Sveti Kirilo o Jovanu 14:28
Ovde objavljujem komentar blaženog svetog Kirila Aleksandrijskog na Jovan 14:28, gde on jasno kaže da je Otac bio veći od Sina samo zbog Sinovog ovaploćenja i silaska na zemlju da bi se ponizio postavši sluga. Svetitelj pobija one jeretike koji su ovaj stih koristili da dokažu kako je Otac veće božanstvo od Sina. Sva isticanja su moja.
„Kad biste me ljubili, obradovali biste se što rekoh: idem Ocu; jer Otac moj veći je od mene.“
POGLAVLJE I. Da Sin ni u čemu nije manji od Boga Oca, nego mu je pre jednak i po prirodi sličan. On povod za žalost pretvara u izvor utehe i otvoreno ih prekoreva što se radije ne raduju onome što im sada zadaje bol; a ujedno pokušava da ih pouči da oni koji gaje neusiljenu i iskrenu ljubav prema drugima ne smeju tražiti samo sopstveno zadovoljstvo i korist, nego pre korist onih koje vole, kada ih prilika za to podstakne. Zato nas i Pavle podstiče rečima: „ljubav se ne gordi, ne nadima se, Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje“. Govori o nekima koji ne traže svoje, nego dobro drugih. Jer se prava ljubav pokazuje u tome što se ne staramo samo o sopstvenoj koristi, nego imamo u vidu i dobrobit bližnjega. Jer naš Spasitelj rečima koje su pred nama nagovara svoje učenike da to prime k srcu. I dalje, utisnimo snagu ove misli jasnijim slovima u svoja srca kao na ploču, i tako dosegnimo tajnu Hristovu. Jer nam slika uzeta iz beznačajnih stvari često pomaže da dođemo i do onoga što smatramo neuporedivim. Tako je, na primer, Pavlovim učenicima bilo prijatno da uvek budu s njim, ali je za Pavla bilo bolje da otide i bude sa Hristom, kao što nas je i sam uverio svojim rečima. Dužnost onih koji su izabrali da ga vole bila je, dakle, da revnosno ispune svoju ljubav prema njemu i da ne smatraju podnošljivim samo ono što je njima samima prijatno, nego da razmisle o tome da će njegov odlazak biti na korist njihovom učitelju; jer je on žudeo da bude sa Hristom. Eto vam obrisa razmatranja ukoliko se tiče Hristove ljudske prirode. Stoga, osvetljavajući takoreći različitim bojama naš nacrt sile tajne Hristove, pokažimo jasno savršenu istinu. Jer Jedinorodni, budući u obličju Boga Oca i u jednakosti sa Duhom, nije smatrao za otimanje to što je jednak Bogu, nego je iz ljubavi prema nama ispraznio sebe od svoje slave, uzevši obličje sluge, i to je podneo da bi nas sve uputio ka savršenom poznanju vrline, da bi nas neuporedivim sjajem svojih čudesa pripremio da sagledamo silu, slavu i preveliku moć koja je svojstvena božanskoj prirodi. Jer je tako mogao navesti one koji su pali u dubine neznanja da ponovo zadobiju poznanje i da više ne obožavaju tvorevinu mimo Tvorca, nego da sebi predstave Jednoga istinitog i živog Boga. A Jedinorodni nam je svojim ovaploćenjem pomogao i na druge načine, jer je razorio silu smrti, razrešio okove greha i dao nam da gazimo po zmijama i skorpijama i po svoj sili neprijateljevoj. Zato je, i to s punim pravom, nama i svetim učenicima bilo neizrecivo slatko i prijatno da neprestano opštimo sa Hristom, Davaocem takvih blagoslova, i da svagda budemo s Njim i u Njegovom društvu.
Ali Njemu očigledno nije bilo na korist da tako dugo bira da ostane u obličju poniženja, koje je uzeo nama na korist, iz ljubavi prema nama, kao što upravo rekosmo: nego je bio dužan, pošto je Njegov domostroj prema nama već bio prikladno izvršen, da se uzdigne u svoju sopstvenu slavu i da, sa telom koje je uzeo nas radi, pohita natrag ka jednakosti sa Bogom Ocem — a pošto to nije smatrao za otimanje (jer je tu čast mogao imati po sopstvenom pravu), sišao je u ljudsko poniženje. Jer dok je još bio na zemlji, iako je uistinu bio Bog i Gospod svega, smatran je ništa boljim od ostalih ljudi, od onih koji nisu poznavali Njegovu slavu. Štaviše, bio je bijen, popljuvan i raspet, i podneo je ruganje bezbožnih Jevreja, koji se usudiše da kažu: „Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta, pa ćemo vjerovati u njega.“. A kada se, pošto je ispunio tajnu našeg iskupljenja, uzneo Bogu Ocu na nebesa, kada je vreme Njegovog poniženja već bilo prošlo i razdoblje Njegovog dobrovoljnog unižavanja završeno, pokazao se silama gore kao istinski Bog. Jer nebo nije poreklo Gospoda svega kada se uznosio, nego je stražarima na gornjim vratima dat nalog da se približava Gospod nad vojskama, iako je bio uznošen u odori tela; a Duh je predstavljao otvaranje vrata kada je rekao: „Vrata, uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata vječna! Ide Car slave. Ko je taj Car slave? Gospod krjepak i silan, Gospod silan u boju. Vrata, uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata vječna! Ide Car slave. Ko je taj car slave? Gospod nad vojskama; on je Car slave.“. Jer je mnogolika mudrost Božija, koju je naumio u Hristu, postala poznata poglavarstvima i vlastima, kao što kaže Pavle. Jer kada se uzneo Ocu — premda se Otac u tom pogledu može smatrati većim od Sina, utoliko što je ostao u svome večnom prebivalištu, dok je Sin podneo dobrovoljno poniženje, sišao u obličju sluge i opet se uzneo u svoju sopstvenu slavu — čuo je reči: „Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“. A da ne bi izgledalo da je odveć samouveren i da Bog Otac na nebesima nije svojom voljom posadio Sina sebi zdesna, uvodi se sam Otac koji ovo govori: „Sjedi meni s desne strane“, to kaže Psalmopojac. I niko razuman neće reći da Otac ima drugo mesto po časti zato što Sina ima sebi zdesna, nego će pre uzeti u obzir ono što sam rekao. Jer ne treba shvatiti da Otac, nego pre Sin, zbog svog dobrovoljnog unižavanja i stradanja, sedi sa desne strane, imajući mesto iz kojeg se ne bi mogla izvesti nikakva podređenost, jer bi Ga inače među niža bića mogli ubrojati oni koji ne mogu da pojme tajnu Njegovog ovaploćenja. Zato se mesto sa desne strane Njegovog Oca, protiv koga se takva optužba ne može izneti, dodeljuje Sinu da bi se očuvala Njegova jednakost.
Dobro smo učinili što smo sada uveli ova objašnjenja, koja su usko povezana sa predmetom o kome je reč. Sada, uzimajući ponovo i razvijajući od početka celu svrhu našeg izlaganja, kažem da nam je neprestano opštenje sa Spasiteljem Hristom slatko, prihvatljivo i prijatno, iako je nas radi ispraznio sebe od svoje slave, kao što je pisano, i „uzevši obličje sluge“ i sramotu ljudske prirode. Jer šta je ljudska priroda u poređenju sa Bogom! Niti je ovaploćenje bilo na korist Sinu, nego Mu je više koristilo da uzađe svome Ocu i da povrati svoju sopstvenu slavu i moć i božansku čast pred svima, više ne zaklonjenu. Jer je seo sa desne strane po volji svoga Oca. Jer ga voli kao svoj sopstveni Porod i plod svoje suštine, i zato kaže: „Kad biste me ljubili, obradovali biste se što rekoh: idem Ocu; jer Otac moj veći je od mene.“ Svakako je dokaz Očeve ljubavi prema Njemu bilo to što nije tugovao nad svojim prividnim napuštanjem i nad prisilnim odsustvom koje je uzeo na sebe, nego je pre uzeo u obzir da odlazi u slavu koja Mu dolikuje i koja Mu pripada, i u svoju drevnu čast, to jest u očitovano Božanstvo. Štaviše, Psalmopojac, iako Duhom govori tajne, kaže: „Svi narodi, zaplještite rukama“: zatim je objasnio povod praznika i uveo Vaznesenje Spasitelja na nebo, govoreći: „Ide Bog uz podvikivanje, Gospod uz glas trubni.“: podrazumevajući pod klicanjem i trubom prodoran i jasan glas Duha, kada je zapovedio silama gore da otvore vrata i nazvao Ga Gospodom nad vojskama, kao što upravo rekosmo. Uz to ćemo tom istom prilikom naći hor svetih kako se raduje velikom radošću srca. Tada je i rekao na jednom mestu: „Gospod caruje: nek se raduje zemlja!“; a na drugom: „Gospod caruje. Obukao se u veličanstvo, obukao se Gospod u silu, i opasao se.“. Jer Onaj koji je pre svog vaskrsenja iz mrtvih bio s nama kao čovek, kada se uzneo svome Ocu na nebesa, tada je obukao svoju sopstvenu slavnu odoru i opasao se moći koja je od početka bila Njegova, jer je seo i caruje sa Ocem. Dakle, pravo je i dolikuje da se oni koji Ga vole raduju što je otišao svome Ocu na nebesa, da uzme na sebe svoju sopstvenu slavu i da opet caruje s Njim kao na početku. A On kaže da je Otac veći, ne zato što je seo sa desne strane kao Bog, nego zato što je još bio s nama, to jest u ljudskom obličju. Jer pošto je još nosio obličje sluge, a nije još došlo vreme da bude vraćen u pređašnje dostojanstvo, naziva Boga Oca većim. Osim toga, kada je za nas podneo časni krst, Jevreji su Mu doneli sirće i žuč kada je bio žedan, a kada je okusio, rekao je: „Svrši se!“. Jer se već ispunilo vreme Njegovog poniženja, i bio je raspet kao čovek. Silu smrti je pobedio ne kao čovek, nego pre kao Bog, mislim delovanjem svoje moći i slavom i snagom svoje pobede, a ne po telu. Otac je, dakle, veći utoliko što je Sin još bio sluga i u svetu, dok On govori da je sam po sebi Bog i to svojstvo pridodaje svom ljudskom obličju. Jer ako verujemo da je sebe unizio i ponizio, zar neće svima biti očigledno da je sišao sa višega na niže, i to sa jednakosti sa Ocem na njenu suprotnost? Otac ništa od toga nije pretrpeo, nego je ostao tamo gde je bio od početka. Veći je, dakle, od Onoga koji je sopstvenim domostrojem izabrao niži položaj i ostao u takvom stanju dok nije bio vraćen u svoje drevno stanje, mislim u svoju sopstvenu i prirodnu slavu u kojoj je bio na početku. S pravom možemo suditi da je Njegova jednakost sa Ocem — koju, iako ju je mogao imati neprekidno, nije smatrao otimanjem da je nas radi zadrži — Njegov sopstveni i prirodni položaj.
A pošto smo o jednakosti Sina sa Bogom Ocem opširno govorili u prethodnim knjigama, priliči da nastavimo i sve redom razjasnimo, ostavljajući za sada podužu raspravu o toj temi. A pošto je izvesni tupoumni jeretik, primivši od Jevreja nekakvo čudesno poznanje svetih spisa i pokušavajući da objasni stih koji je pred nama, zapisao nepodnošljive hule protiv Jedinorodnoga, smatrao sam znakom slabosti i sasvim nedostojnim sebe da ih mirno mimoiđem i da ćutke pređem preko strašnog bezumlja čoveka na koga mislim. Mislim, dakle, da treba da mu se suprotstavimo dokazivanjem i da pokažemo da su njegove reči neosnovane, da su babske priče, sasvim lišene smisla, i cepidlačenja izopačene logike. I u vezi sa istim odlomkom, pročitaću vam ono što se usudio da napiše iznoseći svoje viđenje teksta: „Kada je svoga Oca nazvao većim od sebe, nije samo pokazao svoju poniznost, nego je i pobio jeres onih koji tvrde da je Njegova priroda dvojaka.“ I pošto je tako razbio Savelijevo mišljenje, on, kako sam misli, besno i žestoko nasrće na one koji Sina izjednačuju sa Ocem, ovim rečima: „Neki su dospeli do takvog stepena ludila da nikako ne mogu podneti da kažu kako je Otac uzvišeniji od božanstva Jedinorodnoga, nego samo da izgleda da ga Otac nadmašuje kada se s njim uporedi u odnosu na ovaploćenje, premda ih ni u tom pogledu nisu u stanju posmatrati zajedno; a stvari različite po vrsti ne mogu se ni na koji način porediti. Jer niko nikada ne bi rekao da je čovek mudriji od zveri, ili da konj trči brže od kornjače; nego da je jedan čovek razumniji od drugog i da jedan konj ima veću brzinu od drugog. Pošto se, dakle, samo stvari koje pripadaju istoj vrsti mogu međusobno porediti, moramo priznati da je Otac veći čak i od božanstva Sina. Jer oni koji upadaju u suprotnu zabludu praveći poređenje s obzirom na ovaploćenje, koliko je do njih, umanjuju čast Oca.“ Takva su njegova detinjasta naklapanja. A moramo se pobrinuti da pokažemo kako on i ne zna da je u protivrečnosti sa samim sobom. Jer priznaje da Sin čuva doličnu poniznost kada kaže: „Otac moj veći je od mene“; i čudim se što i ovo nije uzeo k srcu. Jer šta ga je uopšte navelo da se upliće u bogoslovlje, iako mudar čovek ne bi zanemario poznavanje pravog trenutka za reč ili delo? Kakva je, dakle, bila potreba za tako neprikladnim raspravljanjem o božanskoj prirodi pred učenicima u njihovoj muci, kada je trebalo da otide sa sveta Bogu Ocu? Jer kakvu bi im utehu takvo razmatranje donelo? I zašto ih naprosto ne prekoreva govoreći: „Kad biste me ljubili, obradovali biste se što rekoh: idem Ocu; jer Otac moj veći je od mene.“? Reci mi onda, da li je mislio da to služi utesi učenika ili da ih oslobodi žalosti koju su osećali zbog svoje ljubavi prema Bogu — to što odlazi Ocu koji je veći od Njega? Međutim, kada Ga je Filip upitao i rekao: „Gospode, pokaži nam Oca, i biće nam dosta.“, tada je zaista, i veoma prikladno, budući da je došao trenutak za bogoslovsku pouku, pokazao da je Otac u Njemu i On sam u Ocu, i da Mu ni u čemu nije manji, nego se odlikuje savršenom jednakošću, kada je rekao: „Toliko sam vremena s vama i nisi me poznao, Filipe? Ko je vidio mene, vidio je Oca; pa kako ti govoriš: Pokaži nam Oca? Zar ne vjeruješ da sam ja u Ocu i Otac u meni?“ „Ja i Otac jedno smo.“.
Tada zaista, veoma prikladno, razvija svoje izlaganje o tome, i to je vredno divljenja. Ali ovde — kako je to spominjanje prikladno? Ili kakvo bi tumačenje dopuštalo osim Njegove želje da ublaži žalost svojih učenika i da im pruži, takoreći, lek utehe, pozivajući ih da se raduju zato što „odlazi Ocu“? Zar onda svakome, ma koliko bio tupouman, iz samog stanja stvari nije očigledno da je, budući da je hitao da se vrati u svoju sopstvenu slavu kod Oca, pozvao one koji Ga vole da se tome raduju, smislivši im uz ostalo i to divno sredstvo utehe? Ali ovo ću sada mimoići i neću mnogo insistirati na njihovoj bezumnoj ludosti. Kažem, međutim, da bi trebalo pre da pređemo na sledeća razmatranja. Jer je možda mislio da, kada se Njegova ovaploćena priroda uporedi sa Njegovom božanskom, ne mogu a da iz tog ispitivanja ne izvuku korist, kada kažemo da je Sin bio ispražnjen od svoje slave kada je postao čovek. Zar nije tako? Kako bi moglo biti drugačije? Ali govoreći o Njegovoj božanskoj slavi, nasuprot Njegovom položaju sluge i Njegovom stanju potčinjenosti, kažemo da je Sin bio manji od Oca utoliko ukoliko je bio čovek; ali da je bio vraćen u svoju jednakost sa Ocem nakon svog boravka ovde, ne obdaren nekom novom, prispelom ili neuobičajenom slavom, nego pre vraćen u ono stanje u kome je bio na početku sa Ocem. I zaista, nadahnuti pisac koji nas uvodi u tajne — mislim na Pavla — ne pripisujući Mu više poniženje svojstveno ljudskom stanju nakon Njegovog vaskrsenja iz mrtvih i vaznesenja na nebo, podstiče nas govoreći: „Zato mi od sada nikoga ne znamo po tijelu; a ako i poznasmo Hrista po tijelu, no sada ga više ne poznajemo.“ A o sebi opet: „Pavle, apostol ne od ljudi ni preko čovjeka, nego kroz Isusa Hrista“ Pa ipak, zašto to da, kada kaže da će prilikom svog drugog dolaska k nama preobraziti telo našeg poniženja da bude saobrazno telu Njegove slave, on sada to poriče, govoreći: „ne od ljudi ni preko čovjeka“, iako je po Isusu Hristu određen da bude apostol? Ali kako to da kaže da Ga nije poznavao po telu? Da li se onda, reci mi, odrekao Gospodara koji ga je iskupio? Bože sačuvaj; jer je zdravomislen. Jer kada se razdoblje stvarnog poniženja ili unižavanja Jedinorodnoga ispunilo i došlo do kraja, On hita da objavi sebe i da bude prepoznat, ne po liku koji je pokazivao kada je bio ispražnjen od svoje slave, nego po svojim prirodnim svojstvima Boga. Jer kada je jednom bilo poznato i priznato da je čovek, morao je da pouči one koji u Njega veruju da je i Bog po prirodi; i zato radije govori o svom božanstvu nego o bilo čemu drugom.
I čudim se što se jeretik o kome govorimo ne stidi kada kaže da „pošto se samo stvari koje pripadaju istoj vrsti mogu međusobno porediti, moraju priznati da je Otac veći od božanstva Sina“. Jer, izgleda, ne primećuje da je svoj sopstveni dokaz naoružao protiv sebe. Neka nam, dakle, odgovori na ovo umesno pitanje: od koje polazne tačke najbolje mogu poći poređenja stvari iste vrste? Možemo li razumno početi od onoga što one jesu, prema zajedničkoj definiciji njihove prirode, ili od svojstava koja svakoj pripadaju ili joj nedostaju, koja su u svakoj prisutna ili nisu? Navešću primer, i to onaj koji nam je on dao radi objašnjenja. Ako neko poželi da uporedi jednog čoveka sa drugim, gledajući na jednu zajedničku definiciju njihove suštine, neće naći nikakvu razliku; jer između čoveka i čoveka nema razlike ukoliko je svaki misaono živo biće, smrtno, sposobno za osećaj i znanje, budući da je u svim ljudima jedna te ista definicija njihove suštine. Niti se jedan konj razlikuje od drugog po svom suštinskom svojstvu konja; ali se jedan čovek razlikuje od drugog po nekoj posebnoj vrsti znanja, kao što je pisanje, i na razne druge načine. To ne dotiče suštinu, nego očigledno proističe iz sasvim drugog uzroka. Tako i jedan konj nadmašuje drugog brzinom, ili je manji ili veći od drugog; ali ćete naći da nadmoć ili podređenost u tim pogledima leži izvan definicije njihove suštine, jer se inače među stvarima dovedenim u međusobno poređenje ne bi mogle praviti nikakve razlike. Jer ako bi jedan čovek imao manji ili veći stepen suštinskog svojstva čoveka, kako bismo ga uopšte mogli pojmiti ili o njemu govoriti? Dakle, sve stvari istoga tipa jednoobrazne su u svojim suštinskim svojstvima. A razlika leži u onim svojstvima koja su im ili prisutna ili se nalaze izvan njih (posmatrano u svetlu akcidencija). Pošto se, dakle, prema njegovoj pretpostavci ili tvrdnji, kojom ću se sada pozabaviti, samo stvari iste prirode mogu uopšte prikladno porediti, on mora najpre da prizna da je Sin iste vrste kao i Otac, to jest iste suštine. Jer tako ćete imati u vidu istu vrstu; on je naime dokazao da se čovek može porediti sa čovekom, a konj sa konjem. Zatim neka nam kaže razlog zbog koga Sin, kada se poredi sa Bogom Ocem kao pripadnik iste vrste, ima bilo kakvu podređenost Njemu, i gde ćemo je naći, kada stvarima iste vrste pripada jedna te ista definicija njihove suštine? Jer kada je reč o suštini jedne vrste, njena definicija nije u nekim slučajevima savršena, a u drugima nesavršena, nego je jedna te ista za sve. Ali možemo reći da svaka akcidencija može imati zaseban uzrok i pripasti stvari na drugačiji način. Da bih ono što sam rekao učinio sasvim jasnim, izneću pred vas primer koji sam naveo na početku.
Nijedan čovek se ne razlikuje od drugog po svom suštinskom svojstvu čoveka; ali je jedan pobožan, a drugi zao; jedan je slab i osakaćen, dok je drugi zdrav i snažan; a jedan je podao, drugi dobar. Ali kada čovek tačno istraži razloge tih razlika, neće ih svesti na njihovu zajedničku definiciju suštine, nego će uzroke pre pripisati bolestima duha ili tela. Budući, dakle, da postoji jedna definicija Božanstva za Oca i Sina, i u pojmu i u stvarnosti (inače bi se neizbežno zabludelo), jer se Oni porede kao pripadnici iste vrste — a upotrebiću njegove reči radi dokazivanja — neka nam ovi zavedeni ljudi kažu šta je, po njihovom mišljenju, utrlo put podređenosti Sina Bogu Ocu: da li bolest, ili nemar, i ono što, kao što je poznato, pogađa stvorena bića? Ko bi bio toliko lud i takav rob protivrečnosti da uopšte prikloni uho takvoj huli? Kada je, dakle, budući (kao što jeste) iste vrste kao živi Bog, i sam očigledno po prirodi Bog — jer se dovodi u poređenje sa Ocem, i ništa Ga ne može sprečiti da ima isto stanje kao Njegov Otac — kako je onda manji? Pošto je, dakle, ovaj protivnik istine potanko izneo mnoštvo protivrečnosti u vezi sa tekstom i nije oklevao da ustvrdi da je „Otac veći od Božanstva Sina“, hajde onda da, pošto smo ukratko odbranili ovaploćenje i u našem dokazivanju ga odvojili od razmatranja predmeta o kome je reč, uporedimo božanstvo Sina sa božanstvom Oca, prema Njihovoj definiciji; ali pre toga upitajmo onoga koji se usuđuje da ovo kaže, da li misli da je Bog, kada je Bog, to po prirodi, ili je nešto drugo, ali počastvovano imenom božanstva, kao što ima mnogo onih koji se nazivaju bogovima i gospodima na nebu, i mnogo na zemlji. Kada, dakle, tvrdi da je Sin počastvovan samo golim imenom božanstva, ali da po prirodi nije zaista ono što se za Njega kaže, mi koji smo zdravomisleni suprotstavićemo mu se i otvoreno uzviknuti: „Dobri moj gospodine, ako On nije zaista Bog, onda ćemo obožavati tvorevinu umesto Tvorca, i to ne samo mi koji nastanjujemo ovu zemaljsku oblast, nego i mnoštvo svetih anđela; a optužićemo i svakog svetitelja koji je o Njemu govorio kao o stvarnom i istinitom Bogu, a ponajviše optužujemo svetog Jovana, koji je o Njemu rekao: „A znamo da je Sin Božiji došao i dao nam razum da poznajemo Istinitoga; i jesmo u Istinitome, u Sinu njegovom Isusu Hristu. On je istiniti Bog i život vječni.“.“ Ali ako, odbacujući podjednako sve nadahnute spise, ispovedi da je On zaista Bog, i tako misleći ipak predlaže učenje da čak i tada u nečemu zaostaje za dostojanstvom Oca, zar nam nije uveo novoga Boga, sasvim odvojenog od svoje prirodne veze sa Ocem, i zamišljenog kao da ima zasebno postojanje i da ne prebiva u suštini Boga Oca? Ali mislim da je stvar svakome očigledna. Jer ako se ništa ne shvata kao veće ili manje od sebe samog, nego kao veće od onoga što je manje i manje od onoga što je veće, zar nije prinuđen da prizna da postoje dva istinita i stvarna Boga, tako da se jedan smatra većim, a drugi manjim? Tako njihovo učenje u potpunosti razara i obara veru Crkve, jer nećemo imati jednog Boga, nego dva. Čiji smo onda hramovi po Svetom pismu? Svakako Onoga koji je svoga Duha utvrdio u našim srcima.
Kada, dakle, u svetim spisima nalazimo da se o Duhu govori ne samo kao o Duhu Oca nego i Sina, šta treba da zaključimo i kakvo gledište da zauzmemo? Kojega od dvojice da odbacimo, a drugoga da nazovemo Bogom? Ako, pak, treba da priznamo dvojstvo bogova, jednoga manjeg i drugoga većeg, reći ćemo da obojica prebivaju u našim srcima po odvojenim duhovima, i pokazaćemo se kao hramovi više od jednoga Boga, i u nama obitavaju dva duha, veći i manji, saobrazno prirodi onih koji su ih dali. Jer ko bi mogao podneti takva bulažnjenja, i ko ne vidi da je njihovo učenje besmisleno i smešno, pošto razmotri gledište koje sam upravo izložio?
Ali možda će, ako bude primoran da prizna da po prirodi postoji dvojstvo bogova, jednoga većeg i drugoga manjeg, preći na ono učenje koje se stalno ponavlja u njegovim spisima; mislim, reći će da Sin ima zasebnu prirodu — premda nije sasvim lišen prirode stvorenoga bića, ipak niti sasvim odstupa od božanstva Boga Oca. Jer oni koji se ne ustručavaju da otvoreno kažu da je On tvorevina pribegavaju jezičkim tančinama, pokušavajući takoreći da prikriju svoju bezbožnost. Kada se, dakle, kaže da Sin ima takvu prirodu da nije sasvim Bog, niti opet u potpunosti spada u red tvorevina, nego da zauzima posredno mesto, tako da zaostaje za dostojanstvom Boga Oca, a ipak slavom nadmašuje stvorena bića, reći ćemo najpre da nema nikakvog autoriteta koji bi nas naveo da postavimo učenje koje oni hoće da iznesu. Jer neka nas ili zadovolje iz svetih i nadahnutih spisa, ili neka se, priznajući da za svoje lično mišljenje nemaju jemca, postide što u stvarima vere postavljaju određenja po sopstvenom nahođenju. Ali pošto im je u njihovoj nepromišljenoj ludosti palo na pamet da to kažu, preći ću na gledište koje su izneli i reći ću još jednom: ako se samo stvari iste vrste mogu ispravno međusobno porediti — a Sin je najjasnijim rečima pokazao da se s pravom može porediti sa Bogom Ocem: „Otac moj veći je od mene“ — zar onda ne treba shvatiti da Otac ima istu prirodu koju vi pripisujete Sinu? Šta onda sledi? Celo vaše umovanje pada. Jer dokle god tvrdite da je Otac veći od Sina, a stvoreno biće je, po vama, manje, priroda Jedinorodnoga leži između to dvoje. A kada se priroda Oca svede na prirodu Sina, jedna od krajnosti otpada, jer više nema ničega iznad Sina i višeg od Njega. I ako se, kao što on kaže, poredi sa Ocem kao pripadnik iste vrste, zar definicija Njihove suštine ne mora biti jedna te ista za obojicu? A ako se ustručavate da priznate da je Sin jedne suštine sa Ocem, nego Ga radije stavljate u položaj podređenosti i unižavate slavu Oca na slavu bića koje smatrate manjim i nižim od Njega, zar ne vidite kako hula niče poput trna? Zar onda koren gorčine, nikući, ne razjeda srce onih koji tako misle? Zašto onda napuštate pravi put istine i upuštate se u tako besmislena raspravljanja? Priznajte, dakle, u svojim mislima Jedinorodnome jednakost sa Bogom Ocem. Jer tako će biti jedan Bog, obožavan i slavljen u svetom i jednosušnom Trojstvu, i od nas i od svetih anđela. (Kirilo Aleksandrijski o Jovanu 14:28)
Za dalje čitanje