Zbrkani Kuran, 3. deo
Nastavljamo našu seriju: Zbrkani Kuran, 2. deo.
Šta učenjaci kažu
U ovom delu našeg odgovora videćemo šta učenjaci imaju da kažu o koherentnosti i strukturi Kurana.
Tomas Karlajl, čije komentare o Muhamedu u delu Heroes and Hero Worship (1841) muslimani često sa odobravanjem citiraju, kaže povodom Kurana:
„Zamorna zbrkana gomila, sirova, neuređena, beskrajna ponavljanja, opširnost, zapetljanost; ukratko, najsirovija, neuređena i nepodnošljiva GLUPOST! Ništa osim osećaja dužnosti ne bi moglo nijednog Evropljanina provesti kroz Kuran.“ (Carlyle, Sartor Resartus: On Heroes and Hero Worship [London, 1973], str. 299; podebljanje i velika slova moji)
„Njegov Kuran je postao GLUPO DELO opširne besmislice; mi ne verujemo, kao on, da je to Bog napisao!“ (Ibid, str. 344; podebljanje i velika slova moji)
Pisac Salomon Reinah piše:
„Sa književnog stanovišta, Kuran ima malo vrednosti. Deklamacija, ponavljanje, detinjastost, nedostatak logike i koherentnosti pogađaju nepripremljenog čitaoca na svakom koraku. Pomalo je ponižavajuće za ljudski um pomisliti da je ova osrednja literatura bila predmet bezbrojnih komentara i da milioni ljudi i dalje gube vreme upijajući je.“ (Reinach, Orpheus: A History of Religion [Liveright, Inc., New York 1932], str. 176)
Cyclopedia of Biblical, Theological and Ecclesiastical Literature Džona Meklintoka i Džejmsa Stronga beleži:
„Sadržina Kurana je krajnje nekoherentna i sentenciozna, a knjiga očigledno nema nikakav logičan sled misli ni kao celina ni u svojim delovima. To se slaže sa nesistematičnim i usputnim načinom na koji je, kako se tvrdi, bila objavljivana.“ (Tom V, str. 151, Baker Book House, Grand Rapids MI, reprint 1982)
Poznati istoričar Edvard Gibon opisuje Kuran kao
„nekoherentnu rapsodiju basne, propisa i deklamacije, koja se ponekad gubi u oblacima.“ (Gibbon, The Decline and Fall of the Roman Empire [Milman Co., London], Tom I, str. 365)
Sledeći citati preuzeti su iz knjige Twenty-Three Years: A study of the Prophetic Career of Mohammad (Allen and Unwin, London, 1985), koju je napisao pokojni iranski muslimanski učenjak Ali Dašti. Sva podebljanja i velika slova su moja:
„Nažalost, Kuran je loše priređen, a njegov sadržaj je vrlo nespretno raspoređen. Svi proučavaoci Kurana pitaju se zašto priređivači nisu upotrebili prirodan i logičan metod raspoređivanja prema datumu objave, kao u primerku teksta ‘Alija b. Abi Taliba.“ (Str. 28)
„Među muslimanskim učenjacima ranog perioda, pre nego što su preovladali fanatizam i preterivanje, bilo je i onih poput Ibrahima an-Nazama koji su otvoreno priznavali da raspored i sintaksa Kurana nisu čudesni i da bi druge bogobojazne osobe mogle proizvesti delo jednake ili veće vrednosti.
„Učenici i kasniji poštovaoci an-Nazama, poput Ibn Hazma i al-Hajata, pisali su u njegovu odbranu, a njegovo mišljenje delilo je i nekoliko drugih vodećih predstavnika mutazilitske škole. Oni nisu videli nikakav sukob između an-Nazamovih teza i tvrdnji u Kuranu. Jedan od njihovih argumenata jeste da je Kuran čudesan zato što je Bog savremenike proroka Muhameda lišio sposobnosti da proizvedu nešto slično njemu; u drugim vremenima i na drugim mestima stvaranje fraza nalik kuranskim stihovima MOGUĆE JE I ZAISTA LAKO.
„Široko je rasprostranjeno mišljenje da je slepi sirijski pesnik Abu al-Ala al-Ma’ari (368/979-450/1058) napisao svoje delo Ketab ol-fosul wa’ l-ghayat, od kojeg je jedan deo sačuvan, oponašajući Kuran.
„Kuran sadrži rečenice koje su nepotpune i nisu potpuno razumljive bez pomoći komentara; strane reči, neuobičajene arapske reči i reči upotrebljene u značenju drugačijem od uobičajenog; prideve i glagole promenjene bez poštovanja slaganja u rodu i broju; nelogično i negramatički upotrebljene zamenice koje ponekad nemaju nikakav referent; i predikate koji su u rimovanim odlomcima često daleko od subjekata. Ova i druga takva odstupanja u jeziku dala su prostora kritičarima koji poriču rečitost Kurana. Taj problem je zaokupljao i umove pobožnih muslimana. Naterao je komentatore da traže objašnjenja i verovatno je bio jedan od uzroka neslaganja oko čitanja.“ (Str. 48-49)
„Ukratko, zabeleženo je više od stotinu kuranskih odstupanja od uobičajenih pravila i strukture arapskog jezika. Nepotrebno je i reći da su KOMENTATORI NASTOJALI DA NAĐU OBJAŠNJENJA I OPRAVDANJA ZA TE NEPRAVILNOSTI. Među njima je bio i veliki komentator i filolog MAHMUD AZ-ZAMAHŠARI (467/1075-538/1144), o kome je jedan maurski autor napisao: ‘Ovaj gramatikom opsednuti pedant počinio je šokantnu grešku. Naš zadatak NIJE DA ČITANJA PRILAGODIMO ARAPSKOJ GRAMATICI, već da uzmemo ceo Kuran onakav kakav jeste I DA ARAPSKU GRAMATIKU PRILAGODIMO KURANU.’
„Do izvesne mere ovaj argument je opravdan. Veliki govornici i pisci jednog naroda poštuju pravila njegovog jezika utoliko što izbegavaju načine izražavanja koji nisu opšte razumljivi i opšte prihvaćeni, mada se ponekad mogu naći primorani da uzmu izvesne slobode. Kod predislamskih Arapa retorika i poezija BILE SU DOBRO RAZVIJENE, a gramatičke konvencije VEĆ SU BILE USTANOVLJENE. Kuran, budući da je po verovanju muslimana nadmoćniji od svih ranijih plodova retoričkog genija, mora sadržati najmanje nepravilnosti.
„Ipak, osuda Zamahšarija od strane maurskog autora otvorena je za kritiku na osnovu toga što obrće uobičajeni argument. Taj argument glasi da je Kuran Božja reč zato što poseduje uzvišenu rečitost kojoj nijedno ljudsko biće ne može parirati, i da je čovek koji ga je izgovorio stoga bio prorok. Maurski autor je tvrdio da je Kuran besprekoran zato što je Božja reč i da se problem gramatičkih grešaka u njemu MORA REŠITI MENJANJEM PRAVILA ARAPSKE GRAMATIKE. Drugim rečima, dok većina muslimana odgovara poricateljima navodeći rečitost Kurana kao dokaz Muhamedovog proroštva, maurski autor je, uzevši božansko poreklo Kurana i Muhamedovo proroštvo zdravo za gotovo, smatrao svaku raspravu o formulacijama i sadržaju Kurana nedopustivom.“ (Str. 50-51)
„Ni rečitost Kurana ni njegovi moralni i pravni propisi nisu čudesni. Kuran je čudesan zato što je omogućio Muhamedu da sam, uprkos siromaštvu i nepismenosti, savlada otpor svog naroda i osnuje trajnu religiju, zato što je divlje ljude naveo na poslušnost i nametnuo im volju onoga ko ga je doneo.“ (Str. 57)
Dašti dalje navodi:
„Kuran sadrži mnoge primere mešanja dvojice govornika, Boga i Muhameda, u istom stihu… Među tim mnogobrojnim odlomcima ima i onih, poput gornjeg, koji se lako mogu objasniti, ali i drugih koji predstavljaju veliku teškoću… Prisustvo mešanja Boga i Proroka u Kuranu ne može se objektivno osporiti. Ponekad govori Bog, dajući Proroku zapovest ‘reci’ (tj. narodu). Ponekad struktura rečenice dokazuje da govori Prorok, izražavajući odanost Bogu. Utisak koji Kuran ostavlja jeste da je neki skriveni glas u Muhamedovoj duši ili podsvesti neprestano ga podsticao da vodi narod, sputavajući ga od posrtaja i pružajući mu rešenja za probleme.“ (Str. 150-151)
I:
„Mešanje Božjih i Muhamedovih reči ponovo je očigledno u dva stiha sure 10 (Junus). „Kada bi tvoj Gospodar to hteo, na Zemlji bi, zaista, svi ljudi bili vernici. Pa zašto onda ti da nagoniš ljude da budu vernici?“ (stih 99). „Nijedna osoba ne može da veruje bez Allahove dozvole; a On će dati kaznu i propast onima koji ne razmišljaju.“ (stih 100). U stihu 99 reči su Božje i upućene Proroku, ali u stihu 100 reči izgleda pripadaju Muhamedu, kao neka vrsta samoutehe praćene objašnjenjem tvrdoglavosti politeista koji nisu hteli da poslušaju njegovo učenje.“ (Str. 152)
Postaje mnogo gore. Prema još jednom čuvenom islamologu, svaka peta rečenica Kurana nema baš nikakvog smisla!
„Kuran za sebe tvrdi da je ‘mubeen’, to jest ‘jasan’. Ali ako ga pogledate, primetićete da otprilike svaka peta rečenica jednostavno nema smisla. Mnogi muslimani — i orijentalisti — reći će vam, naravno, drugačije, ali činjenica je da je petina kuranskog teksta prosto nerazumljiva. To je ono što je izazvalo tradicionalnu strepnju u vezi sa prevođenjem. Ako Kuran nije razumljiv — ako se ne može razumeti čak ni na arapskom — onda nije ni prevodiv. Ljudi se toga plaše. A pošto Kuran neprestano tvrdi da je jasan, a očigledno nije — kao što će vam reći i sami govornici arapskog — postoji protivrečnost. Mora da je nešto drugo posredi.“ (Gerd Puin, citiran kod Tobija Lestera u „What Is the Koran?“, The Atlantic, januar 1999; podvlačenje moje)
Veliki naučnik Neldeke tvrdi:
„U celini, iako mnogi delovi Kurana nesumnjivo poseduju znatnu retoričku snagu, čak i nad čitaocem koji ne veruje, knjiga posmatrana estetski nipošto nije prvorazredno ostvarenje… Pogledajmo neke od opširnijih pripovesti. Već je primećeno koliko su naprasite i nagle tamo gde bi ih trebalo da odlikuje epski mir. Neophodne karike, kako u izrazu tako i u sledu događaja, često su izostavljene, tako da je nama ponekad daleko lakše da razumemo te povesti nego onima koji su ih prvi slušali, jer većinu njih poznajemo iz boljih izvora. Uz to, ima podosta suvišnog naklapanja, i nigde ne nalazimo postojano napredovanje pripovedanja. Uporedite u tom pogledu istoriju o Josifu (sura 12) i njene upadljive nepriličnosti sa divno zamišljenom i divno izvedenom pričom u Postanju. Slične mane nalaze se i u nepripovednim delovima Kurana. Povezanost ideja krajnje je labava, pa čak i sintaksa odaje veliku nespretnost. Anakoluti [nedostatak sintaksičkog sleda; kada se drugi deo rečenice gramatički ne uklapa u prvi] javljaju se često, i ne mogu se objasniti kao svesni književni postupci. Mnoge rečenice počinju sa ‘kada’ ili ‘na dan kada’, što kao da lebdi u vazduhu, tako da su komentatori primorani da dodaju ‘pomisli na ovo’ ili neku sličnu elipsu. Isto tako, nikakvo veliko književno umeće ne pokazuje se u čestom i nepotrebnom ponavljanju istih reči i izraza; u suri 18, na primer, ‘sve dok’ javlja se ni manje ni više nego osam puta. Muhamed, ukratko, ni u kom smislu nije majstor stila.“
(Ibn Warraq, Why I am not a Muslim [Prometheus Books; Amherst NY, 1995], str. 110-111; podebljanje moje)
Ričard Bel i V. M. Vat smatraju da je nezgrapnost kuranske strukture stvaran dokaz da je tekst menjan:
„Zaista postoje mnoge ovakve hrapavosti i one su, kako se ovde tvrdi, temeljni dokaz revizije. Osim već pomenutih tačaka — skrivenih rima i rimovanih fraza koje nisu utkane u tkivo odlomka — postoje i sledeće: nagle promene rime; ponavljanje iste rimovane reči ili rimovane fraze u susednim stihovima; upad strane teme u odlomak koji je inače jednorodan; različito obrađivanje iste teme u susednim stihovima, često uz ponavljanje reči i izraza; prekidi u gramatičkoj konstrukciji koji stvaraju teškoće u egzegezi; nagle promene dužine stihova; iznenadne promene dramske situacije, sa promenama zamenice iz jednine u množinu, iz drugog u treće lice i tako dalje; naporedno postavljanje naizgled protivrečnih tvrdnji; naporedno postavljanje odlomaka različitog datuma, uz upadanje kasnih izraza u rane stihove.
„U mnogim slučajevima odlomak ima alternativne nastavke koji jedan za drugim slede u sadašnjem tekstu. Druga od tih alternativa obeležena je prekidom smisla i prekidom gramatičke konstrukcije, budući da veza nije sa onim što neposredno prethodi, već sa onim što stoji nešto unazad.“ (Bell & Watt, Introduction to the Quran [Edinburgh, 1977], str. 93; kako navodi Ibn Warraq u Why I am not a Muslim [Prometheus Books; Amherst NY, 1995], str. 112-113; podebljanje moje)
Pokojni Tomas Patrik Hjuz je pisao:
„… Za Kuran se, međutim, opšte uzev smatra da je trajno čudo, štaviše, jedino čudo koje svedoči o istinitosti Muhamedove misije, a ta pretpostavka zasnovana je na sopstvenim Prorokovim izjavama u Kuranu, sura 10:39, 11:16, 53:34, gde poziva ljude koji ga optužuju da ga je izmislio da pribave makar jedno poglavlje slično njemu. Ali mutaziliti su tvrdili da NEMA NIČEG ČUDESNOG U NJEGOVOM STILU I KOMPOZICIJI (vide Sharhu’l-Muwaqif)…“ (Hughes, Dictionary of Islam [Kazi Publications, Inc. (USA) 3023-27 West Belmont Ave., Chicago Il. 60618], str. 521; podebljanje i velika slova moji)
A muslimanski autor kojeg smo već citirali, Farid Esak, priznaje:
„Sadašnji raspored Kurana nije ni hronološki ni tematski. Onima koji su navikli da čitaju linearno ili sledom, to može biti zamorno i frustrirajuće. Kuran takođe nema jasan pripovedni obrazac u kome se priče uredno razvijaju. Priča o Josifu jedini je izuzetak OD PRAVILA da se pripovesti pojavljuju u različitim verzijama i da su razni delići istog izveštaja rasuti po celom Kuranu. RAZLOMLJEN izgled tih pripovesti u Kuranu bio je predmet žustre naučne rasprave, u kojoj je mnogo toga izgubilo objektivnost. „Čak i tamo gde pripovedanje preovlađuje, priča gotovo nikada nije ispričana na neposredan način, već se pre raspada u niz kratkih rečima naslikanih prizora; radnja napreduje događaj po događaj, NEPOVEZANO, a karike koje ih spajaju PREPUŠTENE SU MAŠTI SLUŠALACA“ (Bell, 1970, 81). Ta prividna „nepovezanost“ svojstvena je i ostatku Kurana, sastavljenom od opomena, propisa ili liturgijskih odlomaka.
„Nakon kratke molitve, Kuran počinje najdužim i jednim od najsloženijih poglavlja, iz kasnijeg razdoblja Muhamedovog delovanja, koje se bavi čitavim nizom pravnih, istorijskih, polemičkih i verskih pitanja na način zbunjujući za čitaoca koji nije uronjen u istoriju i pravo ranog islama. Onima koji poznaju Bibliju, to bi bilo kao kada bi se druga strana otvorila kombinacijom pravnih rasprava iz Levitske, istorijske polemike iz Knjige o sudijama i apokaliptičkih aluzija iz Otkrivenja, sa raznim temama izmešanim zajedno i sa počinjanjem usred teme (Sells, 1999, xi).
„Iako postoji jednodušnost u pogledu smeštanja ajeta unutar sure, tradicionalni učenjaci se razilaze oko toga da li je i redosled svih sura božanski određen ili samo nekih. Većina muslimana prihvatila je tu ‘nepovezanost’, iako je bilo brojnih pokušaja da se ponude strukturna objašnjenja za način na koji su sure raspoređene u Kuranu… Sveukupnu ‘nepovezanost’ sura prihvata većina tradicionalnih učenjaka. (The Qur’an A Short Introduction [Oneworld Publications, Oxford 2002], str. 64-65; podebljanje i velika slova moji)
I:
„… Prividna jednodušnost oko učenja o jedinstvenosti nije uvek dobro utemeljena u ranoj kuranskoj nauci, a šta je tačno činilo srž ili osnovu njegove neponovljivosti nikada zapravo nije razrešeno… Neki mutazilitski učenjaci, pioniri sholastičke teologije u islamu, tvrdili su da Kuran nije jedinstven sam po sebi, već da Bog čini uzaludnim svaki stvarni pokušaj da se on oponaša. Taj pojam odvraćanja, sarfa (bukv. ‘okretanje u stranu’), koji je Vansbro opisao kao ‘pomalo nerealan’ i ‘nezadovoljavajući’ argument ‘čiji su sami termini bili samoporažavajući’ (1977, 80), odbačen je većinskim konsenzusom koji je insistirao na tome da je unutrašnja jezička, stilska i značenjska nadmoć Kurana neodvojiv sastojak ideje o jedinstvenosti. Neslaganje se, međutim, nadvijalo još dugo vremena. ‘Ali ibn Hazm (u. 1064), čuveni špansko-arapski teolog, na primer, odbio je da estetske odlike Kurana prizna kao dokaz njegove jedinstvenosti i poricao je da se Božja reč može na bilo koji način porediti sa ljudskim govorom (Ibn Hazm, bez dat., 3:15 i dalje), dok je ‘Abd al-Malik al-Džuvajni (u. 1085), koji je služio kao imam obe svete džamije, u Meki i Medini, i bio učitelj Abu Hamida al-Gazalija, verovatno najcenjenijeg islamskog učenjaka od srednjovekovnog perioda naovamo, potpuno odbio da prizna njegovu bezuslovnu estetsku nadmoć (al-Juwayni, 1948, 54-55).“ (Str. 103-104; podebljanje moje)
Esak kaže da nekoherentna i nerazumljiva gramatička struktura Kurana
„… stvara teškoće onima koji se bave kritičkom naukom i ti tekstovi su navođeni u prilog shvatanju da Kuran nije u potpunosti proizvod [sic] jednog entiteta. Postoji i nekoliko slučajeva u kojima govornik naizmenično koristi oblike jednine i množine, što doprinosi shvatanju da je Kuran sastavljan na nekoherentan način… Osim Boga, međutim, brojni ajeti ukazuju na to da su neposredni govornici anđeli ili sam Prorok, a samo umeci prevodilaca ili komentari egzegeta sugerišu drugačije. Ajeti poput 19:64-65, na primer, ako se čitaju bez prevodiočevog umetanja, jasno ukazuju na to da su govornici anđeli… U nekoliko ajeta, kao što je 27:91, očigledni govornik izgleda da je Prorok, a onda dolazi do iznenadnog preokreta kada on postaje onaj kome se obraća… Činjenica da te ajete često odlikuje kasniji dodatak ‘reci’ (kul) ukazuje na to da je celom odeljku možda prethodilo neizrečeno uputstvo ‘reci’. Muslimani su to oduvek tako razumevali. Drugim rečima, činjenica da su to neposredne reči Proroka ili anđela ne umanjuje [sic] onostranost Kurana. Oni su samo ponavljali reči koje su u prvom redu došle od Boga.“ (Str. 74-75; podebljanje moje)
Nakon što je izneo rezime muslimanskog autora Mustansira Mira o odbrani navodno besprekorne strukture Kurana koju je Amin Ahsan Islahi izložio u svojoj knjizi „Tadabbur-i-Qur’an“, Esak s pravom primećuje:
„Gore predložene podele, mada svakako inovativne**, DELUJU PROIZVOLJNO I PREVIŠE ZAVISE OD ONOGA ŠTO ČITALAC ODLUČI DA VIDI. Takođe je pomalo teško zamisliti Proroka i Ashabe kako se probijaju kroz razrađen sistem tekstualne podele kakav je gore predstavljen**. Budući da je Kuran, pored toga što je zapisana reč, i izgovorena reč, ovaj prividni RASCEP za većinu muslimana je od malog značaja…“ (Str. 66; podebljanje i velika slova moji)
Čak i Concise Encyclopedia of Islam mora da prizna da je Kuran nepovezan i haotičan, ali onda pokušava da to opravda:
„Objave se označavaju kao objavljene u Meki ili u Medini. Ranije, mekanske objave, imaju VIŠE POETSKI i zanesen karakter, izbacujući snažne slike kraja sveta i ponovnog upijanja postojanja u Božansku nestvorenost. Medinske objave su, s druge strane, poput zatišja posle oluje i bave se uglavnom davanjem zakona. Međutim, u kanonskoj recenziji halife Osmana neka mekanska poglavlja sadrže stihove objavljene u Medini i obrnuto, tako da je NEPOVEZAN I NEPRAVILAN KARAKTER TEKSTA naveo zapadne naučnike da pokušaju da ga preurede u očigledniji red.
„Ti pokušaji su, međutim, nepromišljeni, jer su iznenadni pomaci u značenju, tački gledišta i dubini u samoj prirodi tog teksta. Kuran je nebeski smisao sabijen ili prelomljen u ljudsku razumljivost, i neizbežno je da promene kroz koje je Kuran prošao u svetu — naime, njegovo prvo ograničavanje na ljudski jezik, pamćenje, razumevanje i dijalekt, a zatim njegovo istorijsko sklapanje u pisani tekst — odražavaju nesklad između ljudskog poretka kakav jeste — a ne kakav bi bio u idealnom svetu — i Božanskog poretka. Dželaludin Rumi je sugerisao da je upravo TA PRIRODA, SPOLJA HAOTIČNA, ‘lukavstvo’ Kurana DA SE PRIBLIŽI HAOTIČNOJ PRIRODI ljudske duše, kako bi je potom uhvatio, kao što mreža hvata ribu, i vratio je u utapanje u Božansko od kojeg je duša odlutala…“ (Cyril Glassé, Harper & Row, San Francisco, ogranak izdavačke kuće Harper Collins, drugo izdanje, 1991, 1999; naglasak moj)
Primetite ovde da se to ne odnosi na prevod, VEĆ NA SAM ARAPSKI TEKST!
Izgleda da je pravo čudo Kurana to što je muslimane poput ovog neofita ubedio da zaista veruju da je čudesan, dok je u stvarnosti jedno od najnekoherentnijih i najnerazumljivijih verskih dela ikada nastalih.
Nevolje ovog zelenka daleko su od kraja, kao što ćemo videti u sledećem delu: Zbrkani Kuran, 4. deo.