Razotkrivanje Ibn Anvara [Prvi deo]

Muslimanski apologeta Ibn Anvar napisao je „odgovor“ (*; *) na jutjub odgovor dr Džejmsa R. Vajta na Ibn Anvarov članak o tome kako Stari zavet poriče da je Bog čovek i kako to navodno pobija božanstvo Gospoda Isusa.

Za odgovore na Ibn Anvarovu zloupotrebu Starog zaveta preporučujemo sledeće:

http://answering-islam.org/authors/nakdimon/rebuttals/ibnanwar/god_not_man.html
http://answering-islam.org/authors/shamoun/god_as_man.html

U tom konkretnom članku Ibn Anvar je grubo iskrivio stav dr Vajta, što je navelo dr Vajta da odgovori i ispravi očigledno izvrtanje njegovih izjava.

Međutim, dr Vajt nije jedina osoba koju Ibn Anvar pogrešno predstavlja, budući da je to njegova dosledna navika, kao što pažljivo ispitivanje njegovih članaka lako pokazuje.

Ibn Anvar takođe ima naviku da pogrešno citira i/ili selektivno navodi izvore, kao i da izvrće stvarni stav onih na koje se poziva. Povrh toga, on mešaju razna pitanja, pa na osnovu sopstvene zbrke i selektivnih citata poriče da Sveto pismo zaista uči određenu doktrinu.

Na primer, u svom „odgovoru“ na pobijanje dr Vajta, Ibn Anvar citira hrišćanskog naučnika Milarda Dž. Eriksona da bi dokazao da Sveto pismo ne uči izričito doktrinu o Svetom Trojstvu:

Dr Džejms Vajt je, međutim, mišljenja da je Trojstvo jednostavno. Zapravo, u svom odgovoru kaže: „Stvarnost je da se doktrina o Trojstvu prilično lako definiše i postoji već jako, jako dugo, stoga, razumeti šta ona govori nije toliko teško...“ Primetite da kaže da doktrina postoji već dugo i da je stoga (upravo zbog toga) lako razumljiva. Hinduistički antropomorfizam i panteizam postoje duže od Trojstva, a ipak, kada biste pitali 30 hindusa, teško da bi iko od njih umeo da pruži suvislo objašnjenje, jer je hinduizam prosto zbrka i ljudi izmišljaju sopstvene bogove kad god požele. Dug protok vremena ne povlači nužno lakoću [sic] u razumevanju. Kada bi je povlačio, ne bismo nalazili hrišćane (mnoge hrišćane, čak i one učene) kako se svuda spotiču pokušavajući da objasne Trojstvo sebi i drugima. Dr Vajt predlaže da se za ispravno razumevanje Trojstva obratimo sistematskim teolozima. Zlatno pravilo je, naravno, obratiti se stručnjacima. Nema problema. Hajde da odemo do stručnjaka u toj oblasti i vidimo šta on kaže o Trojstvu. Šta kažete da pogledamo reči dr Milarda Eriksona, profesora sistematske teologije na Vestern seminari u Portlandu, Oregon. Bio je i profesor teologije na semeništu Betel univerziteta, a predavao je i na Bejlor univerzitetu. On piše:

„Ova doktrina na mnogo načina predstavlja čudne paradokse... Ona je široko osporavana doktrina, koja je izazivala raspravu kroz sve vekove postojanja crkve. Mnogi je drže sa velikom žestinom i snagom. Ti zastupnici su sigurni da veruju u tu doktrinu i smatraju je ključnom za hrišćansku veru. Pa ipak, mnogi nisu sigurni u tačno značenje svog verovanja. To je bila prva doktrina kojom se crkva sistematski bavila, a ipak je i dalje jedna od najviše pogrešno shvaćenih i osporavanih doktrina [sic]. Štaviše, ona nigde u Pismu nije jasno ili izričito učena, a ipak se naširoko smatra središnjom doktrinom, neophodnom za hrišćansku veru. U tom pogledu, ona ide nasuprot onome što je praktično aksiom [to jest, datost, samoočigledna istina] biblijske doktrine, naime, da postoji direktna srazmera između biblijske jasnoće neke doktrine i njene ključnosti [sic] za veru i život crkve.“ [1] (naglasak dodat)

Dakle, prema gornjem svedočanstvu istaknutog teologa, Trojstvo je široko osporavano i pogrešno shvaćeno. To je nešto što ne bi trebalo da postoji ako je zaista, kao što dr Vajt tvrdi, „prilično lako definisati“.

Dr Vajt zatim nastavlja i kaže: „u najmanju ruku, možete se vratiti 15, 16, 17 stotina godina unazad i naći mnogo doslednosti u onome što se govori o središnjim pitanjima“. Pa ipak, dr Erikson upadljivo kaže da je ona široko osporavana i pogrešno shvaćena!

Pre svega, Ibn Anvar još jednom izvrće poentu dr Vajta izvlačeći njegove reči iz konteksta. Dr Vajt nije tvrdio da neko može u potpunosti razumeti i stoga sveobuhvatno objasniti Trojstvo, budući da dr Vajt veruje da je Božje Biće izvan naše sposobnosti da ga potpuno pojmimo. Zapravo, svi obavešteni hrišćani spremno će priznati da teškoća leži u pokušaju da se na odgovarajući način objasni i razume tačna stvarnost ove božanski otkrivene istine. Ono na šta se dr Vajt pozivao jeste osnovna definicija Trojstva, koja kaže da postoji samo jedno večno Biće Boga, zajedničko trima večno različitim Božanskim Ličnostima.

Dr Vajt takođe nije rekao da SVI hrišćani imaju ispravno razumevanje onoga što ta doktrina podrazumeva, jer evo šta je rekao neposredno pre i posle izjave koju je Ibn Anvar istrgao iz konteksta:

„... po mom mišljenju, ogromna većina nesporazuma na koje sam naišao među svojim muslimanskim prijateljima po ovom pitanju nije zbog nedostatka jasnoće s naše strane. Priznajem, siguran sam da moraju da imaju posla sa hrišćanima koji su donekle manje precizni u svom razumevanju doktrine o Trojstvu, možda nisu dobro obučeni u toj oblasti. Ima takvih hrišćana, o tome nema sumnje. Ali stvarnost je da se doktrina o Trojstvu prilično lako definiše i postoji već jako, jako dugo. I stoga, razumeti šta ona govori zaista nije toliko teško, sve dok ste voljni da se obratite ljudima koji su možda proveli barem nešto vremena baveći se tom temom. Mislim, možete se doslovno vratiti, koliko, najmanje 15, 16, 17 stotina godina unazad i naći mnogo doslednosti u onome što se govori o središnjim pitanjima — sve dok tražite doslednost, a ne tražite da nađete protivrečnosti, što je, mislim, jedan od problema. Ali nije toliko teško definisati doktrinu o Trojstvu ili doktrinu o ovaploćenju. Postoje ispovesti vere koje ove stvari izlažu vrlo jasno; postoje odlična dela i sistematske teologije koje ove stvari izlažu vrlo jasno. Pa zašto onda postoji tolika zbrka kod muslimana po tom pitanju? Mislim da je to zato što im islam nameće zbrku svojim pogrešnim predstavljanjem doktrine. Kuran svakako nigde ne identifikuje doktrinu o Trojstvu na iole tačan način, niti u bilo kakvoj dubini. Zapravo, rekao bih da je netačan u svom opisu doktrine o Trojstvu.“

Jasno je da Ibn Anvar na ovom mestu ne čini ništa drugo nego napada slamnatog čoveka i baca lažne tragove.

Drugo, Ibn Anvar je ili nepošten ili prosto neupućen, budući da nije u stanju da razlikuje biblijsku osnovu za Trojstvo i preciznu formulaciju doktrine, za čije je oblikovanje bilo potrebno vekova. Zbog tog neuspeha da razlikuje to dvoje, Ibn Anvar stvara varljiv utisak da je Erikson zapravo poricao da je Trojstvo otkriveno u Svetom pismu.

Međutim, evo šta Erikson piše u svojoj sistematskoj teologiji, što nam pomaže da bolje razumemo njegovu poentu:

„Biblija ne uči izričito trinitarno viđenje Boga, ali učenja da je Bog jedan i da postoje tri ličnosti koje jesu Bog jasno impliciraju to viđenje. Hrišćanstvo je jedina velika religija koja iznosi ovakvu tvrdnju o Bogu. Učinjeni su brojni pokušaji da se razume ova duboka istina. Neki su doveli do izopačenja ove veoma važne doktrine. Iako možda nikada nećemo potpuno pojmiti ovu tešku doktrinu, postoje analogije koje nam mogu pomoći da je potpunije razumemo. Ispravno shvaćena, ova doktrina ima duboke praktične implikacije za hrišćanski život.“ (Millard J. Erickson, Christian Theology [Baker Books, Grand Rapids MI; drugo izdanje 1999], Deo 3: What God is Like, 16. God’s Three-In-Oneness, str. 346; podebljani naglasak naš)

„U doktrini o Trojstvu susrećemo se sa jednom od zaista osobenih doktrina hrišćanstva. Među religijama sveta, hrišćanska vera je jedinstvena po tome što tvrdi da je Bog jedan, a da ipak postoje trojica koji jesu Bog. Iako se na prvi pogled čini da je to samoprotivrečna doktrina i iako nije otvoreno ili izričito izrečena u Pismu, pobožni umovi su ipak bili dovedeni do nje dok su nastojali da učine pravdu svedočanstvu Pisma.“ (347)

„Naše proučavanje Trojstva započećemo ispitivanjem biblijske osnove doktrine, jer je to temelj svemu ostalom što ovde činimo... Postoje tri odvojene ali međusobno povezane vrste dokaza za jedinstvo Boga — da je Bog jedan; dokazi da postoje tri ličnosti koje jesu Bog; i najzad, naznake ili barem nagoveštaji troedinstva.“ (348; podebljani naglasak naš)

„Svi ovi dokazi, uzeti sami za sebe, nesumnjivo bi nas doveli do u osnovi monoteističkog verovanja. Šta je onda pokrenulo crkvu dalje od tih dokaza? To je bilo dodatno biblijsko svedočanstvo o tome da su tri ličnosti Bog...“ (350; podebljani naglasak naš)

„Na površini, ove dve linije dokaza — Božja jednost i trojnost — deluju protivrečno. U najranijim godinama svog postojanja crkva nije imala mnogo prilike da proučava odnos između ova dva skupa podataka. Proces sopstvenog organizovanja i širenja vere, pa čak i borba za opstanak u neprijateljskom svetu, onemogućili su ozbiljnije doktrinarno promišljanje. Kako je Crkva postajala sigurnija, međutim, počela je da pokušava da spoji ove dve vrste građe. Zaključila je da se Bog mora razumeti kao troedan, ili drugim rečima, trojični. Na ovom mestu moramo postaviti pitanje da li je ta doktrina izričito učena u Bibliji, da li je Pismo nagoveštava, ili je pak samo zaključak izveden iz drugih učenja Biblije.“ (352–353)

„Naš zaključak iz podataka koje smo upravo ispitali: Iako doktrina o Trojstvu nije izričito potvrđena, Pismo, naročito Novi zavet, sadrži toliko nagoveštaja o božanstvu i jedinstvu triju ličnosti da možemo razumeti zašto je crkva formulisala tu doktrinu, i zaključiti da je bila u pravu što je to učinila.“ (357; podebljani naglasak naš)

6. U krajnjoj analizi, Trojstvo je nepojmljivo. Kada jednoga dana budemo videli Boga, videćemo ga onakvog kakav jeste i razumećemo ga bolje nego sada. Pa ipak, ni tada ga nećemo potpuno pojmiti. Zato što je on neograničeni Bog, a mi smo ograničeni u svojoj sposobnosti da znamo i razumemo, on će uvek nadilaziti naše znanje i razumevanje. Uvek ćemo biti ljudska bića, makar i usavršena ljudska bića. Nikada nećemo postati Bog. Oni vidovi Boga koje nikada nećemo potpuno pojmiti treba da se smatraju tajnama koje nadilaze naš razum, A NE PARADOKSIMA KOJI SU U SUKOBU SA RAZUMOM. (363–364; podebljani i verzalni naglasak naš)

Iz Eriksonovih izjava jasno je da on veruje i potvrđuje da je Trojstvo biblijsko otkrivenje. Njegova poenta o tome da doktrina o Trojstvu nije izričito učena u Svetom pismu odnosi se na precizan jezik koji su potonji naraštaji hrišćana razvili kako bi sistematski i tačno definisali biblijsko učenje i tako ga zaštitili od jeretika koji su morili hrišćanske zajednice svojim lažnim, izopačenim shvatanjima Božanstva.

Erikson u suštini kaže da Sveto pismo ne koristi termine poput hypostasis, homoousios, „Biće“, „Ličnosti“, večno rađanje, večno ishođenje itd., da bi opisalo odnos triju Božanskih Ličnosti međusobno. Ono, međutim, potvrđuje sve neophodne istine koje su dovele do razvoja i upotrebe takvih reči i terminologije. Ibn Anvar prosto izvrće Eriksonov stav.

Zapravo, Ibn Anvar redovno pravi grešku brkajući biblijsku osnovu za Trojstvo sa njegovom kasnijom doktrinarnom formulacijom. Zatim tu zbrku učitava u izvore koje navodi kako bi pokazao da Sveto pismo ne uči izričitu doktrinu o Trojstvu i pogrešno pretpostavlja da ti izvori time poriču da je Trojstvo biblijsko učenje!

Ibn Anvar polazi od pogrešne pretpostavke da, ukoliko Sveto pismo ne definiše Trojstvo na potpuno isti način kao kasnija Crkva i simboli vere, ono onda ne može biti biblijska doktrina. Kao što ćemo videti u sledećem delu našeg pobijanja, ovaj argument će se obiti o glavu njegovim sopstvenim unitarijanskim verovanjima.

Ibn Anvar se zatim poziva na knjigu Barta Ermana Lost Christianities da bi dokazao kako je u prva tri veka hrišćanstva postojalo više takozvanih hrišćanskih grupa koje su pravoverni ugušili!

Ali, u svakom slučaju, recimo radi argumenta da je dr Vajt u pravu u svojoj proceni. Ono što bih želeo da znam jeste zašto je ne prati unazad do najranijih početnih godina hrišćanstva? Ako Trojstvo pratite 1700 godina unazad, ostaje jaz od preko tri stotine godina! Gde je bilo Trojstvo tih prvih trista godina? Predložio bih ljudima da nabave Lost Scriptures i Lost Christianities prof. Barta Ermana radi detaljnih informacija o drugim teološkim idejama koje su postojale u ranim godinama hrišćanstva i koje je ugušilo ono što je na kraju postalo „pravoverje“.

Ovo stvara varljiv utisak da su ne samo te druge sekte mogle legitimno da prate svoja učenja unazad do Hrista i njegovih prvobitnih sledbenika, nego i da su zapravo bile vernije u čuvanju Isusove poruke od pravovernih hrišćana!

I ovde Ibn Anvar prosto postupa varljivo, propuštajući da pomene imena tih drugih takozvanih hrišćanskih sekti i to kako njihova gledišta utiču na njegova verovanja kao muslimana.

Na primer, glavne grupe koje Erman pominje jesu ebioniti, markioniti i razne gnostičke sekte.

O ebionitima Erman piše:

„Još jedan vid hrišćanstva ebionita koji ga je izdvajao od hrišćanstva većine drugih hrišćanskih grupa bilo je njihovo shvatanje o tome ko je Isus bio. Ebioniti nisu prihvatali ideju o Isusovom preegzistiranju niti o njegovom devičanskom rođenju. Te ideje su izvorno bile odvojene jedna od druge. Dva novozavetna jevanđelja koja govore o Isusovom začeću od device (Matej i Luka) ne ukazuju na to da je postojao pre svog rođenja, baš kao što novozavetne knjige koje izgleda pretpostavljaju njegovo preegzistiranje (up. Jovan 1,1-3.18; Fil. 2,5-11) nikada ne pominju njegovo devičansko rođenje. Ali kada su sve te knjige ušle u Novi zavet, oba pojma počela su da se potvrđuju istovremeno, tako da se naširoko mislilo o Isusu kao o onome koji je bio sa Bogom u večnoj prošlosti (Jovan, Pavle) i koji je postao telo (Jovan) time što je rođen od Device Marije (Matej, Luka).

„Ebioniti, međutim, nisu imali naš Novi zavet i razumeli su Isusa drugačije. Za njih, Isus je bio Sin Božji ne zbog svoje božanske prirode ili devičanskog rođenja, nego zbog toga što ga je Bog ‘usvojio’ za svog sina. Ova vrsta hristologije se, u skladu s tim, ponekad naziva ‘adopcionističkom’. Da stvar izrazimo potpunije, ebioniti su verovali da je Isus bio pravi čovek od krvi i mesa poput ostalih nas, rođen kao najstariji sin iz POLNOG SJEDINJENJA SVOJIH RODITELJA, Josifa i Marije. Ono što je Isusa izdvajalo od svih drugih ljudi bilo je to što je savršeno držao Božji zakon i tako bio najpravedniji čovek na zemlji. Kao takvog, Bog ga je izabrao za svog sina i dodelio mu posebnu misiju, da žrtvuje samog sebe radi drugih. Isus je zatim otišao na krst, ne kao kaznu za svoje sopstvene grehe NEGO ZA GREHE SVETA, kao savršena žrtva u ispunjenju svih Božjih obećanja svom narodu, Jevrejima, u svetim Pismima. Kao znak svog prihvatanja Isusove žrtve, Bog je potom vaskrsao Isusa iz mrtvih i uzvisio ga na nebo.

„Izgleda da su ebionitski hrišćani takođe verovali da, budući da je Isus bio savršena, konačna, poslednja žrtva za grehe, više nije bilo potrebe za obrednim žrtvovanjem životinja. Jevrejske žrtve su stoga shvatane kao privremena i nesavršena mera koju je Bog dao da bi se izvršilo pomirenje za grehe dok se ne prinese savršena pomiriteljska žrtva...

„Ebioniti su, međutim, imali i druge ‘hrišćanske’ tekstove kao deo svog kanona. Nije iznenađujuće da su, kako izgleda, prihvatali Jevanđelje po Mateju kao svoj glavni autoritet Pisma. Njihova sopstvena verzija Mateja, međutim, možda je bila prevod teksta na aramejski. Sam Isus je u Palestini govorio aramejski, kao i njegovi najraniji sledbenici. Imalo bi smisla da grupa jevrejskih Isusovih sledbenika koja je nastala u Palestini nastavi da navodi njegove reči, i priče o njemu, na njegovom maternjem jeziku. Čini se verovatnim da se taj aramejski Matej donekle razlikovao od Mateja koji je sada u kanonu. Naročito, Matej koji su koristili ebionitski hrišćani nije imao prva dva poglavlja, koja pripovedaju o Isusovom rođenju od device — pojmu koji su ebionitski hrišćani odbacivali. Nesumnjivo je bilo i drugih razlika u odnosu na našu verziju Matejevog jevanđelja.“ (Ehrman, Lost Christianities – The Battles for Scripture and the Faiths We Never Knew [Oxford University Press Inc., 2003], Part Two: Heresies and Orthodoxies, Chapter 5. At Polar Ends of the Spectrum: Early Christian Ebionites and Marcionites, str. 100–102; podebljani i verzalni naglasak naš)

Evo šta Erman kaže o verovanjima Markiona i njegovih sledbenika:

„Pre nego što raspravim o ovim knjigama, treba da kažem koju reč o teologiji koju je Markion razvio, a koja je viđena kao osobena, revolucionarna, ubedljiva i stoga opasna. Među svim hrišćanskim tekstovima i piscima koji su mu bili dostupni, Markiona su posebno pogodili spisi apostola Pavla, a naročito razlika koju Pavle povlači u Galatima i drugde između Zakona Jevreja i jevanđelja Hristovog. Kao što smo videli, Pavle je tvrdio da čovek biva opravdan pred Bogom verom u Hrista, a ne vršenjem dela Zakona. Ta razlika je postala temeljna za Markiona, i on ju je učinio apsolutnom. Jevanđelje je dobra vest o izbavljenju; ono uključuje ljubav, milosrđe, milost, oproštenje, pomirenje, iskupljenje i život. Zakon je, međutim, loša vest koja jevanđelje uopšte i čini neophodnim; on uključuje oštre zapovesti, krivicu, sud, neprijateljstvo, kaznu i smrt. Zakon je dat Jevrejima. Jevanđelje je dato po Hristu.

„Kako bi isti Bog mogao biti odgovoran za oboje? Ili, da to izrazimo drugačije: kako bi gnevni, osvetoljubivi Bog Jevreja mogao biti puni ljubavi, milosrdni Bog Isusov? Markion je tvrdio da ta dva svojstva ne mogu pripadati jednom Bogu, jer stoje u zavadi jedno s drugim: mržnja i ljubav, osveta i milosrđe, sud i milost. Zaključio je da zapravo mora postojati DVA BOGA: Bog Jevreja, kakav se nalazi u Starom zavetu, i Bog Isusov, kakav se nalazi u Pavlovim spisima.

„Kada je Markion došao do tog shvatanja, sve ostalo je prirodno došlo na svoje mesto. Bog Starog zaveta bio je Bog koji je stvorio ovaj svet i sve u njemu, kao što je opisano u Postanju. Bog Isusov, dakle, nikada nije bio uključen u ovaj svet, nego je u njega ušao tek kada se sam Isus pojavio s neba. Bog Starog zaveta bio je Bog koji je pozvao Jevreje da budu njegov narod i dao im svoj Zakon. Bog Isusov nije smatrao Jevreje svojim narodom (za njega, oni su bili izabranici onog drugog Boga), i on nije bio Bog koji daje zakone...

„Bog Isusov je došao u ovaj svet da bi spasao ljude od osvetoljubivog Boga Jevreja. Njega ovaj svet ranije nije poznavao i nikada s njim nije imao nikakva posla. Otuda ga je Markion ponekad nazivao Bog Stranac. Čak ni proroštva o budućem Mesiji ne dolaze od tog Boga, jer se ona ne odnose na Isusa nego na Mesiju Izraela koji tek treba da dođe, koga treba da pošalje Bog Jevreja, tvorac ovog sveta i Bog Starog zaveta. Isus je došao potpuno neočekivano i učinio ono čemu se niko nije mogao nadati: platio je kaznu za grehe drugih ljudi, da bi ih spasao od pravednog gneva starozavetnog Boga.

„Ali kako bi sam Isus, koji je predstavljao nematerijalnog Boga, mogao doći u ovaj materijalni svet — koji je stvorio onaj drugi Bog — a da ne postane deo njega? Kako bi nematerijalno moglo postati materijalno, čak i radi tako dobrog i plemenitog cilja kao što je spasenje? Markion je učio da Isus nije zaista bio deo ovog materijalnog sveta. Nije imao telo od krvi i mesa. Nije se zaista rodio. Nije bio zaista čovek. Samo je izgledalo da je čovek sa materijalnim postojanjem kao i svi ostali. Drugim rečima, Markion je, kao i neki gnostički hrišćani, bio doketa koji je učio da je Isus samo ‘izgledao’ kao da ima telo od mesa.

„Došavši ‘u obličju tela grehovnog’, kako je to izrazio Markionov omiljeni pisac Pavle (Rim. 8,3), Isus je platio kaznu za grehe drugih ljudi umirući na krstu. Verom u njegovu smrt, čovek je mogao da umakne stegama gnevnog Boga Jevreja i ima večni život sa Bogom ljubavi i milosrđa, Bogom Isusovim...“ (Isto, str. 104–105; podebljani i verzalni naglasak naš)

Govoreći o biblioteci iz Nag Hamadija, Erman piše:

„... Iako su falsifikovane, ove knjige su očigledno pisane ozbiljno i imale su nameru da budu ozbiljno shvaćene, kao vodič ka istini. Isto važi i za druge knjige u zbirci, uključujući nekoliko različitih i međusobno raznorodnih mističnih promišljanja o tome kako je nastalo božansko carstvo. Većina ovih dokumenata pretpostavljala je da nije postojao prosto jedan Bog nad svima, koji je stvorio svet i učinio ga dobrim. Neki od njih bili su sasvim izričiti: ovo stvorenje nije bilo dobro, nipošto. Bilo je posledica kosmičke katastrofe, dovedeno u postojanje od strane inferiornog i neukog božanstva koje je pogrešno umišljalo da je Bog Svemogući.“ (Isto, str. 113)

„Uprkos njihovoj unutrašnjoj zanimljivosti, mnoge od ovih gnostičkih tekstova nije jednostavno razumeti. I to je, naravno, onako kako i treba da bude: kada bi znanje neophodno za spasenje bilo jednostavno i neposredno, svi bismo ga davno dokučili. Ali ovo je tajno znanje rezervisano za odabrane, za malobrojne, za one koji zaista imaju iskru božanskog u sebi — iskru koju treba ponovo raspaliti i oživeti kroz gnozu (znanje) odozgo, donetu od onoga koji je sišao iz božanskog carstva da nas podseti na naš pravi identitet, naše pravo poreklo i našu pravu sudbinu. Taj božanski izaslanik nije puki smrtnik. On je biće iz carstva odozgo, božanski izaslanik poslat od istinskog Boga (a ne od neukog tvorca koji je uopšte i načinio ovaj mrski materijalni svet) da nam otkrije pravo stanje stvari i način bekstva. Oni koji prime, razumeju i prihvate ova učenja biće onda ‘gnostici’, oni ‘koji znaju’.“ (Isto, str. 114–115)

Erman zatim ističe neka od njihovih gledišta o Bogu Starog zaveta i o Isusu:

„Neki takvi ljudi mogli bi lako iskusiti još jednu radikalnu promenu u svom mišljenju, barem jednako radikalnu kao ona od proročkog gledišta (Bog izaziva patnju) ka apokaliptičkom (Božji neprijatelj, Đavo, izaziva patnju). Oba ova ranija gledišta pretpostavljaju da je svet stvorio Bog, koji je dobra i svemoćna božanska sila iza njega. Ali ako ta gledišta bivaju dovedena u pitanje neprestanom stvarnošću patnje u svetu, šta onda? Možda je zapravo čitava pretpostavka pogrešna. Možda ovaj svet nije tvorevina jednog istinskog Boga. Možda Bog ovog sveta nije dobar. Možda izaziva patnju ne zato što je dobar i želi da ljudi imaju udela u njegovoj dobroti, nego zato što je zao, ili neuk, ili inferioran, i želi da ljudi pate ili ga nije briga ako pate, ili možda ne može ništa da učini povodom toga. Ali ako je to istina, onda Bog ovog sveta nije jedan istinski Bog. Mora postojati veći Bog iznad ovog sveta, onaj koji ovaj svet nije stvorio. Prema ovom shvatanju, sam materijalni svet — materijalno postojanje u svim svojim oblicima — u najboljem slučaju je inferioran, a u najgorem zao, pa je onda takav i Bog koji ga je stvorio. Mora postojati nematerijalni Bog nepovezan sa ovim svetom, iznad Boga tvorca iz Starog zaveta, Bog koji niti je stvorio ovaj svet niti je u njega doneo patnju, koji želi da olakša patnju svog naroda — ne iskupljujući ovaj svet, nego izbavljajući ih iz njega, oslobađajući ih iz njihove zarobljenosti u ovom materijalnom postojanju.

„Ovo je gnostičko gledište. Ono je verovatno na kraju proisteklo iz neke vrste propalog apokalipticizma. Nije onda ni čudo što je toliko zaokupljeno jevrejskim tekstovima. Ono proističe iz jevrejskog pogleda na svet. I nije čudo što u svojim hrišćanskim oblicima daje tako središnju ulogu Hristu, reinterpretirajući ga tako da bude odvojen od svojih sopstvenih apokaliptičkih korena.

„Bila bi, međutim, greška videti gnosticizam kao puki i prosti propali apokalipticizam, jer postoje i drugi činioci koji su, kako izgleda, uticali na složenu ‘mešavinu’ koju nalazimo u gnostičkim religijama. Ovde ću pomenuti samo još jedan. Jedna od najupečatljivijih odlika gnosticizma jeste njegov radikalni dualizam, u kome je materijalni svet zao, a svet duha dobar...“ (Isto, Chapter Six. Christians “In The Know”: The Worlds of Early Gnosticism, str. 119; podebljani naglasak naš)

„Kao što smo videli, gnostički hrišćani su tvrdili da je u početku postojao samo Jedan. Taj Jedan Bog bio je potpuno duh, potpuno savršen, neopisiv, iznad svojstava i osobina. Taj Bog nije samo nepoznat ljudima; on je nesaznatljiv. Gnostički tekstovi ne objašnjavaju zašto je nesaznatljiv, osim što je toliko ‘drugačiji’ da objašnjenja — koja zahtevaju da se nešto nepoznato učini poznatim upoređujući ga sa nečim drugim — prosto ne mogu funkcionisati.

„Prema raznim gnostičkim mitovima, taj jedan nesaznatljivi Bog, iz nekog nesaznatljivog razloga, izrodio je iz sebe božansko carstvo. U nekima od tih mitova, savršene suštine tog Jednog nekako postaju samopostojeće. Tako, na primer, taj Jedan provodi večnost misleći. On, naravno, misli samo o sebi, jer je on sve što postoji. Ali sama njegova misao mora postojati, budući da on misli. I tako njegova misao postaje sopstveni entitet. Štaviše, taj Jedan uvek postoji. I tako njegovo večno postojanje, njegova večnost, postoji. I tako i ona postaje sopstveni entitet. Taj Jedan je živ; zapravo, on jeste Život. I tako sam njegov život postoji. Život onda postaje sopstveni entitet. I tako dalje.

„Tako iz tog Jednog proizlaze drugi božanski entiteti, emanacije jednoga, zvane eoni (Misao, Večnost, Život, itd.); štaviše, neki od tih eona proizvode sopstvene entitete, sve dok ne nastane čitavo carstvo božanskih eona, ponekad zvano Punoća ili, grčkim terminom, Pleroma... U nekima od tih sistema, problem predstavlja poslednji eon, eon zvan Mudrost ili, grčkim terminom, Sofija. Mitovi na različite načine objašnjavaju kako je Sofijin ‘pad’ iz Pleorme doveo do strašnih posledica materijalnog sveta. Jedan od poznatijih mitova nalazi se u Tajnoj knjizi Jovanovoj, izveštaju o otkrivenju koje je Isus dao Jovanu, sinu Zevedejevom, posle svog vaskrsenja... U tom gnostičkom mitu, Sofija odlučuje da izrodi božansko biće bez pomoći svog muškog saputnika, čime nastaje nakazno i nesavršeno potomstvo. Bojeći se da će njeno nedelo biti otkriveno, ona uklanja svoje potomstvo iz božanskog carstva u nižu sferu gde niko ne može da ga vidi, i prepušta ga samom sebi. Nazvala ga je Jaldabaot, imenom koje podseća na ‘Jahve, Gospod nad vojskama’, iz Starog zaveta, jer je to nakazno i nesavršeno biće jevrejski Bog.

„Prema ovom obliku mita, Jaldabaot nekako uspeva da ukrade božansku moć od svoje majke. Zatim se udaljava daleko od nje i koristi svoju moć da stvori druga niža božanska bića — zle kosmičke sile sveta — i sam materijalni svet. Budući da je on tvorac, naziva se Demijurg (grčki za ‘tvorca’). Jaldabaot je neuk u pogledu carstva iznad sebe i tako budalasto izjavljuje: ‘Ja sam Bog i nema drugog Boga osim mene’ (Isaija 45,5-6). Ali njemu, zajedno sa njegovim božanskim pomagačima koji su mu pomogli da stvori svet, biva pokazano viđenje jednog istinskog Boga; oni tada izjavljuju među sobom: ‘Načinimo čoveka po obličju Božjem’ (tj. istinskog Boga koga su upravo videli — up. Postanje 2,7). I tako oni načine Adama. Ali Adam, nemajući duha u sebi, potpuno je nepokretan. Jedan istinski Bog tada prevari Jaldabaota da prenese moć svoje majke u to neživo biće, udahnuvši u njega dah života, i time udeli Sofiju ljudima, čineći ih živima i dajući im moć veću čak i od nižih kosmičkih sila koje je Jaldabaot stvorio. Kada kosmičke sile shvate da je čovek koji je stvoren veći od njih, bacaju ga u carstvo materije. Ali jedan istinski Bog šalje sopstvenu Misao u čoveka, da bi ga poučio o njegovoj pravoj božanskoj prirodi, o načinu njegovog silaska u carstvo materije i o načinu na koji može biti spasen.“ (Isto, str. 122–124)

Prema Ermanu, „hrišćanski“ gnostici su verovali da je Hristos sišao od istinskog Boga i ušao u svet da bi otkrio znanje koje vodi ka spasenju. Međutim, to dovodi do problema, kako Erman ističe.

„Ali kako Hristos može ući u ovaj svet a da njime ne bude uprljan? To je jedna od zagonetki koje su gnostici morali da reše, a različiti gnostički mislioci rešavali su je na različite načine. Neki su zauzeli liniju koju smo već videli kod Markiona i drugih, tvrdeći da Isus nije bio ljudsko biće od krvi i mesa, nego je samo izgledalo da jeste. Ti gnostici su reči apostola Pavla shvatali sasvim ozbiljno: Hristos je došao ‘u obličju tela grehovnog’ (Rim. 8,3). Kao utvara poslata iz božanskog carstva, došao je da prenese gnozu neophodnu za spasenje, a kada je to završio, vratio se u Pleromu odakle je i došao.

„Većina gnostika je, međutim, zauzela drugu liniju, tvrdeći da je Hristos bio božanski izaslanik odozgo, potpuno duh, i da je privremeno ušao u čoveka Isusa kako bi preneo znanje koje može osloboditi iskre iz njihove materijalne tamnice. Za te gnostike, sam Isus je zapravo bio čovek, mada su neki mislili da nije načinjen kao ostali od nas, kako bi mogao da primi božanskog izaslanika; neki su, na primer, mislili da je imao ‘duševno telo’ pre nego ‘telesno telo’. U svakom slučaju, na krštenju je Hristos ušao u Isusa (u obliku goluba, kao u novozavetnim jevanđeljima); a na kraju ga je napustio da sam podnese svoju smrt. Zato je Isus povikao: ‘Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?’ (doslovno, ‘Zašto si me ostavio za sobom?’) Ili, kako je izraženo u Jevanđelju po Filipu: ‘„Bože moj, Bože moj, zašto si me, o gospode, ostavio?“ Ove reči je izgovorio na krstu; jer se povukao sa tog mesta’ (J. Filip 64). Prema jednom od mitova koje prenosi Irinej, kada je Isus umro, Hristos se onda vratio i vaskrsao ga iz mrtvih (Protiv jeresi 1.30.13).

„U oba sistema, Hristos pruža znanje neophodno za spasenje. Kao što Jevanđelje po Filipu kaže: ‘Onaj ko poseduje znanje (gnozu) istine je slobodan’ (J. Filip 93)...“ (Isto, str. 124–125; podebljani naglasak naš)

Imajući sve navedeno u vidu, da li Ibn Anvar ozbiljno želi da prihvatimo da ove grupe nekako predstavljaju autentična učenja Gospoda Isusa i njegovih sledbenika? Još važnije, da li je spreman da prihvati posledice koje takva verovanja imaju po njegovu sopstvenu islamsku veru?

Na primer, Muhamed je potvrđivao da postoji samo jedan Bog i da je taj Bog stvorio svemir i slao proroke poput Mojsija, zajedno sa knjigama kao što su Tora i Psalmi. Prema tome, Muhamed je verovao da je Bog Starog zaveta jedan istinski Bog. Muhamed je takođe učio da je Isus natprirodno rođen od device Marije, da je bio pravo ljudsko biće od krvi i mesa koje nije bilo potpuno božansko, i da nije umro na krstu kao žrtva za grehe.

To znači da, ako su ebioniti pravi Isusovi sledbenici, onda je Muhamed lažni prorok, budući da su ti Jevreji poricali Isusovo natprirodno devičansko začeće i rođenje, a potvrđivali njegovu smrt na krstu i telesno vaskrsenje.

Međutim, ako su Markion i njegovi sledbenici bili u pravu, onda se Muhamed ponovo pokazuje kao lažni prorok, jer su markioniti verovali da postoje dva Boga, tj. Bog pun ljubavi i samilosti koga je Isus otkrio i Bog Starog zaveta koji je stvorio ovaj svet. Oni su takođe potvrđivali Isusovo predljudsko postojanje, poričući da je Hrista poslao Bog Starog zaveta.

Ali ako su gnostici bili ti koji su sačuvali autentično jevanđelje Hristovo, onda se Muhamed još jednom pokazuje kao varalica. Gnostici su verovali da postoji mnogo bogova i da je Bog Starog zaveta bio inferiorno, zlo i neuko božanstvo koje je stvorilo ovaj svet. Te grupe su takođe učile da je Hristos bio potpuno božansko biće koje je sišlo od istinskog Boga kako bi donelo znanje koje bi oslobodilo ljude od Boga Starog zaveta. Neki gnostici su smatrali da je Hristos to učinio uzevši utvarno telo koje je izgledalo ljudski, ali to nije bilo. Drugi su verovali da je Hristos ušao u čoveka Isusa i zatim ga napustio kada je Isus bio raspet. Budući da Muhamed ništa od toga nije verovao, on je morao biti obmanjivač koji je odvodio ljude od istinskog znanja ili gnoze neophodne za spasenje.

Da li je Ibn Anvaru išta od ovoga prihvatljivo? Da li zaista želi da njegovi čitaoci prihvate ideju da je jedna od tih sekti verno sačuvala autentičnu poruku Hristovu?

Odgovor je sasvim očigledan.

Ali to onda Ibn Anvaru ostavlja verovanja „protopravovernih“ hrišćana (termin koji Erman koristi za najranije hrišćane čija su gledišta na kraju postala pravoverni stav). Njihova verovanja nisu zastupljena samo unutar novozavetnog korpusa, nego se mogu naći i u spisima apostolskih otaca i apologeta drugog veka. Da biste videli šta su ti rani hrišćanski pisci učili o Trojstvu i o božanstvu Gospoda Isusa Hrista, predlažemo da pročitate sledeći članak.

Ibn Anvaru ostaje još jedan veliki problem. Prema Kuranu, Alah je obećao Isusu da će njegovi pravi sledbenici pobediti i biti nadmoćni od vremena Hristovog uznesenja pa do dana vaskrsenja (up. K. 3:55; 61:14). To znači da će prava Isusova poruka prevladati i da će oni koji je slede nastaviti da dominiraju do kraja ovoga veka.

Međutim, Ibn Anvar insinuira da pravoverni, koji su ugušili druge grupe, nisu bili pravi Isusovi sledbenici i da nisu sačuvali njegova stvarna učenja. To ili znači da je Alah lagao Isusa i obmanuo ga, budući da svojim pravim sledbenicima nije dao pobedu da dominiraju, nego je zapravo dopustio da druga sekta dođe i zbriše ih. Ili, još gore, Alah je nemoćno božanstvo, jer nije bio u stanju da sačuva pravu poruku Hristovu niti da zaštiti njegove sledbenike od uništenja. Drugim rečima, grupa konačnih stvorenja bila je u stanju da osujeti Alahove namere i ugasi poruku jednog od njegovih najvećih poslanika!

U svetlu učenja Kurana, jedini zaključak do koga Ibn Anvar može doći jeste da je pravoverna grupa upravo ona sekta koja je verno sačuvala učenja Hrista i njegovih sledbenika, budući da oni ne samo da su savladali svako protivljenje, nego njihova poruka i dalje dominira i prožima čitav svet!

Ako je tako, onda to znači da je Muhamed lažni prorok, antihrist, jer protivreči poruci pravih sledbenika Gospoda Isusa Hrista koji su prevladali nad svojim protivnicima.

Za više o Alahovom navodnom obećanju Isusu i o njegovim implikacijama po verodostojnost Kurana i Muhamedovih proročkih tvrdnji, preporučujemo sledeće članke i video snimke:

http://answering-islam.org/Why-not/11prevail.html
http://answering-islam.org/Shamoun/quran_affirms_paul.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/christs_apostles.htm
http://www.youtube.com/user/IslamicDilemma

Dolazimo do zaključka prvog dela našeg pobijanja. Molimo vas da nastavite sa drugim delom.