Poslanica 2. Petrova, 1. deo

Temeljan pogled na naučne odbrane Petrovog autorstva, 1. deo

U svojoj revnosti da napadnu istinitost i autoritet Svete Biblije, muslimani često citiraju stavove liberalne, kritičke nauke, ne mareći za to što se te iste kritike i pretpostavke koje im leže u osnovi mogu upotrebiti da se diskredituju Kuran i Muhamedove proročke tvrdnje. Uprkos tako očiglednoj nedoslednosti, muslimanski apologeti se bestidno pozivaju na liberalne izvore kako bi dokazali da Novi zavet sadrži falsifikate, tj. spise lažno pripisane ljudima koji ih nikada nisu napisali.

Jedan takav spis za koji neki muslimani tvrde da je falsifikat jeste Druga Petrova poslanica. Pozivajući se na liberalne kritičare, ti muslimani iznose niz prigovora protiv konzervativnog gledišta da je blaženi apostol Petar napisao ovu poslanicu po nadahnuću Svetog Duha. Primer takvih napada može se naći u sledećim člancima Šabira Alija (Shabir Ally), takijiste koji je nadaleko poznat po nedoslednosti, a ne po poštenju i intelektualnom integritetu:

Poglavlje 10. Da li se Petar slagao s Pavlom?
Poglavlje 11. Ko je napisao Drugu Petrovu poslanicu?
Poglavlje 12. Šta hrišćanski naučnici kažu o Drugoj Petrovoj poslanici

U svetlu ovih kritika odlučili smo da iznesemo odgovore konzervativnih hrišćanskih naučnika koji su ove liberalne argumente već bezbroj puta temeljno pobili. Problem je u tome što muslimane nimalo ne zanima da zaista čuju šta druga strana ima da kaže kao odgovor na te napade. Tužna je činjenica da muslimani jednostavno nisu zainteresovani da se uhvate u koštac s argumentima koje iznose hrišćani koji veruju Bibliji i koji su posvećeni nadahnutosti i autoritetu bogonadahnutog Svetog pisma, jer im nije stalo do istine. Njihova jedina briga jeste da diskredituju jedino Božje nadahnuto otkrivenje čovečanstvu, budući da uviđaju da poruka Svete Biblije osuđuje Muhameda kao varalicu, lažnog proroka i antihrista čija učenja navode ljude da skrenu s jevanđelja Gospoda Isusa Hrista, koje je njihovo jedino sredstvo za zadobijanje spasenja.

Imajući prethodno u vidu, odlučili smo da citiramo majstorsku odbranu Petrovog autorstva 2. Petrove iz pera poznatog reformisanog hrišćanskog naučnika i pastora Džona Makartura (John MacArthur). Sledeći podugačak citat preuzet je iz Makarturovog izvrsnog komentara, The MacArthur New Testament Commentary: 2 Peter & Jude, Moody Publishers, Čikago, IL 2005, str. 4-14.

OSPORAVANO PETROVO AUTORSTVO

Iako obično ne želimo da udostojimo pažnjom neverujuće skeptike, u ovom slučaju je korisno videti kako se ova poslanica uzdiže do nadahnutog integriteta uprkos napadima na njenu legitimnost.

Autorstvo 2. Petrove osporavano je oštrije i u većoj meri nego autorstvo bilo koje druge novozavetne knjige. Ipak, sama poslanica jasno tvrdi da ju je napisao „Simon Petar, sluga i apostol Isusa Hrista, onima što su primili sa nama jednako dragocjenu vjeru u pravdi Boga našega i Spasa Isusa Hrista“ (1:1). Grčki tekst zapravo glasi „Simeon Petar“, koristeći hebrejski oblik Petrovog imena koji se za njega drugde javlja jedino u Delima apostolskim 15:14. To samo pojačava autorovu tvrdnju da je on Petar, jer falsifikator verovatno ne bi upotrebio nejasan oblik Petrovog imena. U 1:14 autor upućuje na Hristovo predskazanje njegove smrti (up. Jovan 21:18); u 1:16-18 tvrdi da je bio očevidac (a bila su samo trojica; Matej 17:1) Preobraženja; u 3:1 spominje raniju poslanicu (1. Petrovu) koju je napisao svojim čitaocima; a u 3:15 naziva Pavla svojim „ljubljenim bratom“, čime sebe predstavlja kao duhovno ravnog velikom apostolu. Te lične aluzije bi trebalo prihvatiti kao verodostojne osim ako ne postoje ubedljivi dokazi za suprotno. Kao što ćemo uskoro videti, takvih dokaza nema.

Izopačeno, mnogi kritičari te lične aluzije vide kao delo falsifikatora koji pokušava da se predstavi kao Petar. Ironično, mnogi od tih istih kritičara tvrde da 1. Petrovoj nedostaje dovoljno ličnih aluzija na njega. Kao što primećuje Danijel B. Volas (Daniel B. Wallace): „Čitajući literaturu, čovek ne može a da ne primeti element hirovitosti i dvostrukih merila, gde su naučnici već doneli svoj sud uprkos dokazima“ („Second Peter: Introduction, Argument, and Outline“ [Biblical Studies Press: www.bible.org, 2000]).

Pored ličnih aluzija na događaje iz Petrovog života, postoje i sličnosti između jezika 2. Petrove i Petrovih govora u Delima apostolskim. Glagol preveden kao „primiti“ (1:1) javlja se u Novom zavetu samo još tri puta, od čega jednom u Delima apostolskim 1:17; reč „pobožnost“ upotrebljena je četiri puta u 2. Petrovoj (1:3, 6, 7; 3:11), a drugde (izvan pastirskih poslanica) jedino kod Petra u Delima apostolskim 3:12 (NKJV); izraz „dan Gospodnji“ (3:10) javlja se u Delima apostolskim 2:20, a u ostatku Novog zaveta samo u 1. Solunjanima 5:2 i 2. Solunjanima 2:2. Upotreba tih neuobičajenih reči dodatno ukazuje na to da je apostol Petar napisao ovu poslanicu.

Mnogi naučnici, međutim, nisu spremni da tvrdnje ove poslanice prihvate zdravo za gotovo. Umesto toga, insistiraju na tome da ju je decenijama nakon apostolove smrti napisao neko ko se predstavljao kao Petar. U prilog svom odbacivanju autentičnosti poslanice, kritičari iznose nekoliko argumenata.

Prvo, primećuju da je rana crkva sporo prihvatala 2. Petrovu kao deo kanona Svetog pisma. Prva osoba koja je izričito rekla da ju je Petar napisao bio je Origen, početkom trećeg veka. Kritičari tvrde da do tog vremena nema nikakvog traga o postojanju poslanice. Štaviše, iako ju je Origen prihvatao kao autentičan Petrov spis, primetio je da su drugi sumnjali u njenu autentičnost. Pišući u četvrtom veku, crkveni istoričar Jevsevije Kesarijski takođe je izrazio sumnje u pogledu 2. Petrove. Nije je odbacio, ali ju je uvrstio među novozavetne knjige čija je autentičnost sporna. Ćutanje crkvenih otaca pre Origenovog vremena uzima se kao prećutno poricanje autentičnosti 2. Petrove.

Kritičari takođe ukazuju na nekoliko navodnih istorijskih problema koji, kako tvrde, pokazuju da poslanica nije mogla biti napisana za Petrovog života. Prvo, tvrde da upućivanje na Pavlove poslanice (3:15-16) odražava vreme kada su te poslanice već bile sakupljene i priznate kao Sveto pismo. To se, po njihovom mišljenju, nije dogodilo sve do mnogo godina nakon Petrove smrti. Drugo, veruju da su lažni učitelji o kojima je reč bili gnostici iz drugog veka. Treće, pisac govori o „vašim apostolima“ (3:2) i kaže da su „oci“ (za koje se pretpostavlja da su prvi naraštaj hrišćana) već umrli (3:4). Iz kritičke perspektive, to ukazuje na to da je 2. Petrovu napisao neko ko nije bio ni apostol ni pripadnik prvog naraštaja vernika. Naposletku, kritičari tvrde da upućivanje na Hristovo predskazanje Petrove smrti (1:14) potiče iz Jovana 20:18. Jovanovo jevanđelje, međutim, nije napisano za Petrovog života.

Ubedljiv argument u očima mnogih kritičara jeste navodna književna zavisnost 2. Petrove od Judine poslanice. Budući da Judinu poslanicu datiraju u vreme posle Petrovog života, sledi da Petar nije mogao napisati 2. Petrovu. Osim toga, insistiraju na tome da apostol ne bi tako opširno pozajmljivao iz neapostolskog izvora.

Neumorni kritičari ukazuju i na navodne razlike u stilu, rečniku i učenju između 1. i 2. Petrove. Grčki jezik prve poslanice, sugerišu oni, uglađen je i prefinjen, dok je jezik druge grub i ukočen, s naduvenim izrazima i teškim konstrukcijama. Kritičari tvrde da je i rečnik dveju poslanica veoma različit i da 2. Petrova pokazuje poznavanje grčke kulture i filozofije koje daleko prevazilazi domašaj prostog galilejskog ribara. Naposletku, po njihovom računu, mnoge doktrinarne teme koje se nalaze u 1. Petrovoj izostaju iz 2. Petrove. Svi ti činioci navode mnoge skeptike da tvrde kako isti autor nije mogao napisati obe poslanice.

Pri pažljivijem ispitivanju, međutim, svaki od navedenih argumenata potpuno omašuje u pokušaju da Petra diskvalifikuje kao autora ove poslanice.

Tačno je da je spoljašnje potvrđivanje 2. Petrove u spisima crkvenih otaca manje obimno nego kod većine drugih novozavetnih knjiga. Ono je, međutim, daleko potpunije od potvrde koju ima bilo koja knjiga isključena iz kanona. Zapravo, 2. Petrova nikada nije odbačena kao lažna (čak ni od strane otaca koji su imali pitanja o njenoj autentičnosti – kao što je Jevsevije), niti je ikada pripisana bilo kome osim Petru.

Iako je Origen prvi pripisao 2. Petrovu Petru, i drugi pre njega su poznavali ovu poslanicu. Origen je bio oštrouman književni kritičar i malo je verovatno da bi nasedao nedavnom falsifikatu. Štaviše, više puta je citirao poslanicu kao Sveto pismo, što snažno ukazuje na to da je 2. Petrova bila poznata i prihvaćena kao kanonska mnogo pre njegovog vremena. Uvrštavanje poslanice u Bodmerov papirus P72 iz trećeg veka takođe pokazuje da se do tog vremena smatrala delom kanona. (Monumentalni rukopisi iz četvrtog veka, Codex Sinaiticus i Codex Vaticanus, kao i rukopis iz petog veka Codex Alexandrinus, takođe sadrže 2. Petrovu.)

Origenov učitelj, Kliment Aleksandrijski, napisao je komentar na katoličke (saborne) poslanice, uključujući i 2. Petrovu (Jevsevije, Crkvena istorija, 6.14.1). Time što je napisao komentar na tu knjigu, Kliment pokazuje da je 2. Petrovu smatrao Svetim pismom (a time i autentičnom). Osim toga, Klimentovo svedočanstvo pruža snažan dokaz da je kanoničnost poslanice bila opšte prihvaćena u crkvi u prvoj polovini drugog veka.

Dodatni dokaz o postojanju i prihvatanju poslanice u to vreme dolazi od Justina Mučenika (oko 100-165. n. e.). U svom delu Dijalog s Trifonom Justin je napisao: „I kao što je bilo lažnih proroka istovremeno s vašim [jevrejskim] svetim prorocima, tako i sada među nama ima mnogo lažnih učitelja, na koje nas je naš Gospod unapred upozorio da se čuvamo“ (82.1). Taj odlomak upadljivo podseća na 2. Petrovu 2:1, „A bilo je i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će unijeti jeresi pogibli, i odricaće se Gospodara koji ih iskupi i dovešće sebi naglu pogibao.“ To što se grčka reč prevedena kao „lažni učitelji“ (pseudodidaskaloi) pre Justinovog vremena javlja jedino u 2. Petrovoj 2:1 dodatno ukazuje na to da je Justin pozajmljivao iz 2. Petrove.

Apokrifno Petrovo otkrivenje, iz prve polovine drugog veka, pokazuje jasne znake književne zavisnosti od 2. Petrove. Početkom drugog veka Varnavina poslanica (5.4) izjavljuje „da će pravedno propasti čovek koji, imajući znanje o putu pravednosti, sam sebe gura na put tame“, što je odlomak koji podseća na 2. Petrovu 2:21: „Jer bolje bi im bilo da ne poznaše Put pravde, negoli kad ga poznaše što se vratiše od predate im svete zapovijesti.“ Slično tome, Varnava 15.4, „Za šest hiljada godina Gospod će sve privesti kraju; jer dan kod Njega označava hiljadu godina; i to On sam meni svedoči govoreći: Gle, dan Gospodnji biće kao hiljadu godina“, izgleda da je preuzeto iz 2. Petrove 3:8: „Ali ovo jedno nemojte previđati, ljubljeni, da je jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan.“

Jermin Pastir, koji takođe potiče iz prvih godina drugog veka, kaže: „Idi i reci svim ljudima da se pokaju, i živeće Bogu; jer me je Gospod u svojoj samilosti poslao da svima dam pokajanje, iako ga neki od njih po svojim delima ne zaslužuju; ali Gospod je dugotrpeljiv i hoće da se spasu oni koji su bili pozvani kroz Njegovog Sina“ (Poređenje 8.11.1). Sličnost sa 2. Petrovom 3:9, „Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni; nego nas dugo trpi, jer neće da iko propadne no da se svi pokaju.“ zapanjujuća je.

Da je 2. Petrova bila poznata u drugom veku dodatno sugerišu i dva gnostička dela, Jevanđelje istine i Apokrif po Jovanu, koja sadrže verovatne aluzije na nju.

Otprilike u isto vreme kada je apostol Jovan napisao knjigu Otkrivenja (sredinom devedesetih godina prvog veka), Kliment Rimski je napisao: „Neka bude daleko od nas ono pismo gde On kaže: ‘Bedni su dvoumni, koji sumnjaju u duši svojoj i govore: „i u dane otaca naših slušali smo ovo, a gle, ostarili smo i ništa nam se od toga nije dogodilo“’“ (1. Klimentova 23.3). Čini se da Kliment odjekuje 2. Petrovu 3:4, koja glasi: „Šta je s obećanjem Dolaska njegova? Jer otkako se oci upokojiše sve stoji tako od početka stvaranja.“ Oba odlomka govore o skepticizmu lažnih učitelja i oba nastavljaju upozorenjem da sud dolazi (1. Klimentova 23.5; 2. Petrova 3:10).

Dva druga odlomka u 1. Klimentovoj koriste grčke izraze koji se u Novom zavetu nalaze jedino u 2. Petrovoj i ni u jednom drugom vanbiblijskom spisu tog doba. Oba koriste izraz preveden kao „izvrsna (NASB istu grčku reč prevodi kao „veličanstvena“) slava“ u odnosu na Boga (1. Klimentova 9.2; 2. Petrova 1:17); oba opisuju hrišćansku veru kao „put istine“ (1. Klimentova 35.5; 2. Petrova 2:2).

Naposletku, ako je 2. Petrova napisana pre Judine poslanice, onda je Judina poslanica najraniji dokument koji je citira (videti raspravu o odnosu između Judine poslanice i 2. Petrove u odeljku „Uvod u Judinu poslanicu“ dalje u ovom tomu). Argument kritičara da navodna književna zavisnost 2. Petrove od Judine poslanice dokazuje da je napisana posle Petrovog života počiva na dve pretpostavke. Prvo, autor 2. Petrove morao je pozajmljivati od Jude. Drugo, Judina poslanica morala je biti napisana posle Petrovog života. Nijedna od tih pretpostavki, međutim, ne može se dokazati.

Unutrašnji dokazi ukazuju na to da je 2. Petrova nastala prva, budući da je Petar upotrebljavao buduće vreme da opiše otpadnike koji šire lažno učenje (2:1-3; 3:3). Juda, s druge strane, paralelno s 2. Petrovom, koristi glagolske oblike koji kažu da su oni koji su bili prorečeni već stigli (Judina 4). Nije upotrebio nijedno buduće vreme kada govori o otpadnicima.

Gorenavedeni vanbiblijski citati snažno govore u prilog tome da je 2. Petrova bila poznata u crkvi od prvog veka nadalje. Tačno je da nijedan od otaca koji su aludirali na 2. Petrovu pre Origenovog vremena nije naveo 2. Petrovu kao izvor. Ipak, to nije neobično; apostolski oci citiraju 1. Petrovu dvadeset devet puta a da ne pominju Petra po imenu, i Rimljanima trideset jedan put a da ne pominju Pavla (videti Robert E. Picirilli, „Allusions to 2 Peter in the Apostolic Fathers“, Journal for the Study of the New Testament 33 [1988], 74). (Za pregled aluzija na 2. Petrovu u spisima crkvenih otaca pre Origenovog vremena videti Michael J. Kruger, „The Authenticity of 2 Peter“, Journal of the Evangelical Theological Society 42/4 [1999], 649-56; B. B. Warfield, „The Canonicity of Second Peter“, u: John E. Meeter, ur., Selected Shorter Writings of Benjamin B. Warfield, vol. 2 [Phillipsburg, N.J.: Presbyterian and Reformed, 1973], 49-68.)

Aluzije na 2. Petrovu kod crkvenih otaca ne dokazuju da je Petar napisao svoju drugu poslanicu. Ali one uklanjaju prigovor da navodni nedostatak spoljašnjeg potvrđivanja isključuje datiranje u Petrov život. To takođe objašnjava zašto je crkva na kraju prihvatila poslanicu kao kanonsku; nije bila falsifikat iz drugog veka, kako mnogi savremeni kritičari tvrde, već je imala rodoslov koji seže do apostolskih vremena. Kruger primećuje značaj konačnog prihvatanja 2. Petrove od strane crkve kao dela kanona Svetog pisma:

U našem nastojanju da utvrdimo autentičnost 2. Petrove ne smemo prevideti činjenicu da je 2. Petrova, uprkos rezervama nekih, na kraju i u potpunosti bila prihvaćena od crkve kao kanonska u svakom pogledu. Činjenica da se 2. Petrova suočila s takvim otporom – otporom udruženim s neprestanom konkurencijom pseudo-Petrove literature – i ipak prevladala zaslužuje ozbiljno razmatranje. Da li je tako lako odbaciti zaključke Origena, Kirila Jerusalimskog, Grigorija Nazijanzina, Epifanija [sic], Atanasija, Avgustina, Rufina, Jeronima, kao i crkvenih sabora u Laodikeji, Hiponu i Kartagini? Stoga, ako je poslanica 2. Petrova imala tako čvrst položaj u kanonu četvrtog veka, onda bi možda teret dokazivanja trebalo da padne na one koji tvrde da joj tamo nije mesto. („Authenticity“, 651, isticanje u originalu).

Niti 2. Petrova raspravlja o ključnim pitanjima drugog veka (npr. o ulozi episkopa u crkvenom upravljanju, o potpuno razvijenom gnosticizmu i o montanizmu). Izostanak pominjanja konkretnih pitanja iz drugog veka posebno je uočljiv u 3:8: „Ali ovo jedno nemojte previđati, ljubljeni, da je jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan.“ Jedno od glavnih verovanja drugog veka bio je hilijazam, rani oblik premilenijalizma. Ako je 2. Petrova napisana u drugom veku, malo je verovatno da njen autor ne bi pomenuo hilijazam u vezi sa 3:8.

Autor je već sebe nazvao apostolom (1:1), pa upućivanje na „vaše apostole“ (3:2) nije moglo značiti da sebe isključuje iz njihovog broja. Budući da je apostole crkvi dao Bog (up. 1. Korinćanima 12:28; Efescima 2:20; 4:11-12), bilo je primereno da ih Petar opiše (uključujući i sebe) kao „vaše apostole“. „Oci“ o kojima je reč u 2. Petrovoj 3:4 nisu bili prvi naraštaj hrišćana, nego starozavetni patrijarsi. I kontekst (potop; st. 5-6) i upotreba izraza „oci“ podupiru to tumačenje. U Novom zavetu (Jovan 6:58; 7:22; Dela apostolska 13:32; Rimljanima 9:5; 11:28; 15:8; Jevrejima 1:1) i u spisima apostolskih otaca taj izraz se ne odnosi na prvi naraštaj hrišćana, nego na starozavetne patrijarhe.

Niti je nužno da pominjanje Petrove predstojeće smrti (1:14) potiče iz Jovana 21:18. Očigledno je da je Petar bio prisutan kada je Isus izrekao to predskazanje i da ga je čuo sopstvenim ušima.

Mnogo je rečeno o razlikama u stilu između dve Petrove poslanice. Ali te razlike nisu tako značajne kao što mnogi samouvereno tvrde. Komentator Džozef Mejor (Joseph Mayor), koji je poricao da je Petar napisao 2. Petrovu, ipak je priznao: „Ne postoji onaj ponor između [1. i 2. Petrove] koji bi neki hteli da prikažu“ (citirano u D. Edmond Hiebert, Second Peter and Jude: An Expositional Commentary [Greenville, S.C.: Unusual Publications, 1989], 12). Niti dve kratke poslanice koje je Petar napisao pružaju dovoljno građe da bi se njegov stil konačno utvrdio.

Neki tvrde da je rečnik dveju poslanica toliko različit da isti autor nije mogao napisati obe knjige. Međutim, procenat reči zajedničkih 1. i 2. Petrovoj otprilike je isti kao procenat reči zajedničkih 1. Timoteju i Titu, koje je obe napisao Pavle i koje su slične po sadržaju. Sličan je i količini zajedničkog rečnika koja se nalazi u 1. i 2. Korinćanima (Kruger, „Authenticity“, 656-57).

Razlika u rečniku i stilu između 1. i 2. Petrove delimično se može objasniti njihovim različitim temama: 1. Petrova je napisana da uteši one koji trpe progonstvo, a 2. Petrova da upozori na opasnost od lažnih učitelja. Iako to ne dodaje ništa argumentu, razlike u stilu mogu odražavati i to što je Silvan (Sila) bio Petrov pisar za 1. Petrovu (1. Petrova 5:12), što je bila uobičajena praksa u Petrovo vreme. Pod apostolovim vođstvom, Silvan je možda doterao njegovu gramatiku i sintaksu. Ali budući da je Petar verovatno bio u tamnici kada je pisao 2. Petrovu (videti „Datum, mesto pisanja i odredište“ na strani 14), možda nije imao pristup pisaru, pa je poslanicu mogao napisati sopstvenom rukom.

Optužba da 2. Petrova odražava poznavanje helenističke filozofije koje prevazilazi ono što bi se od Petra moglo očekivati ne samo da bezumno pretpostavlja da se zna šta je Petar zaista znao, nego i previđa uticaj Petrove sredine na njega. Rođen je i odrastao u Galileji, koja je čak i u Isaijino vreme bila poznata kao „Galileji neznabožačkoj“ (Isaija 9:1). U blizini je bila neznabožačka oblast poznata kao Dekapolis (Matej 4:25; Marko 5:20; 7:31). Osim toga, sada se zna da su mnogi helenistički izrazi koje je Petar upotrebljavao bili u opštoj upotrebi u njegovo vreme. Apostol je koristio izraze koji su bili poznati njegovim čitaocima, ne pridajući im nijanse značenja koje su im davali grčki filozofi.

Uprkos navodnim razlikama u stilu 1. i 2. Petrove, između tih knjiga postoje izuzetne sličnosti. Formulacije pozdrava u obe poslanice, „Blagodat i mir da vam se umnoži“ (1. Petrova 1:2) i „Blagodat i mir da vam se umnoži poznanjem Boga i Isusa Gospoda našega.“ (2. Petrova 1:2), identične su u grčkom, a taj izraz se nigde drugde u Novom zavetu ne nalazi. Druge reči zajedničke obema knjigama, a retke u ostatku Novog zaveta, uključuju arete („izvrsnost“; 1. Petrova 2:9; 2. Petrova 1:3, 5); apothesis („uklanjanje“, „odlaganje“; 1. Petrova 3:21; 2. Petrova 1:14), philadelphia („ljubav prema braći“, „bratoljublje“; 1. Petrova 1:22; 2. Petrova 1:7), anastrophe („ponašanje“, „način života“, „vladanje“; 1. Petrova 1:15, 18: 2:13; 3:1, 2, 16; 2. Petrova 2:7; 3:11) i aselgeia („razuzdanost“; 1. Petrova 4:3; 2. Petrova 2:2, 7, 18). Osim toga, 2. Petrova, kao i 1. Petrova, sadrži semitske izraze koji se slažu s Petrovim jevrejskim poreklom.

Iako su različite teme svake poslanice zahtevale da se Petar bavi različitim doktrinarnim pitanjima, ipak postoji zajedništvo u njihovom učenju. Obe poslanice govore o Božjoj proročkoj reči otkrivenoj u Starom zavetu (1. Petrova 1:10-12; 2. Petrova 1:19-21), o novom rođenju (1. Petrova 1:23; 2. Petrova 1:4), o Božjem suverenom izboru vernika (1. Petrova 1:2; 2. Petrova 1:10), o potrebi za ličnom svetošću (1. Petrova 2:11-12; 2. Petrova 1:5-7), o Božjem sudu nad nemoralom (1. Petrova 4:2-5; 2. Petrova 2:10-22), o drugom Hristovom dolasku (1. Petrova 4:7, 13; 2. Petrova 3:4), o sudu nad zlima (1. Petrova 4:5, 17; 2. Petrova 3:7) i o Hristovom gospodstvu (1. Petrova 1:3; 3:15; 2. Petrova 1:8, 11, 14, 16; 2:20; 3:18).

Postoje samo dve mogućnosti u pogledu autorstva 2. Petrove. Ili ju je napisao Petar, kao što ona tvrdi, ili je pseudonimna i delo falsifikatora koji se pretvarao da je Petar. Ako je ovo drugo istina, autor bi bio i licemer i lažov – varalica koji osuđuje lažne učitelje zato što su ono što je on sam bio i koji strogo upozorava na Božji sud.

Štaviše, ako je knjigu napisao falsifikator, teško je videti koji je bio njegov motiv. Autori pseudonimnih dela obično su svojim spisima pridavali ime neke istaknute ličnosti kako bi svom lažnom učenju dali verodostojnost. Ali 2. Petrova ne sadrži nikakvo učenje koje protivreči ostatku Novog zaveta. Budući da je sasvim pravoverna, poslanica je lako mogla izaći pod autorovim sopstvenim imenom. Autor čak primećuje da su lažni učitelji (koje osuđuje) odbacivali Pavlov apostolski autoritet (3:16). Zapravo, na njih nije ostavljao utisak nikakav autoritet (2:1, 10). Stoga falsifikovano pozivanje na apostolski autoritet ne bi mnogo doprinelo autorovom argumentu (naročito zato što bi time bio kriv za upravo ono licemerje koje je osuđivao).

Pseudonimna dela su ponekad pisana i zato što su ljudi bili opčinjeni željom da saznaju više o značajnim ličnostima rane crkve. Ali 2. Petrova ne sadrži nikakve nove podatke o Petru.

Postoje brojne druge teškoće s gledištem da je 2. Petrova pseudonimna. Na primer, razliku u stilu između dve poslanice teško je objasniti, jer je većina pseudonimnih autora pokušavala da oponaša stil osobe za koju se izdavala. Takođe, falsifikator ne bi naveo Petra da prizna svoju nesposobnost da razume Pavlove spise (3:15-16); pseudonimni autori su obično veličali svoje junake (navodne „autore“) i preuveličavali njihove sposobnosti. Niti bi pseudonimni autor Pavla nazvao „našim ljubljenim bratom“ (3:15). Spisi rane crkve ne govore o apostolu tako prisno. Na primer, Polikarp ga je nazvao „blaženim i slavnim Petrom“ (Poslanica Filipljanima, 3.1), Kliment ga je nazvao „blaženim Pavlom“ (1. Klimentova, 47:1), a Ignjatije ga je opisao kao „Pavla, koji je posvećen, koji je stekao dobar glas, koji je dostojan svake počasti; u čijim bih stopama želeo da budem nađen kako koračam“ (Poslanica Efescima, 12.2).

Neki tvrde da je pisanje pseudonimnih knjiga (takozvanih pobožnih falsifikata) bilo prihvaćena praksa. Budući da su svi znali da je knjigu u ime navodnog autora napisao neko drugi, nije bilo nikakve obmane. Ali očigledno pitanje glasi: kakva bi svrha bila u pisanju pseudonimnog dokumenta ako su svi znali da je pseudoniman? U slučaju 2. Petrove, zašto bi pseudonimni autor uključio sve one lične aluzije na Petra ako su njegovi čitaoci znali da Petar nije napisao poslanicu?

Uprkos tvrdnjama nekih naučnika, nema dokaza da je rana crkva prihvatala praksu pseudonimnosti. Naprotiv: „Izgleda da niko nikada nije prihvatio kao verski i filozofski obavezujući dokument za koji se znalo da je falsifikovan. Ne znam nijedan primer… Prinuđeni smo da priznamo da se u hrišćanskim krugovima pseudonimnost smatrala nečasnim sredstvom i, ako bi bila otkrivena, dokument je bio odbačen, a autor, ako je bio poznat, oštro osuđen“ (L. R. Donelson, Pseudepigraphy and ethical Argument in the Pastoral epistles [citirano u Thomas R. Schreiner, 1, 2 Peter, Jude, The new American Commentary (Nashville: Broadman & Holman, 2003), 272]).

Od samog početka crkva je odbacivala falsifikovane dokumente. U 2. Solunjanima 2:2 Pavle je upozorio Solunjane: „Ne dajte se lako pokolebati umom, niti uplašiti, ni duhom, ni riječju, ni poslanicom – tobože našom – kao da je već nastao Dan Hristov.“ Čak i u toj ranoj fazi crkvene istorije falsifikatori su širili pisma koja su navodno bila od Pavla, kako bi lakše raširili lažno učenje. Zato je apostol upozorio svoje čitaoce da se ne daju prevariti i preduzeo je korake da potvrdi verodostojnost svojih pisama (2. Solunjanima 3:17; up. 1. Korinćanima 16:21; Galatima 6:11; Kološanima 4:18). Episkop koji je napisao pseudonimno delo Dela Pavla i Tekle smenjen je sa dužnosti, iako je tvrdio da ga je napisao iz ljubavi prema Pavlu i iz želje da ga počastvuje (Tertulijan, O krštenju, XVII; The Ante-Nicene Fathers vol. 3 [reprint; Grand Rapids: Eerdmans, 1973], 677). Muratorijev kanon, spisak novozavetnih knjiga iz drugog veka, odbacio je dva falsifikovana pisma koja su navodno bila napisana od Pavla „jer nije prilično da se otrov meša s medom“ (citirano u F. F. Bruce, The Canon of Scripture [Downers Grove Ill.: InterVarsity, 1988], 160). Otprilike u isto vreme Serapion, episkop antiohijski, izneo je sledeće objašnjenje za odbacivanje lažnog Jevanđelja po Petru: „Mi, braćo, primamo Petra i ostale apostole kao samog Hrista. Ali one spise koji lažno idu pod njihovim imenom, budući da ih dobro poznajemo, odbacujemo, znajući takođe da nam takvi nisu bili predati“ (citirano u Jevsevije, Crkvena istorija, 6.12).

Novi zavet je pridavao veliku važnost istinoljubivosti (up. Jovan 19:35; Rimljanima 3:7; 1. Korinćanima 13:6; 2. Korinćanima 4:2; 7:14; 13:8; Efescima 4:15, 25; 5:9; Kološanima 3:9; 1. Timoteju 2:7; 3:15). Sveti Duh, „Duh istine“ (Jovan 14:17; 15:26; 16:13; 1. Jovanova 5:6), nikada ne bi mogao nadahnuti falsifikat. Stoga je rana crkva s pravom odbacivala sva takva dela. Da je 2. Petrova bila falsifikat, i nju bi odbacili.

Tako, uprkos skepticizmu i sumnjama savremenih kritičara, najbolji odgovor na pitanje ko je napisao 2. Petrovu jeste: „Simon Petar, sluga i apostol Isusa Hrista, onima što su primili sa nama jednako dragocjenu vjeru u pravdi Boga našega i Spasa Isusa Hrista“ (1:1).

U sledećem delu citiraćemo odgovor još jednog uglednog evanđeoskog naučnika.