Iskvareni Kuran, 4. deo

U ovom odeljku (Iskvareni Kuran, 3. deo) osvrnućemo se na neke od mnogih gramatičkih grešaka u Kuranu.

Sledeći spisak grešaka preuzet je iz knjige ‘Abdallaha ‘Abd al-Fadija Is the Qur’an Infallible, str. 171-185, osim gde je drugačije naznačeno.

1. Imenica u nominativu koja je trebalo da bude u akuzativu

5:69 glasi: „Oni koji su verovali, i oni koji su bili Jevreji, i sabijci“ (Saabiuuna)…

Reč Sabejci pogrešno je deklinirana. Trebalo je da bude u akuzativu (Saabi’iina), kao i ostale imenice, zbog reči „Inna“ koja joj prethodi. Na drugom mestu je autor Kurana to napisao ispravno:

„One koji veruju, i one koji su bili jevreji, hrišćani i sabejci“ (Saabi’iina),- „a koji su verovali u Allaha i Sudnji dan i dobra dela činili - zaista čeka nagrada kod njihovog Gospodara; za njih nema straha i oni neće da tuguju.“ S. 2:62

„vernike od Jevreja, Sabijaca“ (Saabi’iina), „hrišćana, poklonika vatre i neznanobožaca. Allah je, zaista, svemu svedok.“ S. 22:17

2. Subjekat je nepravilno stavljen u akuzativ

U K. 2:124 rečeno nam je: „Obećanje Moje ne obuhvata nepravednike!“

‘Abd Al-Fadi piše:

Ovaj pogrešan i nezgrapan prevod zapravo je posledica neverovatne gramatičke greške u arapskom Kuranu. Kuran je hteo da kaže: „Zlikovci neće dosegnuti Moj savez“, ali pošto se reč [„zlikovci“] javlja u akuzativu umesto u ispravnom nominativu, prevodilac je na kraju rekao da savez ne dopire do zlikovaca, što je slika veoma strana arapskom duhu. Zapravo, Kuran je trebalo da kaže al-zalimun, i problem bi bio rešen!

3. Subjekat u ženskom rodu s predikatom u muškom rodu

„milost je Allahova, zaista, blizu“ S. 7:56

Evo ‘Abd Al-Fadija:

U ovom stihu arapska reč za „blizu“ jeste qaribun. Taj predikat je u muškom rodu, dok je subjekat rahmah („milost“) u ženskom rodu. Da je Kuran sačuvao slaganje između subjekta i predikata, stajalo bi qaribatun.

Jedan muslimanski pisac posredno priznaje da je reč za milost ovde pogrešno deklinirana, ali pokušava da opravda pogrešnu upotrebu muškog roda tvrdnjom da se milost odnosi na Muhameda!

„a milost Moja obuhvata sve; daću je onima koji se budu greha klonili i davali obaveznu milostinju, i onima koji u Naše reči i dokaze budu verovali“ (7:156); i rekao je „milost je Allahova, zaista, blizu onih koji čine dobra dela.“: „Inna rahmat Allahi qaribun min al-muhsinin“ (7:56), a da nije stavio qaribun u ženski rod (qaribatun), premda je rahma ženskog roda, jer je u stvarnosti ta rahma Poslanik, kao što je izričito rečeno u stihu: „wa ma arsalnaka illa rahmatan lil-`alamin“: „a tebe smo poslali samo kao milost svetovima.“ (21:107); (G.F. Haddad, The Prophetic Title: “Best of Creation”: http://www.masud.co.uk/ISLAM/misc/best.htm)

4. Pogrešan rod i nepravilna upotreba množine

„Mi smo ih podelili u dvanaest plemena“ S. 7:160

‘Abd Al-Fadi:

Arapski tekst ovog stiha glasi: „Wa qatta’nahum ithnatay ‘ashrata asbatan.“ U ovoj rečenici postoje dve gramatičke greške: prva je broj u ženskom rodu ithnatay ‘ashrata, a druga je imenica u množini asbatan. Reč „pleme“ je muškog roda i zahteva broj u muškom rodu; takođe, imenica koja se upotrebljava uz broj veći od deset trebalo bi da bude u jednini. Stoga je Kuran trebalo da kaže: „ithnay ‘ashra sibtan.“

5. Nepravilan glagol i zamenica u množini

„Ova dva protivnička tabora spore se oko Gospodara svog.“ S. 22:19

‘Abd Al-Fadi piše:

Ova rečenica na arapskom glasi: „Hadsan khasman ikhtasamu fi rabbihim.“ Glagol ikhtasamu („sporili su se“) je u množini, a i prisvojna zamenica u reči rabbihim upućuje na antecedent u množini. Kuran je trebalo da glagolu pridoda dvojinski nastavak, a reči rabb prisvojnu zamenicu u dvojini. Rečenica bi trebalo da glasi: „Hadsan khasman ikhtasama fi rabbihima.“

6. Odnosna zamenica u pogrešnom obliku jednine

9:69 glasi: „i vi se upuštate u nevaljalštine kao što su se i oni upuštali“

Ponovo, evo ‘Abd Al-Fadija:

Arapska zamenica alladhi, za razliku od engleskog „who“ ili „that“, podleže deklinaciji. To znači da ne ostaje ista uz svaku imenicu na koju se odnosi. Može dobiti nastavak za množinu ili za dvojinu. Reč „as“ u ovom stihu zapravo je prevod odnosne zamenice alladhi u obliku jednine. Trebalo je da bude u obliku množine, jer se odnosi na zamenicu u množini. Dakle, arapski tekst bi trebalo da glasi: „Khudhtum kalladhina (umesto alladhi) khadhu.“

7. Akuzativ umesto nominativa

U K. 4:162 čitamo:

„Ali oni među njima koji su u znanje duboko pronikli, i vernici koji veruju u ono što se objavljuje tebi Muhammede i u ono što je objavljeno pre tebe, naročito oni koji molitvu obavljaju i oni koji obaveznu milostinju daju i u Allaha i Poslednji dan veruju - njima ćemo sigurno veliku nagradu da damo.“

‘Abd Al-Fadi tvrdi:

Arapska reč za „obavljaju molitvu“ jeste al-muqimina. Ta reč je stavljena u akuzativ bez ijednog opravdanog razloga. Trebalo je da glasi al-muqimuna, jer se pridodaje rečima u nominativu koje joj prethode, naime al-rasikhuna i al-mu’minuna, a trebalo bi da se slaže i s onima u nominativu koje dolaze posle nje, naime al-mu’tuna i al-mu’minuna.

8. Zavisna imenica u genitivu stoji u akuzativu

„A ako mu damo da nakon nevolje koja ga je zadesila oseti blagostanje, on će sigurno da kaže: „Nevolje su me napustile!“ On je, zaista, previše radostan i hvalisav.“ S. 11:10

‘Abd Al-Fadi još jednom:

U arapskom, imenice koje dolaze posle ba’da (što znači „posle“) treba da stoje u idafa konstrukciji (konstrukciji dodavanja) i da na kraju imaju kasru (vokal i) kao oznaku padeža ako su u jednini ili ženskog roda. Ali u ovom stihu reč dharra’a koja dolazi posle ba’da ima umesto toga fathu (vokal a), kao da je reč u akuzativu! Reč je trebalo da bude napisana darra’i.

9. Nepravilna množina mnoštva

2:80 glasi: „Gorećemo u vatri samo nekoliko dana.“

‘Abd Al-Fadi primećuje:

Arapski tekst glasi: „… illa ayyaman ma’duda.“ U arapskom jeziku postoji jedinstvena osobina, naime množina mnoštva (koja se odnosi na veliki broj stvari ili ljudi) i množina malobrojnosti (koja se odnosi na mali broj stvari ili ljudi). Reči u ovom stihu izgovorio je prost svet koji je hteo da kaže da su dani njihove kazne izbrojani i malobrojni. Stoga je Kuran trebalo da upotrebi ma’dudat, što je množina malobrojnosti, a ne ma’duda, što je množina mnoštva.

10. Pogrešan nastavak za množinu

„I Ilija je bio poslanik.“… „Neka je u miru Ilija!“ S. 37:123, 130

‘Abd Al-Fadi piše:

Arapski Kuran u ovom odlomku ima dva pisanja imena Ilija. Prvo, na početku navoda, jeste Ilyas, dok je drugo Ilyasin, kao da je u množini! Zapravo, autor Kurana toliko je voleo rimu da je zbog nje često žrtvovao gramatička pravila. U suri al-Tin 95:1-3 rekao je: „Tako mi smokve i masline, i Sinajske gore, i grada ovog sigurnog“ Na arapskom je iz istog razloga reč Sinaj (sina’) promenio u njen oblik množine (sinin)!

11. Diptot dobija nunaciju

U K. 76:15 čitamo:

„Biće usluživani iz srebrenih posuda i čaša koje će prozirne biti.“

Opet ‘Abd Al-Fadi:

Arapska reč qawariran, koja je prevedena kao „kristal“, zapravo je diptot; to jest, ima samo dva padeža i ne može dobiti završno n koje odlikuje triptote. Ali izgleda da Kuran nije bio svestan ovog gramatičkog pravila, ili ga je pre nasilno prekršio, da bi održao rimu!

Ista greška javlja se u 4. stihu iste sure (al-Insan), gde čitamo: „Mi smo za nevernike okove i lance i oganj razbuktali pripremili.“ Ovde arapska reč za lance (salasilan) dobija završno n, čime se krši isto pravilo.

12. Zamenica u jednini umesto u dvojini

„a preče bi im bilo da Allah i Njegov Poslanik budu njima zadovoljni“ S. 9:62

Al-Fadi navodi:

Zašto zamenica koja se odnosi na Boga nije stavljena u oblik dvojine, kada u ovom stihu treba ugoditi i Bogu i Poslaniku?

13. Imenica u množini upotrebljena umesto imenice u dvojini

„O Verovesniče, zašto sebi zabranjuješ ono što ti je Allah dozvolio - želeći zadovoljstvo svojih supruga? A Allah oprašta grehe i milostiv je. Allah vam je propisao kako da iskupite svoje zakletve; Allah je vaš Gospodar; On je Sveznajući i Mudri. A kad Poslanik jednoj svojoj supruzi tajno govor poveri, pa ga ona razglasi, a Allah mu to obznani, on je upozna sa nečim što je kazala, a nešto prećuti. Pa kad je on o tome obavesti, ona upita: „Ko te je o tome obavestio?“ On odgovori: „Obavestio me je Sveznajući, Onaj Koji u potpunosti sve zna.““ „Ako se vas dve pokajete Allahu, pa, vi ste bile učinile ono zbog čega je trebalo da se pokajete.“ „A ako se protiv njega udružite, pa, Allah je zaštitnik njegov, i anđeo Gavrilo, i čestiti vernici; na kraju, i svi anđeli će mu podrška biti.“ S. 66:1-5 Hilali-Khan

Ovde se odlomak odnosi na dve Muhamedove žene, a ipak je arapska reč za „vaša srca“ (quloobukuma) u množini! Al-Fadi piše:

Al-Baidawi kaže da su ovim stihom oslovljene Hafsa i Aiša. Ali uprkos tome, arapski izraz za „vaša srca“ (qulubukuma) stoji u obliku množine! Zar dvoje ljudi može imati više od dva srca?

Kao što je al-Fadi ispravno primetio, treba li zaista da pretpostavimo da su dve Muhamedove žene stvarno imale više od dva srca? To bi protivrečilo Kuranu, koji kaže da Alah nikome nije stavio dva srca:

„Allah nijednom čoveku dva srca u grudima nije dao“. „a ni vaše supruge, od kojih se rastavljate govoreći da su vam njihova leđa poput leđa vaših majki, majkama vašim nije učinio, niti je vaše posinke učinio vašim sinovima. To su samo vaše reči, iz vaših usta, a Allah istinu govori i na Pravi put upućuje.“ S. 33:4 Hilali-Khan

Ili treba da pretpostavimo da je i ovo još jedna gruba greška u Kuranu?

15. Haotična struktura vodi u zabunu u pogledu značenja

… „I ne nagonite svoje robinje da se bave bludom - ako one žele da budu čestite - da biste stekli prolazna dobra ovoga sveta“ „ako one žele da budu čestite“. „a ako ih neko na to prisili, Allah će, nakon što su bile primorane, da im oprosti i prema njima da bude milostiv.“ S. 24:33 Pickthall

Ali Dashti ukazuje na problem sa strukturom ovog stiha:

Human i spasonosan propis u 33. stihu sure 24 (on-Nur) pokazuje da se u to vreme praktikovala okrutna i nemoralna zloupotreba… Očigledno je da stih zabranjuje gnusnu praksu robovlasnika koji su prostituisali robinje i prisvajali zaradu od toga, a ništa manje očigledno nije ni da reči „Allah će, nakon što su bile primorane, da im oprosti i prema njima da bude milostiv“ znače da Bog oprašta robinjama što su nevoljno počinile blud. Spoljašnji oblik tih reči, međutim, takav je da se one mogu razumeti tako da je Bog milostiv i da oprašta ljudima koji prostituišu svoje robinje. Rečenica JE NEJASNA i ne izražava na odgovarajući način tu humanu nameru.

(23 Years: A Study of the Prophetic Career of Mohammad, str. 50)

18. Zamenica u množini upućuje na antecedent u jednini

2:17 glasi: „Oni su slični onome koji potpali vatru, a kada ona osvetli ono što je oko njega, Allah im oduzme svetlo“

Ovde imamo slučaj u kome se množina očigledno upotrebljava za subjekat u jednini. Autor Kurana govori o ljudima koji su zalutali i navodi parabolu o nekome (jednina) „الذِي“ ko je zapalio vatru (takođe u jednini) „اسْتَوْقَد“, i ona je obasjala sve što je bilo oko njega (jednina) „حَوْلَهُ“. Zatim je Alah uklonio tu svetlost oko NJIH „بِنُورِهِم“. Iako je autor Kurana (ili su autori) i dalje unutar parabole, upotrebljava (upotrebljavaju) izraz NJIH da bi opisao NJEGA.

Očigledno je da se nevernici porede sa čovekom iz parabole. Takođe je jasno da parabola govori o onome što je čovek učinio, bez ikakvog nagoveštaja da se parabola naglo prekida usred rečenice.

Prema paraboli, čovek je taj koji pali vatru da bi imao nešto svetlosti. Stoga, kada tekst zatim kaže da je Alah oduzeo NJIHOVU svetlost, to može upućivati jedino na upravo pomenutog čoveka, budući da je on jedini u kontekstu koji uopšte ima svetlost!

‘Abd Al-Fadi pokazuje kako je stih trebalo da bude napisan:

Kuran je trebalo da uz antecedent u jednini, „čovek“, pridoda prisvojnu zamenicu u jednini. Dakle, stih bi trebalo da glasi: „… čovek koji je zapalio vatru… Bog je oduzeo njegovu svetlost.“

Evo i poslednjeg slučaja:

K. 41:11

„Zatim se usmerio na nebo dok je ono još bilo magla, pa njemu i Zemlji rekao: „Pojavite se milom ili silom!“ „Pojavljujemo se drage volje!“ Odgovorili su.“

Prema Dashtiju, u gramatici ovog teksta postoji greška:

„… Nebo i zemlja u arapskom su imenice ženskog roda, i glagol ’rekoše’ u desetom stihu [napomena: u većini engleskih prevoda to je jedanaesti stih] shodno tome stoji u ženskom rodu i u dvojini; ali pridev ’voljni’ na kraju stiha stoji u muškom rodu i u množini, i time je u neskladu s pravilima arapske gramatike.“ (str. 163; podebljanje moje)

Da bi čitaoci koji ne govore arapski uočili probleme s ovim tekstom, mora se imati na umu da arapski, za razliku od engleskog, nema samo oblike jednine i množine glagola i prideva, nego i oblik dvojine, koji se koristi kada se referent sastoji od dva entiteta. To se razlikuje od množine, koja se koristi kada su u vidu tri ili više entiteta. Glagoli i pridevi takođe dobijaju oblike muškog i ženskog roda, kao način slaganja s rodom subjekta ili objekta u rečenici, odnosno njegovog označavanja.

U gorenavedenom stihu reči itiya, qalata i atayna jesu ženskog roda i u dvojini, dok je pridev taieena u muškom rodu množine.

Da bi čitaoci lakše shvatili Dashtijevu poentu o očiglednoj grešci u ovom konkretnom tekstu, sledeća rečenica pokušava da greške iz arapskog preslika u srpski:

Rahilja i Marija obe rekoše: „Nas trojica ljudi dolazimo voljno.“

Svako ko ovo pročita jasno vidi znatne gramatičke greške u toj rečenici, koja meša i rod i broj. Upravo to nalazimo u K. 41:11.

Ovi primeri znače da muslimanima ne preostaje ništa drugo nego da priznaju da Kuran sadrži gramatičke greške i da, suprotno tvrdnjama mnogih polemičara, nije napisan na savršenom arapskom. Ako se opredele za taj stav, biće u dobrom društvu, jer su čak i Aiša, Muhamedova nevesta iz detinjstva, i treći halifa Osman b. Afan priznavali da u muslimanskom svetom spisu ima gramatičkih grešaka.

Na primer, više navodno verodostojnih sunitskih izvora priznaje da Kuran sadrži najmanje četiri gramatičke greške:

„Abdullah prenosi od Al-Fadhala bin Hamada al-Khayrija, koji prenosi od Khalida (mislio je na Ibn Khalida), od Zaida Ibn Hubaba, koji prenosi od Ash’atha, od Saeeda bin Jubayra:

’U Kuranu postoje četiri greške:

’ALSSABI-OON’ [5:69], ’WAALMUQEEMEEN’ [4:162 ] , ’FAASSADDAQA WAAKUN MINA ALSSALIHEEN’ [63:10], ’IN HATHANI LASAHIRANI’ [20:63].’“ (Abi Bakr, Kitab Al-Musahif, str. 42; podebljanje moje)

Kao što je upravo rečeno, to je bilo i mišljenje Aiše i Osmana b. Afana:

Abu Bakr bin Abdoos i Abu Abdullah bin Hamid prenose od Abu al-Abbasa al-Asima, od Muhammada bin al-Jahma al-Samrija, od al-Fare, od Abu Mu’awiyaha, od Hishama bin Arwe, od njegovog oca, da je Aiša bila upitana o Alahovim izjavama u suri Nisa (162. stih) ’LAKINI ALRRASIKHOONA’ i ’WAALMUQEEMEENA’, i o izjavi Svevišnjeg u suri Maida (69. stih) ’INNA ALLATHEENA AMANOO WAALLATHEENA HADOO WAALSSABI-OON’, i o Njegovoj izjavi (Taha, 63) ’IN HATHANI LASAHIRANI’. Aiša je odgovorila: ’O sinovče moj, ovo je usled grešaka koje je počinio prepisivač’. (Tafsir al-Thalabi, tom 6, str. 250)

Abu Ubaid je u delu Fadhail Quran naveo da je Abu Muawiyah preneo od Hishama bin Urwaha, od njegovog oca, da je Aiša bila upitana o sledećim greškama u Kuranu: ’IN HATHANI LASAHIRANI’ i o Njegovoj izjavi ’WAALMUQEEMEENA ALSSALATA WAALMU/TOONA ALZZAKATA’ i o Njegovoj izjavi ’INNA ALLATHEENA AMANOO WAALLATHEENA HADOO WAALSSABI-OON’. Ona je odgovorila: „O sine sinovca moga, ovo je usled postupka prepisivača Kurana, koji su pogrešili dok su ih prepisivali. Lanac prenosilaca ovog predanja jeste sahih prema uslovima dvojice šejhova.(Jalaludin al-Suyuti, Al-Itqan fi Uloom al Quran, tom 1, str. 210)

„Nema snage u odgovorima koji se iznose protiv gorenavedenog Aišinog odgovora, naime da sadrži slab lanac prenosilaca. Lanac je sahih.“ (Isto, tom 1, str. 212; podebljanje moje)

„Postoji neslaganje oko ’ALMUQEEMEENA ALSSALAT’. Aiša i Aban bin Osman rekli su da je to u Kuranu napisano usled greške prepisivača. Ispravka je nužna i trebalo bi da bude napisano ’ALMUQEEMOONA ALSSALAT’. Slično tome, u suri Maida ’AALSSABI-OONA’ i u suri Taha ’IN HATHANI LASAHIRANI’ takođe su napisani usled greške pisara. Osman je izjavio da je video neke greške u Kuranu i da bi ih Arapi ispravljali svojim jezikom, te su od njega tražili da ih izmeni, ali on je rekao da te greške ne pretvaraju haram u halal niti obrnuto.“ (Tafsir al-Baghawi (Tafsir Ma’alim at-Tanzeel), K. 4:161, tom 3, str. 361)

„Aban bin Osman izgovorio je stih [IN HATHANI LASAHIRANI] pred svojim ocem Osmanom. Osman reče: „Nije ispravno.“ Neko ga upita: „Zašto ga ne ispraviš?“ Osman odgovori: „Ostavi ga tu, ne pravi nikakvu razliku u pogledu onoga što je halal (dozvoljeno/dopušteno) i haram (zabranjeno/nedopušteno).’“ (Tafsir al-Qurtubi, K. 20:63)

Dashti piše:

U 66. stihu sure 20 (Taha), gde faraonovi ljudi za Mojsija i njegovog brata Arona kažu „Mojsije i Aron su čarobnjaci“, reč za „ova dvojica“ (hadhane) stoji u nominativu, dok bi trebalo da stoji u akuzativu (hadhayne), jer dolazi posle uvodne rečce za isticanje. Prenosi se da su Osman i Aiša čitali hadhayne. Komentar jednog muslimanskog učenjaka ilustruje fanatizam i intelektualno okoštavanje POTONJIH VREMENA: „Budući da su, po jednoglasnom mišljenju muslimana, stranice povezane u ovaj svezak i nazvane Kuran Božja reč, i budući da u Božjoj reči ne može biti greške, izveštaj da su Osman i Aiša čitali hadhayne umesto hadhane opak je i lažan.“ Tafsir ol-Jalalayn umerenije tvrdi da dvojinski sufiks MOŽE BITI ane u sva tri padeža i da ne mora biti ayne u akuzativu i genitivu. Pa ipak, veliki rani kuranski učenjak i filolog Abu ‘Amr b. ol-‘Ala (umro oko 154/770) čitao je hadhayne****, kao što su činili Osman i Aiša. (str. 49-50)

Samo da podsetimo čitaoce zašto su ovi promašaji toliko važni i štetni po islamsko verovanje. Muslimani tvrde da Muhamed nije imao nikakve veze s objavljivanjem Kurana, već je samo prenosio njegovu poruku drugima i dao da se ona zapiše. Tvrde da je Kuran božanski diktat, savršen prepis onoga što se nalazi na Sačuvanim pločama na nebu (up. K. 13:39; 43:1-4; 56:76-80; 80:11-16; 85:21-22). To znači da za sve ove gramatičke greške treba kriviti Alaha.

Kao takve, ove greške dokazuju da Alah nije u stanju da ispravno govori arapski, iako muslimani žele da verujemo da je njihov bog sveznajuće biće savršeno u svakom pogledu!

Imajući sve prethodno u vidu, sada možemo preći na poslednji deo našeg pobijanja: Iskvareni Kuran, 5. deo.