Robert A. Morey i božanstvo Hrista, 2. deo
Citiraću delo pokojnog dr Roberta A. Moreja The Trinity: Evidence and Issues, koje je 1996. objavila kuća World Bible Publishers, Inc., Iowa Falls, IA, Deo IV: Novozavetni dokazi, Poglavlje 17. Bog Sin. Sav naglasak je moj.
Krv Božja
„Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom.“ (Dela apostolska 20:28)
Nikada ne prestaje da nas čudi to što arijanci zanemaruju ustanovljena pravila tekstualne kritike kad god ta pravila idu u prilog trinitarizmu. Na primer, jedno dobro ustanovljeno pravilo glasi da je čitanje utoliko verovatnije izvorno ukoliko je teže ili spornije.
Zašto to tvrdimo? Kada biste vi dobili odgovornost da prepisujete tekst Svetog pisma, šta biste pomislili kada biste došli do reči koje vam se čine čudnim ili spornim? Zar ne biste bili u iskušenju da pomislite kako je prepisivač pre vas sigurno napravio omašku perom i kako bi trebalo da teško čitanje zamenite jednostavnom ili nespornom formulacijom?
Obrnuto pravilo jednako je očigledno**. Ako je formulacija nekog teksta sasvim jednostavna i jasna, da li biste imali ikakvog razloga da je učinite teškom ili neobičnom?** Ne. Svi prirodno želimo da stvari idu od teškog ka jednostavnom, od čudnog ka poznatom. I upravo zbog toga u Delima apostolskim 20:28 postoji devet različitih čitanja. Ona su proistekla iz prirodne želje prepisivača da isprave ono što su smatrali greškama prepisivača pre sebe.
Dva gore navedena pravila dobro su ustanovljena i svi ih izučavaoci primenjuju. Dela apostolska 20:28 klasičan su primer tog procesa. Dok pristupamo tekstu, Murray Harris nas podseća:
Ne može biti prigovora (na širim a priori osnovama) tome da se stih razume kao da govori o Isusu, jer Novi zavet i drugde Isusa naziva theos i prikazuje ga kako crkvu stiče svojom smrću.96
Naravno, kao što smo više puta naglasili, antitrinitarci polaze od a priori pretpostavke da Isus u Novom zavetu nije nazvan theos („Bog“). Zato, kada se suoče s tekstovima koji protivreče toj pretpostavci, često zanemaruju uobičajena pravila tekstualne kritike.
Važno je istaći da učenje o Trojstvu nije ugroženo ako se ispostavi da je „crkva Gospodnja****“ najbolje čitanje. Trinitarci su zadovoljni u oba slučaja, jer ni „Bog“ ni „Gospod“ ne ugrožavaju njihov sistem verovanja. Oni imaju tu prednost da mogu da slede tekstualne dokaze do objektivnog zaključka.
S druge strane, arijanci zaista imaju ogroman problem ako se kao najbolje čitanje ispostavi „crkva Božja****“. Izraz „crkva Božja“ sam po sebi nije sporan. Ali ako je to najbolje čitanje, onda bi se zamenica „njegova“ u sledećem izrazu („njegova sopstvena krv“) gramatički morala odnositi na neposredni antecedent, a to je „Bog“.
To bi značilo da je Bog prolio svoju krv za nas****. Budući da se to sigurno odnosi na Isusa, On je ovde nazvan theos. Stoga je sistem verovanja arijanaca ugrožen ako se theos dopusti da ostane. Oni moraju da zastupaju „Gospod“ umesto „Bog“ iz teoloških razloga, umesto da slede uobičajena pravila tekstualne kritike.
Svi kritički dokazi idu u prilog rečima „crkva Božja“ (ten ekklesian tou theou). To danas podržavaju gotovo svi savremeni tekstualni kritičari, gramatičari, tumači i prevodioci.97 Budući da svi oni vrlo detaljno razmatraju rukopisne dokaze, mi to ovde nećemo činiti. Razlog zbog kojeg je u devetnaestom veku bilo toliko spora oko ovog teksta objašnjava Heinrich Meyer:
Uz čitanje tou theou ovaj odlomak je bio naročito važan locus za učenje o božanstvu Hrista i o communicatio idiomatum protiv socinijanaca.98
Socinijanci i njihovi potomci, unitarijanci, dali su sve od sebe da obezvrede ovaj tekst pre nego što im eksplodira u lice. Ali su na kraju morali da priznaju da je „Bog“, a ne „Gospod“, bez sumnje bilo izvorno čitanje.
Kako su nastala različita čitanja? Budući da bi reč theos podrazumevala da Pavle govori o „krvi Božjoj“, neki prepisivači su reč theos zamenili rečju kyrios („Gospod“) jer su smatrali da je normalnije govoriti o „krvi Gospoda [Isusa]“. Osim toga, reč theos mogla bi da stvori pogrešnu predstavu da je prolivena Očeva krv. Raymond Brown objašnjava:
Jedan vrlo uverljiv razlog zbog kojeg su neki prepisivači možda promenili „Bog“ u „Gospod“ jeste taj što čitanje po kojem Bog proliva krv izgleda kao da zaudara na patripasijanizam.“
Patripasijanizam je drevna jeres koja tvrdi da je Otac umro za naše grehe na krstu. Da bi izbegli tu jeres, neki prepisivači su „Bog“ zamenili sa „Gospod“.99
Isto važi i za različita čitanja izraza „svojom sopstvenom krvlju“. Šta je verovatnije? Da li bi prepisivač pre promenio formulaciju „njegovom [tj. Božjom] krvlju“ u „krvlju sopstvenog [Sina]“ ili „krvlju sopstvenog [Sina]“ u „njegovom [tj. Božjom] krvlju“? Očigledno, teže i spornije čitanje bilo bi „njegovom [tj. Božjom] krvlju.“
Ne bi bilo razloga za menjanje izjave o Isusovoj krvi, budući da se o njoj govori i drugde u Novom zavetu (Rimljanima 3:25; 5:9; Efescima 1:7, itd.). Ali govoriti o „krvi Božjoj“ delovalo bi čudno. Stoga bi sklonost ka menjanju čudnog u poznato i spornog u nesporno išla u prilog tome da je izvorni tekst „svojom sopstvenom krvlju“, a ne „krvlju sopstvenog [Sina].“
To dodatno potvrđuju brojna pominjanja „krvi Božje“ kod apostolskih otaca. Oni su taj izraz očigledno izveli iz Dela apostolskih 20:28.100 S obzirom na sve dokaze, Hristos, naš Gospod, ovde je nazvan Bogom.“101
Nad svima, Bog blagosloven doveka
„Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ (Rimljanima 9:5)
on oi pateres ek on ho Christos to kata sarka ho on epi panton theos eulogetos eis tous aionias, amen.
Iako nema značajnih varijantnih čitanja, ovo je tekst o kojem se najviše raspravlja kada je reč o božanstvu Hrista. Toliko je sporan zato što, ako je reč o doksologiji Hristu, onda se Isus ovde ne samo naziva theos nego se ovde i obožava kao Bog! Upravo doksološki činilac dovodi antitrinitarce do besa.
Arijanci mogu da izađu na kraj s nekoliko razasutih mesta na kojima se Hristos naziva theos, sve dok se ona mogu svesti na „nekog boga“. Ali doksologija je očigledno čin obožavanja koje pripada istinskom božanstvu. Stoga se doksologija Hristu kao Bogu ne može svesti ni na šta manje od obožavanja istinskog božanstva. Zbog toga se u devetnaestom veku podigla oluja kritika povodom ovog teksta.
Danas je većina tumača, gramatičara, egzegeta itd. došla do zaključka da su Rimljanima 9:5 doksologija Hristu kao Bogu.'“ Da je ta rečenica pronađena kod nekog svetovnog pisca prvog ili drugog veka, ne bi bilo nikakvog spora oko njenog prevoda ili interpunkcije. Kao što kanonik Liddon u svojim Bemptonskim predavanjima na Oksfordskom univerzitetu ističe, doksologija Hristu kao Bogu:
prirodan je smisao ovog odlomka. Kada bi se odlomak našao kod nekog profanog pisca i kada bi trebalo razmotriti samo njegovu suštinu i strukturu, malo bi kritičara pomislilo da previdi suprotstavljenost između ho Christos to kata sarka i theos. Još manje bi bilo moguće tu suprotstavljenost potpuno uništiti i osiromašiti vrhunac čitavog odlomka odsecanjem doksologije od rečenice koja joj prethodi, pretvarajući je tako u samostalno uznošenje hvale Bogu Ocu.103
Grčki tekst prevodimo ovako:
i od kojih je, što se tiče njegove ljudske prirode, Mesija, koji je suveren nad svim stvarima, Bog blagosloven doveka. Amin.
Kao što smo već istakli, radna pretpostavka na kojoj počiva ovaj tekst jeste dvostruka priroda Mesije. Hendriksen primećuje:
Ova stavka služi kao prikladan vrhunac. Od njih, to jest od Izrailjaca (vidi stih 4), Hristos je primio svoju ljudsku prirodu. On je bio i jeste Jevrejin. Kakav bi to izvor snažnog zadovoljstva i radosti to trebalo da bude za Jevreje! Apostol žuri da doda da Isus, iako zaista jeste Jevrejin, jeste i mnogo više od Jevrejina. Iako ima ljudsku prirodu, ima i božansku prirodu. On je Bog! Trebalo bi da bude jasno da Pavle, kada kaže: „Hristos, koji je nad svima Bog blagosloven doveka“, ispoveda božanstvo Hrista104
U svojim Word Studies, A. T. Robertson piše:
Jasna izjava o božanstvu Hrista koja sledi nakon napomene o njegovoj ljudskoj prirodi. To je prirodan i očigledan način interpunkcije ove rečenice. Staviti tačku posle sarka (ili dvotačku) i započeti novu rečenicu radi doksologije vrlo je naglo i nespretno. Vidi Dela apostolska 20:28 i Titu 2:13 za Pavlovu upotrebu reči theos primenjenu na Isusa Hrista.105
Da je ovo ispravno tumačenje, zasniva se na sledećim razlozima:
1. Kao što smo već dokumentovali, Mesija je u međuzavetnoj jevrejskoj književnosti nazivan Bogom. Stoga je bilo potpuno u skladu s tadašnjom jevrejskom mišlju to što Pavle Mesiju naziva Bogom.
2. U stihu postoji jasna suprotnost između ljudske i božanske prirode Mesije. On je po telu bio Jevrejin. Ali je bio i Car svemira, i stoga Bog blagosloven doveka.
3. Reči ho on („koji je“) moraju se gramatički odnositi na neposredni antecedent, a to je ho Christos („Hristos“). Prinstonski bogoslov Charles Hodge primećuje:
Odnosna zamenica „koji“ mora se slagati s najbližim antecedentom. U kontekstu ne postoji nijedan drugi subjekat dovoljno istaknut da bi odstupanje od tog uobičajenog pravila u ovom slučaju bilo makar i verovatno.106
Dekan Alford ističe: „Taj prevod. . . jedini je koji dopuštaju pravila gramatike i rasporeda reči.“!107 Raymond Brown primećuje:
Ovo tumačenje bi značilo da Pavle Isusa naziva Bogom. Sa gramatičke tačke gledišta to je očigledno najbolje čitanje. Takođe, kontekstualni sled je izvrstan; jer, pošto je govorio o Isusovom poreklu po telu, Pavle sada naglašava njegov položaj kao Boga.108
4. Ni jedan jedini put u Novom zavetu ni Pavle ni bilo ko drugi nije umetnuo doksologiju u tekst a da prethodno nije uveo Ličnost koja je predmet te doksologije.109
5. Kada bi Pavle neki odeljak prekinuo doksologijom Ocu, on bi najpre uveo Oca u tekst pre nego što bi izrekao doksologiju.
Otac nigde nije uveden u ovaj tekst.110
6. Reči epi panton („nad svima“) odnose se na Onoga koji je suveren nad svim stvarima. Pavle je imao običaj da o Hristu govori kao o Gospodu svih stvari.111 (vidi: Rimljanima 10:12; 14:9; Efescima 1:20-23; Filipljanima 2:9-11, itd.). Štaviše, Pavle je učio da je upravo Hristos taj koji je sve stvorio i koji sve održava svojom suverenom silom (Kološanima 1:16-17).
7. Reči epi panton same po sebi dokazuju božanstvo Hrista. Lenski primećuje:
Hristos je nad svima, to jest, vrhovni Gospod. Ova apozicija je sama po sebi potpuna. Kada ništa više ne bi bilo dodato, ova apozicija čini Hrista Bogom, jer tek treba da čujemo za nekoga ko je „nad svima“ a nije Bog.112
8. Pavle nije stavio reč eulogetos ispred reči theos, kao da je prestao da piše, podigao pogled ka nebu i uzviknuo: „Blagosloven neka je Bog!“ Umesto toga, Pavle je reč „blagosloven“ stavio posle reči „Bog“ i napisao theos eulogetos — koga blagosiljamo. To znači da on Hrista poistovećuje s Bogom koga blagosiljamo.113
9. Svedočanstvo rane Crkve u potpunosti ide u prilog pravovernom tumačenju ovog teksta. Stariji tumači, kao što su Alford, Godet i drugi, i savremeni pisci kao što je Faccio pokazuju da su rani crkveni oci Rimljanima 9:5 primenjivali na Hrista, a ne na Boga Oca. Faccio naročito pobija one arijance koji tvrde da su Rimljanima 9:5 primenjivani na Boga Oca.114 Nažalost, neki savremeni arijanci i dalje izvrću dokaze i potrebno ih je još jednom ispraviti po ovom pitanju.
10. Najzad, neki arijanci su otišli tako daleko da prepisuju grčki tekst, preuređuju reči i izmišljaju novu interpunkciju, i to bez ikakvih rukopisnih dokaza. Njihovi postupci samo otkrivaju koliko su Rimljanima 9:5 razorni za njihov sistem verovanja. Škotski tumač iz devetnaestog veka Robert Haldane pisao je u svoje vreme:
Užasno slepilo i tvrdoglavost arijanaca i socinijanaca u njihovim objašnjenjima, ili bolje reći izopačavanjima Reči Božje, ni u čemu nisu očigledniji nego u njihovim pokušajima da izbegnu smisao ovog čuvenog svedočanstva o Božanstvu našeg Gospoda Isusa Hrista. Oni se često zaklanjaju iza različitih čitanja; ali ovde nemaju nikakav održiv osnov za takvo izbegavanje. Pa ipak, začudo, neki od njih su, bez autoriteta rukopisa, izmenili izvornik kako bi on odgovarao njihovoj svrsi. U rečima nema nikakve teškoće — u konstrukciji nema nikakve zamršenosti; pa ipak, nasilnom konstrukcijom i neprirodnom interpunkcijom nastojali su da ovo svedočanstvo odvrate od njegovog očiglednog značenja. Suprotno duhu i idiomu grčkog jezika, suprotno svim uobičajenim pravilima tumačenja jezika, kao što je često nepobitno pokazano, oni ga zamenjuju sa „Bog neka je blagosloven“. . . . Takva iskrivljena objašnjenja ne samo da ih zdravo tumačenje izvornika odbacuje, nego se i sama pokazuju kao neprirodna, čak i najneukijem čoveku koji rasuđuje bez predrasuda.115 (str. 330-336)
Presto je tvoj, Bože
„Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvojega.“ (Jevrejima 1:8)
Pros de ton hyion, Ho thronos sou ho theos eis ton aiona tou aionos, kai he rhabdos tes euthutetos rhabdos tes basileias sou.
Ovaj tekst je prvi odlomak koji Raymond Brown navodi pod odeljkom III, „Tekstovi u kojima je Isus jasno nazvan Bogom“.166 Oscar Cullmann kaže: „Poslanica Jevrejima nedvosmisleno primenjuje naziv ‚Bog‘ na Isusa.“ Brown i Cullmann savršeni su primeri razlike između onoga što Warfield naziva „starom liberalnom školom“ i „novom liberalnom školom“.167
Liberali osamnaestog i devetnaestog veka dali su sve od sebe da Jevrejima 1:8 ospore kao dokazni tekst za božanstvo Hrista tako što su mu davali razne nove prevode. U svom klasičnom komentaru Poslanice Jevrejima, John Brown objašnjava:
Oni koji poriču božanstvo našeg Gospoda bili su veoma zbunjeni ovim odlomkom i pokušali su da se otarase argumenta prevodeći te reči kao: „Bog je presto tvoj u vekove vekova.“ Ali to nije samo suprotno upotrebi jezika, nego bi i potpuno uništilo snagu apostolovog argumenta.168
B. B. Warfield bio je uznemiren pokušajima liberala da se izvuku iz Jevrejima 1:8 tako što će ga preformulisati u prevodu na način koji izbegava božanstvo Hrista:
Nesumnjivo ne služi na izgrađivanje posmatrati sredstva kojima su tumači pribegavali da bi izbegli priznanje da ovi psalmi Mesiji zaista pripisuju natčovečansku prirodu i natčovečanske moći. Ono što su učinili s Ps. xlv. 6 — da to uzmemo kao primer. Umesto da ga uzmu onakvog kakav jeste, radije bi ga, čini se, prevodili na odvratan način: „Presto je tvoj Bog“, „Presto tvoga Boga“, „Presto je tvoj od Boga“, ili bi prepisali tekst i naterali ga da kaže nešto drugo: „Presto tvoj [njegov presto je čvrsto utvrđen], Bog [ga je utvrdio]“, ili „Presto tvoj [biće] doveka“.169
Ti novi prevodi bili su, prema Warfieldu, „nasilna izbegavanja“, kao i „odvratni“. Takve snažne emotivne izjave deluju čudno u današnjoj klimi relativizma. Ali moramo se setiti da su unitarijanske rasprave devetnaestog veka bile žestoke i teške. Ta rasprava iznedrila je preko pet hiljada knjiga, brošura i traktata dok je besnela i u Evropi i u Severnoj Americi.
Stari liberali su znali da bi njihova dogma da Isus u Novom zavetu nikada nije nazvan theos pala u vodu ako bi se Jevrejima 1:8 preveli u vokativu, to jest ako Otac Hrista oslovljava sa „Bože“. U očajničkoj želji da to izbegnu, otišli su tako daleko da su dodavali reči jevrejskom tekstu Psalma 45:6, iako nisu imali nijedan jedini rukopis koji bi ih potkrepio!
Pojavom Werde-Boussettove teze savremeni liberalizam se predomislio i sada spremno priznaje da je Isus u Novom zavetu nazvan theos. Tako su Jevrejima 1:8 bili samo još jedno takvo mesto. Trinitarni izučavaoci odneli su pobedu kada je reč o gramatici i sintaksi ovih odlomaka. Ali to nije značilo da su savremeni liberali spremni da se obrate u hrišćanstvo.
Savremeni liberali sada su bili spremni da priznaju da je Mesija nazvan „Bogom“ na mestima kao što su Psalam 45:6; Isaija 9:6; Jovan 1:1; 20:28; Rimljanima 9:5; Titu 2:13; Jevrejima 1:8, itd., ali da reč „Bog“ nije značila istinsko božanstvo nego samo „božanskog junaka“ poput onih iz paganske mitologije.170 Pošto nisu uspeli da se otarase nezgodne reči „Bog“, oslabili su njeno značenje u nešto manje od Boga.
Zaveti dvanaestorice patrijaraha [Juda 24:1]), i Talmud (Shab. 63a) — svi u Mesiji vide Onoga kome je upućen Psalam 45:6. Lenski primećuje:
Ovde imamo vokativ i u jevrejskom tekstu, kao i u Septuaginti i u Poslanici Jevrejima, i jedino nespremnost tumača da se Sinu tako neposredno obrati kao ‘Elohim, theos (član uz nominativ upotrebljen je kao vokativ), „Bože“, izaziva traganje za drugačijom
konstrukcijom.171
Ho theos se u Psalmima nalazi šezdeset tri puta u vokativu. Zašto to onda poricati ovde? Nigde u Svetom pismu se ne kaže da je Bog nečiji presto. Izraz „Bog je tvoj presto“ prilično je neobičan i neumesan u Psalmu 45 i u prvom poglavlju Poslanice Jevrejima. Kako takva rečenica dokazuje da Isus ima ime i prirodu više od anđela? Obratite takođe pažnju na to da reč „Bog“ u Jevrejima 1:8 ima određeni član (ho theos). Poređenje onoga što antitrinitarci govore o značaju prisustva ili odsustva člana ispred theos otkriva zapanjujuću protivrečnost. Oni nas uveravaju da nedostatak člana ispred theos u Jovanu 1:1c „Logos bješe Bog“ (theos en ho logos) znači da se reč theos odnosi na nešto manje od istinskog božanstva. Tako je Isus samo „neki bog“, a ne zaista „Bog“. Kada bi theos imao član, kažu nam, to bi značilo istinsko božanstvo. Iako je njihovo razumevanje prisustva ili odsustva člana pogrešno, to je ipak ono što tvrde da veruju.
S obzirom na takav njihov stav, šta bi trebalo da kažu o odlomcima kao što su Jovan 20:28, Titu 2:13 i Jevrejima 1:8, koji svi imaju član ispred theos? Da li priznaju da je Isus istinsko božanstvo zato što theos ima član? Ne. Ili zanemaruju prisustvo člana ili tvrde da njegovo prisustvo ne podrazumeva istinsko božanstvo!
Isti protivrečan pristup pokušavaju i s jevrejskom rečju elohim. Budući da u Psalmu 45:6 nema član, ona navodno ne znači istinsko božanstvo. Ali činjenica je da je izostanak člana ispred elohim sasvim uobičajen u jevrejskoj poeziji.172
Nakon što se ispitaju svi gramatički dokazi, gotovo svi gramatičari i tumači dolaze do istog zaključka kao Murray Harris:
Iz analize pet predloženih prevoda Psalma 45:7a došli smo do zaključka da tradicionalni prevod, „Presto je tvoj, Bože, u vekove vekova“, nije samo lako branjiv nego i dalje ostaje najzadovoljavajuće rešenje egzegetskih problema koje ovaj stih postavlja.173
Kontekst Jevrejima 1:8 konačan je dokaz. Poenta pisca jeste da Isus ima „slavnije Ime“ od anđela (st. 4). Koje bi to ime moglo biti? Nije moglo biti „Isus“, jer u tom imenu nije bilo ničeg posebnog. To „slavnije Ime“ mora biti toliko posebno da sve anđele navodi da Ga obožavaju (st. 5).
Koje bi ime moglo biti tako divno da bi mu se anđeli poklonili i obožavali ga? Jedino ime koje se Isusu daje u neposrednom kontekstu jeste „Bog“, u osmom stihu. A. W. Pink objašnjava:
Ovo nam pruža jedan od najizričitijih i najnedvosmislenijih dokaza božanstva Hrista koji se mogu naći u Svetom pismu. To sam Otac svedoči o Božanstvu Onoga koji je bio prezren i odbačen od ljudi. I kako je prikladno ovaj navod iz Psalma 45 uveden upravo na mestu na kojem se nalazi u prvom poglavlju Poslanice Jevrejima. U 6. stihu rečeno nam je da su svi anđeli Božji primili zapovest da „obožavaju“ Posrednika. Sada nam se pokazuje umesnost toga što oni tako čine. On je „Bog“! Oni Mu moraju ukazivati božanske počasti zbog same Njegove prirode. Tako se, još jednom, divimo savršenom redu Svetog pisma.174
Savremeni pokušaj da se umanji snaga vokativa u Psalmu 45:6 ili u Jevrejima 1:8 svođenjem reči „Bog“ na „božanskog junaka“ više nije moguć. Budući da su i stari i novi liberalizam razvili svoja tumačenja ovih odlomaka bez poznavanja književnosti ranog judaizma uopšte, a naročito Svitaka s Mrtvog mora, njihova tvrdnja da izvor takvog govora moramo tražiti u paganskoj grčkoj mitologiji primer je argumentum ad ignorantiam.
Sada je van svake sumnje utvrđeno da su pozadina, teme, slikovitost i rečnik Poslanice Jevrejima semitski, a ne grčki. Na primer, pominjanja Melhisedeka u Svicima s Mrtvog mora mogla bi da objasne zašto mu se u Poslanici Jevrejima posvećuje tolika pažnja.175 (str. 347-350)
Dodatna literatura