Prevarant po imenu Ali Atai, 2. deo

SATANSKI STIHOVI

Nastavljam tamo gde sam prethodno stao: PREVARANT PO IMENU ALI ATAI, 1. DEO.

U ovom tekstu pobiću Ataijevu tvrdnju da je Kuran 22:52 „spušten“ osam godina nakon što je Muhamed izrecitovao stihove koje ga je Satana naveo da izgovori.

NEPOVEZANA I NASUMIČNA KOMPOZICIJA KURANA

Ono što je Atai podmuklo zatajio pred svojom publikom i što nepošteno nije pomenuo jeste to da islamski izvori jasno svedoče kako su pojedini stihovi naknadno dodavani u određene sure koje su bile sastavljene ili recitovane odvojeno, odnosno nezavisno od tekstova o kojima je reč.

Kao što je hrišćanski apologeta Džon Gilkrist (John Gilchrist) primetio u svom odgovoru na ovaj isti prigovor koji je izneo jedan drugi muhamedanac:

Zafrula Kan (Zafrulla Khan), u jednoj od svojih tipično smelih ali potpuno netačnih tvrdnji, kaže: „Časni Kuran odlučno isključuje svaku pomisao da bi Satana bio kadar da utiče na bilo kog pravednog čoveka, a kamoli na proroka ili poslanika“ (Muhammad: Seal of the Prophets, str. 45). Ovu tvrdnju ozbiljno potkopava sura 22.52, koja iznosi upravo ono što pisac silno nastoji da porekne. Nešto verodostojniju odbranu nudi jedan muslimanski komentator ovog stiha:

Štaviše, potpuno je nezamislivo da bi jedan tako važan događaj kao što je Prorokovo prihvatanje posredovanja idola bio pomenut u Kuranu osam godina nakon što se zbio. Pedeset treće poglavlje, u kome se navodno dogodila ta promena, objavljeno je pre pete godine Prorokovog poziva, dok je ovo poglavlje objavljeno uoči Prorokovog odlaska iz Meke. (Ali, The Holy Qur’an, str. 658).

Taj argument, međutim, ne uzima u obzir dobro utvrđenu činjenicu da je većina kuranskih sura sastavljena od raznorodnih odlomaka iz različitih perioda, često sačinjenih i od mekanskih i od medinskih stihova. U uvodu u suru 22 u svom prevodu Kurana, Ričard Bel (Richard Bell) kaže:

Sura je zapravo postala sasvim nepovezana. Stihovi 51–53, upućeni lično proroku, potpuno su van veze s celinom. (Bell, The Qur’an Translated, tom 1, str. 316).

Zatim navodi moguće povode za uvrštavanje pomenutih stihova i dopušta raniji datum od glavnine sure. Stoga je sasvim moguće da sura 22.52 potiče iz vremena pre ostatka sure i da se neposredno odnosi na povod „satanskih stihova“. V. M. Vat (W. M. Watt), u jednoj drugoj knjizi, komentariše isti stih:

Ovaj odlomak predstavlja opravdanje za neku raniju izmenu u tekstu Kurana; jedna nit predanja drži da se odnosi na stihove koji su prvobitno bili objavljeni kao nastavak 53.19,20. (Watt, Companion to the Qur’an, str. 156).

Nit na koju se ukazuje jeste već pomenuti izvor Ibn Ishaka/Taberija. Svakako moramo zaključiti da je sura 22.52 kuranska referenca i putokaz ka priči o ustupku mekanskim paganima kada uzmemo u obzir da u islamskoj predanjskoj literaturi nije predložen nijedan drugi povod za objavu ovog stiha. Muslimanski komentatori koji odbacuju vezu prepoznatu u niti Ibn Ishaka/Taberija ipak ne mogu da ponude nijedan drugi događaj ili zbivanje koji bi mogli objasniti tvrdnje iznesene u tom stihu.

Drugi stih koji, kako izgleda, aludira na povod „satanskih stihova“ jeste ovaj, koji nam u izvesnoj meri pomaže da sagledamo unutrašnje ustrojstvo Muhamedovog uma:

„I zamalo da te oni odvrate od onoga što ti Mi objavljujemo, da bi protiv Nas nešto drugo izneo, i tada bi te oni kao prijatelja prihvatili. A da te nismo učinili čvrstim, gotovo da bi im se malo priklonio,“ Sura 17. 73-74.

I ovaj stih, kako izgleda, upućuje na isti povod, naročito na čežnju koju je Muhamed osećao za pomirenjem sa svojim srodnicima, a koja je dovela do usklika u prilog njihovim boginjama. I opet se ne nameće nijedna razumna alternativa. U izvorima ne postoji nijedan drugi događaj iz Muhamedovog života na koji bi se ovi rečiti stihovi mogli odnositi. Uz to, kao i kod sure 22.52, mi ne predlažemo neku prigodnu vezu između stihova i priče. Ibn Sa’d izričito kaže da su oni objavljeni kao posledica Muhamedovog ustupka paganskim boginjama i njegovog potonjeg povratka na prvobitni stav (Ibn Sa’d, Kitab at-Tabaqat al-Kabir, tom 1, str. 237). (Gilchrist, Muhammad and The Religion of Islam, 3. THE NATURE OF MUHAMMAD’S PROPHETIC EXPERIENCE, C. Satan’s Interjection and its Implications, 4. Support for the Story in the Qur’an.; podebljanje moje)

Sledeći hadisi i islamski izvori potkrepljuju Gilkristovu tvrdnju:

Prenosi Ibn Abas: „Rekao sam Osmanu ibn Afanu:

‘Kako si rasuđivao o suri Al-Anfal – koja pripada el-mesaniju (sura sa manje od stotinu ajeta) – i o suri Bera’a, koja pripada el-mi’inu (sura sa oko stotinu ajeta), pa si ih spojio, a da između njih nisi napisao red Bismillahir-Rahmanir-Rahim, i smestio si ih među sedam dugih (sura) – zašto si to učinio?’ Osman reče: ‘Prolazilo bi mnogo vremena a Allahovom Poslaniku ništa ne bi bilo objavljeno, a onda bi ponekad bila objavljena sura sa mnoštvom (ajeta). Pa kada bi nešto bilo objavljeno, pozvao bi nekoga ko ume da piše i rekao: „Stavi ove ajete u suru u kojoj se pominje to i to.“ Kada bi bio objavljen jedan ajet, rekao bi: „Stavi ovaj ajet u suru u kojoj se pominje to i to.“ A Al-Anfal je bila među prvima objavljenim u Medini, a Bera’a među poslednjima objavljenim u Kuranu, i njena kazivanja (kazivanja Bera’e) ličila su na njena kazivanja (kazivanja Al-Anfala), pa smo pomislili da je deo nje. Zatim je Allahov Poslanik umro, a nama nije bilo razjašnjeno da li je deo nje. Iz tog razloga smo ih spojili a da između njih nismo napisali Bismillahir-Rahmanir-Rahim, i to smo stavili među sedam dugih (sura).’“

Ocena: hasan (Darussalam)

Engleska referenca: tom 5, knjiga 44, hadis 3086

Arapska referenca: knjiga 47, hadis 3366

(suunah.com: https://sunnah.com/urn/640920; naglasak moj)

Prenosi Osman ibn Afan:

Jazid al-Farisi reče: Čuo sam Ibn Abasa kako kaže: Pitao sam Osmana ibn Afana: Šta te je navelo da (suru) al-Bera’a, koja pripada mi’in (surama) (koje sadrže stotinu stihova), i (suru) al-Anfal, koja pripada mesani (surama), svrstaš u kategoriju as-sab’u at-tival (prvih dugih sura ili poglavlja Kurana), a da između njih nisi napisao „U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog“? Osman odgovori: Kada bi stihovi Kurana bili objavljeni Proroku, pozvao bi nekoga da mu ih zapiše i rekao bi mu: Stavi ovaj stih u suru u kojoj se pominje to i to; a kada bi bio objavljen jedan ili dva stiha, govorio bi slično (i za njih). (Sura) al-Anfal je prva sura koja je objavljena u Medini, a (sura) al-Bera’a objavljena je poslednja u Kuranu, i njen sadržaj bio je sličan sadržaju al-Anfala. Zato sam pomislio da je deo al-Anfala. Otuda sam ih svrstao u kategoriju as-sab’u at-tival (sedam dugih sura), i nisam napisao „U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog“ između njih.

Ocena: da’if (El-Albani)

Referenca: Sunan Abi Dawud 786

Referenca u knjizi: knjiga 2, hadis 396

Engleski prevod: knjiga 3, hadis 785

(sunnah.com: https://sunnah.com/abudawud/2/396; naglasak moj)

Ahmed prenosi u al-Musnedu (4/218) sa hasen isnadom od Osmana ibn Ebi’l-Asa da je rekao:

„Sedeo sam sa Allahovim Poslanikom kada je uperio pogled u nešto, zatim spustio pogled dok gotovo nije gledao u zemlju, a onda je pogledao u nešto. Rekao je: ‘Došao mi je Džibril i rekao mi da stavim ovaj ajet na ovo mesto u ovoj suri:

„Allah, zaista, naređuje pravdu, dobročinstvo i pomaganje bližnjih, a razvrat, sve što je odvratno i nasilje zabranjuje; On vas savetuje kako biste uzeli pouku.“.’“...

[En-Nahl 16:90 – tumačenje značenja]

El-Kadi Ebu Bekr je rekao u al-Intisaru:

„Redosled ajeta jeste nešto što je obavezno i obavezujuće. Džibril je govorio (Proroku): ‘Stavi taj i taj ajet na to i to mesto.’“...

El-Begavi je rekao u Šerh es-suni:

„Allahov Poslanik je poučavao svoje drugove i učio ih onome što mu je objavljeno od Kurana onim redom kojim se to danas nalazi u našim mushafima, redom kome ga je naučio Džibril. Kada bi svaki ajet bio objavljen, Džibril bi mu rekao: ovaj ajet treba zapisati posle tog i tog ajeta u toj i toj suri. Otuda je jasno da se trud ashaba svodio isključivo na sabiranje Kurana na jedno mesto, a ne na uređivanje njegovog redosleda. Kuran je na el-Levhul-mahfuzu zapisan ovim redom, potom ga je Allah u celini spustio na prvo nebo, odakle je objavljivan postepeno, kako je bilo potrebno, a redosled kojim je objavljivan nije redosled kojim se uči.“ (Islamqa, The order of Soorahs and Aayahs in the Qur’aan)

A evo i nekoliko hadisa koji potvrđuju da je, uprkos tome što je deveto poglavlje bilo poslednja sura koju je Muhamed sastavio, poslednji stih koji je izrecitovao zapravo bio Kuran 4:176_:_

Prenosi El-Bera: Poslednja sura koja je objavljena bila je Bera’a, a poslednji stih koji je objavljen bio je: „Oni traže od tebe tumačenje. Reci: „Allah će da vam kaže propis o onome ko nema ni roditelja ni dece“ (4.176) (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 129: https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=129)

Prenosi El-Bera: Poslednji stih koji je objavljen bio je: „Oni traže od tebe tumačenje. Reci: „Allah će da vam kaže propis o onome ko nema ni roditelja ni dece“ A poslednja sura koja je objavljena bila je Baraatun (9).(Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 177: https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=177)

Druga predanja navode da je poslednji stih koji je Muhamed izrecitovao bio onaj o lihvarstvu (riba) u Kuranu 2:275:

Prenosi Ibn Abas: Poslednji stih (u Kuranu) objavljen Proroku bio je stih koji se bavi lihvarstvom (tj. ribom). (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 67: https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=67)

11 Poslovne transakcije

(4c) Poglavlje: Lihvarstvo – Odeljak 3

Omer b. el-Hatab je rekao:

Poslednji stih koji je spušten bio je onaj o lihvarstvu (Kuran 2:275), ali je Allahov Poslanik uzet a da nam ga nije protumačio; zato ostavite lihvarstvo i sve što je sumnjivo. Prenose ga Ibn Madže i Darimi.

Referenca: Mishkat al-Masabih 2830

Referenca u knjizi: knjiga 11, hadis 69 (sunnah.com: https://sunnah.com/mishkat/11/69)

Kako god bilo, činjenica da su Kuran 2:275 i 4:176 dodati tek pošto su odgovarajuće sure već bile sastavljene ide u prilog tome da su Kuran 17:73-75 i 22:52 prvobitno sastavljeni kako bi se pozabavili činjenicom da je Satana naveo Muhameda da uzvisi paganske boginje, te da su stoga izvorno bili odvojeni od sura u koje su naknadno smešteni.

Drugim rečima, ti stihovi su tek mnogo kasnije dodati u sure koje ih danas sadrže.

Štaviše, Muhamed bi išao čak dotle da ispravlja i menja pojedine stihove usled promenjenih okolnosti i/ili nepredviđenih problema koji bi ga zatekli nespremnog, kao što nalazimo u sledećim primerima:

Kuran 2:284-286

„Poslanik veruje u ono što mu se objavljuje od njegovog Gospodara“ [2:285]. Imam Ebu Mansur Abdul-Kahir ibn Tahir nas je obavestio> Muhamed ibn Abdulah ibn Ali ibn Zijad> Muhamed ibn Ibrahim al-Bušandži> Umeja ibn Bistam> Jazid ibn Zurej> Revh ibn el-Kasim> el-Ala> njegov otac> Ebu Hurejre, koji je rekao: „Kada je Allah, uzvišen je On, objavio Svome Poslaniku stih „Pokazivali vi šta je u dušama vašim ili skrivali, Allah će za to da vas pita“ [2:284], Prorokovim drugovima je to teško palo. Otišli su Poslaniku i rekli: ‘Poverena su nam dela koja ne možemo da podnesemo: molitva, post, džihad, milostinja; a sada ti je Allah objavio ovaj stih koji nismo u stanju da podnesemo’. Allahov Poslanik im reče: ‘Želite li da kažete ono što su pre vas rekli ljudi dvaju Svetih pisama? — prenosilac reče: mislim da je naveo stih „Čujemo, ali nećemo da poslušamo!“ [2:93] — Recite, radije, „Čujemo i pokoravamo se! Molimo Te za oprost, Gospodaru naš, a kod Tebe je konačno odredište!“’. Kada su to čuli, nisu odgovorili. Allah je posle toga objavio „Poslanik veruje u ono što mu se objavljuje od njegovog Gospodara“ ceo stih, a Allah ga je DEROGIRAO Svojom objavom „Allah svaku osobu obavezuje samo onoliko kolike su njene mogućnosti“ [2:286] do kraja stiha“. Ovo predanje preneo je Muslim od Umeje ibn Bistama. Muhamed ibn Ibrahim ibn Muhamed ibn Jahja nas je obavestio> njegov otac> Muhamed ibn Ishak al-Sakafi> Abdulah ibn Omer i Jusuf ibn Musa> Veki> Sufjan> Adam ibn Sulejman, koji je rekao: „Čuo sam Saida ibn Džubejra kako prenosi od Ibn Abasa, koji je rekao: ‘Kada je objavljen stih „Pokazivali vi šta je u dušama vašim ili skrivali, Allah će za to da vas pita“, u srca Prorokovih drugova uvukao se prigovor kakav se nikada ranije nije javio. Prorok im reče: Recite, ‘čujemo i pokoravamo se’. Allah je zatim objavio „Allah svaku osobu obavezuje samo onoliko kolike su njene mogućnosti“, sve do Svojih reči „ili nenamerno pogrešimo“, nakon čega je rekao: Učinili ste. (Al-Wahidi: https://www.altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=86&tSoraNo=2&tAyahNo=285&tDisplay=yes&UserProfile=0&LanguageId=2; podebljanja i velika slova moji)

Ponavljao je to sa svakom rečenicom ovog stiha, sve do njegovog kraja’“. Ovo je preneo Muslim od Ebu Bekra ibn Ebi Šejbe, od Vekija. Komentatori Kurana su rekli: „Kada je objavljen stih „Pokazivali vi šta je u dušama vašim ili skrivali, Allah će za to da vas pita“, Ebu Bekr, Omer, Abdurahman ibn Avf, Muaz ibn Džebel i grupa Pomagača otišli su Proroku. Kleknuli su i zatim rekli: ‘O Allahov Poslaniče! Allaha nam, nijedan drugi objavljeni stih Kurana nije nam teži od ovoga. Neko od nas u sebi govori stvari za koje ne bi želeo da mu ostanu u srcu ni u zamenu za ceo svet i sve što je u njemu. A sada nam se na odgovornost stavlja ono što govorimo sami sebi. Allaha nam, propali smo’. Allahov Poslanik reče: ‘Tako je objavljeno!’ Rekoše: ‘Uništeni smo; vezani smo onim što nikako ne možemo da podnesemo’. Allahov Poslanik reče: ‘Zar ćete reći ono što su sinovi Izrailjevi rekli Mojsiju „Čujemo, ali nećemo da poslušamo!“; recite radije: Čujemo i pokoravamo se’. Rekoše: ‘Čujemo i pokoravamo se’. To im je bilo krajnje teško, i u tom stanju su ostali GODINU DANA, nakon čega je Allah, uzvišen je On, spustio olakšanje i spokoj Svojim rečima „Allah svaku osobu obavezuje samo onoliko kolike su njene mogućnosti“ KOJE SU DEROGIRALE STIH PRE NJIH. Prorok reče: ‘Allah je oprostio mojoj zajednici ono što govore sami sebi, sve dok po tome ne postupe ili o tome ne govore drugima’“. (Isto: https://www.altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=86&tSoraNo=2&tAyahNo=285&tDisplay=yes&Page=2&Size=1&LanguageId=2; podebljanja i velika slova moji)

Kuran 4:95

Prenosi El-Bera: Objavljeno je: „Vernici koji se ne bore, osim onih koji su nesposobni, ne mogu da se izjednače sa onima koji se bore na Allahovom putu svojim imecima i svojim životima. One koji se bore svojim imecima i svojim životima Allah je odlikovao za stepen nad onima koji se ne bore, i svima Allah obećava lepu nagradu. A Allah je borce, u odnosu na one koji se ne bore, odlikovao velikom nagradom;“ (Kuran 4:95) Prorok reče: „Pozovite mi Zejda i neka donese ploču, mastionicu i lopaticu.“ Zatim reče: „Piši: „Vernici koji se ne bore“ …“, a u tom trenutku je Amr bin Um Mektum, slepi čovek, sedeo iza Proroka. On reče: „O Allahov Poslaniče! Šta ti je naredba za mene (u pogledu gornjeg stiha), pošto sam slep čovek?“ I tako je, umesto gornjeg stiha, objavljen sledeći stih: „Vernici koji se ne bore, osim onih koji su nesposobni, ne mogu da se izjednače sa onima koji se bore na Allahovom putu svojim imecima i svojim životima. One koji se bore svojim imecima i svojim životima Allah je odlikovao za stepen nad onima koji se ne bore, i svima Allah obećava lepu nagradu. A Allah je borce, u odnosu na one koji se ne bore, odlikovao velikom nagradom;“ (Kuran 4:95) (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 61, broj 512 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=61&translator=1&start=0&number=512)

Kuran 8:65-66

Zatim On reče: „O Verovesniče, Allah je dovoljan tebi i vernicima koji te slede. O Verovesniče, bodri vernike na borbu! Ako vas bude dvadeset izdržljivih, pobedićete dve stotine; a ako vas bude stotinu - pobedićete hiljadu onih koji ne veruju, zato što su oni ljudi koji ne shvataju.“ tj. oni se ne bore s dobrom namerom niti za istinu, niti imaju znanja o tome šta je dobro a šta zlo. Abdulah b. Ebu Nedžih, od Ata’a b. Ebu Ribaha, od Abdulaha b. Abasa, ispričao mi je da je, KADA JE OVAJ STIH SIŠAO, to bio šok za muslimane, kojima je teško palo da dvadesetorica moraju da se bore protiv dvesta, a stotina protiv hiljadu. Zato im je Bog dao olakšanje I PONIŠTIO TAJ STIH DRUGIM, REKAVŠI: „Sada vam Allah daje olakšicu i zna da među vama ima slabosti. Ako vas bude stotinu izdržljivih - pobedićete dve stotine, a ako vas bude hiljadu - pobedićete, Allahovom dozvolom, dve hiljade. A Allah je uz strpljive.“ (Abdulah) reče: „Kada bi ih bilo upola manje od neprijatelja, bilo je pogrešno da beže od njih; ali ako bi ih bilo manje od polovine, nisu bili obavezni da se bore i bilo im je dopušteno da se povuku.“ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma (Alfred Guillaume) [Karachi Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 326; podebljanja i velika slova moji)

Allah je zatim rekao, zapovedajući vernicima i prenoseći im radosnu vest…

„Ako vas bude dvadeset izdržljivih, pobedićete dve stotine; a ako vas bude stotinu - pobedićete hiljadu onih koji ne veruju“

Ajet kaže da jedan musliman treba da izdrži desetoricu nevernika. Allah je ovaj deo kasnije derogirao, ali je radosna vest ostala. `Abdulah bin El-Mubarek je rekao da im je Džerir bin Hazim preneo da je njemu preneo Ez-Zubejr bin El-Hirit, od `Ikrime, od Ibn `Abasa: „Kada je objavljen ovaj stih…

„Ako vas bude dvadeset izdržljivih, pobedićete dve stotine“ muslimanima je to postalo teško, kada je Allah zapovedio da je jedan musliman dužan da izdrži deset idolopoklonika. Ubrzo potom je ta stvar olakšana…

„Sada vam Allah daje olakšicu“, sve do…

„pobedićete dve stotine“

Allah je smanjio broj [protivnika koje su muslimani dužni da izdrže] i time umanjio zahtevanu istrajnost, srazmerno smanjenju broja.“ El-Buhari je zabeležio slično predanje od Ibn El-Mubareka. Muhamed bin Ishak je zabeležio da je Ibn `Abas rekao: „Kada je ovaj ajet objavljen, muslimanima je to bilo teško, jer su smatrali da je opterećujuće da se dvadesetorica bore protiv dvesta, a stotina protiv hiljadu. Allah im je ovaj propis olakšao i derogirao ovaj ajet drugim ajetom…

„Sada vam Allah daje olakšicu i zna da među vama ima slabosti.“

Otuda, ako bi muslimana bilo upola manje nego njihovog neprijatelja, nije im bilo dopušteno da beže od njih. Ako bi muslimana bilo manje od toga, nisu bili obavezni da se bore protiv nevernika i tako im je bilo dopušteno da izbegnu sukob.“ (Tafsir Ibn Kathir: http://www.alim.org/library/quran/AlQuran-tafsir/TIK/8/64; podebljanje moje)

Kuran 25:68-70

Prenosi Said bin Džubejr: Ibn Abza mi reče: „Pitaj Ibn Abasa o Allahovoj izjavi: „A ko namerno ubije vernika, kazna mu je Pakao“ (4.69) A takođe i o Njegovoj izjavi: „one koje je Allah zabranio, ne ubijaju, osim kada pravda to zahteva, i koji ne bludniče; a ko to radi, iskusiće kaznu. Patnja će da mu bude udvostručena na Budućem svetu i večno će u njoj da ostane ponižen, Ali oni koji se pokaju i poveruju i rade dobra dela“ “ (25.68-70) I tako sam pitao Ibn Abasa, a on reče: „Kada je ovo (25.68-69) bilo objavljeno, stanovnici Meke rekoše: ‘Prizivali smo druge bogove uz Allaha, ubijali smo živote koje je Allah učinio svetim i činili smo blud. Zato je Allah objavio: „Ali oni koji se pokaju i poveruju i rade dobra dela; Allah će njihova loša dela u dobra da promeni, a Allah grehe oprašta i milostiv je.“ (25.70) (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 288: https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=288)

Stoga ima savršenog smisla i potpuno se uklapa u Muhamedov obrazac to da bi on smesta ispravio svoje veličanje triju glavnih boginja Mekanaca — čime je zapao u idolopoklonstvo — tako što bi izbrisao njihovu hvalu i zamenio je strogim poricanjem njihovog postojanja i obožavanja.

Imajući sve prethodno u vidu, sada smo spremni da pređemo na završni deo mog odgovora: PREVARANT PO IMENU ALI ATAI, 3. DEO.