Rat jednog muhamedanca protiv Alaha i njegovog „poslanika“ — 1. deo

Ovde počinje serija članaka u kojima ću citirati debate i predavanja Šabira Alija, prvenstveno njegove nedavne razmene sa hrišćanskim apologetom i filozofom Dejvidom Vudom, kako bih pokazao na koji način Ali iznosi izjave i tvrdnje koje na kraju osuđuju Muhameda kao lažnog proroka. Kao posledica njegovih očiglednih nedoslednosti i (povremeno) nekritičkog razmišljanja, Ali govori stvari koje se pokazuju veoma štetnim po Muhamedovu verodostojnost i koje čak dovode u pitanje njegov moralni integritet.

Kao primer takve štete, u jednoj od njegovih debata sa Vudom uključio sam se telefonom i izazvao Alija da se osvrne na činjenicu da je njegov prorok odobravao privremene brakove zvane muta, brakove sklapane isključivo radi zadovoljenja seksualnih požuda muslimanskih muškaraca. Ono što ove takozvane brakove čini toliko sramotnim jeste to što muslimanski muškarci svesno uzimaju žene na kratak, unapred određen rok oko koga se obe strane saglase, i to za novčani iznos ili neki drugi vid naknade koju su muškarci dužni da daju za seksualne usluge koje im te žene pružaju. Takvi brakovi nisu ništa drugo do prostitucija, čisto i jednostavno.

Jedan muslimanski jutjuber učinio nam je svima uslugu tako što je uzeo moju kratku razmenu sa Alijem i pretvorio je u kratak snimak da svi vide i čuju (Da li je muta (privremeni brak) dozvoljena u islamu?).

Pomenuo sam merilo koje je Gospod Isus dao u Mateju 7:15-20, tekst na koji se i sam Ali pozvao braneći Muhamedove proročke tvrdnje, gde je Gospod izjavio da će se lažni prorok prepoznati po trulim i zlim plodovima koje donosi. Zatim sam pomenuo određena predanja iz Sahih al-Buharija koja se tiču pitanja mute, navodeći ih kao primer veoma trulog i za osudu vrednog ploda koji dovodi u pitanje Muhamedovo proroštvo, i pitao Alija kako može opravdati takvo grubo izobličenje i izopačenje braka, koje u stvarnosti nije ništa drugo do prostitucija.

Evo na šta sam mislio:

Prenosi Džabir ibn Abdulah i Selema ibn el-Ekve': Dok smo bili u vojsci, dođe nam Alahov Poslanik i reče: „Dozvoljeno vam je da činite mutu (brak), pa je činite.“ Selema ibn el-Ekve' je rekao: Alahov Poslanik je rekao: „Ako se muškarac i žena saglase (da se privremeno venčaju), njihov brak treba da traje tri noći, a ako žele da nastave, mogu to učiniti; a ako žele da se raziđu, mogu to učiniti.“ Ne znam da li je to važilo samo za nas ili za sve ljude uopšte. Ebu Abdulah (al-Buhari) je rekao: Alija je jasno stavio do znanja da je Poslanik rekao: „Muta brak je ukinut (učinjen nedozvoljenim).“ (Sahih al-Buhari, tom 7, knjiga 62, broj 52)

Prenosi Abdulah:
Učestvovali smo u svetim bitkama koje je predvodio Alahov Poslanik i nismo imali ništa (nijednu ženu) sa sobom. Pa rekosmo: „Da se uškopimo?“ On nam je to zabranio a zatim nam je dozvolio da uzimamo žene privremenim ugovorom i proučio nam je: -- „O vi koji verujete, ne zabranjujte sebi ono što je lepo, što je Allah dozvolio, i ne prelazite Allahove granice!“ (5.87) (Sahih al-Buhari, tom 7, knjiga 62, broj 13o)

Tragično je to što je bilo i slučajeva u kojima su žene kroz takve nemoralne veze čak i zatrudnele:

Jahja mi je preneo od Malika, od Ibn Šihaba, od Urve ibn ez-Zubejra da je Havla bint Hakim došla Umaru ibn el-Hatabu i rekla: „Rabija ibn Umejja je sklopio privremeni brak sa jednom ženom i ona je od njega zatrudnela.“ Umar ibn el-Hatab je izašao zaprepašćen vukući svoj ogrtač, govoreći: „Ovaj privremeni brak — da sam na njega naišao, naredio bih kamenovanje i dokrajčio ga!“ (Malikova Muvata, knjiga 28, broj 28.18.42)

Ali je svoj odgovor započeo tako što je najpre doveo u pitanje istorijsku verodostojnost al-Buharijevih predanja, tvrdeći da je to možda nešto što su licemeri izmislili i uspeli da prevare muslimane da poveruju kako to zaista potiče od samog Muhameda!

Da bih vam pokazao koliko je Alijevo objašnjenje očajno i slabo, obratite pažnju na to šta su muslimanski učenjaci izjavili o al-Buharijevom delu i o strogom metodu koji je primenjivao kako bi osigurao verodostojnost svakog predanja koje je ušlo u njegovu zbirku.

JEDNOGLASNO JE PRIHVAĆENO da je delo imama Buharija najautentičnije od svih ostalih dela hadiske literature ZAJEDNO UZETIH. Autentičnost al-Buharijevog dela je takva da su učeni verski učenjaci islama o njemu rekli: „Najautentičnija knjiga posle Alahove Knjige (tj. Kurana) jeste Sahih al-Buhari.“… Pre nego što bi zapisao svaki hadis, uzeo bi abdest, klanjao dva rekata i molio svoga Gospodara (Alaha). Mnogi verski učenjaci islama pokušali su da nađu manu u toj velikoj i izuzetnoj zbirci — Sahih al-Buhari, ALI BEZ USPEHA. Upravo iz tog razloga JEDNOGLASNO SU SE SLOŽILI da je najautentičnija knjiga posle Alahove Knjige Sahih al-Buhari. (Translation of the Meanings of Sahih al-Bukhari, Arabic-English, preveo dr Muhamed Muhsin Kan, bivši direktor Univerzitetske bolnice, Islamski univerzitet, Al-Madina Al-Munavvara (Kraljevina Saudijska Arabija), [Dar-us-Salam Publishers & Distributors, Rijad-Saudijska Arabija, jul 1997], tom 1, str. 18-19; podebljanje i velika slova naši)

Sledeći navodi preuzeti su iz odgovora tima Islamic Awareness na kritiku zbirke imama al-Buharija koju je izneo hrišćanski pisac i apologeta Endru Vargo:

* Dve sahih zbirke nisu sakupile ukupnost autentičnih hadisa, kao što dokazuje al-Buharijevo svedočanstvo: "Nisam u svoju knjigu al-Jâmic uvrstio ništa osim onoga što je autentično, a među autentičnim sam izostavio iz straha od [prekomerne] dužine**.**(Fusnota 2)"

Fusnota 2 kaže:

On [al-Buhari] je mislio na to da nije naveo sve turuq [paralelne lance prenošenja] za svaki pojedinačni hadis.[1]

Da to ponovimo najjednostavnijim rečima radi neofita: imam al-Buhari je iz svoje ogromne zbirke odabrao samo mali broj autentičnih hadisa. Međutim, izvesna predanja je izostavio, uprkos njihovoj autentičnosti, prosto da bi izbegao prekomernu dužinu i ponavljanje u svom al-Jâmicu (o čemu se raspravlja niže). Ako ništa drugo, mogućnost da načini takav potez veoma laska autentičnosti islamskih predanja. U jednom drugom predanju se takođe navodi da je imam al-Buhari rekao:

Rekao je: čuo sam as-Sacdânîja kako kaže, čuo sam neke od naših drugova kako kažu, Muhamed Ibn Ismâcîl je rekao: Odabrao sam/objavio [sadržaj] ove knjige — misli se na knjigu Sahih — od oko 600.000 hadisa/predanja. Ebû Sacd al-Mâlînî nas je obavestio da nas je cAbdullâh Ibn cUdayy obavestio: čuo sam al-Hasana Ibn al-Husejna al-Buharija kako kaže: "Nisam u svoju knjigu al-Jâmic uvrstio ništa osim onoga što je autentično, a među autentičnim sam izostavio ono do čega nisam mogao doći**.**"[2]

I:

Zbirka hadisa imama al-Buharija smatrana je autentičnom na osnovu njegovog autoriteta, i OTADA SE NEPREKIDNO smatra autentičnom. Neofitova tvrdnja da je imam al-Buhari gotovo 99% sopstvene zbirke smatrao lažnim spada među najnepromišljenije i najbezumnije izjave koje se ijedan hrišćanski misionar ikada usudio da izrekne. Naprotiv, broj 7.397 odnosi se na broj hadisa koje je imam al-Buhari odlučio da uvrsti u svoj al-Jâmic, dok je mnoga autentična predanja iz svoje ogromne zbirke izostavio iz straha od prekomerne dužine.

…Bez obzira na to, navešćemo čuveno iskušavanje imama al-Buharija da bismo pokazali kako stručnjak za hadis s lakoćom može prepoznati Maqlub[8] (izmenjene, obrnute) hadise:

Čuveno iskušavanje al-Buharija od strane bagdadskih učenjaka pruža dobar primer Maqlûb isnada. Predajnici su, da bi iskušali svog gosta al-Buharija, odredili deset ljudi, svakog sa po deset hadisa. Pritom je uz svaki hadis (tekst) tih deset ljudi bio stavljen isnad nekog drugog. Imam al-Buhari je slušao svakog od desetorice dok su prenosili svoje hadise i poricao je ispravnost svakog hadisa. Kada su završili sa prenošenjem tih hadisa, obratio se svakome od njih redom i ponovio mu svaki njegov hadis sa ispravnim isnadom. To iskušavanje mu je donelo veliku čast među bagdadskim učenjacima.[9] (O prirodi hadiskih zbirki imama al-Buharija i Muslima; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

Prethodno navedeno trebalo bi da sasvim jasno pokaže da al-Buhari ne bi uvrstio ništa za šta je sumnjao da je izmišljeno ili što nije ispunjavalo njegove kriterijume autentičnosti.(1) Stoga, budući da je ipak uvrstio ova predanja o tome kako Muhamed u suštini prostituiše žene pod vidom privremenog braka, to znači da su sva ona morala da zadovolje veoma stroge al-Buharijeve zahteve i da je on očigledno bio potpuno uveren u njihovu istorijsku verodostojnost.

Isto važi i za imama Muslima, jer je i on uvrstio ova predanja o privremenim brakovima:

Abdulah (ibn Mesud) je preneo: Bili smo na pohodu sa Alahovim Poslanikom i nismo imali žene sa sobom. Rekli smo: Da se uškopimo? On (Sveti Poslanik) nam je zabranio da to učinimo, a zatim nam je dao dozvolu da sklopimo privremeni brak na određeni rok dajući joj odeću, a Abdulah je zatim proučio ovaj stih: „O vi koji verujete, ne zabranjujte sebi ono što je lepo, što je Allah dozvolio, i ne prelazite Allahove granice! Zaista Allah ne voli one koji prelaze Njegove granice.“ (Kuran, stih 87). (Sahih Muslim, knjiga 008, broj 3243)

Rabi' ibn Sebra je preneo da je njegov otac pošao na pohod sa Alahovim Poslanikom prilikom osvajanja Meke, i ostali smo tamo petnaest dana (tj. trinaest punih dana i jedan dan i noć), a Alahov Poslanik nam je dozvolio da sklapamo privremeni brak sa ženama. Tako smo ja i još jedan čovek iz mog plemena izašli, a ja sam bio lepši od njega, dok je on bio gotovo ružan. Svaki od nas imao je ogrtač. Moj ogrtač je bio pohaban, dok je ogrtač mog rođaka bio sasvim nov. Kada smo stigli do donjeg ili gornjeg dela Meke, naišli smo na mladu ženu nalik na mladu, otmenu kamilu duga vrata. Rekli smo: Da li je moguće da neko od nas sklopi sa tobom privremeni brak? Ona reče: Šta ćete mi dati kao venčani dar? Svaki od nas raširi svoj ogrtač. Ona poče da baca pogled na obojicu. Moj saputnik ju je takođe gledao dok je ona bacala pogled na svoju stranu, pa reče: Ovaj njegov ogrtač je pohaban, dok je moj ogrtač sasvim nov. Ona, međutim, reče dva ili tri puta: Nema nikakve smetnje da (prihvatim) ovaj ogrtač (onaj stari). Tako sam sa njom sklopio privremeni brak i nisam iz njega izašao sve dok ga Alahov Poslanik nije proglasio zabranjenim. (Sahih Muslim, knjiga 008, broj 3253)

Sahih Muslim čak sadrži i predanje koje kaže da se muta praktikovala sve do vremena Umarovog halifata:

Ibn Urejdž je preneo: Ata je preneo da je Džabir ibn Abdulah došao da obavi umru, i mi dođosmo u njegovo prebivalište, i ljudi su ga zapitkivali o raznim stvarima, a zatim spomenuše privremeni brak, na šta on reče: Da, koristili smo se tim privremenim brakom za života Svetog Poslanika i u vreme Ebu Bekra i Umara. (Sahih Muslim, knjiga 008, broj 3248)

Ono što ove hadise iz Sahih Muslima čini još zanimljivijim jeste to što ova zbirka ne samo da je konsenzusom najvećih muslimanskih učenjaka koji su ikada živeli ocenjena kao potpuno pouzdana, nego su neki od tih istih učenjaka čak išli dotle da tvrde kako je Sahih Muslim u izvesnim aspektima zapravo superiorniji u odnosu na hadisku zbirku Sahih al-Buharija!

„… Iako je Sahih al-Buhari najpouzdanija zbirka hadisa, Sahih Muslim ipak ima izvesne aspekte superiornosti. Imam Muslim se strogo držao većine načela nauke o hadisu, koja je njegov učitelj imam Buhari na nekim mestima nekako zanemario. Imam Muslim je za svoju zbirku prihvatao samo one hadise koji su preneti neprekinutim lancem pouzdanih prenosilaca, bez ikakvih nedostataka i u savršenom skladu sa predanjima drugih prenosilaca. Zabeležio je samo one hadise koje su preneli najmanje dva različita prenosioca od dvojice različitih ashaba. Imam Buhari je ponekad koristio kunju (nadimak) prenosilaca, a ponekad njihova imena. Imam Muslim je izbegao tu zbrku. Imam Muslim takođe pomno ukazuje i na najmanju razliku u tekstu predanja. Imam Buhari je većinu hadisa isparčao i delove izložio pod različitim poglavljima, dok ih je imam Muslim izneo kao celovito predanje. Tako dela obojice imama pružaju različite pristupe za učenjake i čitaoce hadisa.“ (The Translation of the Meanings of Summarized Sahih Muslim, Napomena izdavača, tom 1, str. ii; podebljanje naše)

I:

„Imam Muslim je sastavio mnoge knjige i rasprave o hadisu, a najvažnije od njegovih dela jeste zbirka hadisa Al-Džami' as-Sahih, poznata pod imenom Sahih Muslim. Neki učenjaci hadisa smatraju da je ona u izvesnim aspektima NAJBOLJA I NAJAUTENTIČNIJA ZBIRKA hadisa. Imam Muslim je mukotrpno sakupio 300.000 hadisa, ali je nakon kritičkog proučavanja za ovu zbirku odabrao samo 4.000 hadisa…

„Mnogi učenici su naučili nauku o hadisu od imama Muslima. Oni koji su postali čuveni i zauzeli istaknuto mesto jesu: Ebu Hatim Razi, Musa ibn Harun, Ahmed ibn Selema, Ebu Isa Tirmizi, Ebu Bekr ibn Huzejma, Ebu Avana i Hafiz Zehebi.“ (Isto, str. v; podebljanje i velika slova naši).

Zapazite da su to upravo oni izvori koje Ali bez ikakvog ustezanja baca pod točkove kad god se pokažu previše štetnim po njegov stav. Upravo zato sam Alija optužio da propoveda Hislam, tj. svoju verziju islama, nasuprot stvarnom islamu, budući da predstavlja islam koji u stvarnosti ne postoji i koji nije usidren u sopstvenim primarnim izvorima. Alijev Hislam postoji samo u njegovim sopstvenim pobožnim željama.

Bilo kako bilo, ovo sada stvara veliku dilemu za Alija. Budući da se ova predanja nalaze i u zbirci Sahih al-Buharija i u zbirci Sahih Muslima, to pokazuje da su zadovoljila prilično rigorozne i stroge kriterijume autentičnosti obojice ovih čuvenih majstora i sakupljača hadisa. Jednostavno rečeno, obojica ovih uglednih hadiskih učenjaka bili su potpuno uvereni da ova predanja o Muhamedovom dopuštanju privremenih brakova zaista potiču od njega. Kada tome dodamo činjenicu da se predanja o privremenim brakovima nalaze i u svim ostalim velikim hadiskim zbirkama, tj. kod Ebu Davuda, Ibn Madže, Tirmizija itd., problem za Alija postaje još složeniji, jer će morati da učini mnogo više od pukog odbacivanja ovih predanja kao upitnih. Ali nema izbora nego da se suoči sa činjenicom da, prema veoma strogoj metodologiji koju su primenjivali vodeći stručnjaci za hadise i njihovu autentičnost, ova predanja o muti nesumnjivo potiču od istorijskog Muhameda (barem što se tiče islamske istoriografije i hadiske kritike).

Međutim, to je najmanji od Alijevih problema. Ali je zatim ustvrdio da su suniti zabranili mutu na osnovu toga što se ona svrstava u preljubu. Pažljivo obratite pažnju na ono što je rekao:

„Kada je reč o privremenom braku, sunitski muslimanski učenjaci kažu da on nije dozvoljen i da je srodan preljubi i bludu, dok ga šiitski učenjaci dozvoljavaju. A odlomci koje ste naveli, ako ste ih tačno naveli — nisu mi poznati — onda bi to odražavalo taj stav. A činjenica da se to nalazi u sunitskoj knjizi ne znači da ne može podržavati neki rani stav koji suniti kasnije ne bi prihvatili.“

Zapazite da je, prema Aliju, razlog zbog kojeg suniti odbacuju privremeni brak taj što je on „SRODAN PRELJUBI I BLUDU“!

Ali je u suštini optužio i Muhameda i njegove sledbenike da su bili grupa preljubnika i bludnika, budući da sunitski izvori potvrđuju da su svi oni godinama i godinama praktikovali mutu pre nego što je ona zabranjena! Alijeva tvrdnja takođe znači da su Muhamed i njegovi drugovi svi bili krivi za ponižavanje žena time što su ih tretirali kao prostitutke.

Sve ovo ću raščlaniti kako bi čitaoci videli kako je Ali u suštini optužio sopstvenog proroka da je preljubnik i bludnik, a da to nije ni shvatio.

A. Najraniji i najpouzdaniji izvori sunitskog islama potvrđuju da je Muhamed na izvesno vreme odobrio privremeni brak.

B. Prema Aliju, razlog zbog kojeg su sunitski učenjaci zabranili privremeni brak jeste to što on nije ništa drugo do preljuba i blud.

C. Prema tome, saglasno stavu tih učenjaka na koje se Ali pozvao, Muhamed i njegovi drugovi svi stoje osuđeni zbog činjenja preljube i bluda, budući da su svi oni godinama sklapali privremene brakove pre nego što je neko odlučio da ukine tu odvratnu i nemoralnu praksu.

D. To pak znači da su Muhamed i njegovi sledbenici žene tretirali kao prostitutke, jer su izvesnim ženama plaćali da se udaju za njih na kratak period isključivo radi seksa. Nisu imali nameru da se za njih trajno ožene.

E. Alijev odgovor pretvara i šiitske muslimane u gomilu preljubnika i bludnika, jer, kao što i sam priznaje, šiitski islam i dalje dopušta privremene brakove.

Svaka čast, Šabire!

Dakle, u svojoj revnosti da odbrani neodbranjivo, Ali je na kraju osudio sopstvenog proroka kao preljubnika i bludnika, i to zbog tretiranja žena kao prostitutki (mada posredno).

Ako Gospod da, u skoroj budućnosti objavićemo još Alijevih posrednih napada na njegovog poslanika.

Napomene

(1) Treba naglasiti da činjenica što su ova predanja zadovoljila al-Buharijeve kriterijume autentičnosti ne dokazuje da su ona time nekako postala verodostojne Muhamedove izreke. To jednostavno znači da oni koji tvrde da su suniti, poput Šabira, moraju da se suoče sa činjenicom da su ova predanja zadovoljila al-Buharijeve stroge i rigorozne standarde pouzdanosti i da se stoga ne mogu prosto odbaciti i gurnuti u stranu. Štaviše, bez ovih izvora muslimani poput Šabira ne mogu da se snađu u velikom delu Kurana, jer je njegov veliki deo prilično nerazumljiv. Zapravo, upravo te iste zbirke predanja govore Aliju kako da se moli, posti, oblači, obavlja hadž, koliku milostinju treba dati itd., a sve to on koristi i po tome postupa. A ipak, kad god se ti isti izvori pokažu previše štetnim po njegovu stvar i dovedu u pitanje Muhamedovo proroštvo, Ali neće oklevati da napadne njihovu pouzdanost.

Ovo samo pokazuje kružnu prirodu Alijevog pristupa, tj. pretpostavku da je Muhamed bio istinski prorok i da stoga ne bi izgovarao takve besmislice niti činio i/ili dopuštao/promovisao grubu nemoralnost. To takođe dokazuje da Alija ne zanima religija islama onako kako su je istorijski razumevali i praktikovali najveći muslimanski učenjaci u proteklih hiljadu četiristo godina. Naprotiv, Ali je više zainteresovan za širenje poruke HISlama, tj. svoje verzije islama koja postoji samo u njegovom umu.