Ispitivanje pretpostavki i teoloških uverenja Džeralda F. Dirksa

U svetlu učenja islama, 2. deo

Nastavljamo naše ispitivanje Dirksove tvrdnje da islam uči strog i beskompromisan monoteizam.

Kuranovo svedočanstvo o božanstvu Hrista

U prethodnom odgovoru izneli smo dokaze koji pokazuju da su islamski izvori očigledno zbunjeni po pitanju toga ko je tačno učinio da Marija zatrudni i da li je Gavrilo božanski ili nije. Ovde ćemo videti da su muslimani koji su sastavili te materijale bili jednako zbunjeni u pogledu Ličnosti Hrista i da nisu znali šta da misle o njemu!

Na primer, iako u Kuranu postoje određene izjave koje odlučno poriču da je Isus bio išta više od poslanika,

„A kad je tvome narodu kao primer naveden Marijin sin, odjednom su oni, zbog toga, počeli da se raspravljaju, i rekli: „Da li su naša božanstva bolja ili on?“ A naveli su ti ga kao primer samo zato da bi se prepirali. Oni su svađalački narod. On je bio samo sluga kojeg smo Mi obasuli blagodatima i učinili ga primerom Izrailjevim sinovima.“ S. 43:57-59

postoje i drugi odlomci koji Isusu pripisuju određene titule i funkcije koje jasno pokazuju da je on više od poslanika, da je on zapravo preegzistentna božanska Ličnost!

Štaviše, prema muslimanskim komentatorima, sledeće mesto:

„On je Onaj Koji ti objavljuje Knjigu u kojoj su reči jasne; one su matica Knjige; i druge koje nisu sasvim jasne. Oni u čijim je srcima izopačenost slede one koje nisu sasvim jasne u težnji za smutnjom i svojevoljnim tumačenjem. A tumačenje njihovo zna samo Allah. A oni koji su u znanje duboko pronikli, kažu: „Mi u to verujemo; sve je to od našeg Gospodara.“ A pouku primaju samo oni razumom obdareni.“ (Tafsir At-Tabari). S. 3:7 Hilali-Khan

„objavljeno“ je da bi se odgovorilo hrišćanima koji su pokušavali da upotrebe Kuran kako bi dokazali da je Isus potpuno božansko Biće:

Mutašabihat i muhkamat ajeti

Alah izjavljuje da u Kuranu postoje ajeti koji su muhkamat, potpuno jasni i razgovetni, i oni su temelj Knjige, jasni svakome. A postoje i ajeti u Kuranu koji su mutašabihat, koji nisu potpuno jasni mnogima ili nekim ljudima. Stoga će oni koji se pozivaju na muhkam ajete da bi razumeli mutašabih ajete steći ispravno vođstvo, i obrnuto. Zato je Alah rekao:

„one su matica Knjige“,

što znači, oni su osnova Kurana i njima treba pribeći radi pojašnjenja kada je to potrebno, …

„i druge koje nisu sasvim jasne“

pošto imaju više značenja, od kojih se neka slažu sa muhkamom, a neka nose druge doslovne naznake, premda ta značenja možda nisu ono što se želelo.

Muhkamat su ajeti koji objašnjavaju derogirajuće propise, dozvoljeno, zabranjeno, zakone, granice, obaveze i propise u koje treba verovati i koje treba sprovoditi. Što se tiče mutašabihat ajeta, oni obuhvataju derogirane ajete, poređenja, zakletve i ono u šta treba verovati, ali što se ne sprovodi.

Muhamed bin Ishak bin Jasar prokomentarisao je, …

„u kojoj su reči jasne“ kao „ono što sadrži dokaz o Gospodu, zaštitu za sluge i pobijanje protivnika i laži. Oni se ne mogu izmeniti niti preinačiti od onoga za šta su namenjeni.“ Takođe je rekao: „Što se tiče nejasnih ajeta, oni se mogu (ali ne smeju) preinačiti i izmeniti, i to je iskušenje od Alaha za sluge, baš kao što ih je iskušao dozvoljenim i zabranjenim stvarima. Zato ti ajeti ne smeju biti preinačeni tako da podrazumevaju lažno značenje, niti izokrenuti od istine.“

Zbog toga je Alah rekao, …

„Oni u čijim je srcima izopačenost“

što znači, oni koji su zavedeni i skreću od istine ka laži, …

„Oni u čijim je srcima izopačenost slede one koje nisu sasvim jasne“

što znači, oni se pozivaju na mutašabih, jer su u stanju da izmene njegova značenja tako da se poklope sa njihovim lažnim tumačenjem, budući da izrazi mutašabihata obuhvataju tako široko polje značenja. Što se tiče muhkam ajeta, oni se ne mogu izmeniti jer su jasni i stoga predstavljaju nedvosmislen dokaz protiv zavedenih ljudi. Zato je Alah rekao, …

„u težnji za smutnjom“

što znači, oni nastoje da zavedu svoje sledbenike praveći se da dokazuju svoju novotariju oslanjanjem na Kuran – na njegov mutašabih – ali to je dokaz protiv njih, a ne za njih. Na primer, hrišćani bi mogli da tvrde da [je Isa božanski zato što] Kuran kaže da je on Ruhulah i Njegova Reč, koju je dao Mariji, dok pritom prenebregavaju Alahove izjave, …

„On je bio samo sluga kojeg smo Mi obasuli blagodatima i učinili ga primerom Izrailjevim sinovima.“ [43:59], i, …

„Primer Isusov zaista je kod Allaha isti kao i primer Adamov: od prašine ga je stvorio, a zatim mu rekao: „Budi!“ I on bi!“ [3:59].

Postoje i drugi ajeti koji jasno tvrde da je Isa samo jedno od Alahovih stvorenja i da je on sluga i poslanik Alahov, među drugim poslanicima. (Tafsir Ibn Kathir; podebljanje i podvlačenje naši)

U svetlu ovog otvorenog priznanja, razmotrićemo neka od mesta koja su hrišćani obično koristili da potkrepe svoj stav da je Isus božanski, budući da će se time pokazati da je S. 3:7 prvenstveno data radi ograničavanja štete. Autor(i) Kurana rekli su izvesne stvari s očiglednom namerom da umire Jevreje, hrišćane i druge kako bi ih pridobili za islam, ne shvatajući kako će se te izjave obiti o glavu njemu/njoj/njima. A kada su videli kako se njihove sopstvene izjave koriste da se dokaže božanstvo Hrista, odlučili su da smisle prilično slabašno objašnjenje da su ti stihovi alegorijski i da samo Bog zna njihova prava značenja. Pretpostavili su da će takav odgovor poništiti deo štete i nevolja koje su sami sebi prouzrokovali. Kao što ćemo sada videti, ljuto su se prevarili.

Isus kao Alahova preegzistentna Reč i Duh

Muslimansko pismo potvrđuje da je Isus sama Alahova Reč koju je on spustio Mariji, i Duh koji je došao od njega:

„O vi kojima je data Knjiga, ne zastranjujte u svom verovanju i o Allahu govorite samo istinu! Mesija, Isus, Marijin sin, samo je Božji poslanik, i stvoren je rečju Njegovom, koju je Mariji dostavio, i život mu dao; zato verujte u Allaha i Njegove poslanike i ne govorite: „Trojica su!“ Prestanite, bolje vam je! Zaista je jedini bog samo Allah, Uzvišen neka je On, zar da ima dete?! Njegovo je ono što je na nebesima i ono što je na Zemlji, i Allah je svima dovoljan zaštitnik.“ S. 4:171 Sale

Zapazite da je prema ovom odlomku Isus i Reč Božja – ne prosto jedna reč od njega – koja je data Mariji, i Duh koji ishodi od samoga Boga.

Iz ovog stiha je očigledno da su autor(i) pozajmili određene hristološke titule koje nadahnuti novozavetni spisi pripisuju Hristu, ne shvatajući koliko ta ista imena protivreče tvrdnji da je Isus bio samo ljudski apostol. Na primer, reći da je Isus Duh koji ishodi od Boga jasno govori o preegzistenciji, tj. Isus je morao postojati kao Duh sa Bogom na nebu pre nego što je poslat da postane čovek od Marije.

Poznati muslimanski pisac Nil Robinson (Neal Robinson) navodi jedno tumačenje S. 19:16-21 koje potvrđuje naše viđenje:

„Alternativno bi se moglo pomisliti (na osnovu 4:171) da Duh koji se pojavio Mariji nije bio niko drugi do Mesija kojeg je ona potom rodila. Isprva se to čini neverovatnim zbog načina na koji Duh govori o sebi kao o poslaniku. Postoji, međutim, jedan apokrifni spis koji pruža presedan za poistovećivanje vesnika blagovesti sa Rečju koja je postala telo. To je takozvana Epistula Apostolorum, koja se predstavlja kao poslanica upućena svecrkvenoj zajednici od strane jedanaestorice učenika, u kojoj se beleži razgovor koji su vodili sa Hristom posle vaskrsenja. U toku tog razgovora on im je rekao:

Tada sam se javio u obliku arhanđela Gavrila [devici] Mariji i govorio s njom, i njeno srce me je primilo; ona je poverovala i nasmejala se, a ja, Reč, uđoh u nju i postadoh telo; i sam sam sebi bio sluga SAMOME SEBI, i u obliku lika anđela.“ (Robinson, Christ In Islam and Christianity [State University of New York Press (SUNY), Albany 1991], poglavlje 15, The Virginal Conception, str. 157; podebljanje i verzal naši)

„Tabari pretpostavlja da je Duh koji je poslat Mariji bio Gavrilo. On izveštava da je to bio stav Katade, Ibn Džurejdža i Vehba. Ostali komentatori se slažu da je to ispravno tumačenje, ali ipak pominju ALTERNATIVNO GLEDIŠTE, naime da je Duh bio Mesija. Ibn Kesir donosi sledeći izveštaj koji se jednim isnadom prati unazad DO ASHABA UBEJA:

Duh Isusov je jedan od skupine duhova sa kojima je [Bog] sklopio zavet u Adamovo vreme [up. 33:7 i 7:172]. On je taj, to jest duh Isusov, koji joj se javio u obliku savršenog ljudskog bića. Tako je ona začela onoga koji joj se obratio i on se ovaplotio u njoj [ušavši u nju kroz njena usta].

„UPRKOS NJEGOVOM RODOSLOVU, Ibn Kesir odbacuje ovo tumačenje kao za osudu i pretpostavlja da je izvedeno od Ljudi Knjige.“ (Isto, str. 161; podebljanje i verzal naši)

I sledeći muslimanski komentator svedoči da su ovo tumačenje zastupali neki od islamskih učenjaka.

Većina učenjaka zastupa gledište da … (Duh) upućuje na sejjidina Džibrila, ali neki kažu da upućuje na samoga sejjidina Isaa. Alah Taala je pred sejjidu Merjemu postavio lik sina koji će joj se roditi. Ali je prva verzija primerenija i potvrđena je izjavom koja sledi. (Mufti Šafi Usmani, Maariful Quran, S. 19:16-21, tom 6, str. 34; podvlačenje naše)

Ovde imamo izričita islamska predanja koja tvrde da je Isus bio Duh koji je došao Mariji da bi joj objavio da će se on roditi od nje!

Druga titula koju Kuran pripisuje Isusu dodatno potvrđuje njegovo pretčovečansko postojanje, naime, Reč Božja. Govoriti o Božjoj Reči znači govoriti o njegovom otkrivenju, njegovom saopštavanju ili govoru, sredstvu kroz koje Bog otkriva sebe svome stvorenju. Štaviše, Božja Reč je bitna odlika same njegove prirode ili bića i stoga je večna; poricati da je Božja Reč večna znači poricati da je Bog oduvek imao sposobnost da saopštava ili otkriva svoju volju i namere. Takav stav bi neizbežno značio da je Bog morao da stvori ili stekne sposobnost govora u nekom trenutku vremena, što je prilično bogohulan stav, jer podrazumeva da je Bog u nekom trenutku svoga večnog postojanja bio nesavršen.

U svetlu prethodnog, Reč Božja kao hristološka titula mora značiti da je Isus večan i da je Posrednik kroz koga Bog stvara i otkriva sebe svome stvorenju. Upravo to Novi zavet uči o Isusu kao večnoj Reči ili Logosu koji je potom postao telo:

„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima. I svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze. Bi čovjek poslan od Boga, po imenu Jovan. Ovaj dođe za svjedočanstvo, da svjedoči o svjetlosti, da svi vjeruju kroz njega. On ne bješe svjetlost, nego da svjedoči o svjetlosti. Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet. U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna. Svojima dođe, i svoji ga ne primiše. A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji vjeruju u ime njegovo; Koji se ne rodiše od krvi, ni od želje tjelesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga. I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine. Jovan svjedoči o njemu i viče govoreći: Ovo je onaj za koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer prije mene bješe. I od punoće njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat. Jer se 3akon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista. Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Jovan 1:1-3, 10, 14, 18

Hristos je Reč koja Oca čini poznatim njegovom stvorenju, budući da je jedino on video i potpuno shvatio Očevu suštinu. Sam Isus iznosi upravo tu tvrdnju:

„Niko ne može doći meni ako ga ne privuče Otac koji me posla; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. U Prorocima je napisano: I biće svi naučeni od Boga. Svaki koji čuje od Oca i nauči, dolazi k meni. Ne da je ko vidio Oca, osim Onoga koji je od Boga: on je vidio Oca.“ Jovan 6:44-46

„I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade. Objavih ime tvoje ljudima koje si mi dao od svijeta; tvoji bijahu pa si ih meni dao, i tvoju su riječ održali. Sad razumješe da je sve što si mi dao od tebe. Jer riječi koje si mi dao, dao sam njima; i oni primiše, i poznaše zaista da od tebe iziđoh, i vjerovaše da me ti posla. Ja se za njih molim, ne molim se za svijet, nego za one koje si mi dao, jer su tvoji. I sve moje tvoje je, i tvoje moje; i proslavio sam se u njima. I više nisam u svijetu, a oni su u svijetu, i ja dolazim tebi. Oče sveti, sačuvaj ih u ime tvoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao mi. Dok bijah s njima u svijetu, ja ih čuvah u ime tvoje; one koje si mi dao sačuvah; i niko od njih ne pogibe osim sina pogibli, da se ispuni pismo. A sada dolazim tebi, i ovo govorim na svijetu, da imaju radost moju ispunjenu u sebi. Ja sam im dao riječ tvoju; i svijet ih omrznu, jer nisu od svijeta, kao ni ja što nisam od svijeta. Ne molim da ih uzmeš sa svijeta, nego da ih sačuvaš od zloga. Od svijeta nisu, kao ni ja što nisam od svijeta. Posveti ih istinom tvojom: riječ tvoja jeste istina. Kao što ti mene posla u svijet, i ja njih poslah u svijet. Ja posvećujem sebe za njih, da i oni budu posvećeni istinom. Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog riječi njihove povjeruju u mene: Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu da svijet vjeruje da si me ti poslao. I slavu koju si mi dao ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo mi jedno. Ja u njima i ti u meni, da budu usavršeni u jedno, i da pozna svijet da si me ti poslao i da ljubiš njih kao što mene ljubiš. Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gdje sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio prije postanja svijeta. Oče pravedni, svijet tebe ne pozna, a ja te poznah, i ovi poznaše da si me ti poslao. I ja im objavih ime tvoje i objaviću: da ljubav kojom me ljubiš u njima bude, i ja u njima.“ Jovan 17:5-6, 26

Dirks možda ponavlja često izgovaranu muslimansku tvrdnju da se Isus naziva Rečju Božjom isključivo zato što ga je Alah stvorio svojom zapovešću „Budi.“ Nevolja s tim odgovorom jeste u tome što bismo, ako je to ispravno razumevanje te titule, očekivali da Kuran i Adama nazove Rečju Božjom prema S. 3:59, pošto kaže:

„od prašine ga je stvorio, a zatim mu rekao: „Budi!“ I on bi!“

Prema gornjem stihu, Adam je stvoren Alahovom zapovešću, a ipak se nikada ne naziva Rečju Božjom (niti se, uostalom, iko drugi ikada naziva Božjom Rečju). Stoga ovaj odgovor neće biti dovoljan da se otkloni značaj i implikacija toga što Kuran Isusa naziva Rečju Božjom.

Dakle, iako Kuran na pojedinim mestima može poricati Hristovo božanstvo, on takođe potvrđuje božanstvo Isusa i njegovo pretčovečansko nebesko postojanje time što ga poistovećuje sa Rečju i Duhom Božjim!

Isus kao Stvoritelj i Začetnik života

Kuran dalje svedoči da Isus stvara život na potpuno isti način kao i Alah!

„I poslaće ga kao poslanika Izrailjevim sinovima: „Doneo sam vam znak od vašega Gospodara: oblikovaću vam od ilovače“ (annee AKHLUQU lakum mina ALTTEENI) „nešto poput ptice, i u nju ću da duvnem, pa će, Allahovom dozvolom, da bude ptica; i izlečiću slepog od rođenja i gubavog, i oživljavaću mrtve Allahovom dozvolom; i kazivaću vam šta jedete i šta u domovima vašim čuvate. U svemu tome ima dokaza za vas, ako vernici budete.“ S. 3:49 Palmer

„Kad Allah kaže: „O Isuse, Marijin sine, seti se blagodati Moje prema tebi i tvojoj majci kada sam te Duhom blagoslovljenim (anđelom Gavrilom) pomogao pa si sa ljudima, u bešici i kao zreo čovek, razgovarao; i kada sam te naučio pismenosti i mudrosti, i Tori i Jevanđelju; i kada si, Mojom dozvolom, od blata“ (wa-ith TAKHLUQU mina ALTTEENI) „nešto poput ptice oblikovao i u nju udahnuo, i kada je ona, Mojom dozvolom, postala ptica; i kada si, Mojom dozvolom, od rođenja slepog i gubavog izlečio; i kada si, Mojom dozvolom, dizao mrtve; i kada sam od tebe odbio Izrailjeve sinove, kad si im ti doneo jasne dokaze, pa su oni među njima koji nisu verovali - povikali: „Ovo nije ništa drugo do jasna vradžbina““ S. 5:110 Sale

Uporedite to sa načinom na koji je Alah stvorio prvog čoveka:

„On vas je stvorio od zemlje“ (Huwa allathee KHALAQAKUM min TEENIN) „i rok odredio, a kod Njega je i rok utvrđeni, a vi i pored toga sumnjate.“ S. 6:2 Y. Ali

„Kada je anđelima tvoj Gospodar rekao: „Stvoriću čoveka od gline,“ (innee KHALIQUN basharan min TEENIN) „pa kad mu upotpunim oblik i u njega udahnem život, vi mu se poklonite!”“ S. 38:71-72 Y. Ali

Iz ovih primera je očigledno da Isus, poput Alaha, može da stvara i da poseduje dah života kojim može da udahne život stvorenju.

Zapravo, budući da Kuran Isusa poistovećuje kao Duha od Alaha, sasvim je smisleno da bi on mogao davati život. Uostalom, S. 38:71-72, koju smo gore naveli, kaže da je Alah udahnuo svoga Duha u prvoga čoveka, što se ponavlja na više mesta:

„I kad tvoj Gospodar reče anđelima: „Ja ću da stvorim čoveka od suve gline, od glatkog blata. I kad mu dam lik i u njega udahnem dušu, vi mu se poklonite.““ S. 15:28-29

„a onda je učinio da njegovo potomstvo nastaje od uzorka beznačajne tečnosti, zatim mu skladno udove uobliči i u njega život udahne, i On vam je dao sluh i vid i razum, a kako vi malo zahvaljujete!“ S. 32:8-9

Čini se izvesnim da Kuran odjekuje biblijsku pripovest da je Bog udahnuo svoga Duha u čoveka kako bi ga učinio živim bićem, budući da je Duh taj koji oživljava čovečanstvo:

„A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.“ Postanje 2:7

„Duh Božji stvorio me je, i dah Svemogućega dao mi je život.“ Jov 33:4

„Odvratiš lice svoje, žaloste se; uzmeš im duh, ginu, i u prah svoj povraćaju se. Pošlješ duh svoj, postaju, i obnavljaš lice zemlji.“ Psalam 104:29-30

Ako je tako, onda se Kuran slaže sa Svetim pismom da je Božji Duh Posrednik života, Onaj kroz koga Bog daje život svome stvorenju. Prema tome, budući da je Isus Alahov Duh poslat Mariji da bi postao čovek, sasvim je smisleno da bi on mogao davati život drugima.

Neke muslimane uznemirava pomisao da Isus stvara i daje život na isti način kao i Alah, jer uviđaju da takva sposobnost podrazumeva da je Isus bio božanski. Pokojni maulana Muhamed Ali iz ahmedijske sekte piše u vezi sa S. 3:49:

„… Čin halka (stvaranja) u smislu stvaranja ne može se pripisati nijednom biću osim Alahu. Kuran je na tu tačku stavio najveći naglasak. On iznova i iznova govori o božanskom Biću kao Stvoritelju svega, tako da nema ničega za šta bi se moglo reći da je iko drugi njegov stvoritelj. A za one koje neki narodi uzimaju za bogove, on posebno kaže da oni ništa ne stvaraju, dok su i sami stvoreni (16:20; 25:3).“ (Ali, Holy Quran, [USA; Ahmadiyyah Anjuman Isha'at Islam Lahore Inc., 1995], fn. 428; podebljanje naše)

Tvrdnja ovog pokojnog maulane je jasna. Pripisati Hristu sposobnost stvaranja (kao i udahnjivanja života u nežive predmete) znači poistovetiti ga s Bogom / kao Boga, jer jedino Bog ima moć stvaranja (ili davanja života).

Pa kako onda Ali pokušava da objasni Isusovu sposobnost da stvara ptice od gline i da im daje život? Insistirajući na alegorijskom ili duhovnom tumačenju tih čuda:

„Da bi se razumeo značaj ovog odlomka, nužno je imati na umu da je glavna odlika Isusovih govora to što je govorio u poređenjima i radije zaodevao svoje ideje u alegorijski jezik… Sasvim je razumljivo ako se uzme kao poređenje, ali potpuno neshvatljivo kao izjava o činjenici. Ako je s jedne strane proročko dostojanstvo daleko iznad takvih postupaka kao što je pravljenje glinenih ptica, s druge strane se čin stvaranja ne može pripisati nikome osim božanskom Biću.“ (Isto; podebljanje naše)

Ali se ne zaustavlja samo na stvaranju glinenih ptica. On ide tako daleko da alegorizuje sva čuda koja se Isusu pripisuju i u Kuranu i u Svetom pismu, pa se čak poziva i na liberalno krilo hrišćanstva, ono koje poriče da se natprirodno ikada dogodilo, da bi potkrepio svoj slučaj:

„… Čudo Isusovog isceljivanja bolesnih racionalno je objašnjeno u Enc. Bib. od strane velečasnog T. K. Čejna, koji je pokazao da su sve priče o isceljivanju bolesnih proistekle iz DUHOVNOG ISCELJIVANJA bolesnih, kao u Matej 9:12: „Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni.“; i kao u Isusovoj poruci Jovanu Krstitelju: „Slijepi progledaju i hromi hode, gubavi se čiste i gluhi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima se propovijeda jevanđelje.“ (Matej 11:5). Zaključne reči jasno pokazuju da bolesni, hromi i slepi pripadaju istoj kategoriji kao i siromašni kojima se propoveda jevanđelje, budući da su siromašni u srcu. Uporedi i Matej 13:15: „Jer je otvrdnulo srce ovoga naroda, i ušima teško čuju, i očima svojim zažmuriše da kako očima ne vide, i ušima ne čuju, i srcem ne razumiju, i ne obrate se da ih iscijelim.“ Ovde se isceljenje ne može odnositi ni na šta drugo do na isceljenje duhovnih bolesti. Sveti Kuran daje slično objašnjenje isceljivanja bolesnih kada, govoreći o sebi, kaže da je on „on je lek za vaša srca“ (10:57), tj. za duhovne bolesti. Proročko isceljivanje je duhovno, a ne isceljivanje telesnih bolesti. Kuran često govori o slepima i gluvima, ali nikada ne misli na one koji su izgubili čula vida i sluha.“ (Isto, str. 145, f. 429; podebljanje i verzal naši)

Pokojni Muhamed Asad je još jedan muslimanski učenjak koji je verovao da pripisivanje stvaralačkih moći bilo kom ljudskom biću znači pripisivanje božanstva toj osobi. U vezi sa Muhamedovom nesposobnošću da čini čuda, Asad primećuje u osvrtu na S. 7:188:

„… Ponovljeno insistiranje Kurana na čovečnosti Poslanika u skladu je sa učenjem da nijedno stvoreno biće nema niti bi moglo imati ikakvog udela, ma koliko malog, ni u jednoj od Stvoriteljevih osobina ili moći. U logičkom nastavku ovog argumenta, sledeći odlomak (st. 189-198) naglašava jedinstvenost i isključivost Božjih stvaralačkih moći.“ (Asad, The Message of the Quran [Dar Al-Andalus Limited 3 Library Ramp, Gibraltar rpt. 1993], str. 233, fn. 154; podebljanje naše)

Asad objašnjava Isusovu sposobnost da čini čuda, poput podizanja mrtvih i davanja života glinenim pticama koje je stvorio, kao poređenja ili metafore koje ukazuju na određene duhovne istine:

„… Imenica tajr je množina od ta'ir („leteće stvorenje“ ili „ptica“), ili glagolska imenica („letenje“) izvedena od glagola tara („leteo je“). U predislamskoj upotrebi, kao i u Kuranu, reči ta'ir i tajr često označavaju „sreću“ ili „sudbinu“, bilo dobru ili zlu (kao, na primer, u 7:131, 27:47 ili 36:19, a još jasnije u 17:13). Mnogi primeri ove idiomatske upotrebe reči tajr i ta'ir navedeni su u svim merodavnim arapskim rečnicima; vidi takođe Lane V, 1904 i dalje. Tako je, na NAČIN POREĐENJA koji mu je bio toliko drag, Isus nagovestio sinovima Izrailjevim da će im od skromne gline njihovih života oblikovati viziju uzletne sudbine i da će ta vizija, oživljena njegovim od Boga danim nadahnućem, postati njihova stvarna sudbina Božjim dopuštenjem i snagom njihove vere (kao što se ističe na kraju ovog stiha).“ (Asad, The Message of the Qur'an [Dar Al-Andalus Limited, 3 Library Ramp, Gibraltar, rpt. 1993], str. 74, f. 37; podebljanje i verzal naši)

„… Verovatno je da je Isusovo ‘podizanje mrtvih’ METAFORIČKI OPIS njegovog davanja novog života ljudima koji su bili duhovno mrtvi… Ako je ovo tumačenje – KAKO JA VERUJEM – ispravno, onda ‘isceljivanje slepih i gubavih’ ima sličan značaj: naime, unutrašnje preporođenje ljudi koji su bili duhovno bolesni i slepi za istinu.“ (Isto, f. 38; podebljanje i verzal naši)

Međutim, budući da se Dirks izjašnjava kao pravoverni sunitski musliman koji potvrđuje da je Isus zaista činio natprirodna čuda, on se mora suočiti sa implikacijama kuranskog učenja da je Hristos mogao da podiže mrtve, kao i da stvara i udahnjuje život u nežive predmete. Mora se izboriti sa činjenicom da takva sposobnost podrazumeva da je Isus Bog, jer može da čini ono što jedino Bog čini.

Sada prelazimo na naš poslednji odeljak.

Isus kao Gospod

Zapanjujuće je otkriti da Kuran opominje muslimane da nikoga osim Alaha i Isusa ne uzimaju za svoga Gospoda!

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe i Mesiju, Marijinog sina.“ (min dooni Allahi WA al-maseeha ibna maryama), „A naređeno im je da obožavaju samo jedinog Allaha – nema istinskog boga osim Njega. Uzvišen je On u odnosu na one koje Njemu pridružuju u obožavanju.“ S. 9:31

Prema ovom stihu, od muslimana se zahteva da Isusa gledaju i prihvate kao svoga Gospoda na isti način na koji Alaha uzimaju za svoga Gospoda!

Neki su prigovorili našem tumačenju S. 9:31, tvrdeći da arapski tekst jasno stavlja Isusa uz rabine i monahe koji su pogrešno uzeti za gospode pored Alaha. Na primer, veznik (wa) pred al-Masiha, i kratki samoglasnik fetha (a) na kraju reči, pokazuju da je al-Masiha u akuzativu, te da je on još jedan objekat (zajedno sa prva dva, ahbarahum wa ruhbanahum, „njihovi rabini i njihovi monasi“) glagola „uzeli su“. Ti muslimani tvrde da rečenica zapravo glasi ovako:

Uzeli su svoje rabine i svoje monahe i Mesiju, sina Marijinog, za gospode pored Boga, a bilo im je zapoveđeno da služe samo jednom Bogu; nema boga osim Njega; slava Njemu, iznad onoga što mu pridružuju.

Dodaju i da bi, ako bi wa bio veznik koji vezuje al-Masih za Alaha, tj. koji povezuje Alaha i Mesiju, morao biti u genitivu baš kao i Allahi, tj. al-Masihi.

Na ove tipične muslimanske tvrdnje postoji nekoliko odgovora. Za početak, glavni problem je u tome što muslimani pretpostavljaju da su oznake koje razlikuju različite padeže u arapskom, tj. nominativ, akuzativ itd., oduvek bile tu, da su oduvek bile deo izvornog teksta. Stvarnost je, međutim, da izvorni arapski Kuran nije imao nikakve oznake koje bi pomogle da se razluče različite nijanse reči.

Evo kako bi tekst izgledao u transliteraciji bez kritičnih tačaka:

min doon allah w al-maseeh bn maryam

Kao što se vidi, nema kratke fethe na kraju reči al-Masih, bn ili marjam, što znači da je izvorni arapski tekst zaista spajao Isusa sa Alahom.

Ovo nas vodi do naše druge tačke. Veznik wa muslimani smatraju veznikom sudruštva:

Činjenica da je pominjanje Poslanika neposredno povezano sa pominjanjem Alaha takođe pokazuje da je pokornost Poslaniku povezana sa pokornošću Alahu I NJEGOVO IME SA ALAHOVIM IMENOM. Alah kaže: „Uzvišen si Ti! Rekoše oni, mi znamo samo ono čemu si nas Ti poučio! Zasigurno si Ti Sveznajući i Mudri.“ (2:32) i „verujte u Allaha i Njegovog Poslanika“ (4:136) Alah ih spaja koristeći veznik WA KOJI JE VEZNIK SUDRUŠTVA. NIJE DOZVOLJENO KORISTITI OVAJ VEZNIK U VEZI SA ALAHOM NI ZA KOGA OSIM ZA POSLANIKA.

Huzejfa je rekao da je Poslanik rekao: „Niko od vas neka ne kaže: ‘Šta Alah hoće i (wa) šta taj i taj hoće.’ Nego recite: ‘Šta Alah hoće.’ Zatim zastanite pa recite: ‘Taj i taj hoće.’“

Al-Hatabi je rekao: „Poslanik vas je uputio na ispravno ponašanje time što je volju Alahovu stavio ispred volje drugih. Izabrao je ‘potom’ (summa), koje podrazumeva sled i prvenstvo, nasuprot ‘i’ (wa), KOJE PODRAZUMEVA SUDRUŠTVO.“

Nešto slično se pominje u drugom hadisu. Neko je govorio u prisustvu Poslanika, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i rekao: „Ko se pokorava Alahu i Njegovom Poslaniku, ispravno je vođen, a ko se pobuni protiv njih obojice (spajajući ih upotrebom dvojine)…“ Poslanik mu je rekao: „Kako si loš govornik! Ustani! [Ili je rekao: Izlazi!]“

Ebu Sulejman je rekao: „Nije voleo da se dva imena tako spajaju ZATO ŠTO TO PODRAZUMEVA JEDNAKOST.“… (Kadi Ijad, Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa (Isceljenje kroz spoznaju prava Odabranoga), prevod Aiša Abdarahman Bjuli [Madinah Press, Inverness, Scotland, U.K.; treće izdanje 1991, meki povez], Prvi deo. Alahova velika procena vrednosti njegovog Poslanika izražena i rečju i delom, Prvo poglavlje. Alahova pohvala njemu i njegovo veliko poštovanje prema njemu, Odeljak 1. O pohvali njemu i njegovim brojnim izvrsnim odlikama, str. 8; verzal naš)

Dakle, grupišući Alaha i Isusa zajedno upotrebom wa, autor(i) je/su neizbežno pretvorio/li Isusa u Alahovog sudruga i saučesnika. A pošto arapski tekst izvorno nije imao oznake, to bi značilo da bi onaj ko ga čita jasno video da se Isus stavlja uz Alaha kao Gospod u koga drugi moraju verovati, nasuprot njihovim rabinima i sveštenicima.(1)

Treći problem sa kojim se muslimani suočavaju jeste to što Muhamedovo navodno objašnjenje S. 9:31 dokazuje da muslimani moraju prihvatiti Isusa kao svoga Gospoda:

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe i Mesiju, Marijinog sina.“ [9:31]. Imam Ahmed, Et-Tirmizi i Ibn Džerir Et-Taberi zabeležili su hadis preko nekoliko lanaca prenosilaca, od Adija bin Hatima, koji je postao hrišćanin u vreme džahilijeta. Kada je poziv Alahovog Poslanika stigao u njegov kraj, Adi je pobegao u Šam, a njegova sestra i nekolicina njegovih ljudi bili su zarobljeni. Alahov Poslanik je oslobodio njegovu sestru i obasuo je darovima. Ona je otišla svome bratu i podstakla ga da postane musliman i da ode Alahovom Poslaniku. Adi, koji je bio jedan od poglavara svoga naroda (plemena Taj) i čiji je otac, Hatim Et-Tai, bio poznat po svojoj darežljivosti, otišao je u Medinu. Kada su ljudi objavili njegov dolazak, Adi je otišao Alahovom Poslaniku noseći srebrni krst oko vrata. Alahov Poslanik je proučio ovaj ajet…

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe“. Adi je prokomentarisao: „Rekoh: ‘Oni ih nisu obožavali.’“ Poslanik je rekao…

((Jesu. Oni (rabini i monasi) su im (hrišćanima i Jevrejima) zabranjivali dozvoljeno i dozvoljavali zabranjeno, a oni su im se pokoravali. Tako su ih obožavali.)) …

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe“ da su se hrišćani i Jevreji pokoravali svojim monasima i rabinima u svemu što bi im dozvolili ili zabranili… (Tafsir Ibn Kathir (Abridged), Surat Al-A'raf to the end of Surah Yunus, skratila grupa učenjaka pod nadzorom šejha Safijur Rahmana Al-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Riyadh, Houston, New York, London, Lahore; prvo izdanje: maj 2000], tom 4, str. 409-410; podebljanje naše)

Muhamed je smatrao da Jevreji i hrišćani pretvaraju svoje rabine i monahe u gospode time što im se pokoravaju u svemu što zapovede, čak i u slučajevima kada bi dozvolili ono što je u veri zabranjeno i zabranili ono što je ljudima bilo dozvoljeno.

Zapazite da Muhamed nije tvrdio da je razlog zbog koga je pogrešno pokoravati se rabinima i monasima u zabranjivanju dozvoljenog ili dozvoljavanju zabranjenog taj što oni nisu nadahnuti. Nije rekao da bi bilo u redu da vernici prihvate njihove odluke ukoliko bi oni primali otkrivenje od svoga Gospoda da zabrane nešto od onoga što je dozvoljeno ili obrnuto. Njegova uopštena izjava sugeriše da svaki put kada neko sledi onoga ko zabranjuje ono što je Alah učinio dozvoljenim ili dozvoljava ono što je Alah zabranio, on/ona uzima tu osobu za svoga Gospoda.

Stoga Muhamedovo objašnjenje S. 9:31 neizbežno vodi tome da je Hristos jedan od onih koje su muslimani dužni da prihvate kao svoga Gospoda pored Alaha, budući da Kuran opominje „verne“ da se pokoravaju Isusu i dalje izjavljuje da je on došao da dozvoli nešto od onoga što je bilo zabranjeno:

„Potvrđujući tako istinitost Tore, objavljene pre mene, i dopuštajući nešto što vam je bilo zabranjeno, ja vam donosim dokaz od vašega Gospodara. Pa, bojte se Allaha, a meni budite pokorni! Allah je zaista i moj i vaš Gospodar i samo Njega obožavajte. To je Pravi put! I kada je Isus osetio da oni ne veruju, rekao je: „Ko su pomagači moji na putu prema Allahu?“ „Mi smo Allahovi pomagači“, rekoše učenici, „mi u Allaha verujemo, a ti budi svedok da smo mi Allahu predani.“ Gospodaru naš, mi verujemo u ono što si Ti objavio, mi Poslanika sledimo, pa upiši nas među svedocima!“ S. 3:50-53

„A kad je Isus doneo očigledne dokaze, kazao je: „Donosim vam mudrost i dolazim da vam objasnim ono u čemu se razilazite. Zato se bojte Allaha i meni se pokoravajte. Allah je i moj i vaš Gospodar, pa Njega samo obožavajte! Ovo je Pravi put!““ S. 43:63-64

Ovi činioci uverljivo dokazuju da S. 9:31 stavlja Isusa uz Alaha kao jednog od onih koje muslimani moraju uzeti za svoga Gospoda!

Zaključne napomene

U ovim odgovorima videli smo kako se Dirks poziva na određene jeretičke hrišćanske sekte kako bi zaveo svoju publiku da pomisli da su verovanja takvih grupa nekako vernija Isusu ili bliža islamskoj teologiji. Dokazali smo da to nije slučaj, jer su ti isti jeretici zastupali izvesna verovanja koja su bila dijametralno suprotna i svedočanstvu novozavetnih dokumenata prvog veka i Muhamedovim učenjima. Prema tome, ako te sekte predstavljaju ono što je Hristos učio svoje sledbenike, onda je islam lažna religija zato što se protivi tim verovanjima.

Takođe smo pokazali kako je Dirks izobličio istorijski hrišćanski stav o Isusovom odnosu prema Ocu kao njegovom voljenom Sinu i o ulozi Svetoga Duha u stvaranju telesnog tela koje je Hristos uzeo da bi postao čovek. Zatim smo primenili njegov sopstveni argument na učenja islama da bismo pokazali da su Muhamed i/ili autor(i) Kurana, kao i muslimanski tumači, bili zbunjeni oko toga ko je zapravo oplodio Mariju. Da li je Alah ili njegov Duh učinio da Marija začne? I ko je zapravo udahnuo Duha u Marijino telo, Alah, Gavrilo, ili obojica?

Dalje smo razotkrili Dirksovu drsku tvrdnju da islam promoviše strog i beskompromisan monoteizam, iznoseći predanja koja pokazuju kako je Muhamed počinio idolopoklonstvo ljubeći crni kamen koji su i mekanski neznabošci obožavali. Zatim smo dokumentovali da Kuran protivreči samom sebi, jer poriče da je Isus Bog, dok istovremeno potvrđuje i njegovo božanstvo i njegovo pretčovečansko postojanje.

Dakle, islam podstiče i zapravo promoviše idolopoklonstvo time što ohrabruje muslimane da ljube kameni idol. On je zbunjen u pogledu identiteta i odnosa Alaha, njegovog Duha i Gavrila, jer ne može da odluči koja je od tih ličnosti oplodila Mariju. On takođe pruža nesuvislu i protivrečnu sliku Ličnosti Isusa, tj. da li je Hristos samo ljudski poslanik ili je on Reč Božja i njegov Duh, i stoga preegzistentno božansko Biće?

Toliko o tome da Kuran promoviše strog i beskompromisan monoteizam ili da je mubin, tj. na jasnom i razgovetnom arapskom!

„Mi dobro znamo da oni govore:“Poučava ga jedan čovek!” Jezik onog zbog koga oni krivo govore je jezik nearapina, a ovaj Kur’an je na jasnom arapskom jeziku.“ S. 16:103

Ako Gospod Isus da, uskoro slede novi odgovori na Dirksova izobličavanja i izvrtanja i Svetog pisma, prave Reči Božje, i njegovih sopstvenih islamskih izvora.

**
Povezani članci**

**
Napomena**

(1) Autor(i) su to učinili još jednom! Upotrebili su veznik wa da bi Alaha upario sa anđelima u njihovim molitvama i obožavanju:

„Zaista Allah i Njegovi anđeli blagosiljaju Verovesnika. O vi koji verujete, blagosiljajte ga i vi i šaljite mu pozdrav srdačni!“ S. 33:56 Palmer

Inna Allaha WA malaikatahu yusalloona ala al-nabiyyi ya ayyuha allatheena amanoo salloo alayhi wa sallimoo tasleeman

To znači da je Alah zapravo deo skupine stvorenja koja se mole za Muhameda! Zapravo, gornji tekst je uznemirio neke muslimane upravo zato što su molitve anđela bile spojene sa molitvama Alaha:

Komentatori i etimolozi se ne slažu u pogledu Alahovih reči: „Zaista Allah i Njegovi anđeli blagosiljaju Verovesnika.“ (33:56) oko toga da li se reč „mole“ (m. mn.) odnosi i na Alaha i na anđele ili ne. Neki od njih dopuštaju da se odnosi na oboje, dok drugi to zabranjuju zbog ideje sudruštva. Oni zamenicu vezuju samo za anđele i shvataju ajet ovako: Alah se moli i njegovi anđeli se mole. (Ash-Shifa of Qadi Iyad, str. 8-9; kurziv i podvlačenje naši)

Za više o Alahovoj hvali i obožavanju preporučujemo članak Islam i Alahove molitve.