Isusov Bog: pogled u ranu Crkvu · Apologetizam by Sam Shamoun

U ovoj objavi navešću nekoliko otaca i svetitelja Crkve koji su svi verovali da je razlog zbog kojeg je Sin poštovao Oca kao svoga Boga ovaploćenje, to jest činjenica da je večna Reč postala telo i uzela ljudsku prirodu. Sav naglasak je moj.

Hipolit

60. Da bismo shvatili ovu božansku tajnu moramo videti Boga u Njemu ne zanemarujući Čoveka; i Čoveka ne zanemarujući Boga. Ne smemo deliti Isusa Hrista, jer je Reč postala telo: ipak Ga ne smemo nazvati sahranjenim, iako znamo da je sam sebe ponovo podigao; ne smemo sumnjati u Njegovo vaskrsenje, premda se ne usuđujemo poreći da je bio sahranjen. Isus Hristos je bio sahranjen, jer je umro: umro je, i čak je u času smrti povikao: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Pa ipak je On, koji je izgovorio te reči, rekao i: „Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa mnom u raju.“ Luka 23:43, a Onaj koji je razbojniku obećao Raj glasno je povikao: „Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu.“ (O Trojstvu, Knjiga X)

Jovan Zlatousti

Stih 3. „Blagosloven Bog“ kaže on, „i Otac Gospoda našega Isusa Hrista“

Primeti: Bog Onoga koji je ovaploćen. I premda nećeš, Otac Boga Reči. (Besede na Poslanicu Efescima, Beseda 1)

Atanasije

Glava 26. Uvod u tekstove iz jevanđelja o ovaploćenju. Nabrajanje tekstova koje tek treba objasniti. Arijanci upoređeni sa Jevrejima. Moramo se vratiti Pravilu vere. Naš Gospod nije došao u čoveka, nego je postao čovek, i stoga je imao dela i osećanja tela. Ista dela božanska i ljudska. Tako je telo očišćeno, a ljudi učinjeni besmrtnima. Upućivanje na 1. Petrovu 4:1.

26. Jer gle, kao da se nisu umorili u svojim bezbožnim rečima, nego otvrdnuti zajedno sa faraonom, dok slušaju i gledaju Spasiteljeva ljudska svojstva u jevanđeljima , potpuno su zaboravili, poput Samosaćanina, Sinovo očinsko Božanstvo, i ohologa i drskoga jezika govore: „Kako Sin može biti od Oca po prirodi i biti Mu sličan po suštini“, On koji kaže: „Dade mi se svaka vlast“ i „Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu“ i „Jer Otac ljubi Sina, i sve je dao njemu u ruku. Ko vjeruje u Sina, ima život vječni“ i opet: „Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ i opet: „Sve što mi daje Otac meni će doći“ Na to primećuju: „Ako je bio, kako vi kažete, Sin po prirodi, nije imao potrebe da prima, nego je imao po prirodi kao Sin.“ Ili kako može biti prirodna i istinita Sila Očeva, On koji uoči vremena stradanja kaže: „Sad je duša moja uzbuđena, i šta da rečem? Oče, spasi me od časa ovoga; ali zato dođoh za čas ovaj. Oče, proslavi ime svoje! Tada glas dođe s neba: I proslavih, i opet ću proslaviti!“ Jovan 12:27-28. I isto je rekao drugom prilikom: „Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova“ i „Rekavši ovo Isus se uzbudi duhom, i posvjedoči i reče: Zaista, zaista vam kažem: jedan od vas izdaće me.“ Zatim ovi izopačeni ljudi rasuđuju: „Da je bio Sila, ne bi se plašio, nego bi radije drugima davao silu.“ Dalje kažu: „Da je po prirodi bio istinita i sopstvena Mudrost Očeva“, kako je onda zapisano: „I Isus napredovaše u premudrosti i u rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi.“ Isto tako, kada je došao u krajeve Kesarije Filipove, pitao je učenike za koga ljudi kažu da je On; a kada je bio u Vitaniji, pitao je gde leži Lazar; i uz to je rekao svojim učenicima: „Koliko hljebova imate?“ „Kako je onda“, kažu oni, „On Mudrost, koji je napredovao u mudrosti i nije znao ono što je pitao druge?“ I ovo ističu: Kako može biti sopstvena Reč Očeva, bez koje Otac nikada nije bio, kroz koju On sve stvara, kako vi mislite, On koji je na Krstu rekao: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ a pre toga se molio: „proslavi ime svoje“ i „I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade.“ I imao je običaj da se moli u pustinjama i da zapoveda svojim učenicima da se mole da ne padnu u iskušenje; i: „duh srčan“ reče On, „ali je tijelo slabo“ I: „A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin“ Na to opet kažu ti bedni ljudi: „Ako je Sin, prema vašem tumačenju, večno postojao sa Bogom, ne bi bio u neznanju o Danu, nego bi znao kao Reč; niti bi bio ostavljen, budući da je supostojeći; niti bi tražio da primi slavu, imajući je u Ocu; niti bi se uopšte molio; jer, budući Reč, ništa Mu ne bi bilo potrebno; ali pošto je stvorenje i jedno od nastalih bića, zato je tako govorio, i trebalo mu je ono što nije imao; jer je svojstveno stvorenjima da zahtevaju i da im treba ono što nemaju.“

27. Ovo je, dakle, ono što bezbožni ljudi iznose u svojim besedama; a ako tako rasuđuju, mogli bi dosledno govoriti i još drskije: „Zašto je Reč uopšte postala telo?“ i mogli bi dodati: „Jer kako je On, budući Bog, mogao postati čovek?“ ili „Kako je Nematerijalni mogao nositi telo?“ ili bi mogli sa Kajafom govoriti još judaističkije: „Zašto je uopšte Hristos, budući čovek, sebe učinio Bogom?“ jer to i slično Jevreji su tada mrmljali kada su videli, a sada ariomanijaci ne veruju kada čitaju, i pali su u hule. Ako bi, dakle, neko pažljivo uporedio reči ovih i onih, sigurno će naći da i jedni i drugi stižu do istog neverja, i da je drskost njihove bezbožnosti jednaka, i da je njihov spor sa nama zajednički. Jer Jevreji rekoše: „Kako, budući čovek, može biti Bog?“ A arijanci: „Ako je bio istiniti Bog od Boga, kako je mogao postati čovek?“ I Jevreji se tada sablazniše i rugahu se govoreći: „Da je bio Sin Božji, ne bi podneo Krst“; a arijanci, stojeći nasuprot njima, navaljuju na nas: „Kako se usuđujete da kažete da je On Reč svojstvena Suštini Očevoj, On koji je imao telo, tako da je sve to podneo?“ Zatim, dok su Jevreji tražili da ubiju Gospoda, jer je govorio da mu je Bog sopstveni Otac i činio sebe jednakim Njemu, radeći ono što Otac radi, i arijanci su ne samo naučili da poriču i da je On jednak Bogu i da je Bog sopstveni i prirodni Otac Reči, nego traže i da ubiju one koji to drže. Opet, dok su Jevreji govorili: „Nije li ovo sin Josifov, čijeg oca i majku znamo? Kako onda kaže: Pre nego što je Avraam postao, ja jesam, i sišao sam s neba?“ — arijanci, sa svoje strane, odgovaraju saglasno i kažu: „Kako može biti Reč ili Bog Onaj koji je spavao kao čovek, i plakao, i raspitivao se?“ Tako obe strane poriču Večnost i Božanstvo Reči zbog onih ljudskih svojstava koja je Spasitelj uzeo na sebe zbog tela koje je nosio…

Glava 29. Objašnjeni tekstovi; dvanaesto, Matej 26:39; Jovan 12:27, itd. Arijanski zaključci su protiv Pravila vere, kao i ranije. Plakao je i slično, kao čovek. Drugi tekstovi dokazuju da je On Bog. Bog se nije mogao bojati. Bojao se jer se Njegovo telo bojalo.

54. Stoga, kao što se za Njega kaže da je napredovao kada je telo napredovalo, jer je telo bilo Njegovo sopstveno, tako se i ono što je rečeno u vreme Njegove smrti — da se uznemirio, da je plakao — mora uzeti u istom smislu. Jer oni, idući gore-dole, kao da time iznova preporučuju svoju jeres, tvrde: Gle, „Isusu udariše suze“ i reče: „Sad je duša moja uzbuđena“ i molio je da čaša mine; kako je onda, ako je tako govorio, On Bog i Reč Očeva? Da, zapisano je da je plakao, o neprijatelji Božji, i da je rekao: „Uznemiren sam“, i na Krstu je rekao: „Eloi, Eloi, lima savahtani? što znači: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ i molio je da čaša mine. Tako je zaista zapisano; ali bih vas opet upitao (jer se isti odgovor nužno mora dati na svaki vaš prigovor): ako je govornik puki čovek, neka plače i neka se boji smrti, kao čovek; ali ako je On Reč u telu (jer ne treba oklevati da se ponovi), koga je imao da se boji, budući Bog? Ili zašto bi se bojao smrti On koji je sam bio Život i koji je druge izbavljao od smrti? Ili kako bi se, pošto je rekao: „Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo“ Luka 12:4, sam bojao? I kako bi Onaj koji je Avraamu rekao: „Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit“ i koji je ohrabrio Mojsija protiv faraona, i rekao sinu Navinovom: „Budi slobodan i hrabar“ sam osećao užas pred Irodom i Pilatom? Dalje, da li je Onaj koji drugima pomaže protiv straha (jer „Gospod“ kaže Sveto pismo, „je sa mnom, ne bojim se; šta će mi učiniti čovjek?“) strahovao od upravitelja, smrtnih ljudi? Da li je Onaj koji je sam došao protiv smrti osećao užas od smrti? Nije li i nedolično i bezbožno reći da je bio užasnut smrću ili adom On koga su čuvari vrata adovih videli i zadrhtali? Ali ako je, kako biste vi hteli, Reč bila u užasu, zašto onda, kada je davno pre govorio o zaveri Jevreja, nije pobegao, nego je, kada su Ga zaista tražili, rekao: „Ja sam“ jer je mogao izbeći smrt, kao što je rekao: „Vlast imam položiti ga i vlast imam opet uzeti ga“ i „Niko ga ne uzima od mene“

55. Ali ova osećanja nisu bila svojstvena prirodi Reči, ukoliko je Reč; nego je u telu koje je tako bilo dirnuto bila Reč, o neprijatelji Hristovi i nezahvalni Jevreji! Jer On nije govorio ništa od toga pre tela; nego kada je „I Logos postade tijelo“ i postao čovek, tada je zapisano da je to rekao, to jest, ljudski. Zaista, Onaj o kome je ovo zapisano bio je Onaj koji je vaskrsao Lazara iz mrtvih, i pretvorio vodu u vino, i darovao vid slepom od rođenja, i rekao: „Ja i Otac jedno smo.“ Ako, dakle, oni od Njegovih ljudskih svojstava prave osnovu za niske misli o Sinu Božjem, štaviše, smatraju Ga sasvim čovekom sa zemlje, a ne s neba, zašto onda iz Njegovih božanskih dela ne prepoznaju Reč koja je u Ocu i zašto se otada ne odreknu svoje samovoljne bezbožnosti? Jer njima je dano da vide kako je Onaj koji je činio ta dela isti Onaj koji je pokazao da je Njegovo telo strastvo, dopustivši mu da plače i gladuje i da pokaže druga svojstva tela. Jer dok je time činio poznatim da je, iako Bog bestrastan, uzeo strastvo telo, dotle je iz dela pokazao da je Reč Božja, koja je potom postala čovek, govoreći: „Iako mi ne verujete, gledajući me odevenog u ljudsko telo, ipak verujte delima, da biste znali da sam ja u Ocu, i Otac u meni.“ A neprijatelji Hristovi, čini mi se, pokazuju očito bestidništvo i hulu; jer kada čuju „Ja i Otac jedno smo.“ nasilno izvrću smisao i razdvajaju jedinstvo Oca i Sina; ali čitajući o Njegovim suzama ili znoju ili patnjama, ne obraćaju pažnju na Njegovo telo, nego zbog toga svrstavaju u tvorevinu Onoga kroz koga je tvorevina nastala. Šta im onda ostaje da bi se razlikovali od Jevreja? Jer kao što su Jevreji huleći pripisivali dela Božja Veelzevulu, tako će i ovi, svrstavajući među stvorenja Gospoda koji je ta dela činio, pretrpeti istu osudu kao i oni, bez milosti. (Beseda III Protiv arijanaca)

Grigorije Nazijanski

V. Uzmi, zatim, potčinjavanje kojim Sina potčinjavaš Ocu. Šta, kažeš, zar On sada nije potčinjen, ili zar mora, ako je Bog, biti potčinjen Bogu? Oblikuješ svoj argument kao da se tiče nekog razbojnika ili nekog neprijateljskog božanstva. Ali pogledaj na to ovako: kao što je radi mene nazvan prokletstvom, On koji je uništio moje prokletstvo; i grehom, On koji uzima greh sveta; i postao novi Adam da zauzme mesto starog, upravo tako On čini moju neposlušnost svojom, kao Glava celoga tela. Dokle god sam, dakle, neposlušan i buntovan, i poricanjem Boga i svojim strastima, dotle se i Hristos naziva neposlušnim zbog mene. Ali kada Mu se sve potčini, s jedne strane priznanjem Njega, a s druge preobražajem, tada će i On sam ispuniti svoje potčinjavanje, privodeći Bogu mene koga je spasao. Jer ovo je, po mom viđenju, potčinjavanje Hristovo; naime, ispunjenje volje Očeve. Ali kao što Sin sve potčinjava Ocu, tako i Otac Sinu; Jedan svojim Delom, Drugi svojim blagovoljenjem, kao što smo već rekli. I tako Onaj koji potčinjava prinosi Bogu ono što je potčinio, čineći naše stanje svojim. Iste vrste je, čini mi se, i izraz: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Nije On bio ostavljen ni od Oca ni od sopstvenog Božanstva, kako su neki mislili, kao da se ono uplašilo Stradanja i zato se povuklo od Njega u Njegovim Patnjama (jer ko Ga je primorao da se uopšte rodi na zemlji ili da bude uzdignut na Krst?) Nego, kao što rekoh, On je u svojoj Ličnosti predstavljao nas. Jer mi smo pre bili ostavljeni i prezreni, ali sada, kroz Patnje Onoga koji nije mogao stradati, bili smo prihvaćeni i spaseni. Slično, On čini svojim našu ludost i naše prestupe; i govori ono što sledi u Psalmu, jer je vrlo očigledno da se dvadeset prvi psalam odnosi na Hrista.

VI. Isto razmatranje odnosi se i na drugo mesto: „preko stradanja nauči se poslušnosti“ i na Njegov „jak vapaj i suze“, i Njegove „molbe“, i Njegovo „uslišenje“, i Njegovo „strahopoštovanje“, sve što je On čudesno izveo, poput drame čiji je zaplet smišljen radi nas. Jer u svojstvu Reči On nije bio ni poslušan ni neposlušan. Jer takvi izrazi pripadaju slugama i nižima, i jedan se odnosi na bolje među njima, dok drugi pripada onima koji zaslužuju kaznu. Ali u svojstvu Obličja Sluge, On se snishodi svojim sasluženicima, štaviše, svojim slugama, i uzima na sebe tuđi lik, noseći sve mene i sve moje u sebi, da bi u sebi iscrpeo zlo, kao što vatra iscrpljuje vosak, ili kao što sunce iscrpljuje zemaljske magle; i da bih ja stapanjem postao učesnik Njegove prirode. Tako On svojim činom poštuje poslušnost i iskustveno je dokazuje svojim Stradanjem. Jer nije dovoljno imati raspoloženje, kao što ni nama ne bi bilo dovoljno da ga ne dokažemo i svojim delima; jer delo je dokaz raspoloženja.

A možda ne bi bilo pogrešno pretpostaviti i ovo: da On umećem svoje ljubavi prema čoveku meri našu poslušnost i sve upoređuje sa sopstvenim Patnjama, kako bi po svome poznao naše stanje, i koliko se od nas zahteva, i koliko dajemo, uzimajući u obzir, uz našu okolinu, i našu slabost. Jer ako je Svetlost, sijajući kroz zavesu na tamu, to jest na ovaj život, bila gonjena od druge tame (mislim, od Zloga i Kušača), koliko će više tama biti gonjena, budući slabija od nje? I kakvo je čudo što smo mi, iako je On potpuno umakao, bar delimično bili sustignuti? Jer čudesnije je to što je On bio gonjen nego to što smo mi bili uhvaćeni — bar po sudu svih koji o tome pravilno rasuđuju. Dodaću još jedno mesto onima koja sam pomenuo, jer mislim da jasno ide u istom smeru. Mislim na: „Jer pošto je i sam stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani.“ Ali Bog će biti sve u svemu u vreme obnovljenja; ne u smislu da će Otac jedini biti, a Sin se sav razrešiti u Njega, poput baklje u veliku lomaču iz koje je nakratko bila otrgnuta, pa vraćena (jer ne bih hteo da čak ni savelijanci budu povređeni takvim izrazom); nego celokupno Božanstvo, kada više ne budemo podeljeni (kao što smo sada pokretima i strastima), i kada ne budemo sadržali ništa od Boga, ili vrlo malo, nego ćemo biti potpuno slični.

VII. Kao svoju treću tačku brojiš reč „Veći“; a kao četvrtu: „Bogu mojemu i Bogu vašemu“ I zaista, da je bio nazvan većim, a da se reč „jednak“ nije pojavila, ovo bi možda bila tačka u njihovu korist. Ali ako nalazimo da su obe reči jasno upotrebljene, šta će ova gospoda imati da kažu? Kako će to ojačati njihov argument? Kako će pomiriti nepomirljivo? Jer da ista stvar bude istovremeno veća od iste stvari i njoj jednaka jeste nemogućnost; a očigledno rešenje jeste da se „Veći“ odnosi na poreklo, dok „Jednak“ pripada Prirodi; i to priznajemo sa mnogo dobre volje. Ali možda će neko drugi poduprti naš napad na vaš argument i tvrditi da Ono što je od takvog Uzroka nije niže od onoga što nema Uzroka; jer bi delilo slavu Nerođenoga, budući da je od Nerođenoga. A tu je, osim toga, i Rođenje, koje je svim ljudima stvar tako čudesna i tolikog Veličanstva. Jer reći da je On veći od Sina posmatranog kao čovek jeste doduše istinito, ali nije velika stvar. Jer kakvo je čudo ako je Bog veći od čoveka? Zacelo je to dovoljno reći kao odgovor na njihovo govorenje o „Većem“.

VIII. Što se tiče ostalih mesta, „Bog moj“ upotrebljavalo bi se ne u odnosu na Reč, nego na Vidljivu Reč. Jer kako bi moglo biti Boga Onoga koji je u pravom smislu Bog? Na isti način On je Otac, ne Vidljivoga, nego Reči; jer naš Gospod je bio od dve Prirode; tako da se jedan izraz upotrebljava u pravom smislu, a drugi u nepravom u svakom od dva slučaja; ali upravo obrnuto od njihove upotrebe u odnosu na nas. Jer u odnosu na nas Bog je u pravom smislu naš Bog, ali nije u pravom smislu naš Otac. I to je uzrok zablude jeretika, naime spajanje ova dva Imena, koja se izmenjuju zbog Sjedinjenja Priroda. A pokazatelj toga nalazi se u činjenici da se, gde god se Prirode u našim mislima razlikuju jedna od druge, razlikuju i Imena; kao što čuješ u Pavlovim rečima: „Bog Gospoda našega Isusa Hrista, Otac slave“ Bog Hristov, ali Otac slave. Jer iako ova dva izraza izražavaju samo jednu Ličnost, to ipak nije po Jedinstvu Prirode, nego po Sjedinjenju dveju. Šta bi moglo biti jasnije? (Beseda 30 Četvrta bogoslovska beseda)

Kirilo Aleksandrijski

Stoga je, na njenu čast i slavu i večni spomen, Spasitelj udostojio Mariju dužnosti da braći objavi vest sadržanu u Njegovim rečima: „Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“ a ti sa svoje strane prihvati ovu veliku i duboku tajnu, ne dopuštajući svome srcu da preskoči meru istine božanskih učenja. Primeti kako je Jedinorodna Reč Božja došla među nas, da bismo i mi bili onakvi kakav je On, koliko je to našoj prirodi moguće dostići i koliko se tiče našeg novog stvorenja po milosti. Jer On je sebe ponizio da bi ono što je po prirodi nisko uzvisio do svoje sopstvene visine; i nosio je obličje sluge, iako je po Prirodi bio Gospod i Sin Božji, da bi ono što je po prirodi bilo porobljeno uzdigao do dostojanstva sinovstva, saobrazno svome sopstvenom Podobiju i po svome Liku. Kako, dakle, i u kom smislu On, postavši jedan od nas kao Čovek, da bismo i mi bili slični Njemu, to jest bogovi i sinovi, prima naša svojstva u sebe i vraća nam svoja sopstvena — to možeš s pravom želeti da ispitaš. Objasniću, dakle, koliko mogu: najpre, iako smo sluge po položaju i prirodi (jer su stvorenja podložna svome Tvorcu), On nas naziva svojom braćom i označava Boga zajedničkim Ocem sebe i nas; i, čineći čovečanstvo svojim, uzevši na sebe naše podobije, On našeg Boga naziva svojim Bogom, iako je Njegov Sin po Prirodi; da bi, kao što se mi uspinjemo do Njegovog neizmerno velikog dostojanstva po sličnosti sa Njim (jer nas ne nazivaju sinovima Božjim zato što smo to po prirodi, jer On u našim srcima vapije svojim Duhom: „Ava, Oče“), tako i On, pošto je uzeo naše obličje — jer je postao Čovek, prema Svetom pismu — mogao imati Boga za svoga Boga, iako je po Prirodi bio istinski Bog i od Njega je proizašao. Ne sablažnjavaj se, dakle, |664 kada Ga čuješ kako Boga naziva svojim Bogom, nego radije razmatraj Njegove reči u duhu poučljivosti i pažljivo razmotri njihovo pravo značenje. Jer On kaže da je Bog i Njegov Otac i naš Bog; i obe izreke su istinite. Jer, uistinu, Bog svemira jeste Otac Hristov, ali ne i naš po prirodi; nego pre naš Bog kao naš Tvorac i Vladar Gospod. Ali Sin, kao stapajući sebe sa nama, udostojava našu prirodu dostojanstva koje je u posebnom i osobitom smislu Njegovo sopstveno, nazivajući Onoga koji Ga je rodio zajedničkim Ocem svih nas; dok, s druge strane, prima u sebe, uzevši na sebe naše podobije, ono što je pripadalo našoj prirodi. Jer On svoga Oca naziva svojim Bogom, ne želeći, zbog svoje urođene ljubavi i milosrđa prema čovečanstvu, da obeščasti naše podobije koje je uzeo na sebe. Ako, dakle, u neznanju odabereš da prigovaraš ovoj izreci, i ako ti se čini nepodnošljivim da Gospod kaže da mu je Bog Otac njegov Bog, onda ćeš, u svojoj izopačenosti, podizati optužbu protiv plana svoga sopstvenog iskupljenja; i kada bi trebalo da prinosiš blagodarenje, ti ćeš beščastiti svoga Dobrotvora i bezumno prigovarati načinu na koji ti je pokazao svoju ljubav. Jer ako je sebe ponizio, „ne mareći za sramotu“ i postao Čovek radi tebe, na tvojoj je glavi optužba za poniženje, a Onome koji je izabrao da to podnese radi tebe pripada neizmerno velika čast. I čudim se što imaš uši samo za pomračenje slave (jer je sebe ponizio radi nas), a ne razmatraš njeno vraćanje, i, gledajući samo na uniženje, ne razmišljaš o uzvišenju. Jer kako je bio ponižen ako Ga ne smatraš savršenim, kao Boga? I u kom smislu je bio unižen ako ne uzmeš u obzir uzvišena svojstva Njegove neizrecive Prirode? Stoga, kada je bio savršen i sam sebi dovoljan kao Bog, ponizio je sebe radi tebe, preobražavajući sebe u tvoje podobije; i premda je bio visoko uzvišen kao Sin Božji i od same Suštine Očeve, unizio je sebe, lišen svojstava božanske slave, koliko je to Njegova Priroda dopuštala. Kao što je, dakle, sada u isto vreme Bog i Čovek, visoko uzvišen zbog svoga porekla (jer je Bog od Boga i istinski Rođen od svoga Oca), a takođe i unižen radi nas (jer je postao Čovek za nas); budi mirna duha kada Ga čuješ gde govori: „Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“ Jer bilo je vrlo prikladno i pravo da, budući po Prirodi Bog i Sin Božji, Onoga koji Ga je rodio nazove svojim Ocem; i da, budući Čovek, kao što smo i mi ljudi, Boga nazove svojim Bogom. (Kirilo Aleksandrijski, Tumačenje Jevanđelja po Jovanu, LFC 43, 48 (1874/1885). Knjiga 12. Tom 2, str. 589-708. , GLAVA I. Da je Sin po Prirodi Bog, iako Ga nalazimo kako Oca naziva svojim Bogom. xx. 17. „nego idi braći mojoj i kaži im: Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“)

Amvrosije Milanski

Glava 14. Da Sin Božji nije stvoreno biće dokazuje se sledećim dokazima: (1) da nije zapovedio da se jevanđelje propoveda Njemu samom; (2) da je stvoreno biće predano taštini; (3) da je Sin stvorio sve; (4) da o Njemu čitamo kao o rođenom; i (5) da se razlika između rađanja i usvojenja oduvek razumevala na onim mestima gde se objavljuje da u Njemu supostoje obe prirode — božanska i ljudska. Sve ovo svedočanstvo potvrđeno je apostolovim tumačenjem.

86. Sada je, kako verujem, postalo jasno, tvoje sveto Veličanstvo, da Gospod Isus nije ni nesličan Ocu, niti je neko ko je počeo da postoji tokom vremena. Ostaje nam još da pobijemo drugu hulu i da pokažemo da Sin Božji nije stvoreno biće. U tome je oživljujuća reč koju čitamo kao našu pomoć, jer smo čuli pročitano mesto gde Gospod kaže: „Idite po svemu svijetu i propovijedajte jevanđelje svakom stvorenju.“ Marko 16:15 Onaj koji kaže „svakom stvorenju“ ne izuzima ništa. Kako onda stoje oni koji Hrista nazivaju stvorenjem? Da je bio stvorenje, da li je mogao zapovediti da se jevanđelje propoveda Njemu samom? Nije, dakle, stvorenje, nego Tvorac, Onaj koji svojim učenicima poverava posao poučavanja stvorenih bića.

Hristos, dakle, nije stvoreno biće; jer „tvar“ kako je apostol rekao, „pokori taštini“ Rimljanima 8:20 Da li je Hristos predan taštini? Opet, „tvar“ — prema istom apostolu — „zajedno uzdiše i tuguje do sada“ Šta onda? Da li Hristos ima ikakvog udela u tom uzdisanju i mučenju — On koji nas je, jadne ožalošćene, oslobodio od smrti? „tvar“ kaže apostol, „osloboditi od robovanja propadljivosti“ Rimljanima 8:21-22 Vidimo, dakle, da između tvorevine i njenog Gospoda postoji ogromna razlika, jer je tvorevina porobljena, ali „A Duh (Sveti) je Gospod; a gdje je Duh Gospodnji, ondje je sloboda.“ 2. Korinćanima 3:17

88. Ko je prvi uveo u ovu zabludu, objavljujući da je Onaj koji je stvorio i načinio sve — stvorenje? Da li je, pitao bih, Gospod stvorio sam sebe? Čitamo da „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“ Jovan 1:3 Kad je tako, da li je načinio samoga sebe? Čitamo — i ko će poreći? — da je Bog sve u mudrosti načinio. Ako je tako, kako možemo pretpostaviti da je mudrost načinjena u samoj sebi?

89. Čitamo da je Sin rođen, budući da Otac kaže: „iz utrobe“ Čitamo o prvorođenom Sinu, Kološanima 1:15 o jedinorodnome Jovan 1:14 — prvorođeni, jer nema nikoga pre Njega; jedinorodni, jer nema nikoga posle Njega. Opet, čitamo: „a rod njegov ko će iskazati?“ Isaija 53:8 Rođenje, primeti, ne stvaranje. Kakav se dokaz može izneti protiv tako velikih i moćnih svedočanstava?

90. Štaviše, Sin Božji otkriva razliku između rađanja i milosti kada kaže: „Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“ Nije rekao: Uzlazim Ocu našem, nego „Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu“ Ova razlika je znak razlike, jer je Onaj koji je Hristov Otac naš Tvorac.

91. Nadalje je rekao: „Bogu mojemu i Bogu vašemu“ jer, iako su On i Otac jedno, i Otac je Njegov Otac po posedovanju iste prirode, dok je Bog počeo da bude naš Otac kroz službu Sina, ne po prirodi, nego po milosti — ipak izgleda da nam ovde ukazuje na postojanje obeju priroda u Hristu, Božanstva i Čovečanstva — Božanstva od Njegovog Oca, Čovečanstva od Njegove Majke, pri čemu je prvo pre svega, a drugo potiče od Djeve. Jer, govoreći kao Sin, Boga je nazvao svojim Ocem, a potom, GOVOREĆI KAO ČOVEK, NAZVAO GA JE BOGOM.

92. Svuda, zaista, imamo svedočanstvo u Svetom pismu koje pokazuje da Hristos, nazivajući Boga svojim Bogom, TO ČINI KAO ČOVEK. „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ I opet: „od utrobe matere moje ti si Bog moj“. U prvom slučaju On strada kao čovek; u drugom je to čovek koji je izveden iz majčine utrobe. I tako, kada kaže: „od utrobe matere moje ti si Bog moj“ On misli da je Onaj koji je uvek bio Njegov Otac Njegov Bog OD TRENUTKA KADA JE IZVEDEN IZ UTROBE SVOJE MAJKE.

93. Budući, dakle, da u jevanđelju, u apostolu, u prorocima čitamo o Hristu kao rođenom, kako se arijanci usuđuju da kažu da je stvoren ili načinjen? Ali, zaista, trebalo je da se sete gde su čitali o Njemu kao stvorenom, a gde kao načinjenom. Jer jasno je pokazano da je Sin Božji rođen od Boga, rođen od Boga — neka onda pažljivo razmotre gde su čitali da je načinjen, budući da nije načinjen Bogom, nego rođen kao Bog, Sin Božji; potom je, međutim, po telu, načinjen čovekom od Marije.

„A kad dođe punoća vremena, posla Bog Sina svojega, koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom“ Sina svoga, primeti, ne kao jednog od mnogih, ne kao svoga zajedno sa nekim drugim, nego svoga sopstvenog, i govoreći Sina svoga, apostol je pokazao da je po prirodi Sina Njegovo rađanje večno. Za Njega je apostol potvrdio da je potom rođen od žene, da bi se to rađanje razumelo ne o Božanstvu, nego o oblačenju u telo — „koji se rodi od žene“ dakle, uzimanjem tela; „koji bi pod zakonom“ kroz držanje Zakona. Ipak, prvo, duhovno rađanje, jeste pre Zakona, a drugo je posle Zakona. (Izlaganje hrišćanske vere, Knjiga I)