Razotkrivanje Ibn Anvara [2. deo]

Nastavljamo sa našom analizom pogrešnih citata Ibn Anvara.

Ibn Anvar citira Novu katoličku enciklopediju i na to nadovezuje nekoliko pitanja:

Zapravo, čini se da dr Vajt donekle ponavlja reči katoličke enciklopedije koja o Trojstvu kaže:

„Postoji priznanje egzegeta i biblijskih teologa, uključujući i stalno rastući broj rimokatolika, da se o trinitarizmu u Novom zavetu ne bi smelo govoriti bez ozbiljne ograde. Postoji i tome sasvim paralelno priznanje istoričara dogme i sistematskih teologa da se, kada se o trinitarizmu govori bez ograde, prešlo iz razdoblja hrišćanskih početaka u, recimo, poslednju četvrtinu 4. veka. Tek je tada ono što bi se moglo nazvati konačnom trinitarnom dogmom ’Jedan Bog u tri Lica’ postalo temeljno usvojeno u hrišćanskom životu i mišljenju … bila je to tvorevina tri veka doktrinarnog razvoja.“ [2] (naglasak dodat)

Dakle, ko je doneo i definisao Trojstvo? Koji ili kakav prorok? NIJEDAN! Ovo učenje su razvili ljudi koje danas glavni tok hrišćanstva smatra crkvenim ocima ili ranim hrišćanskim teolozima, i to na račun drugih pojmova koji su u to vreme postojali, a koji se danas smatraju jeretičkim. Neizbežno je kompromitovanje strogog pridržavanja takozvane ideje sola scriptura (samo Sveto pismo) da bi se došlo do Trojstva. Jer ako biste se vodili isključivo Svetim pismom, bez pomoći teologa, promašili biste Trojstvo i mogli biste doći do drugih čudnih učenja o Bogu. Prema tome, Trojstvo zavisi od predanja ljudi, što je prilično ironično za protestante koji se protive katolicizmu [sic] zbog njegove zavisnosti [sic] od „predanja ljudi“.

[2] The New Catholic Encyclopedia, tom XIV, str. 295

Problem sa referencom Ibn Anvara jeste u tome što na toj stranici nema ničega o Trojstvu. Odrednice na toj konkretnoj stranici su: UNDERSTANDING, GIFT OF i UNDSET, SIGRID.

Članci koji se tiču Trojstva nalaze se na str. 187–208. Ali to je najmanji od njegovih problema, budući da enciklopedija uopšte i ne sadrži citat koji Ibn Anvar navodi!(1)

TROJSTVO, SVETO (U BIBLIJI)

U dugoj tradiciji čiji koreni sežu u rano patrističko razdoblje, hrišćanski pisci su pojedina Božja otkrivenja u Starom zavetu (SZ) prepoznavali kao prikaze ili nagoveštaje Trojstva. U strogom smislu, međutim, Bog u SZ nije izričito otkriven kao Trojstvo. U Novom zavetu (NZ) najstarije svedočanstvo o tom otkrivenju nalazi se u Pavlovim poslanicama, posebno u 2. Korinćanima 13:13 i 1. Korinćanima 12:4-6. U jevanđeljima se veći deo svedočanstva o Trojstvu tiče otkrivenja odnosa između Oca i Sina. Jedina neposredna izjava trinitarnog otkrivenja jeste krsna formula iz Mateja 28:19.

U Starom zavetu. Zbog politeističkih religija Izrailjevih paganskih suseda bilo je neophodno da učitelji Izrailja naglašavaju jednost Boga. Na mnogim mestima u SZ, međutim, upotrebljeni su izrazi u kojima su neki crkveni oci videli ukazivanja na Trojstvo ili njegove nagoveštaje. Personifikovana upotreba izraza kao što su Reč Božja [Psalam 32(33):6] i DUH BOŽJI (Isaija 63:14) odražava pesničku slobodu, mada ipak pokazuje osećaj za samosaopštavanje Boga svetu, u kojem je božanska sila različita od Boga, nije deo sveta i nije biće posredno između Boga i sveta. Takav govor pokazuje da su umovi Božjeg naroda bili pripremani za pojmove koji će biti uključeni u predstojeće otkrivenje učenja o Trojstvu.

U Novom zavetu. Otkrivenje istine o trojedinom životu Boga prvi put je dato u NZ, gde se najranija ukazivanja na njega nalaze u Pavlovim poslanicama. Učenje se najlakše uočava u učestaloj upotrebi izraza Bog, Gospod i Duh kod svetog Pavla. Ono što njegovu upotrebu tih izraza čini toliko značajnom jeste to što se ona javlja na strogo monoteističkoj pozadini.

U Pavlovim poslanicama. Najjasniji primer takve upotrebe nalazi se u 2. Korinćanima 13:13: „Blagodat Gospoda Isusa Hrista i ljubav Boga Oca i zajednica Svetoga Duha sa svima vama.“ Gramatička upotreba u ovom blagoslovu, posebno subjekatski genitiv tou kyriou ‘Iesou Christou... tou theou... hagiou pneumatos, daje nam osnovu ne samo za razlikovanje lica, već i za njihovu jednakost, utoliko što sva dobra treba da proisteknu iz jednog Božanstva.

Drugi primer Pavlovog verovatnog ukazivanja na Trojstvo, upotrebom trijade Duh, Gospod, Bog, može se videti u 1. Korinćanima 12:4-6. Ovde, govoreći o duhovnim darovima ili harizmama koje se daju hrišćanima, on kaže: „Različni su darovi, ali je Duh isti. I različne su službe, ali je Gospod isti. I različna su djejstva, ali je isti Bog koji djejstvuje sve u svima.“ Ovaj odlomak svedoči o učenju o Trojstvu time što razne harizme, naime darove, službe i delovanja, pripisuje redom Duhu, Gospodu (Sinu) i Bogu (Ocu). Budući da sve te harizme po samoj svojoj prirodi zahtevaju božanski izvor, tri Lica su stavljena u istu ravan, čime se jasno ukazuje na njihovu božansku prirodu, a istovremeno se održava razlikovanje lica.

U jevanđeljima. Jedino mesto u jevanđeljima gde se tri božanska Lica izričito pominju zajedno jeste izveštaj svetog Mateja o poslednjoj Hristovoj zapovesti apostolima: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ (Matej 28:19). U ovom nalogu Hristos zapoveda apostolima da krste sve ljude „u ime“ Oca, Sina i Svetoga Duha. Izraz „u ime“ (eis to onoma, doslovno „ka imenu“) označava posvećenje ili predanje onome ko je imenovan. Tako je hrišćansko krštenje posvećenje ili predanje Bogu – Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Budući da se Sin i Sveti Duh ovde pominju ravnopravno sa Ocem, odlomak jasno uči da su oni jednako božanski kao i Otac, koji je očigledno Bog. Ove reči svedoče o veri Apostolske crkve u učenje o tri Lica u jednom Bogu.

Izveštaje o KRŠTENJU GOSPODNJEM, kako su opisani u Mateju 3:13-17; Marku 1:9-11; Luki 3:21-22; Jovanu 1:32-34, stariji naučnici su razumevali kao ukazivanja na učenje o Trojstvu. Savremeni naučnici, međutim, u tim izveštajima pre vide ukazivanja na autoritativno pomazanje Isusa kao Mesije. Ipak, u svetlu punine otkrivenja, ne treba isključiti mogućnost da su jevanđelisti imali na umu učenje o Trojstvu kada su opisivali taj događaj. (Podvučeni naglasak je naš)

Budući da ova enciklopedija tvrdi da je Trojstvo otkriveno u NZ, to me navodi na sumnju da Ibn Anvar zapravo nije ni čitao ovaj izvor, već je jednostavno preuzeo taj pogrešan citat sa nekog antitrinitarnog sajta ili iz neke antitrinitarne knjige.(1)

Niti je ovo jedino referentno delo koje Ibn Anvar pogrešno ili tek delimično citira! Evo šta navodi iz Enciklopedije Britanike.

Enciklopedija Britanika nam kaže da je to „…u hrišćanskom učenju, jedinstvo Oca, Sina i Svetoga Duha kao tri lica u jednom Božanstvu. Ni reč Trojstvo ni izričito učenje ne pojavljuju se u Novom zavetu, niti su Isus i njegovi sledbenici nameravali da protivreče Šemi iz Starog zaveta. Učenje se postepeno razvijalo tokom nekoliko vekova i kroz mnoge sporove…“ [3] (naglasak dodat)

[3] Encyclopaedia Britannica, tom 11, str. 928

Ibn Anvar je trebalo da pomene da ovo potiče iz Nove Enciklopedije Britanike.

Međutim, Ibn Anvar (ili izvor iz kojeg je preuzeo ovaj citat) zgodno je izostavio veoma važan deo reference koji pomaže da se stvari sagledaju u pravoj perspektivi:

Trojstvo, u hrišćanskom učenju, jedinstvo Oca, Sina i Svetoga Duha kao tri lica u jednom Božanstvu.

Ni reč Trojstvo ni IZRIČITO učenje ne pojavljuju se u Novom zavetu, niti su Isus i njegovi sledbenici nameravali da protivreče Šemi iz jevrejskih Spisa: „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“ (Ponovljeni zakoni 6:4). Najraniji hrišćani su, međutim, morali da se suoče sa posledicama dolaska Isusa Hrista i pretpostavljenog prisustva i sile Boga među njima – tj. Svetoga Duha, čiji je dolazak bio povezan sa proslavljanjem Pedesetnice. Otac, Sin i Sveti Duh dovode se u vezu u novozavetnim odlomcima kao što je Veliko poslanje: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ (Matej 28:19); i u apostolskom blagoslovu: „Blagodat Gospoda Isusa Hrista, i ljubav Božija, i zajedništvo Svetoga Duha, sa svima vama.“ (2. Korinćanima 13:14). TAKO JE NOVI ZAVET USTANOVIO OSNOV ZA UČENJE O TROJSTVU. (Izvor; naglasak velikim slovima i kurzivom je naš)

Dakle, iako ovo referentno delo tvrdi da se UČENJE o Trojstvu ne pojavljuje IZRIČITO u NZ, ono tu nije stalo, jer dalje kaže da NZ ustanovljava osnov za njega!

Ibn Anvar ponovo pogrešno citira još jedan izvor!

Širli Gatri, koja je profesorka sistematske teologije na Kolumbijskoj teološkoj bogosloviji, izražava to još otvorenije:

„Biblija ne uči učenje o Trojstvu. Ni sama reč ’Trojstvo’ niti izrazi poput ’jedan u tri’, ’tri u jednom’, jedna ’suština’ (ili ’supstanca’) i tri ’lica’ nisu biblijski jezik. Jezik ovog učenja jeste jezik crkve preuzet iz klasične grčke filozofije… Učenje o Trojstvu ne nalazi se u Bibliji…“ [7]

[7] Shirley C. Guthrie, Christian Doctrine (1994), Louisville, Westminster: John Knox Press, str. 76–80

Ibn Anvar ostavlja pogrešan utisak da je ovo još jedan autor koji poriče da Sveta Biblija uči i potvrđuje slavno i veličanstveno Trojstvo.

Međutim, evo šta je Gatri zaista rekla u kontekstu:

„Biblija ne uči učenje o Trojstvu. Ni sama reč ’trojstvo’ niti izrazi poput ’jedan u tri’, ’tri u jednom’, jedna ’suština’ (ili ’supstanca’) i tri ’lica’ nisu biblijski jezik. Jezik ovog učenja jeste jezik crkve preuzet iz klasične grčke filozofije. ALI CRKVA NIJE PROSTO IZMISLILA OVO UČENJE. Ona je upotrebila jezik i pojmove koji su joj bili dostupni da bi protumačila ONO ŠTO SAMA BIBLIJA GOVORI O TOME KO JE BOG I KAKO JE BOG PRISUTAN I NA DELU U SVETU. Iako Sveto pismo ne uči samo učenje, ono o Bogu govori nešto ŠTO JE TO UČENJE UČINILO NUŽNIM.“ (Str. 76–77; naglasak velikim slovima je naš)

I:

„Učenje o Trojstvu ne nalazi se u Bibliji. Ali Biblija govori o jednom Bogu koji je prisutan i na delu na tri načina. Šta znači ovo ’jedan’ i ovo ’tri’? Kako su ta trojica ujedinjena, a ipak različita u tome ko su i šta govore i čine? TO SU PITANJA KOJA SU DOVELA DO CRKVENOG UČENJA O TROJSTVU. Za nas savremene hrišćane jednako je važno kao i za drevne hrišćane da se rvemo sa ovim učenjem NE SAMO ZATO ŠTO SAMO SVETO PISMO STOJI IZA NJEGA, već i zato što i mi moramo da se nosimo sa optužbom Jevreja i drugih ’monoteista’ koji veruju da smo mi hrišćani ’politeisti’ koji veruju u tri Boga.“ (Str. 80–81; naglasak velikim slovima je naš)

A evo šta je ta ista autorka napisala o božanstvu Gospoda Isusa i njegovom odnosu prema Bogu Ocu:

Bog Sin

Ko je taj jedan istiniti Bog? Prvi hrišćani nisu mogli da govore o Bogu Izrailja, koji je bio i njihov Bog, a da ne govore o čoveku po imenu Isus. Oni nisu govorili o Isusovom „božanstvu“ ili „božanskoj prirodi“, niti su teorijski razmišljali o njegovoj božanskoj „prirodi“ ili „suštini“. Razmišljali su o tome šta je Isus činio. Evo čoveka koji postupa kao Bog, koji čini ono što SAMO Bog može da učini. On govori sa apsolutnim autoritetom koji pripada SAMO Bogu – čak do te mere da dovodi u pitanje etička učenja za koja je narod verovao da su Božja volja objavljena Mojsiju. On isceljuje i podiže mrtve životvornom silom koja pripada SAMO Bogu. On se usuđuje da oprašta greh, kao što SAMO Bog ima pravo da čini. On govori i postupa kao da njegov dolazak znači da carstvo Božje prodire u svet. On govori i postupa kao Sudija, Izmiritelj, Iskupitelj, Oslobodilac i Gospod nad životom i smrću. Nije iznenađujuće što su ga religiozni ljudi njegovog vremena optuživali za bogohuljenje: on je tvrdio da u onome što je govorio i činio govori i deluje Bog.

Tokom Isusovog života njegovi učenici su bili zbunjeni i nesigurni šta sve to znači. Nakon njegove smrti i vaskrsenja postalo im je jasnije. Još uvek nisu pokušavali da to objasne, ali sada ispovedaju da je vaskrsli Isus „Gospod“ i „Spasitelj“ koji je „Iznad svakoga načalstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i iznad svakoga imena što se može nazvati“ (Efescima 1:21). To jest, oni sada Isusu daju ista imena, isti autoritet, istu spasiteljsku silu KOJE SU BILI SAČUVALI ZA BOGA.

Novi zavet ne rešava taj problem. Ali daje putokaz koji je pomogao drevnoj crkvi u njenom kasnijem naporu da nađe rešenje, dok se kretala ka onome što je postalo učenje o Trojstvu. Prema Novom zavetu, moramo govoriti i o jedinstvu i o razlici između Boga i Isusa. (Str. 78–79; naglasak velikim slovima i podvlačenjem je naš)

Dalje kaže:

Jedinstvo sa Bogom

S jedne strane, Isus je Emanuil, „S nama Bog.“ (Matej 1:23). Prema Jovanu 1, u Isusu je „Reč“ koja je od SVE VEČNOSTI bila Bog došla da prebiva među nama u čoveku od krvi i mesa. Sam Isus može reći: „Ja i Otac jedno smo.“ (Jovan 10:30) i „Ko je vidio mene, vidio je Oca“ (Jovan 14:9). Prema Kološanima 2:9, „u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno“ U Isusu imamo posla sa Bogom, a ne samo sa velikim i dobrim čovekom poslatim od Boga, ili sa prorokom, ili sa anđelom. Ako želimo da znamo ko je Bog i šta Bog čini, moramo pogledati tog čoveka Isusa i ono što on čini.

Razlika unutar Boga

S druge strane, ni večna Reč ni čovek Isus nisu prosto istovetni sa Bogom. Jovan 1:1 kaže da je Reč bila kod Boga, što ukazuje na to da se to dvoje može razlikovati jedno od drugog. Prema samom Isusu, Sin nije isto što i Otac; on je poslat od Oca, a njegovo sinovstvo je u poslušnosti „da vršim volju Onoga koji me je poslao, i izvršim njegovo djelo.“ (Jovan 4:34). „Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini“ (Jovan 5:19). Ovi i drugi slični odlomci ukazuju na to da, ako želimo da znamo ko je Bog i kakav je Bog, moramo pogledati Isusa. Ali moramo i razlikovati Oca koji „šalje“ i Sina koji je „poslat“, volju Oca i Sina koji vrši Očevu volju.

Da li bi rešenje za razumevanje problema ispovedanja jednog Boga, a ipak ispovedanja Isusa kao Boga-sa-nama, moglo ležati u pokušaju da se razume i jedinstvo i razlika između Oca i Sina? Upravo je tako drevna crkva pristupila tom problemu... (Str. 79–80; naglasak velikim slovima i podvlačenjem je naš)

A evo šta piše u vezi sa Svetim Duhom i Trojstvom:

Bog Sveti Duh

Kao što prvi hrišćani nisu mogli da govore o jednom Bogu, koji je Bog Izrailja i takođe njihov Bog, a da ne govore o „Reči“ ili „Sinu“ Božjem, tako nisu mogli da govore o svom Bogu a da ne govore o Svetome Duhu. Isti Bog koji je Bog nad nama kao Bog Otac i Tvorac, i Bog sa nama i za nas kao ovaploćena Reč i Sin, jeste takođe Bog u nama i među nama kao Bog Sveti Duh. Ali kako da razumemo tog Duha? S jedne strane, Duh je Duh Božji (1. Korinćanima 2:11; 6:11; 7:40). S druge strane, Duh je Duh Sina (Jovan 14:16; Rimljanima 8:9; 2. Korinćanima 3:17). U Jovanu 14:15-18 Isus obećava svojim učenicima da će moliti Oca da pošalje „drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek, Duha Istine“ da bude sa njima, a zatim kaže: „doći ću k vama.“ Da li je Duh Duh Oca ili Duh Sina – ili treća strana („Utešitelj“) pored Oca i Sina? Da li je ono što Sveti Duh hoće, govori i čini isto, nešto dodatno, ili čak možda nešto različito od onoga što Otac i Sin hoće, govore i čine? To nije samo veoma važno pitanje za sve hrišćane koji traže vođstvo Duha, već i veoma važno pitanje za hrišćane koji veruju u jednog Boga, a ipak žele da govore o Bogu kao Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Da li bi odgovor mogao ležati u razmišljanju i o jedinstvu i o razlici između njih trojice? Upravo je tako drevna crkva o tome razmišljala dok je razrađivala učenje o Trojstvu.

Otac, Sin i Sveti Duh

Sva pitanja koja pokreću „tri imena“ Boga postaju tim pre neodložna kada pogledamo brojne odlomke u Novom zavetu u kojima se Otac (ili Bog), Hristos (ili Gospod) i Duh pominju zajedno. Pogledajte, na primer, sledeće odlomke: Matej 28:19; 2. Korinćanima 13:13; Efescima 4:4-6; 1. Korinćanima 12:4. (Str. 80; naglasak podvlačenjem je naš)

Iz ovih navoda je očigledno da je Ibn Anvar pomešao izričito formulisanje učenja o Trojstvu sa biblijskim otkrivenjem Trojstva. On pogrešno pretpostavlja da Trojstvo ne može biti biblijsko učenje ako Sveta Biblija ne koristi upravo onaj jezik kojim su se potonji naraštaji hrišćana služili da bi razvrstali i objasnili ono što nadahnuto Sveto pismo uči o jedinstvu Boga i o odnosu između Oca, Sina i Svetoga Duha.

U svetlu tog njegovog brkanja dveju stvari, sada je vreme da se stvar okrene protiv Ibn Anvara i da se vidi može li njegovo islamsko verovanje da izdrži njegove sopstvene kritike i primedbe.

Islam i učenje o tevhidu

Iako su muslimani poput Ibn Anvara navedeni da veruju da islam zastupa apsolutno jedinstvo Boga (inače poznato kao učenje o tevhidu), činjenica je da se ni reč tevhid ni njegovo precizno formulisanje ne pojavljuju ni u Kuranu ni u predanjima koja se pripisuju Muhamedu.

Zapravo, muslimanski autoriteti su spremno priznali da su reč tevhid i njegove razne podele skovani i razvijeni tek vekovima nakon Muhamedove smrti i da su stoga bili nepoznati njemu i njegovim ashabima.

Ono što sve ovo čini još ironičnijim jeste to što tevhid doslovno znači ujediniti, i time pretpostavlja da je Alah zapravo neka vrsta mnoštva!

Tauhiyd dolazi od glagola vahhad koji doslovno znači UJEDINITI. U islamskoj terminologiji, znači ostvariti i održavati jednost Alaha u svojim postupcima (iznutra i spolja). Sama reč tauhiyd ne javlja se u Kuranu ni u suneti, premda se prezent glagola (od kojeg je tauhiyd izveden) koristi u suneti. Poslanik je 9. godine po Hidžri poslao Muaza ibn Džebela kao namesnika u Jemen. Rekao mu je: „Ići ćeš narodu Knjige, zato ih prvo pozovi juvahhidu Alaha [na potvrdu jednosti Alaha]“.[1]

Dalje, podelu tauhiyda na sastavne delove koji su nam danas poznati NISU IZVRŠILI POSLANIK NI NJEGOVI ASHABI. On je tako sistematski definisan da bi se, što je moguće sažetije, prenelo jednostavno unitarno verovanje islama. To je bilo neophodno jer, kako se islam brzo širio na četiri strane sveta, novi obraćenici su počeli da tumače učenja islama u skladu sa sopstvenim filozofskim pojmovima o Alahu, pa je nastala zbrka. Predubeđena tumačenja, sva odreda za osudu, širili su oni koji su hteli da unište islam iznutra. Prvi takav neprijatelj islama bio je Iračanin, obraćenik sa hrišćanstva po imenu Sausan, koji je propovedao apsolutnu slobodnu volju čoveka poričući (kader) Božansku odredbu[2]. Njegov učenik, Ma`bad ibn Halid al-Džuhani[3], širio je takve devijantne ideje sve dok mu nije suđeno i dok ga nije pogubio omajadski halifa. Bila su još tri takva pogubljenja tokom perioda od 26 godina. Kasniji omajadski halife bili su relativno pokvareniji i manje su marili za takva verska pitanja. Istovremeno, narodne mase su bile relativno slabije upućene u svoju veru. To se pokazalo kao smrtonosna kombinacija. Kako se broj devijanata povećavao oslobađanjem raznih zemalja, otpadnici više nisu pogubljivani. Umesto toga, muslimanski učenjaci su ustali da intelektualno pogube plimu jeretika**. Tauhiyd, precizno definisan, PROIZAŠAO JE IZ TE ODBRAMBENE STRATEGIJE**. Tauhiyd je bio podeljen na sledeće tri kategorije: tauhiyd ar-rububija, tauhiyd al-esma ves-sifat i tauhiyd al-`ibada ili tauhiyd al-`uluhija. Tauhiyd se poredi sa drvetom, pri čemu je koren tauhiyd ar-rububija, stablo tauhiyd al-esma ves-sifat, a plod tauhiyd al-`ibada. Svaka kategorija tauhiyda biće sada razmotrena podrobnije. (The Concept of Tauhiyd in Islam, 7. oktobar 2005; naglasak podebljanjem i velikim slovima je naš)

I:

TEVHID:

Definicija i kategorije:

Islam veruje u „tevhid“, koji nije puki monoteizam, tj. verovanje u jednog Boga, već mnogo više. Tevhid DOSLOVNO ZNAČI ’UJEDINJENJE’, tj. „potvrđivanje jednosti“, i izveden je iz arapskog glagola „vahhada“ koji znači UJEDINITI, SJEDINITI ILI OBJEDINITI. (Concept of God; naglasak podebljanjem i velikim slovima je naš)

Nije li ironično što upravo ona reč koju su muslimani skovali da označi apsolutni monoteizam govori o mnoštvu i ujedinjenju? Umesto da ukazuje na Alahovu jednostavnu jednost, tevhid zapravo ukazuje na to da je Alah mnoštvo-u-jedinstvu, objedinjeno biće sastavljeno od odvojenih i različitih vidova! Tako reč tevhid zapravo pokazuje da je islamsko božanstvo u nekom smislu više od jednog.

Dovoljno je reći da nisu svi muslimani zadovoljni deljenjem tevhida na tri kategorije. Zapravo, neki muslimani prilično glasno tvrde da to nije ništa drugo do novotarija i izopačenje Muhamedovog učenja!

Ili razmotrite „uvod“ od sedamdeset tri stranice u prvi tom tog istog prevoda, traktat koji objašnjava muslimansko Trojstvo: Tevhid ar-rububija, Tevhid al-uluhija i Tevhid al-esma ve as-sifat – (1) tevhid Gospodstva, (2) tevhid Božanstva i (3) tevhid Imena i Svojstava. Kao uvodnu napomenu, dr Han primećuje da mnogi zapadni obraćenici prihvataju islam ne znajući šta verovanje u Jednost Alaha zaista znači. On pojašnjava da tevhid nije jedan, naime, izgovoriti i verovati u islamsku šehadu sa potpunim uverenjem – kako je bilo od vremena Poslanika (neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir) sve do pojave Ibn Tejmije sedam vekova kasnije – kako bi novi obraćenici mogli pomisliti, već sada mora biti tri da bi bio jedan, i ne može biti jedan a da ne bude tri. Iako takva logika može već biti poznata obraćenicima sa hrišćanstva, imam Buhari (umro 256/870) sigurno nije znao ništa o tome, a njeno štampanje kao „uvoda“ u njegovo delo meni izgleda kao nešto što zaslužuje naziv „petljanje po klasičnim tekstovima“ – osim što je i pre-oblikovanje tradicionalne akide, u kojoj je islam, rečima Poslanika islama (neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir), „posvedočiti da nema boga osim Alaha i da je Muhamed Alahov poslanik…“ (Sahih Muslim, 1.37: 8). (Nuh Ha Mim Keler, Question 3, Re-Forming Classical Texts: As far as Wahhabi tamperings with classical texts goes, how widespread is this heinous crime? Can you give some serious examples of this?; naglasak podebljanjem je naš)

Drugi poznati sunitski učenjak tvrdi:

Al-Haravi prenosi od imama aš-Šafije da je rekao: imama Malika su upitali o kelamu (teološkoj retorici) i tevhidu, pa je Malik rekao:

„Ludost je misliti o Poslaniku da je ovaj ummet poučio o istindži (čišćenju nakon obavljanja nužde), a da ih nije poučio tevhidu. A tevhid je ono što je Poslanik rekao:

’Naređeno mi je da se borim protiv ljudi dok ne kažu: Nema Božanstva dostojnog obožavanja osim Alaha.’“ [Navedeno u Sahih al-Buhariju i Sahih Muslimu]

Ovaj izveštaj je verodostojan i njegovo značenje je nesporno. On pokazuje da je tevhid Jedan, a NE TRI. Njegovo cepanje na tri JESTE JEDNA OD NOVOTARIJA ZABLUDE koja je stvorila fitnu među muslimanima i podseća na vizantijske raspre. Čudno je što su neki i dalje zbunjeni oko toga. (Šejh Gibril Fuad Hadad, "Salafi" Tamperings of Classical Texts – The ‘Aqida of the Imams, (2) Tampered Report - Imam Malik And Istawa; naglasak podebljanjem i velikim slovima je naš)

A u svojoj kritici Ibn Tejmije Hadad piše:

Njegovo izmišljanje dvostrukog ili trostrukog tevhida

Među kelamskim novotarijama Ibn Tejmije bila je i njegova podela tevhida na dve vrste: tevhid ar-rububija i tevhid al-uluhija, tj. Jednost Gospodstva i Jednost Božanstva. Prva se, kako je rekao, sastoji u priznanju Alaha kao Tvorca svega, što je verovanje koje dele i vernici i nevernici. Druga je, kako je rekao, potvrda Alaha kao jednog istinskog božanstva i jedinog predmeta obožavanja, verovanje svojstveno samo vernicima. Njegov prirodni zaključak bio je da „onaj ko ne poznaje tevhid al-uluhiju, njegovo poznavanje tevhida ar-rububije se ne uzima u obzir, jer su i idolopoklonici imali takvo znanje“. Zatim je učenjake kelama uporedio sa arapskim obožavaocima idola koji su prihvatali tevhid ar-rububiju, ali su zanemarivali tevhid al-uluhiju! Ovu dijalektiku je oponašao Ibn Abi al-`Iz u svom komentaru na at-Tahavijevu `Akidu. (Ahmad ibn Taymiyya (661-728) A Brief Survey)

Uprkos ovom otvorenom priznanju da su takvi izrazi i pojmovi bili nepoznati Muhamedu i njegovim sledbenicima, insistiraćemo na tome da Ibn Anvar bude dosledan i da navede kuranska mesta na kojima se sva ta učenja izričito pominju po imenu; u protivnom ćemo morati da pretpostavimo da muslimansko sveto pismo ne podržava takva teološka izobličenja (a zapravo ih i ne podržava, budući da uči da postoji više od jednog boga!).

Dakle, treba da postavimo Ibn Anvaru sledeća pitanja. Ko je izmislio ovu novotariju tevhida? Ko je zapravo odgovoran za usvajanje te reči i njeno razlaganje na tri različite kategorije? I koji je to konkretno prorok istinitoga Boga ikada upotrebio tu reč ili se pozvao na njene tri različite klasifikacije?

Odgovor? NIJEDAN! NI LAŽNI PROROK MUHAMED NIJE UČIO TEVHID NITI GA JE RAZVRSTAO NA TRI ODVOJENA NAČINA! Ovo učenje su razvili ljudi koje selefijski muslimani smatraju autoritetima i učenjacima, i to na račun drugih pojmova koji su tada postojali, a koji se danas smatraju jeretičkim, tj. shvatanja haridžija, mutazilita, ešarita, maturidita, džehmija, kaderija, murdžija itd. Neizbežno je kompromitovanje strogog pridržavanja takozvane ideje o jasnoći Kurana i navodne sveobuhvatne prirode Muhamedovog suneta da bi se došlo do tevhida. Jer ako biste se vodili isključivo tim izvorima, bez pomoći određene škole muslimanske teologije koja izvrće islamske izvore, promašili biste tevhid i mogli biste doći do drugih čudnih učenja o Bogu. Prema tome, tevhid i njegova trostruka klasifikacija zavise od predanja ljudi, što je prilično ironično budući da se selefijski muslimani protive drugim granama sunitskog islama, kao i islamskim sektama poput šiitskih muslimana, upravo zbog njihove zavisnosti od „predanja ljudi“, umesto da svoja verovanja izvode iz selefa. A ipak, selefijsko verovanje u tevhid i njegove tri podvrste, koje bi trebalo da budu jezgro suštinskog učenja islama, ispostavlja se da nisu ništa drugo do predanja i novotarije ljudi!

Srodni članci

Ako je nekoga zanima da vidi jasne dokaze koji pokazuju da islam ne uči apsolutni monoteizam, preporučujemo odlazak na sledeće veze:

http://answering-islam.org/Shamoun/index.htm
http://answering-islam.org/authors/shamoun.html

I pregled svih ovih odeljaka:

Teološka pitanja

Kuranska pitanja

Analiza Muhameda

Odgovori muslimanskim autorima

Obavezno pogledajte i naše odgovore raznim muslimanskim autorima i polemičarima, koji se mogu naći ovde.

Napomene

(1) Izgleda da je Ibn Anvar ove citate možda preuzeo od sledećeg muslimanskog polemičara, koji ih je pak možda „pozajmio“ od ovog drugog muslimanskog apologete.

Ovo možda objašnjava i zašto nisam mogao da pronađem citat Ibn Anvara iz Nove katoličke enciklopedije (NKE), budući da sam proveravao izdanje iz 2003. Al-Kadi je svoju knjigu objavio 1995. i mogao je da se poziva jedino na prvo izdanje NKE, iz 1967, što je ono što on jasno i kaže da je učinio:

U „Novoj katoličkoj enciklopediji“ (sa svim njenim pečatima odobrenja), 1967, str. 295, dobijamo uvid u to kako pojam trojstva nije bio uveden u hrišćanstvo sve do blizu četiri stotine godina nakon Isusa (nmb): „.......Teško je u drugoj polovini 20. veka pružiti jasan, objektivan i neposredan prikaz otkrivenja, doktrinarnog razvoja i teološke razrade Tajne trojstva. Trinitarne rasprave, kako rimokatoličke tako i druge, pokazuju pomalo nestabilan obris. Dogodile su se dve stvari. Postoji priznanje egzegeta i biblijskih teologa, uključujući i stalno rastući broj rimokatolika, da se o trinitarizmu u Novom zavetu ne bi smelo govoriti bez ozbiljne ograde. Postoji i tome sasvim paralelno priznanje istoričara dogme i sistematskih teologa da se, kada se o trinitarizmu govori bez ograde, prešlo iz razdoblja hrišćanskih početaka u, recimo, poslednju četvrtinu 4. veka. Tek je tada ono što bi se moglo nazvati konačnim trinitarnim usvojeno u hrišćanski život i mišljenje“ (naglasak dodat). Isus (nmb), Jovan, Matej, Luka, Marko, svi apostoli, pa čak i Pavle, bili su potpuno nesvesni bilo kakvog „trojstva“. (What Did Jesus Really Say?, 1.2.5: Istorijsko poreklo mita o „trojstvu“, str. 64)

Iako nam al-Kadi daje godinu i broj stranice, propušta da pomene tom u kojem se ovaj citat može naći! Nažalost, takvo aljkavo istraživanje i nemarna naučnost svojstveni su islamskim apologetama.

Što se same ove izjave tiče, pod pretpostavkom da je citat tačan, malo toga ima da se ospori, jer je istina da se mogu naći takozvani hrišćanski naučnici, teolozi, istoričari itd. koji bi poricali da hrišćanski grčki Spisi postavljaju temelj za učenje o Trojstvu. Međutim, ovo je jednostavno logička greška pozivanja na autoritet, budući da se ne slažu svi naučnici. Osim toga, navoditi mišljenja takozvanih naučnika jedno je; pružiti dokaz da su tvrdnje tih naučnika ispravne sasvim je druga stvar.

Nadahnuto Sveto pismo odlučno i nedvosmisleno potvrđuje sledeće:

1. Postoji samo jedan večni Bog.

2. Postoje tri božanska Lica: Otac, Sin i Sveti Duh.

3. Ta tri božanska Lica su suvečna i suštinski jednaka.

Ove tri otkrivene istine sam su temelj na kojem počiva učenje o Svetom Trojstvu. Stoga, čovek najpre mora na odgovarajući način da se pozabavi i suoči sa ogromnom i silnom količinom biblijskih podataka koji podupiru Trojstvo, pre nego što potrči naučnicima po pomoć.