Upotreba reči theos u Novom zavetu, 4. deo

Sada dolazim do finala: UPOTREBA REČI THEOS U NOVOM ZAVETU, 3. DEO (https://www.samshmnthelogy.net/post/new-testament-use-of-theos-pt-3).

SVEDOČANSTVO POSLANICE JEVREJIMA

Poslanica Jevrejima je još jedan nadahnuti spis koji Hrista naziva ho theos, ukazujući na njega kao na Boga koji vlada zauvek, budući da je Sin koji je verni otisak Božje nestvorene prirode i vidljivo ispoljenje Božje slave, koga je Otac postavio da svojom sopstvenom moćnom rečju stvori i održava celokupno stvorenje:

„Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama,“… „I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji.“… „Za Sina pak: Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvojega. Zavolio si pravdu i omrzao bezakonje; zbog toga te pomaza, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“ „I opet: Ti, Gospode, u početku osnova zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih; Oni će proći, a ti ostaješ, i sve će ostarjeti kao odijelo, I savićeš ih kao haljinu, i izmjeniće se, a ti si uvijek isti, i godine tvoje neće minuti.“ Jevrejima 1:1-3, 10-12

Zapanjujuće je što autor prikazuje kako sam Bog Otac primenjuje dva starozavetna stiha — jedan u kome se anđelima zapoveda da obožavaju JHVH,

„Veselite se, narodi, s narodom njegovijem, jer će pokajati krv sluga svojih, i osvetiće se neprijateljima svojim, i očistiće zemlju svoju i narod svoj.“ Ponovljeni zakoni 32:43 LXX

I drugi, u kome se JHVH slavi kao nepromenljivi Stvoritelj i Održavatelj celokupnog stvorenja,

„Gospode! Čuj molitvu moju, i vika moja nek izađe preda te.“… „A ti, Gospode, ostaješ dovijeka, i spomen tvoj od koljena do koljena.“… „Davno si postavio zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih. To će proći, a ti ćeš ostati; sve će to kao haljina ovetšati, kao haljinu promijenićeš ih i promijeniće se. Ali ti si taj isti i godine tvoje neće isteći.“ Psalam 102:1, 12, 25-27

Na svoga voljenog Sina!

Dakle, sam Otac je taj koji slavi, hvali, uzvisuje, čak i obožava sopstvenog Sina kao Svemogućeg JHVH, veličajući svoga Prvorođenog kao upravo onog nepromenljivog Stvoritelja i Davaoca života koga obožava sva anđeoska vojska!

Ako ovo ne uklanja baš svaku sumnju da NZ opisuje Hrista kao theos u apsolutnom i večnom smislu, onda ništa neće.

ZAKLJUČNE NAPOMENE

Dokazi izneti u ovom nizu objava pokazali su da se unutar novozavetnih spisa termin theos retko koristi za bilo koje drugo biće osim za jednog istinitog Boga. Na ono malo mesta gde se koristi za nešto drugo osim za istinitog Boga, uvek ima negativnu konotaciju, npr. za pojedince ili predmete koji se pogrešno obožavaju kao bogovi.

Jedini put kada se theos koristi u pozitivnom smislu, to je u vezi sa Ocem i Sinom, pa i tada se retko koristi za Sina. Ipak, kada se odnosi na vaskrslog Hrista, uvek ima isto značenje koje ima i kada se primenjuje na Oca. To jest, Sin je Bog u apsolutnom, nerazvodnjenom smislu, budući suštinski jedno sa Ocem u prirodi, moći, slavi i časti.

Zaključujem rečima evangelikalnog novozavetnog naučnika Mareja Dž. Harisa, budući da on majstorski sažima sve gore pomenute tačke:

A. Upotreba theos u prethrišćanskom periodu

Poglavlje I razmatralo je tri uobičajena jevrejska termina koja se u Septuaginti prevode sa theos****: el****, elohim****, JHVH****. Sve tri reči koriste se za Boga Izrailja, ali samo prve dve mogu takođe da ukazuju na neko određeno pagansko božanstvo ili da, kao opšte imenice, označavaju božanstvo kao takvo. JHVH****, međutim, jeste isključivo vlastita imenica, koja označava Izrailjevog Boga saveza, nikada zajednička imenica, i stoga se, za razliku od el****, elohim****, nikada ne odnosi na anđele ili ljudska bića.

U vanbiblijskoj književnosti theos ima tri primarna referenta. Kada se primenjuje na bogove, može da se odnosi na određenog boga (ili čak boginju), na vrhovnog boga, Zevsa, ili na božanstvo uopšte, bilo da se posmatra u ličnim ili bezličnim kategorijama. Kada se primenjuje na ljudska bića, titula theos korišćena je da opiše čuvene heroje, političare, filozofe, patrijarhe, slavne vladare, samozvane sluge Božje, ili čak ljude kao inteligentna bića. A jevrejski pisci otprilike savremeni pisanju NZ, kao što su Filon i Josif Flavije, koriste theos ili ho theos da ukažu na Boga Izrailja.

Za svakog Jevrejina ili neznabošca prvog veka nove ere koji je poznavao SZ na grčkom, termin theos delovao bi bogato po sadržaju budući da je označavao Božanstvo, Stvoritelja neba i zemlje, a mogao je i da prenese neizrecivo sveto ime, Jahve, Boga saveza, a ipak je bio podložan izuzetno raznolikoj primeni, u rasponu od likova paganskih božanstava do jednog istinitog Boga Izrailja, od herojskih ljudi do anđeoskih bića. Bilo da se ispituje jevrejska ili neznabožačka upotreba termina theos do kraja prvog veka nove ere, povremeno se sreće primena tog termina na ljudska bića koja vrše božanske funkcije ili ispoljavaju božanske osobine.

B. Upotreba theos u Novom zavetu

Od 1.315 upotreba reči theos u NZ, 78,4% je sa članom, a 21,6% bez člana. Ne može se povući nikakva ujednačena razlika između ho theos i theos, budući da (1) kao nomen rectum theos stoji sa članom ili bez njega uglavnom zavisno od stanja prethodne imenice (Apolonijev kanon); (2) unutar pojedinačnih knjiga NZ isti predlog se nalazi i uz theos sa članom i uz theos bez člana, naizgled bez ikakve razlike u značenju; i (3) kao praktično vlastito ime, theos deli neodređenost u pogledu upotrebe člana koja karakteriše vlastita imena uopšte. Ipak, povremeno se ho theos i theos mogu razlikovati, kao kada theos bez člana naglašava „božanskost“ (teološka razlika), ili kada se theos sa članom uvek javlja uz određene reči (npr. enopion) ili izraze (npr. kyrios ho theos), ili se po pravilu javlja uz lične zamenice (sintaksičke razlike bez teološkog značaja).

Analiza upotrebe (ho) theos kao subjekta ili predikata uz izrečeni ili neizrečeni glagol einai pokazuje da pisci NZ kao subjekat više vole ho theos (45 primera) nego theos (5), ali kao predikat više vole theos (16) nego ho theos (8). Od te 24 predikativne upotrebe (6) theos, termin je obično bliže određen ako stoji sa članom, a često bliže određen ako stoji bez člana. Uopšteno govoreći, dakle, NZ izbegava tvrdnju poput „X je (ho) theos“ osim ako taj theos nije dodatno definisan.

Svaki sloj NZ pruža jasno svedočanstvo da se uobičajeno theos****, bilo sa članom ili bez njega, odnosi na trojstvenog Oca. Četiri linije dokaza koje se stiču podupiru ovaj zaključak: (1) česti složeni naziv theos pater u kome je druga imenica u epegzegetskoj apoziciji (npr. Galatima 1:1); (2) razne trojstvene formulacije u kojima ho theos mora da označava Oca (npr. 2. Korinćanima 13:13); (3) mnoga mesta na kojima se ho theos razlikuje od Kyrios ‘Iesous Christos, kao u poslaničkim pozdravima (npr. Jakovljeva 1:1); i (4) upotrebe (ho) theos u kontekstima u kojima se govori o očinstvu, sinovstvu, ponovnom rođenju ili bratstvu (npr. Jovan 6:32-33). Kad god se (ho) theos nađe u NZ, treba da pretpostavimo da je ho pater referent, osim ako kontekst ne čini takav smisao nemogućim. Nigde nije prikladno prevesti ho theos sa „božanska Suština“ ili „Božanstvo.“ (Haris, Jesus as God, XIII. Zaključci: Theos kao hristološka titula, str. 270-271; naglasak moj)

I:

D. Ograničenja u upotrebi theos u vezi sa Isusom Hristom

Primena titule theos na Hrista izuzetno je retka — samo sedam sigurnih, veoma verovatnih ili verovatnih slučajeva od ukupno 1.315 upotreba reči theos u NZ. Iz analize reprezentativnih naučnih stavova o devet tekstova razmatranih u poglavljima II-VII i IX-XI, može se videti da većina naučnika smatra da se theos **primenjuje na Isusa ne manje od pet i ne više od devet puta u NZ.**2 Isti raspon karakteriše i glavne savremene engleske prevode NZ (izuzev 1. Jovanove 5:20).3 Razlozi za relativnu retkost theos kao hristološke titule razmatraju se niže, u §G.

Sama retkost označavanja Isusa kao „Boga“ dokaz je da theos, kada se koristi za Isusa, nikada ne postaje vlastito ime već ostaje opisna titula. U skladu s tim, nikada se ne nalazi da se theos primenjuje na Isusa bez propratnog identifikovanja ličnosti koja se tako naziva. U Jovanu 1:1 logos je taj koji je theos; u Jovanu 1:18 to je monogenes (hyios); u Jovanu 20:28 autos = ho ‘Iesous; u Rimljanima 9:5 ho Christos; u Titu 2:13 i 2. Petrovoj 1:1 ‘Iesous Christos; a u Jevrejima 1:8 hyios. Osim ako se kontekst izričito ne odnosi na Isusa kao na ličnost o kojoj se titula theos predicira, taj termin će se odnositi na Oca i biti praktično vlastito ime. Iako se javlja ho hyios tou theou (gde je ho theos = Otac), nikada se ne nalazi ho pater tou theou (gde je ho theos = Isus). Nijedan novozavetni pisac ne kaže ništa uporedivo sa tou pathos tou theou mou (Ignjatije, Rimljanima 6:3) ili ho theos ho agapesas me kai paradous heauton uper ’emou (čitanje minuskule 330 u Galatima 2:20, u genitivu).

U sedam slučajeva u kojima se theos odnosi na Isusa, ta upotreba je obično (pri čemu je Rimljanima 9:5 jedini izuzetak) praćena izjavom u neposrednom kontekstu koja pravi izričitu ličnu razliku između Sina i Boga Oca. To jest, postoji izuzetno postavljanje jednih uz druge izjava koje impliciraju suštinsko jedinstvo Sina i Oca i izjava koje izražavaju ličnu razliku među njima. Tako nalazimo ho logos een pros ton theon neposredno pre theos een ho logos (Jovan 1:1). U Jovanu 20 isti onaj Isus koji se oslovljava sa ho theos mou (st. 28) sam naziva svoga Oca _ho theos mou_4 (st. 17). Stih koji sledi nakon 2. Petrove 1:1, gde se ‘Iesous Christos naziva ho theos hemon kai soter, razlikuje ho theos od ‘Iesous ho Kyrios hemon (2. Petrova 1:2). Slično tome, u uzastopnim stihovima u Jevrejima 1, Isus se oslovljava rečima ho theos (st. 8), a onaj koji ga je pomazao naziva se ho theos ho theos sou (st. 9). Odmah nakon što je Jovan opisao logos kao monogenes theos (Jovan 1:18), on dodaje ho on eis ton kolpon tou patros. Konačno, ista rečenica koja prikazuje ‘Iesous Christos kao ho megalos theos kai soteros hemon (Titu 2:13) govori o he charis tou theou soterios pasin anthropois (Titu 2:11). Pa čak i u Rimljanima 9:5, gde nema izričite razlike između Sina i Oca (ton syngenon mou … ex hon), ho Christos je bliže određen izrazom to kata sarka, izrazom koji se ne bi mogao predicirati o Ocu. Sa očuvanjem ove nepovredive razlike između Sina i Oca povezana je i činjenica da Isus, iako jeste theos, nikada nije nazvan ni pater ni kyrios ho theos {= JHVH Elohim)5 ni ho monogenes alethinos theos.6 Nikada nije nazvan theos na mestu na kome se nalazi i pomen (ho) pater; Otac se nikada ne naziva ho pater tou theou. A u binitarnim i trojstvenim odlomcima ili formulacijama, samo se Otac, nikada Sin (ili Duh), naziva ho theos (npr. binitarni: 1. Korinćanima 1:3; 8:6; trojstveni: 12:4-6; 2. Korinćanima 1:21-22; 13:14). Štaviše, dok se izrazi ho theos ho pater, ho theos pater, ho theos kai pater, theos pater i theos kai pater nalaze, nikada se ne nalazi ho theos ho hyios,7 ho theos hyios, ho theos kai hyios, theos hyios, ni theos kai hyios. (Isto, str. 274-275; naglasak moj)

Ne bismo to mogli bolje reći!