ne bi obožavali Isusa niti mu upućivali molitve.

Ipak, prema istorijskim činjenicama i dokazima koje pruža jedan od Vilijamsovih omiljenih biblijskih naučnika, prvi hrišćani jesu obožavali Isusa, i to na način koji protivreči Muhamedovim tvrdnjama. To znači da se Vilijamsov prorok prevario u pogledu verovanja i praksi prvih Hristovih učenika, budući da oni nisu bili muslimani i nisu obožavali po učenjima islama.

Vilijams stoga mora biti dosledan i prihvatiti činjenicu da je, što se tiče rezultata istraživanja njegove određene struje novozavetne nauke o počecima ranog hrišćanstva, Muhamed lažni apostol i antihrist. Za njega jednostavno nema načina da to zaobiđe.

Vreme je da pređemo na sledeći deo naše rasprave, gde se bavimo nekim Danovim tvrdnjama u vezi s ranohrišćanskim obožavanjem Hrista.