Starozavetni proroci svedoče da je Mesija jednak Bogu Ocu [2. deo]

Jednak je Bogu Ocu! 2. deo

Šta kažu komentatori, naučnici i apologete

Kao što je obećano, ovde ćemo navesti mnoštvo citata preuzetih iz raznih apologetskih i naučnih komentara i knjiga, koji potvrđuju da Zaharija 13:7 izričito uči da je Mesija Bogočovek, budući da je opisan kao ljudsko biće koje je istovremeno Jahveu ravno.

„i na čovjeka druga mojega, govori Gospod nad vojskama“; ljudska priroda Hrista označena je izrazom „čovek"; ne da je zaista bio čovek pre svog ovaploćenja, nego samo u nameri i savezu Božjem; a i često se javljao u ljudskom obličju; i Sveto pismo govori o budućim stvarima kao o sadašnjim; premda se ovde na njega gleda u danima njegovog tela, i to kao na onoga koji strada: njegova božanska priroda izražena je time što je „drug" Gospoda nad vojskama; ne samo što mu je blizak po položaju i naklonosti, nego što mu je ravan, budući da je zaista božanska Ličnost; iste prirode, slave i veličanstva s njim, premda različit od njega; i stoga podoban da bude Pastir stada: (The New John Gill Exposition of the Entire Bible; podvučeni naglasak je naš)

„čovjeka druga mojega“ — to jest, Onaj koji je sjedinjen zajedništvom prirode. Malo pre toga, Bog je govorio o sebi kao o onome koji je procenjen na „trideset srebrnika", a ipak kao o onome koji raskida savez što ga je radi svog naroda sklopio sa svim narodima; kao o „probodenom, koji ipak izliva duh milosti i molitve" na one koji su ga proboli, da bi oplakivali svoje delo, i kao o onome koji ih zatim zauvek čisti od greha. Kao Čovek, Bog je bio prodat, bio je proboden: „Bog, u telu, koji ne dela posredstvom nečega što se umeće, kao kod proroka, nego je uzeo na sebe čovečanstvo istorodno sa sobom i sjedinio ga sa sobom, te kroz svoje telo, srodno našem, privlači k sebi celokupno čovečanstvo. Kakav beše način prisustva Božanstva u telu? Kao vatra u gvožđu — ne prelaskom, nego priopštavanjem. Jer vatra ne uskače u gvožđe, nego ostaje u njemu i priopštava mu sopstvenu moć, ne umanjujući se tim priopštavanjem, a ipak potpuno ispunjavajući onoga koji je prima."

Smeli jezik otaca samo je izražavao stvarnost ovaploćenja. Budući da je čovečanstvo uzeto u Boga, i da je u njemu telesno prebivala sva punina Božanstva, i da su Bog i Čovek bili jedan Hristos, sav taj jezik bio je istinit. Njegovo telo beše „telo Boga"; njegovo meso „meso Reči"; i bilo je dopušteno govoriti o „mesu Božanstva", o „stradanju Reči", o „stradanju Hrista, mog Boga", o „stradanju Boga", o „Bogu koji je umro i bio sahranjen", o tome da je „Bog stradao", o „ubicama Boga"; a reči „Božanstvo je telesno prebivalo u telu, što je isto što i reći da je on, budući Bog, imao sopstveno telo i, koristeći ga kao oruđe, postao Čovek nas radi, te se zbog toga ono što je svojstveno telu pripisuje njemu, pošto je bio u njemu — glad, žeđ, patnja, umor i slično, čega je telo sposobno — dok je dela svojstvena samoj Reči, kao što je vaskrsavanje mrtvih i vraćanje vida slepima, činio kroz sopstveno telo" — samo su nastavak Zaharijinog jezika, budući da je onaj koji je prodat i procenjen bio Svemogući Bog. Pošto je Isus Bog i Čovek, stradanja njegovog čovečanstva bila su stradanja Boga, premda kao Bog nije mogao da strada.

A sada, obrnuto, Bog govori o Pastiru koji je ubijen kao o „svom drugu", sjedinjenom s njim po prirodi, premda nije čovečanstvo Isusovo, koje je stradalo, nego Božanstvo, sjedinjeno s njim u jednoj Ličnosti, bilo jednosuštno s njim. Taj naziv možda bi se najbliže mogao preneti rečju „istorodan": kada se, dakle, taj naziv upotrebi za odnos jedne osobe prema Bogu, jasno je da ta osoba ne može biti puki čovek, nego mora biti neko ko je sjedinjen s Bogom jedinstvom Bića. Srodnik Gospodnji nije niko drugi do onaj koji je u jevanđelju rekao „Ja i Otac jedno smo.“ Jovan 10:30, i koji je označen kao „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca“ Jovan 1:18. Ta reč je, čini se, posebno odabrana, jer se u Petoknjižju upotrebljava samo u zakonima protiv nanošenja štete bližnjem čoveku. Prorok time ističe prividnu protivrečnost između Gospodnje zapovesti — „Maču, ustani na pastira mojega“ — i zapovesti njegovog sopstvenog zakona, po kojima niko ne sme naneti zlo svom bližnjem.

Time ukazuje na veličinu onog cilja radi kojeg Gospod ne mari za taj odnos, čiji je odraz među ljudima zapovedio da se drži svetim. Govori na ljudski način. Skreće pažnju na veličinu one žrtve kojom „On koji svoga Sina ne poštedje, nego ga predade za sve nas“ Rimljanima 8:32. Reč „čovek" čini svojevrsnu suprotnost izrazu „moj drug". Onaj koga mač treba da dosegne mora sjediniti ljudsku prirodu s božanskom. I Jevreji su uvideli da reči „moj drug" podrazumevaju jednakost s Bogom; samo što ga, pošto ne priznaju onoga koji beše Bog i Čovek, moraju to tumačiti kao lažno prisvajanje sa čovekove strane, previđajući da mu to Bog daje. (Albert Barnes’ Notes on The New Testament; podebljani naglasak je naš)

„čovjeka druga mojega“--doslovno, „čovek moga sjedinjenja". Hebrejska reč za „čoveka" jeste „snažan čovek", onaj koji je čovek u svom najplemenitijem idealu. „Moj drug", to jest, „moj saradnik". „Meni ravan" ([DE WETTE]; izvanredno priznanje jednog racionaliste). „Moj najbliži srodnik" [HENGSTENBERG], (Jovan 10:30; 14:10, 11; Filipljanima 2:6). (Jamieson, Fausset i Brown, Commentary Critical and Explanatory on the Whole Bible; podvučeni naglasak je naš)

„… Osim na ovom mestu, javlja se samo u Petoknjižju:– Levitska v. 20 (u engleskom vi. 2)… Levitska xviii 20… xix. 11… stih 15… stih 17… xxiv. 19… xxv. 14… To su jedina mesta na kojima se javlja, i na svima njima je istoznačna s rečju brat ili drug. Ona izražava odnos sunarodnika Izraelca, ili bližnjeg čoveka, i ukazuje na istovetnost prirode, što je upravo osnov na kome je zabranjeno činiti zlo svom bližnjem. Kada, dakle, Bog neko biće naziva ‘amiti „moj drug", to nužno podrazumeva da to biće stoji u istom odnosu prema Bogu u kome jedan Izraelac ili čovek stoji prema drugome; to jest, da je iste prirode ili suštine, to jest, da je zaista Bog. Ne može se tvrditi da nema bića koje bi se moglo smatrati Božjim drugom, jer sam Zaharija, u pogl. ii i iii, govori o biću koje je poslato i koje je stoga anđeo Gospodnji, a ipak jeste Gospod; a pokazali smo, u napomeni uz pogl. i, da je to opšti prikaz Svetog pisma Starog zaveta. Niti se može reći da je taj božanski karakter u neskladu s ostalim prikazima Mesije. Malahija kaže: „Gospod ha adon, koga tražite, iznenada će doći u svoj hram" (Malahija iii. 1), gde se božanska titula adon s članom ha, koja se nikada ne daje nijednom biću osim Bogu, primenjuje na Mesiju, kao što jevrejski komentatori priznaju. R. Alšeh, u svom Komentaru na to mesto, ide čak dotle da tvrdi da dolazak Mesije uključuje dolazak Boga. On kaže: „Dobro je poznato da je u dolasku Mesije [uključen] dolazak blaženog Boga u svet, da bi se ispunio stih „Ustani, svijetli se, jer dođe svjetlost tvoja“, i opet: „ja idem i nastavaću usred tebe“." I opet, Jeremija kaže: „Ovo je njegovo ime kojim će se zvati: Gospod YHWH, pravednost naša" (xxiii. 6), a oba ta imena podrazumevaju učešće u božanskim svojstvima, kao što isti rabin dobro izlaže u svom Komentaru na Jeremiju: „Mesija se naziva Gospod, pravednost naša, to jest, kroz preobilje njegove pravednosti i čistote, pravednost će biti saopštena Izraelu s neba. Mesija će biti kao rezervoar u koji se ona izliva i odakle se širi među narod; i to je značenje izraza „Gospod, pravednost naša". To jest, kao što Gospod šalje pravednost onome koji dolazi da se očisti, a još više onima koji su čisti, tako će i Mesija biti kao blaženi Bog, i njegovo ime zvaće se „Gospod, pravednost naša", jer će od Tebe poteći naša pravednost kao od Gospoda." Mogli bi se navesti mnogi drugi slični odlomci, ali ovi su dovoljni da uklone prigovor da je opis božanstva stran Mesijinom liku. Zbir svega rečenog jeste da su reči „Maču, ustani na pastira mojega i na čovjeka druga mojega, govori Gospod nad vojskama, udari Pastira, i ovce će se razbjeći“ izgovorene o Mesiji – da je, dakle, Mesija trebalo da dođe pre rasejanja ovaca, tj. pre razorenja hrama; da je trebalo da bude udaren, i da će Jevreji tada biti rasejani. Vrlo je lako pokazati da su se te pojedinosti ispunile na Isusu iz Nazareta. Došao je u prorečeno vreme, bio je udaren, i vrlo brzo potom Jevreji su rasejani, i ostaju rasejani do dana današnjeg. (Vlč. A. M‘Caul, A.M., Rabbi David Kimchi's Commentary Upon The Prophecies Of Zechariah Translated From the Hebrew With Notes And Observations On The Passages Relating To The Messiah, str. 175-176; podebljani naglasak je naš)

„Pastir Jehovin, koga Jehova opisuje kao čoveka koji mu je najbliži (bližnji), naravno da ne može biti loš pastir, koji je Jehovi odvratan i uništava stado, niti bezumni pastir pomenut u Zahariji 11:15-17, kao što pretpostavljaju Grotius, Umbr., Ebrard, Ewald, Hitzig i drugi; jer izraz „čovek koji mi je najbliži" podrazumeva mnogo više od jedinstva ili zajedništva poziva, ili od toga da je stado morao da napasa kao Jehova. Nijedan vlasnik stada niti gospodar stada ne bi unajmljenog ili kupljenog pastira nazvao svojim ‛âmı̄th. Stoga Bog taj epitet ne bi primenio ni na jednog pobožnog ili bezbožnog čoveka koga bi postavio za pastira nad nekim narodom. Pojam najbližeg (ili druga) ne obuhvata samo sličnost u pozivu, nego i zajedništvo telesnog ili duhovnog porekla, prema kome onaj koga Bog naziva svojim bližnjim ne može biti puki čovek, nego samo neko ko učestvuje u božanskoj prirodi, ili je po suštini božanski. Pastir Jehovin, koga mač treba da udari, stoga nije niko drugi do Mesija, koji se s Jehovom poistovećuje i u Zahariji 12:10; ili dobri pastir, koji za sebe kaže: „Ja i Otac jedno smo.“ (Jovan 10:30). (Keil i Delitzsch, Biblical Commentary on the Old Testament; podebljani naglasak je naš)

„Zaharija u 7. stihu počinje rečima: „Maču, ustani“. Reč „mač" simbol je smrti, a ne načina pogubljenja, i ukazuje na to da će Mesija biti ubijen nasilnim putem. „Mač" treba da se probudi „na pastira mojega“. Nazivajući ga „svojim pastirom", Bog ističe čovečnost Mesije. Stih zatim kaže: „i na čovjeka druga mojega“. Izraz „čovek" još jednom naglašava Mesijinu čovečnost. On se takođe naziva „mojim saradnikom", što doslovno znači „meni ravan" ili „moj drug". To ističe Mesijino božanstvo kao onoga koji je Bogu ravan. Doslovno, odlomak glasi: „Probudi se, maču, protiv mog pastira i protiv Čoveka koji mi je ravan." To što je ovaj Bogu ravan znači da mora i sam biti Bog. Onaj koji će biti ubijen jeste Dobri Pastir, i on je i Bog i Čovek. Dakle, ovaj stih govori o odbacivanju Mesije pri njegovom prvom dolasku – odbacivanju putem nasilne smrti." (The Popular Bible Prophecy Commentary: Understanding the Meaning of Every Prophetic Passage, prir. Tim F. Lahaye i Ed Hindson [Harvest House Publishers, 2006], str. 311; podebljani naglasak je naš)

„Izjavu „Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima“ treba proučiti sa svim njenim implikacijama. U prethodnom odeljku saznali smo da se Mesija, na poziv Božji, uzdiže na nebo posle svog vaskrsenja. Otuda se sedenje pomenuto u ovom citatu odnosi na njegovo zasedanje na nebeskom dvoru. Kao što je već primećeno, kada kralj nekome ukaže čast da sedi njemu s desne strane, to je za orijentalni um bilo vladarevo priznanje jednakosti. Neka s naglaskom ponovim da Davidovim slušaocima takav jezik nije mogao značiti ništa manje. Budući da Duh Božji ne bi naveo proroka da upotrebi jezik s konotacijom drugačijom od uobičajene, a da to odstupanje ne naznači, potpuno je izvesno da je te reči upotrebio tačno onako kako su ih ljudi tog vremena razumevali. Stoga ovakav jezik u Davidovim ustima podrazumeva jednakost Mesije s večnim Bogom.

„Prorok Zaharija je, sasvim nedvosmisleno, objavio istu činjenicu: hereb ‘uri ‘al-ro‘i wa‘al-geber ‘amiti „Maču, ustani na pastira mojega i na čovjeka druga mojega“ (Zaharija 13:7). U ovom odlomku onaj koga Bog naziva „svojim pastirom" jeste „čovek koji mu je drug". Reč geber pokazuje da je taj pastir čovek; ali on je više od čoveka. On je ‘amiti, „moj drug", kaže Bog. Ta druga reč javlja se deset puta u hebrejskom Svetom pismu: na ovom mestu i devet puta u Knjizi Levitskoj. U preostalih devet pojavljivanja upotrebljena je kao istoznačnica za ‘ach brat, što se odnosi ili na krvnog srodnika ili na onoga koji živi najbliže drugome. Pošto je čovekov brat iste prirode i suštine kao i on sam, čovek o kome Bog tako govori kao o geber ‘amiti, mom drugu, iste je božanske prirode i suštine kao i sam Bog. Otuda mu je, po povratku na nebeski dvor, ukazana čast jednakosti s večnim Bogom." (David Cooper, Thm, PhD, Messiah: His Redemptive Career [Biblical Research Society, 1935], Chapter Three. The Outline of Messiah’s Career, 7. Messiah’s Session at the Right Hand of God, str. 94-95; podebljani naglasak je naš)

„U 7. stihu nalazimo tri opisna naziva za Mesiju – „pastir", „čovek" i onaj „koji mi je blizak". Mesija se naziva mojim pastirom, čime se snažno naglašava da ga je izabrao Gospod nad vojskama. Reč čovek (gever, „snažan čovek") ukazuje na Mesijinu čovečnost, dok koji mi je blizak (doslovno, „moj saradnik, drug ili srodnik") UKAZUJE NA NJEGOVO BOŽANSTVO. Drugde se hebrejski izraz za „koji mi je blizak" javlja samo u Levitskoj (dvanaest puta), za bližnjeg ili sunarodnika (Levitska 6:2; 19:15; 25:15). TAKO JE GOSPOD OBJAVIO DA JE MESIJA NJEMU RAVAN…" (Stephen R. Miller, Holman Old Testament Commentary - Nahum-Malachi, prir. Max Anders [Broadman & Holman Publishers, 2004], str. 292; naglasak velikim slovima je naš)

„Izraz „koji stoji uz mene" drugde se javlja samo u Levitskoj (npr. 6:2; 18:12) u značenju „bliski bližnji"; slično tome, pastir je onaj koji prebiva rame uz rame s Gospodom, njemu ravan." (Joyce G. Baldwin, Haggai, Zechariah, Malachi: An Introduction and Commentary (The Tyndale Old Testament Commentary Series) [Intervarsity Press, Downers Grove Il. 1972], str. 197-198; podebljani naglasak je naš)

„… Bog ga takođe označava kao „čoveka koji mi je blizak", o čemu Baldwin, 197-198, primećuje: „Izraz „koji stoji uz mene" drugde se javlja samo u Levitskoj (npr. 6:2; 18:20) u značenju „bliski bližnji"; slično tome, pastir je onaj koji prebiva rame uz rame s Gospodom, njemu ravan." Taj izraz naposletku vodi ka Jovanu 10:30: „Ja i Otac jedno smo.“, i ka Jovanu 14:9: „Ko je vidio mene, vidio je Oca“ (up. Jovan 1:1-2)." (Kenneth L. Barker, Daniel--Malachi (The Expositor's Bible Commentary), prir. Tremper Longman III, David E. Garland i Andrew E. Hill [Zondervan, Grand Rapids, MI 2008], tom 8, str. 821; podebljani naglasak je naš)

„… Zaharija je nastojao da pastira iz 7. stiha na zaista jedinstven način izdvoji od ostalih pastira, i to sledećim izrazom. Prorok je status pastira dodatno uzdigao izrazom „čovek koji mi je blizak". Hebrejske reči geber ‘amiti javljaju se drugde u Starom zavetu samo u Levitskoj 6:2 i 18:20. Hebrejska reč za „čoveka" (geber) označava nekoga ko je mlad i snažan (Priče Solomonove 30:19). Izraz preveden kao „blizak meni" (‘amiti) prenosi mnogo značajniju teološku poentu. Taj izraz naglašava zajedništvo ili blisku povezanost s nekim. U 7. stihu ‘amiti oslikava jedinstveno prisan odnos sa samim Gospodom.

„Tumači se ne slažu uvek oko teološkog značaja pastirove bliske povezanosti s Gospodom. Mnogi smatraju da taj izraz znači da je pastir Gospodu ravan. Reč „ravan" u savremenom govoru dobro prenosi ideju bliskosti. Takvo razumevanje takođe uzdiže značaj pastirovog identiteta. Tema Božjeg pastira koji uživa blisku povezanost s Gospodom izrasta iz biblijske poruke da je pojedinac koga je Bog tako izabrao bio Gospodnji „sin" (2. Samuilova 7:14; Psalmi 2:7; 89:26-27).

„Više činilaca takođe ukazuje na to da pastir iz 7. stiha nije niko drugi do proboden iz 12:10. Jedna od važnijih tačaka jeste jedinstveno bliska povezanost između Boga i pastira. Nadalje, obe ličnosti u 12:10 i 13:7 verno služe Bogu, a smrt obojice izaziva žalost. Čini se da i novozavetna primena stiha 13:7 potvrđuje to poistovećenje. U Mateju 26:31 i Marku 14:27 Isus je citirao Zahariju 13:7, jasno izjednačavajući sebe s „pastirom" kod Zaharije. Isus je upotrebio Zahariju 13:7 da bi prorekao i objasnio rasejanje svojih učenika kada se približavalo njegovo raspeće.

„Shodno tome, Barker izraz „blizak meni" uzima kao ukazivanje na Hrista, navodeći Jovana 10:30, „Ja i Otac jedno smo.“, zajedno s Jovanom 14:9, „Ko je vidio mene, vidio je Oca“. U širem kontekstu 12. i 13. poglavlja, to jedinstvo za cilj ima oproštenje i obnovu. McComiskey kaže: „Ovaj govor sadrži snažne naznake da je odnos između Gospoda i pastira odnos zajedničkog iskupljenja, jer se obnova Božjeg naroda ne događa bez posredovanja onoga koji trpi prolivanje krvi." Unger ovo proroštvo naziva „nedvosmislenim starozavetnim ukazivanjem na božanstvo Onoga koji dolazi, Gospodnjeg Pastira." (George L. Klein, Zechariah (New American Commentary Based On The New International Version) [B & H Publishing Group, 2008], tom 21B, str. 386-387; podebljani naglasak je naš)

„… Ovaj stih jedan je od najznačajnijih mesijanskih tekstova u Starom zavetu.

„Zaharija nije prorokovao o običnom maču i običnom pastiru. Pastir je izričito opisan kao „čovek koji mi je drug", i to ni od koga drugog do od „Gospoda nad vojskama". Kada u Bibliji ne bi bilo sličnih stihova, 13:7 bi bio dovoljan da dokaže božanstvo Hrista. Nijedan anđeo na nebu, nijedan pomazani heruvim, nijedan arhanđeo ni blistavi serafim ne bi mogao biti nazvan Božjim „drugom" – njemu ravnim. Reč prevedena kao „drug" javlja se drugde u Svetom pismu samo u Levitskoj (na primer, 6:2; 19:11, 15, 17). Često prevođena kao „bližnji", ta reč prenosi misao o nekome ko je s drugim sjedinjen posedovanjem zajedničke prirode, prava i povlastica." (John Phillips, Exploring the Minor Prophets: An Expository Commentary [Kregel Publications, 2002], str. 302-303; podebljani naglasak je naš)

„Pastir koga mač udara u Zahariji 13:7 očigledno je isti onaj koji je opisan kao proboden u 12:10 i kao odbačen u 11. poglavlju. Postoji, međutim, jedna bitna razlika: ovog puta Jahve će zamahnuti mačem i udariti pastira (13:7). Lična zamenica u izrazu „moj pastir" (7. stih), kao i „ja" u stihovima 7d, 9a-b, d-e, i „moj" u stihu 9d-e, sve se odnosi na Jahvea.

„Ranije je stado bilo određeno za klanje (11:4, 7). Zatim je mač trebalo da udari ništavnog pastira (11:17). Potom je narod zamahnuo mačem protiv onoga koji je bio izvor milosti i molitve, protiv samog Mesije (12:10). Sada se, još jednom, priziva mač. Dogodiće se „u onaj dan" (13:4) da će sam Jahve upotrebiti mač, figurativno govoreći, jer će, kako stoji, „Gospodu bi volja da ga bije“ (Isaija 53:10a; NIV: „Gospodu bi volja da ga bije“).

„Ali ko je ovaj pastir? Svakako nije običan čuvar ovaca i koza, jer ga Gospod naziva „svojim pastirom" (7. stih). Štaviše, on je „čovek koji mi je blizak" (7b) (hebr. geber ‘amiti, „čovek sa mnom", ili „čovek koji mi je saputnik"). Ovo je zacelo velika pohvala, jer se izraz „saputnik" ili „saradnik" u Levitskoj 6:2; 7:21; 18:20; 19:15; 24:19 odnosi na bliskog bližnjeg ili bliskog druga. Tako je pastir onaj koji je rame uz rame s Jahveom; to jest, njemu je ravan. Još jednom, ovo mesijansko proroštvo govori o ljudskom biću („čovek") koje je istovremeno božansko (on je „blizak meni", ili je „moj saradnik")." (Walter C. Kaiser, Jr., The Messiah In The Old Testament [Zondervan Publishing House, Grand Rapids, MI 1995], IX. The Messiah in the Postexilic Prophets, B. The Messiah in Zechariah, str. 226-227; podebljani naglasak je naš)

„Zaharija donosi upečatljivo proročanstvo: „Maču, ustani na pastira mojega i na čovjeka druga mojega, govori Gospod nad vojskama“ (13:7). Ovde prorok govori o Mesiji ne samo kao o pastiru koji dolazi, nego i kao o Onome koji je s Bogom sujednak, „moj drug", o onome koji je jedno sa mnom, a ipak je i čovek, „čovjek Hristos Isus“, „jednak sa Bogom“." (Herbert Lockyer, All the Messianic Prophecies of the Bible [Zondervan Publishing House, Grand Rapids, MI 1973], str. 108; podebljani naglasak je naš)

ZAHARIJA 13:7 jeste sažetak celog 11. poglavlja Zaharije u jednom stihu. Pastir iz 13:7 jeste Dobri Pastir iz 11:4-14. Ovaj stih ponovo kaže da će Mesija biti Bogočovek. Čovečnost Mesije je očigledna: „…„i na čovjeka“…" Reči koje slede nikada nisu na odgovarajući način prevedene na engleski, pa božanstvo Mesije nije učinjeno očiglednim. Ono što se prevodi kao „moj saradnik" u hebrejskom glasi „meni ravan". Stih bi zapravo trebalo da glasi: „i protiv čoveka koji mi je ravan", a naravno, da bi bio ravan Bogu, Mesija mora zaista biti Bog. To možda nije očigledno u engleskim prevodima, ali je vrlo blisko tome u izvornom hebrejskom.

Ovaj stih takođe naglašava nasilnu prirodu Mesijine smrti i ponovo kaže da će njegova smrt biti uzrok rasejanja Izraela. Pastir je udaren 30. godine n. e., kada je Isus raspet, a ovce su rasejane 70. godine n. e., kada je Izrael raspršen. To su reči primenjene na Isusove učenike u Mateju 26:31-32, ali se ovde prvenstveno misli na rasejanje 70. godine n. e. U stihu 7b, čak i mali, nedužni prosti ljudi treba da stradaju zbog toga što su vođe Izraela odbacile Mesiju, Dobrog Pastira. (Dr Arnold G. Fruchtenbaum, Messianic Christology [Ariel Ministries, 1998], str. 74; podebljani naglasak je naš)

„Naposletku, Zaharija 13:7 vrlo je snažno mesto u vezi s tim da su Bog Otac i Bog Sin jednaki…

„Treća i četvrta reč jesu „čovek" koji je „moj saradnik" ili meni ravan. Hebrejska reč je … „amith", što znači „saradnik, drug, srodnik", a u Tanahu se upotrebljava 11 puta u Levitskoj, osim ovog mesta u Zahariji 13:7. Kako se ta reč „amith" ili „saradnik" u ovom stihu odnosi na čoveka i na Jahvea? Prvo, saradnik je čovek, ljudsko biće koje Jahve označava kao svog saradnika. Reč saradnik, onako kako se upotrebljava u Levitskoj, opšti je izraz za „bližnjeg čoveka". Unger je definiše ovako:

Upotrebljena hebrejska reč, amith, označava osobe povezane zajedničkom ljubavlju radi korišćenja zajedničkih prava i povlastica.

„U Levitskoj se „amith" ili „saradnik" upotrebljava za bližnjeg koji im je ravan. Ovde kod Zaharije, Bog svog pastira naziva svojim saradnikom ili sebi ravnim. Kaiser objašnjava:

Ovaj Pastir jeste Onaj koji je rame uz rame s Gospodom, ili mu je ravan! Izraz „saradnik" (ili saputnik) upotrebljava se za one koji su bliski bližnji ili bliski drugovi (Levitska 6:2; 18:20; 19:15). Jednakost koju takav odnos priziva u misli jeste jednakost koju Isus tvrdi za sebe u Jovanu 10:30 i 14:9. Pastirova bliska povezanost s Gospodom osnažuje razloge za njegovo poistovećivanje s Pastirom iz 11:4-14 i s Onim koji je proboden u 12:10.

„Utvrđeno je, dakle, da Jahve ima čoveka koji je njegov saradnik, njemu ravan. Zatim nalaže oružju smrti (maču) da bude protiv njegovog Pastira, njegovog saradnika. Nije slučajno što 11. poglavlje govori o dobrom Pastiru kome je za njegovo vođstvo među njegovim narodom, kao uvreda, plaćeno 30 srebrnika. Taj Pastir je onaj koji je proboden u Zahariji 12:10, i onaj u koga će narod Izraela gledati u budućnosti. Ovaj Pastir je čovek, baš kao što su i druga mesijanska proroštva prorekla. Ali ovaj čovek je i Bog, kao što su mesijanska proroštva prorekla. I sada je tom Pastiru, čoveku koji je Jahveu ravan, mač naložen da bude protiv njega." (John B. Metzger, The Tri-unity of God is Jewish: A Theological Study on the Plurality and Tri-unity of God in the Hebrew Scriptures [Jewish Awareness Ministries, 2005], str. 202-203; podebljani naglasak je naš)

„… Prema Zahariji, sam Jehova, Pastir koji je ravan drugom Jehovi (Zaharija 13:7; Jovan 5:17, 18; 8:58; 10:30; Filipljanima 2:6), bio je proboden…" (Prof. Ford Wilson, M. Div., The Trinity As Revealed In The Old Testament [Xulon Press, 2007], str. 142; podebljani naglasak je naš)

„Ovo je treće Mihejevo proročanstvo koje se bavi ozbiljnim problemima Izraela, uz proroštvo o njegovoj budućoj veličini i o potpunom Božjem rešenju. Sva njihova politička budućnost zavisi od Kralja koji će se roditi u judejskom Vitlejemu, gde je rođen David (a ne u drugom Vitlejemu, iz plemena Zavulonovog, Isus Navin 19:15, 16). Ponovo vidimo da će budući Mesija doći iz Davidovog semena (2. Samuilova 7; 1. Carevima 17:12; Isaija 9:6, 7; 11:1 i dalje; Matej 1; 2). Nadalje, kao što je i ranije često primećeno (Isaija 9:6), u ovom odlomku postoji prisna veza između Mesije-Kralja i samog Boga: „iz tebe će mi izaći koji će biti Gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od vječnijeh vremena“ Isus je središte, kičma svih Božjih planova (Efescima 1; Kološanima 1; Jevrejima 1; Otkrivenje 19:10). On je ravan Bogu, licem u lice s njim, kroz svu večnost (Jovan 1:1, 18; 10:30; Filipljanima 2:6; Zaharija 13:7)." (Isto, str. 181; podebljani naglasak je naš)

„Novozavetni apostoli očekivali su drugi dolazak Gospoda Isusa jer im je anđeo rekao da će, baš kao što je s Maslinske gore otišao na nebo u oblaku (Luka 24:50 i dalje; Dela apostolska 1:1-11), ponovo doći na isti način. Isus je „Sin Čovečji", za koga su, prema Novom zavetu i Danilu 7:13 i dalje, očekivali da će ga videti kako silazi u oblacima na Maslinsku goru. Ali u Zahariji 14:3, 4 rečeno nam je da će sam Jehova sići onamo. Setite se da je Onaj koga su Jevreji proboli isti onaj Jehova koji govori u 12. poglavlju i isti onaj koji na njih izliva Duha (12:10, što ćemo videti kasnije). U 13:7 Jehova ga naziva „svojim Pastirom", i „Čovekom koji mi je Saputnik" (Nekim ko mi je ravan), govori Gospod nad vojskama. Sin Čovečji, Pastir, moj Saputnik, Isus, to jest Jehova, doći će sa svojim svetim anđelima (on je Stvoritelj, Vlasnik anđela, i stoga ga oni obožavaju u Jevrejima 1), da spasi i da sudi." (Isto, str. 188-189; podebljani naglasak je naš)

„U svim proroštvima vidimo da je Bog taj koji dolazi da vlada i sudi. Ipak, drugi odlomci pokazuju da je to Čovek iz Davidove loze, koji će se roditi i biti nazvan „Jehova, pravednost naša" (Jeremija 23:5, 6; Rimljanima 1:16; 3:21-28; 9:30; 10:3, 4, 10). Ovaj Čovek biće ravan Bogu (Zaharija 13:7). U odlomke o ovaploćenju Boga javljenog u telu spadaju sledeći: Matej 1; 2; Luka 1; 2; Jovan 1:14; 6:32 i dalje; Rimljanima 1:3, 4; 8:3, 4; 9:5; 2. Korinćanima 8:9; Filipljanima 2:5-11; 1. Timoteju 3:16 i Jevrejima 2:5 i dalje. Jedino će taj Bogočovek biti božansko „sklonište" od zemaljskih bura, uragana i tornada, i Božja ruka zaštite nad nama, kao reke vode u pustinji i senka velike Stene u umornoj, vreloj zemlji (25:4; 28:2; 32:2). Ta obećanja su sasvim stvarna! Nastojte da živite u volji Božjoj, čineći ono što mu je ugodno, dajući svojoj mesnoj crkvi, i bićete potpuno zaštićeni (Psalam 91)." (Isto, str. 276; podebljani naglasak je naš)

„Jehova govori o Drugome koji se naziva Jehova u 12:1, 4 i dalje. Paralelizam hebrejskog jezika objavljuje (u 12:8) da će dom Davidov u budućnosti biti snažan kao Bog, snažan kao anđeo Jehovin pred njima. Tako je anđeo ponovo izjednačen sa Svemogućim Bogom, budući istovetan po prirodi, ali različit po Ličnosti. Zatim Jehova u 12:10 kaže da će izliti svog Duha na dom Davidov, Duha koji nadahnjuje i održava molitvu i milost. Ali on će Izraelu u budućnosti i otkriti da je Onaj koga su proboli posredstvom rimske vojske, i u koga će upraviti svoje oči nade, bio isti onaj Jehova koji govori u Zaharijinom proroštvu: „… „pogledaće na mene Kojega probodoše“" (vidi najstarije grčke rukopise za Dela apostolska 20:28: „krv Boga"). Tako su Jevreji, i svaki grešnik, ubili samog Stvoritelja, Začetnika Života (Jovan 1:1-5, 14, 18; 5:17, 18; 8:24, 58; 10:30; Dela apostolska 3:14, 15; Filipljanima 2:6; Jevrejima 1; 2:10; 3:4-6). Takođe, kao i u Joilu 2, isti je onaj Gospod Isus Hristos koji krštava i izliva Duha koga prima od Oca. U 13:7 Čovek, Jehovi Ravan, jeste Pastir, koji je, kao što smo videli od Postanja pa nadalje, u Psalmima, kod Isaije i tako dalje, izraz koji se podjednako primenjuje na svaku od tri Ličnosti Trojstva, a ovde se, naravno, primenjuje na Gospoda Isusa Hrista." (Isto, str. 345-346; podebljani naglasak je naš)

„Izraz geber ‘amiti, „čovek moje zajednice",ilustruje dvostruku prirodu mesijanskog posrednika. S jedne strane, naglašena je njegova čovečnost (geber se odnosi i na „ljudsko biće" i na „muškarca"), a s druge strane, podvučen je i božanski aspekt, jer je taj posrednik deo Božje zajednice – on je Božji „bližnji čovek". To potkrepljuju alternativni i dopunski tekstovi. Zapazimo kako Targum Jonatan čita Zahariju 13:7: „protiv vladara, njegovog saputnika koji je poput njega". Kao što se vidi, Targum reč geber, „čovek", zamenjuje rečju sltwn’, „vladar, vlast", a antropomorfnu reč ‘amiti, „moja zajednica", apstraktnijim izrazom hbr’, „saputnik, prijatelj".…

„Ovaj vođa naroda očigledno je na zemlji vrlo blizak Jahveu (kao što je i svaki kralj u Izraelu usvojeni sin Božji [up. Ps 2:7]), ali mu je ipak vrlo dalek. Taj dvojni i dopunski odnos, blizak Bogu a ipak dalek od njega, izražen je izrazom „moj bližnji čovek". To jest, subjekat je istovremeno „čovek" i „moja zajednica" (tj. Božja)…

„Ovaj tekst u Zahariji 13:7 smatran je od vrlo ranog doba, i u hrišćanskoj i u judaističkoj tradiciji, mesijanskim tekstom. Premesijansko doba vidi se kao nacionalno iskušenje u kome Bog igra važnu ulogu. Za hrišćane je ovo važan tekst jer predstavlja Mesiju kao čoveka, ali istovremeno i kao nekoga vrlo bliskog Bogu. On je u istom toku misli kao i Psalam 110:1, u kome postoji tajanstvena, zagonetna ličnost koja igra ulogu savetnika ili poverenika, smeštena između kralja Izraela (Davida) i Boga. U Psalmu 110 posrednik nije prikazan kao muškarac (to jest, kao ljudsko biće), ali svakako jeste prikazan kao blizak Bogu, i značajno je što je ta ličnost predstavljena kao delatna između Boga i njegovog predstavnika na zemlji, naime Davida u Psalmu 110." (Eugen J. Pantiuc, Jesus The Messiah In The Hebrew Bible [Paulist Press, Mahwah, New Jersey 2006], str. 151-152; podebljani naglasak je naš)

„U Starom zavetu nema snažnije izjave o neospornom božanstvu Izraelovog Mesije, Sina Božjeg." (Charles L. Feinberg, God Remembers: A Study of the Book of Zechariah [American Board of Missions to Jews, New York, 1965], str. 910)