Ponovo o pitanju Muhameda i epilepsije, 3. deo

Razotkrivanje daljih dezinformacija Džamala Badavija

Dolazimo do zaključka našeg ispitivanja.

Uzrok Muhamedove epilepsije

Naša analiza je pokazala da je ovo još jedan slučaj u kojem Džamal Badavi nije bio sasvim pošten i otvoren u pogledu onoga što izvori koje je naveo zapravo kažu o pitanju epilepsije. Umesto da opovrgnu shvatanje da je Muhamed bio epileptičar, podaci sadržani u autoritetima na koje se Badavi pozvao, poput Britanike, zapravo upućuju u suprotnom pravcu. Muhamedovo stanje u trenucima kada je navodno bio nadahnjivan savršeno odgovara simptomima koji se u tim izvorima navode u vezi sa epilepsijom. Štaviše, simptomi koje je Muhamed ispoljavao naveli su neke na zaključak da je patio od epilepsije temporalnog režnja (TLE).(1)

Ono što ovo čini prilično zanimljivim jeste to što je jedna od posledica TLE sklonost obolelih ka hiperseksualnosti, a upravo tako hadisi opisuju Muhameda!

Prenosi Katada: Anas ibn Malik je rekao: „Prorok je obilazio sve svoje žene redom, danju i noću, a bilo ih je JEDANAEST.“ Upitao sam Anasa: „Da li je Prorok imao snage za to?“ Anas je odgovorio: „Govorili smo da je Proroku data snaga tridesetorice (ljudi).“ A Said je, na osnovu Katadinog predanja, rekao da mu je Anas govorio samo o devet žena (a ne o jedanaest). (Sahih al-Buhari, tom 1, knjiga 5, broj 268)

Prenosi Anas ibn Malik: Prorok je običavao da obiđe (ima polni odnos sa) sve svoje žene u jednoj noći, a u to vreme je imao DEVET ŽENA. (Sahih al-Buhari, tom 7, knjiga 62, broj 142)

Neki bi ovo mogli razumeti tako da Muhamedovo stanje nije bilo ništa drugo do fizički poremećaj mozga, koji je kod njega izazivao halucinacije što su ga uverile da ga posećuje duhovno biće od Boga. Međutim, ja sam uveren da njegovo stanje nije bilo samo posledica nenormalne moždane aktivnosti, već je pre svega bilo posledica demonizacije. Verujem da su napade izazivali zli duhovi (možda i sam Satana), budući da Muhamedovo stanje savršeno odgovara stanju demonizovane osobe. Zapazimo, na primer, sledeći biblijski izveštaj u kojem Isus izgoni zlog duha koji je mučio dečaka:

„I došavši učenicima svojim, vidje narod mnogi oko njih i književnike gdje raspravljaju s njima. I odmah vidjevši ga, sav narod zadivi se i pritrčavši, pozdravljahu ga. I upita književnike: Šta to raspravljate s njima? I odgovarajući jedan iz naroda reče: Učitelju, dovedoh tebi sina svojega u kome je duh nijemi. I kad god ga uhvati lomi ga, i pjenu baca, i škrguće zubima; i suši se. I rekoh učenicima tvojim da ga istjeraju; i ne mogoše. A on odgovarajući reče: O rode nevjerni, dokle ću s vama biti? Dokle ću vas trpjeti? Dovedite ga k meni. I dovedoše ga njemu; i kad ga vidje duh, odmah ga stade lomiti; i padnuvši na zemlju valjaše se bacajući pjenu. I upita oca njegova: Koliko ima vremena kako mu se to dogodilo? A on reče: Iz djetinjstva. I mnogo puta baca ga u vatru i u vodu da ga pogubi; nego ako što možeš, pomozi nam, smiluj se na nas. A Isus mu reče: Ako možeš vjerovati, sve je moguće onome koji vjeruje. I odmah povikavši otac djeteta sa suzama govoraše: Vjerujem, Gospode, pomozi mojemu nevjerju! A Isus vidjevši da se stječe narod, zaprijeti duhu nečistome govoreći mu: Duše nijemi i gluhi, ja ti zapovijedam, iziđi iz njega i više ne ulazi u njega! I povikavši i izlomivši ga vrlo, iziđe; i bi kao mrtav tako da mnogi govorahu: umrije. A Isus, uzevši ga za ruku, podiže ga; i ustade.“ Marko 9:14-27

Simptomi opsednutog dečaka jezivo su slični onome što je Muhamed doživljavao dok je primao poruke od svoga duha.

Zanimljivo je da islamski izvori potvrđuju da je Muhamed isprva mislio da je demonizovan, tačnije da je opsednut džinom, i da je zbog toga želeo da izvrši samoubistvo:

„Duševna uznemirenost Proroka bila je znatno pojačana tokom fatre, i, poput vatrenog učenjaka iz jedne Šilerove pesme, koji se usudio da podigne veo istine, on je bio gotovo uništen svetlošću koja je prodrla u njega. Obično je lutao po brdima blizu Meke i toliko dugo je izostajao da je jednom prilikom njegova žena, uplašena da se izgubio, poslala ljude da ga traže. Patio je od halucinacija svojih čula i, da bi okončao svoje patnje, više puta je pomišljao na samoubistvo bacanjem sa litice. Njegovi prijatelji bili su uznemireni stanjem njegovog uma. Neki su to smatrali ekscentričnostima pesničkog genija; drugi su mislili da je kohin, odnosno gatar, ali većina je zauzela manje blagonaklon stav (vidi Suru lxix. 40, xx. 5) i izjavila da je lud; a pošto se na istoku ludilo i melanholija pripisuju natprirodnom uticaju, govorili su da je u vlasti Satane i njegovih pomagača, džina. Pozivali su egzorciste, a i on sam je sumnjao u zdravlje svoga uma. ‘Čujem neki zvuk’, rekao je svojoj ženi, ‘i vidim svetlost. Bojim se da su u meni džini.’ Drugim prilikama je govorio: ‘Bojim se da sam kahin.’ ‘Bog nikada neće dopustiti da te tako nešto zadesi’, govorila je Hatidža, ‘jer ti držiš svoja obećanja i pomažeš svojoj rodbini.’ Prema nekim izveštajima, dodala je: ‘Ti ćeš biti prorok svoga naroda.’ I, da bi otklonila svaku sumnju, odvela ga je svom rođaku Varaki, a on joj je rekao: ‘Vidim da si ti (tj. tvoje objašnjenje) u pravu; uzrok uznemirenosti tvoga muža jeste to što mu dolazi veliki nomos, zakon, koji je poput Mojsijevog nomosa. Ako budem živ kada on primi svoje poslanstvo, pomogao bih mu, jer verujem u njega.’ Posle toga Hatidža je otišla monahu Adasu, i on je potvrdio ono što je Varaka rekao. Varaka je ubrzo potom umro, pre nego što je Muhamed započeo svoje poslanstvo. (T. P. Hjuz, Dictionary of Islam, str. 393; podebljanje i podvlačenje naše)

I:

„… Kasnije će Muhamed to iskustvo neizrecivog izraziti rečima da ga je posetio anđeo, koji se pojavio pored njega u pećini i naredio mu: ‘Čitaj!’ Poput nekih od jevrejskih proroka, koji su se duboko opirali da izgovore Božju Reč, Muhamed je odbio. ‘Ja nisam recitator!’ insistirao je, misleći da ga je anđeo pomešao sa nekim od onih na zlom glasu, kahina, gatara Arabije. Ali anđeo me je jednostavno ‘obuhvatio svojim zagrljajem sve dok nije dosegao granice moje izdržljivosti’, i naposletku je Muhamed zatekao sebe kako izgovara same prve reči Kurana… Muhamed JE DOŠAO SEBI U STANJU UŽASA I GAĐENJA. Pomisao da je, protiv svoje volje, verovatno postao kahin opsednut džinom ispunila ga je takvim očajanjem, kaže istoričar Taberi, da više nije želeo da živi. Izjurivši iz pećine, počeo je da se penje ka vrhu planine DA BI SE BACIO U SMRT. Ali na planinskoj padini imao je novo viđenje jednog bića, koje je kasnije poistovetio sa Gavrilom… Jeremija je iskusio Boga kao mučnu bol koja mu je ispunila svaki ud; POPUT MUHAMEDA U ANĐELOVOM ZAGRLJAJU, on je objavu doživeo kao svojevrsno BOŽANSKO SILOVANJE… Različita predanja daju protivrečne izveštaje o Muhamedovom prvobitnom viđenju; neki kažu da se ono sastojalo samo od viđenja u pećini; drugi pominju samo viđenje anđela na horizontu. Ali sva naglašavaju Muhamedov STRAH I UŽAS… PUZEĆI NA RUKAMA I KOLENIMA, DOK MU JE ČITAV GORNJI DEO TELA GRČEVITO PODRHTAVAO, Muhamed se bacio u njeno krilo: ‘Pokrijte me! Pokrijte me!’, uzviknuo je, MOLEĆI JE DA GA ZAKLONI OD TOG ZASTRAŠUJUĆEG PRISUSTVA. Uprkos svom preziru prema kahinima, koji su se uvek pokrivali ogrtačem kada su izricali proročanstvo, Muhamed je nagonski zauzeo isti položaj. DRHTEĆI, čekao je da UŽAS popusti, a Hatidža ga je držala u naručju, tešeći ga i pokušavajući da mu odagna strah. Svi izvori naglašavaju Muhamedovu duboku zavisnost od Hatidže tokom te krize. Kasnije je imao i druga viđenja na planinskoj padini i svaki put bi odlazio pravo Hatidži i molio je da ga privije uza se i umota u njegov ogrtač. Ali Hatidža nije bila samo utešiteljska majčinska figura; ona je bila i Muhamedov duhovni savetnik… Kada je strah popustio tom prvom prilikom, Muhamed ju je upitao da nije postao kahin; to je bio jedini oblik nadahnuća koji mu je bio poznat i, uprkos svojoj nadmoćnoj svetosti, činio se i UZNEMIRUJUĆE sličnim iskustvu ljudi Arabije opsednutih džinima. Tako Hasan ibn Sabit, pesnik iz Jasriba koji je kasnije postao musliman, kaže da se, kada je primio svoj pesnički poziv, pojavio njegov džin, BACIO GA NA ZEMLJU i iz njegovih usta iznudio nadahnute reči. Muhamed je imao malo poštovanja prema džinima, koji su mogli biti hiroviti i grešiti. Ako ga je al-Lah tako nagradio za njegovu pobožnost, on nije želeo da živi. Tokom celog njegovog života, Kuran pokazuje koliko je Muhamed bio osetljiv na svaki nagoveštaj da bi mogao biti prosto madžnun, opsednut džinom, i pažljivo razlikuje kuranske stihove od uobičajene arapske poezije. (Karen Armstrong, Muhammad: A Biography of the Prophet [HarperSanFrancisco, 1992], 4. Revelation, str. 83–85; podebljanje i verzal naši)

„Muslimansko predanje pokazuje da uobličavanje ove poruke u reči nikada nije bilo lako. Muhamed je jednom rekao: ‘Nijednom nisam primio objavu a da nisam pomislio da mi je duša istrgnuta iz mene.’ Bio je to stvaralački proces pun muke. Ponekad je, kako je govorio, verbalni sadržaj bio dovoljno jasan: činilo mu se da vidi anđela u ljudskom obličju i čuje njegove reči. Ali drugi put je bio bolniji i nepovezaniji: ‘Ponekad mi dolazi poput odjeka zvona, i to mi je najteže; odjeci jenjavaju kada postanem svestan njihove poruke.’… Nakon prvih nekoliko objava, međutim, Muhamed je doživeo razdoblje ćutanja od oko dve godine. Bilo je to vreme velike utučenosti, i neki muslimanski pisci pripisali su NJEGOVO SAMOUBILAČKO OČAJANJE upravo tom razdoblju. Da li je ipak bio obmanut? Ili ga je Bog našao nedostojnim kao nosioca objave i napustio ga? Ćutanje se činilo kobnim, ali onda je došla Sura 93 – Sura jutra – sa naletom blistavog ohrabrenja…“ (Isto, str. 89; podebljanje i verzal naši)

Nasuprot Armstronginoj tvrdnji, NIJEDAN istinski prorok ili apostol Božji nije doživeo vrstu mučenja ili „božanskog silovanja“ koje je Muhamed prošao, i nijedan od njih nikada nije pomišljao da se ubije nakon susreta sa Bogom ili nekim od njegovih pravednih anđela. Za razliku od Muhameda, Bog ili njegovi duhovni izaslanici tešili bi i osnaživali ljude sa kojima su govorili i uveravali ih da nemaju čega da se plaše (up. Isaija 6:1-10; Jeremija 1:4-10; Danilo 8:15-18; 10:1-21; Luka 1:11-19, 26-28; Otkrivenje 1:12-18). To se razlikuje od Muhamedovog duha, koji ga je ostavljao emocionalno i fizički slomljenog do te mere da je pomislio da je poludeo, što ga je zatim navelo da poželi da okonča svoj život.

Uz to rečeno, želimo da jasno naglasimo da ne tvrdimo da je svako ko boluje od epilepsije pod demonskom opsednutošću. Ono što kažemo jeste da Muhamedov slučaj nedvosmisleno pokazuje da su napadi koje je doživljavao bili demonski izazvani, budući da su ga poruke za koje je verovao da ih prima tokom takvih napada navele da porekne duhovno Očinstvo Boga, suštinsko božanstvo Hrista, njegovu zamensku smrt za spasenje grešnika i druga temeljna biblijska učenja. A prema Svetom pismu, to ukazuje na to da je Muhamed bio lažni prorok i antihrist, koji je svoje „objave“ primao od satanskog duha (up. Matej 24:23-25; 2. Korinćanima 11:1-4, 13-15; Galatima 1:6-9; 1. Jovanova 2:22-23; 4:1-16; 5:9-13; 2. Jovanova 1:7-11).

Toliko o Badavijevom slabašnom pokušaju da opovrgne premoćne dokaze, koji ukazuju na to da je njegov prorok patio od epileptičnih napada satanski izazvanih.

**
Srodni članci**

F. V. Berli, Da li je Muhamed bio epileptičar?

Ali Sina, Muhamedova epilepsija temporalnog režnja (TLE)

Majkl A. Šerlok, Da li je „prorok“ Muhamed bolovao od epilepsije temporalnog režnja?

Izvor Muhamedovog nadahnuća: božanski ili demonski?

**
Napomene**

(1) Muhamed ne bi bio jedina istorijska ličnost kod koje se pretpostavlja TLE. Mnogi veruju da je i Sokrat patio od ovog stanja, zbog čega je mislio da ga nadahnjuje neki demon.

Na primer, evo šta New International Encyclopedia piše u svojoj odrednici o demonu:

„… Zatim je taj pojam, u vreme Sokrata i Platona, dobio značenje duha zaštitnika. U tom smislu Sokrat je svoj unutrašnji genije nazivao daimonion, i uobražavao je da ono govori u njemu da bi ga zaustavilo, ali nikada da bi ga podstaklo…“ (Isto, [Dod, Mead and Company, Inc., Njujork, drugo izdanje 1918], tom 6, str. 665)

A evo i sažetka medicinskog članka koji razmatra mogućnost da je Sokrat imao TLE:

Epilepsia. 2006. mart; 47(3):652-4.

Sokrat i epilepsija temporalnog režnja: patografska dijagnoza 2.400 godina kasnije.

Muramoto O1, Englert WG.

Podaci o autorima

Ispravka u

Epilepsia. 2006. jun; 47(6):1086.

Sažetak

CILJ:

Neke zagonetne izjave i ponašanja Sokrata bili su predmet rasprave među naučnicima. Istražili smo mogućnost postojanja epilepsije kod Sokrata analizirajući patografske dokaze u antičkoj književnosti sa stanovišta savremenog razumevanja semiologije napada.

METODE:

Sproveli smo studiju slučaja na osnovu pregleda literature.

REZULTATI:

Godine 399. pre nove ere Sokratu je u Atini suđeno i bio je pogubljen pod optužbom za „bezbožnost“. Optužbe su uključivale „uvođenje novih božanstava“ i „neverovanje u bogove države“, jer je javno tvrdio da povremeno i lično prima „božanski znak“, ili daimonion, koji ga je usmeravao u različitim postupcima. Pronašli smo tekstualne dokaze da je njegov daimonion verovatno bio prosti parcijalni napad (SPS) temporalnog porekla. Bio je to kratak glas koji je Sokrata obično sprečavao da započne određene radnje. Počeo je kada je bio dete i posećivao je Sokrata nepredvidivo. Štaviše, pronašli smo najmanje dva opisa Sokratovog osobenog ponašanja koja su u skladu sa kompleksnim parcijalnim napadima (CPS). Činjenica da je Sokrat povremeno doživljavao i SPS i CPS još od detinjstva čini dijagnozu epilepsije temporalnog režnja (TLE) verovatnom.

ZAKLJUČCI:

Pretpostavljamo da je Sokrat imao blagi oblik TLE bez sekundarne generalizacije. Ovo je prvi izveštaj u 2.400 godina koji iznosi patografsku dijagnozu TLE kod Sokrata na osnovu specifičnih dijagnostičkih obeležja u antičkim tekstualnim svedočanstvima. Naša studija pokazuje da bi poznavanje savremene epileptologije moglo pomoći u razumevanju određenih ponašanja istorijskih ličnosti. (PubMed, pristupljeno 20. decembra 2016; podvlačenje naše)

Zanimljivo je da ista publikacija ima i članak koji razmatra mogućnost da je i Muhamed imao TLE!

Epilepsis. 1976. decembar; 17(4):423-7.

Diferencijalna dijagnoza nadahnutih napada Muhameda, proroka islama.

Freemon FR.

Sažetak

Ovaj rad razmatra napade Muhameda, proroka islama. Tokom tih napada Muhamed je osećao približavanje lika za koji je mislio da je anđeo Gavrilo. Nadahnuta poruka prenesena Muhamedu tokom tih napada pomogla je da se oblikuje religija islama. Ovo je pregled istorijskih pojedinosti o tim napadima i pokušaj da se dođe do medicinske dijagnoze. Iako nedvosmislena odluka nije moguća na osnovu postojećeg znanja, psihomotorni ili kompleksni parcijalni napadi epilepsije temporalnog režnja bili bi najodrživija dijagnoza. Ispitivanje pogleda zapadne civilizacije na Muhamedove napade otkriva istorijske i savremene zablude o epilepsiji. (PubMed, pristupljeno 20. decembra 2016; podvlačenje naše)