Gospod Isus Hristos – Bog koji je iznad svega stvorenog!

Muslimanski davagandista Sami Zaatari napisao je još jedan članak koji napada božanstvo Hrista (*). U ovoj svojoj najnovijoj tiradi Zaatari se poziva na određene tekstove iz nadahnutih Pavlovih spisa kako bi pokazao da je Bog glava Hristu i da će Sin na kraju podložiti sebe Ocu. Zaatari iz tih stihova zaključuje da Isus ne može biti Bog.

**
Dosledno nedosledan davagandista!**

Moramo priznati Zaatariju da je u jednoj stvari dosledan. Zaatari je dosledno nedosledan! U svom članku Zaatari citira Pavlove reči da bi dokazao da Isus nije Bog. Ono što ovo čini prilično ironičnim jeste to što, kad god neki hrišćanin citira Pavla da bi dokazao da je Isus Bog, Zaatari cvili i prigovara, zahtevajući da hrišćanin navede reči Gospoda Isusa kojima bi potkrepio Pavlove tvrdnje.

Moglo bi se pretpostaviti da bi Zaatari na ovom mestu dosledno primenio sopstvenu argumentaciju i naveo gde je Isus rekao da mu je Bog glava ili da će se podložiti Ocu na kraju veka, nakon što uništi sve svoje neprijatelje.

Ali budući da je Zaatari dosledno nedosledan, ne iznenađuje nas što ne čini ono što propoveda niti ispunjava sopstvene zahteve. Zaatari će učiniti i reći bilo šta da bi izopačio istinu Božje Reči i promovisao islamsku laž.

Ipak, budući da je Zaatari sa odobravanjem citirao Pavla, ne može onda odbaciti ono što je Pavle pisao o božanstvu Gospoda Isusa Hrista. Uostalom, ako je Pavlovo svedočanstvo dovoljno pouzdano da dokaže Zaatarijevu tezu, onda je njegovo svedočanstvo dovoljno dobro i da opovrgne i razotkrije Zaatarijevu očajničku polemiku.

**
Izvrtanje učenja o Trojstvu**

Shvatajući da ne može da opovrgne silne biblijske dokaze koji podupiru istinu da je Bog trojedan, Zaatari je primoran da izvrne ono što učenje o Trojstvu zapravo uči:

Trinitarci veruju u lažno politeističko učenje o Trojstvu, a to verovanje kaže da postoje tri ličnosti: Otac, Sin i Sveti Duh. Svaka od te tri jeste potpuno Bog i sve su jednake jedna drugoj, u suštini ne postoji nikakva hijerarhija unutar te grupe [sic], nijedna nije više veća od druge. (Naglašavanje naše)

Zaatari jednostavno greši kada kaže da trinitarci veruju da unutar Božanstva nema nikakve hijerarhije. To samo razotkriva njegovo neznanje, ili verovatnije njegovo nepoštenje, jer bismo očekivali da neko ko je uložio toliko energije u napadanje i huljenje na Sveto Trojstvo bar odvoji vreme da nauči šta hrišćani zaista veruju o tome.

Istorijski gledano, Crkva Gospoda Isusa Hrista je oduvek, na osnovu Božjeg nadahnutog Svetog pisma, potvrđivala da su tri večno različite Ličnosti Božanstva jednake s obzirom na svoju božansku suštinu, tj. Otac i Sin (kao i blaženi Sveti Duh) jesu homoousion (iste suštine). Međutim, Crkva je takođe učila i verovala da su Sin i Sveti Duh podređeni Ocu u pogledu poretka ili funkcije. Hrišćani su razumeli da je funkcionalna ili ekonomijska podređenost večnog Sina svome večnom Ocu posledica očinsko-sinovskog odnosa, tj. na osnovu toga što je večno rođeni Sin, Hristos je podložan Ocu pre svog ovaploćenja, tokom njega i nakon njega. Uostalom, Novi zavet zaista govori o tome da Otac šalje Sina, dok se nigde ne kaže da je Sin poslao Oca — a to mnogo govori.

Drugačije rečeno, Crkva je oduvek smatrala da unutar Božanstva postoji večna hijerarhija, koja podrazumeva da su tri različite božanske Ličnosti u jednom pogledu jednake, a u drugom smislu nisu. Na osnovu Svetog pisma Crkva je naglašavala da se nejednakost ne odnosi na nestvorenu božansku suštinu ili večno Biće, koje svi večno različiti članovi Božanstva dele potpuno i podjednako, već na njihovu funkciju i međusobni odnos. Poznati evanđeoski novozavetni naučnik i sistematski teolog Vejn Grudem to izražava ovako:

„Konačno, može se reći da između Oca, Sina i Svetog Duha nema nikakvih razlika u božanstvu, svojstvima ili suštinskoj prirodi. Svaka ličnost jeste potpuno Bog i ima sva Božja svojstva. Jedine razlike između članova Trojstva jesu u načinima na koje se odnose jedni prema drugima i prema stvorenju. U tim odnosima oni vrše uloge koje odgovaraju svakoj ličnosti.

„Ova istina o Trojstvu ponekad se sažima izrazom ’ontološka jednakost, ali ekonomijska podređenost’, pri čemu reč ontološki znači ’bivstvujući’. Drugi, jednostavniji način da se to izrazi bio bi: ’jednaki po biću, ali podređeni po ulozi’. Oba dela ovog izraza neophodna su za ispravno učenje o Trojstvu: ako nemamo ontološku jednakost, onda nisu sve ličnosti potpuno Bog. Ali ako nemamo ekonomijsku podređenost, onda ne postoji nikakva suštinska razlika u načinu na koji se tri ličnosti odnose jedna prema drugoj, te sledstveno tome nemamo tri različite ličnosti koje od večnosti postoje kao Otac, Sin i Sveti Duh. Na primer, ako Sin nije večno podređen Ocu po ulozi, onda Otac nije večno ’Otac’ niti je Sin večno ’Sin’.

„Zato je zamisao o večnoj jednakosti po biću, ali podređenosti po ulozi, bila bitna za crkveno učenje o Trojstvu još otkako je prvi put potvrđena u Nikejskom simvolu vere, koji kaže da je Sin ’rođen od Oca pre svih vekova’ i da Sveti Duh ’ishodi od Oca i Sina’.“ (Grudem, Systematic Theology: An Introduction to Biblical Doctrine, poglavlje 14. God in Three Persons: The Trinity – How can God be three persons, yet one God?, D. What Are the distinctions Between the Father, the Son, and the Holy Spirit?, 2. The Persons of the Trinity Eternally Existed as Father, Son, and Holy Spirit, str. 251; podvučeno naglašavanje naše)

Grudem se zatim obraća onim evanđeoskim hrišćanima koji bi poricali ovu bitnu istinu, koja se potvrđuje i drži od samog početka hrišćanske vere:

„Iznenađujuće je da su neki noviji evanđeoski spisi porekli večnu podređenost po ulozi među članovima Trojstva, iako je ona jasno bila deo crkvenog učenja o Trojstvu (u katoličkom, protestantskom i pravoslavnom izrazu), barem od Nikeje (325. g. n. e.). Tako Čarls Hodž kaže:

Nikejsko učenje uključuje: (1) načelo podređenosti Sina Ocu, i Duha Ocu i Sinu. Ali ta podređenost ne podrazumeva manju vrednost…. Podređenost o kojoj je reč tiče se samo načina postojanja i delovanja….

Simvoli vere nisu ništa drugo do dobro uređen raspored činjenica Svetog pisma koje se tiču učenja o Trojstvu. Oni tvrde različitu ličnost Oca, Sina i Duha… i njihovu sledstvenu savršenu jednakost; kao i podređenost Sina Ocu, i Duha Ocu i Sinu, u pogledu načina postojanja i delovanja. To su biblijske činjenice kojima pomenuti simvoli vere ne dodaju ništa; i upravo u tom smislu prihvatila ih je sveopšta Crkva.

„Slično tome, A. H. Strong kaže:

Otac, Sin i Sveti Duh, iako jednaki po suštini i dostojanstvu, stoje jedni prema drugima u poretku ličnosti, službe i delovanja….

Podređenost ličnosti Sina ličnosti Oca, drugim rečima poredak ličnosti, službe i delovanja koji dopušta da Otac po službi bude prvi, Sin drugi, a Duh treći, savršeno je saglasan sa jednakošću. Prvenstvo nije nužno nadmoć…. Otvoreno priznajemo večnu podređenost Hrista Ocu, ali istovremeno tvrdimo da je ta podređenost podređenost poretka, službe i delovanja, a ne podređenost suštine.“ (Isto, str. 251-252; podvučeno naglašavanje naše)

Sledeći članci pružaju dodatne dokaze da je ova funkcionalna ili ekonomijska podređenost unutar Trojstva istorijski stav Crkve i da je stoga potpuno u skladu sa pravovernim trinitarizmom:

http://www.cbmw.org/images/onlinebooks/evangelical_feminism.pdf#page=45
http://www.cbmw.org/images/onlinebooks/evangelical_feminism.pdf#page=405
http://www.cbmw.org/images/onlinebooks/biblical_foundations/tampering_trinity.pdf
http://www.tektonics.org/guest/psnicea.html
http://www.tektonics.org/guest/psekstasis.html
http://www.tektonics.org/guest/holtb01.html

Očigledno je zašto je Zaatari odlučio da pogrešno predstavi istorijsko, pravoverno razumevanje Svetog Trojstva. Morao je to da učini kako bi napao slamnatog protivnika, jer je znao da ne može da opovrgne to učenje ako je ispravno definisano.

Imajući sve prethodno u vidu, sada možemo preći na pobijanje Zaatarijevih dokaznih tekstova.

**
Značenje glavarstva u Pavlovoj misli**

Zaatari citira 1. Korinćanima 11:3 da bi dokazao da Hristos nije jednak Bogu (Ocu):

„Ali hoću da znate da je svakome mužu glava Hristos, a muž je glava ženi, a Bog je glava Hristu.“

Ovo ništa više ne dokazuje da Isus nije jednak Bogu po suštini nego što Pavlova tvrdnja da je muškarac glava ženi dokazuje da su žene po prirodi niže od muškaraca.

Besmislenost te tvrdnje jasno se vidi iz napomena koje Pavle iznosi neposredno zatim:

„Ali muž ne treba da pokriva glavu, jer je slika i slava Božija; a žena je slava muževljeva. Jer nije muž od žene, nego žena od muža, Pošto muž ne bi sazdan radi žene, nego žena radi muža. Zato žena treba da ima vlast na glavi radi anđela. Ipak, u Gospodu niti je muž bez žene ni žena bez muža. Jer kao što je žena od muža, tako je i muž kroz ženu, a sve je od Boga.“ 1. Korinćanima 11:7-12

Ove izjave nepobitno dokazuju da Pavle nije smatrao da su muškarci po prirodi iznad žena. Pavle uviđa da postojanje muškarca zavisi od žene isto onoliko koliko postojanje žene zavisi od njega, jer je Bog tako uredio stvari. Pavle na drugom mestu takođe piše da u Hristu nema razlike između muškog i ženskog kada je reč o spasenju i slavi:

„Jer ste svi sinovi Božiji vjerom u Hrista Isusa. Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. Nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan (čovjek) u Hristu Isusu. A kad ste vi Hristovi, onda ste sjeme Avraamovo i nasljednici po obećanju.“ Galatima 3:26-29

Pavle jednostavno ponavlja učenje Postanja, koje kaže da i muško i žensko nose Božji lik i da im je data vlast nad celokupnim materijalnim stvorenjem:

„Potom reče Bog: Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji. I još reče Bog: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu.“ Postanje 1:26-29 ESV

„Ovo je pleme Adamovo. Kad Bog stvori čovjeka, po obličju svojemu stvori ga. Muško i žensko stvori ih, i blagoslovi ih, i nazva ih čovjek, kad biše stvoreni.“ Postanje 5:1-2 ESV

Pavlova primedba o tome da je žena od muškarca takođe je neposredna aluzija na sledeću priču iz Postanja:

„I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovjek sam; da mu načinim druga prema njemu. Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zvijeri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju, onako da joj bude ime; I Adam nadjede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zvijeri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu. I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mjesto popuni mesom; I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu. A Adam reče: Sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka. Zato će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.“ Postanje 2:18-24

Ovaj izveštaj objašnjava zašto se žensko naziva ženom, tj. budući da je žena izašla iz muškarca, ona u potpunosti deli istu prirodu i stoga ima jednaku vrednost i dostojanstvo.

Štaviše, nadahnuti apostol čak citira Postanje 2:24 da bi pokazao kako muževi treba da vole svoje žene kao sopstvena tela:

„Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos zavole Crkvu i sebe predade za nju, Da je osveti, očistivši je krštenjem u vodi riječju, Da je stavi preda se, slavnu Crkvu, koja nema mrlje ni bore, ili što tome slično, nego da bude sveta i neporočna. Tako su dužni i muževi da vole svoje žene kao svoja tijela; jer koji voli svoju ženu, samoga sebe voli. Jer niko nikad ne omrznu na svoje tijelo, nego ga hrani i njeguje, kao i Gospod Crkvu. Jer smo udovi tijela njegova, od mesa njegova, i od kostiju njegovih. Toga radi ostaviće čovjek oca svojega i mater i prilijepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. Tajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu i o Crkvi. Tako i vi, svaki da voli onako svoju ženu kao i sebe samoga; a žena da se boji svojega muža.“ Efescima 5:25-33

U svetlu prethodnog očigledno je da Pavle nije mislio da je muškarac glava u smislu da je iznad žene po suštini i dostojanstvu. Pavlova poenta bila je da muškarac ima vlast nad ženom, a da ga to ne čini boljim po prirodi. Čak i Zaatari uviđa ovu poentu, jer piše sledeće:

Dakle, obratite pažnju na ono što Pavle kaže: Pavle jasno stavlja do znanja da je glava muškarcu Hristos, kao što je glava ženi muškarac, a to u suštini znači da je Hristos iznad ljudi i da je nešto poput njihovog vođe, baš kao što je muškarac vođa kuće i zadužen je za ženu i tako dalje… (Naglašavanje naše)

Ipak, Pavle zaista kaže da je Hristos glava muškarcu, što bi se moglo shvatiti kao potvrda Zaatarijevog argumenta da Isus nije jednak Bogu po prirodi. Uostalom, znamo da Hristos nije veći od čoveka samo po vlasti i položaju, već je iznad njega i po prirodi, budući da je više od čoveka. Nadahnuti apostol je učio da je Hristos potpuno Bog po suštini, kao što ćemo upravo videti.

**
Pavlova hristologija u pravoj perspektivi**

Da bismo utvrdili šta je Pavle mislio kada je napisao da je Bog (naime, Otac) glava Hristu, moramo najpre razmotriti njegovo učenje o Gospodu Isusu. Ako je Pavle učio da je Hristos stvoreno biće, onda bi to potvrdilo da je nadahnuti apostol verovao kako je Otac glava Hristu zato što je neizmerno iznad njega i po položaju i po prirodi. Međutim, ako je Pavle zaista verovao da je Hristos potpuno Bog po prirodi, onda to znači da je Sin jednak Ocu po suštini i da stoga Očevo glavarstvo nad Hristom može biti samo u pogledu vlasti, tj. Bog ima veću vlast na osnovu toga što je Otac Gospoda Isusa Hrista.

**
Hristos – eshatološki Sudija i sveznajući Gospod**

Pavle je učio da Hristos dolazi da sudi svakom čoveku i da razotkrije skrivene pobude svih ljudi:

„Tako da ne oskudijevate ni u jednom blagodatnom daru, vi koji čekate otkrivenje Gospoda našega Isusa Hrista, Koji će vas i utvrditi do kraja da budete besprekorni na dan Gospoda našega Isusa Hrista.“ 1. Korinćanima 1:7-8

„Jer ne osjećam ništa na svojoj savjesti, ali zato nisam opravdan; a onaj koji me sudi jeste Gospod. Zato ne sudite ništa prije vremena, dokle ne dođe Gospod, koji će i osvijetliti što je sakriveno u tami i objaviti namjere srca; i tada će biti svakome pohvala od Boga.“ 1. Korinćanima 4:4-5

„Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primi svaki ono što u tijelu učini, bilo dobro ili zlo. Znajući, dakle, strah Gospodnji, uvjeravamo ljude“ 2. Korinćanima 5:10-11

Prema jevrejskom Svetom pismu, jedino Jahve zna tajne namere čoveka i sudiće svakome prema onome što je učinio:

„Ti čuj s neba, iz stana svojega, i smiluj se i učini i podaj svakome po svijem putovima njegovijem koje znaš u srcu njegovu; jer ti sam znaš srca svijeh sinova čovječijih“ 1. Carevima 8:39

„A ti, Solomone sine, znaj Boga oca svojega i služi mu cijelim srcem i dušom dragovoljnom; jer sva srca ispituje Gospod i svaku pomisao zna; ako ga ustražiš, naći ćeš ga; ako li ga ostaviš, odbaciće te za svagda.“ 1. Dnevnika 28:9

„Ja Gospod ispitujem srca i iskušavam bubrege, da bih dao svakome prema putovima njegovijem i po plodu djela njegovijeh.“ Jeremija 17:10

Jedini način na koji je Pavle mogao da pripiše ove isključivo božanske funkcije i osobine Gospodu Isusu jeste da je verovao da je Hristos Bog Jahve (ali ne i Otac ili Sveti Duh).

**
Hristos – preegzistentni božanski Gospod Starog zaveta**

Apostol je takođe verovao da je Isus spasao Mojsija i Izrailjce iz Egipta i da se starao o njima u pustinji:

„A neću da ne znate, braćo, da oci naši svi pod oblakom bijahu, i svi kroz more prođoše, I svi se u Mojseja krstiše u oblaku i moru; I svi isto jelo duhovno jedoše; I svi isto piće duhovno piše; jer pijahu od duhovne stijene koja ih je slijedila, a stijena bješe Hristos. Ali većina od njih ne bješe po Božijoj volji, jer biše pobijeni u pustinji. A ovo biše primjeri nama, da ne želimo zla kao što oni želješe. Niti bivajte idolopoklonici, kao neki od njih, kao što je napisano: Sjede narod da jede i pije, i ustade da igra. Niti da bludničimo, kao što neki od njih bludničiše, i pade ih u jedan dan dvadeset i tri hiljade. Niti da kušamo Hrista, kao što neki od njih kušaše, i od zmija izgiboše. Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja.“ 1. Korinćanima 10:1-10

Prema Starom zavetu, Stena koja je izbavila Izrailj i Gospod kojeg je narod kušao u pustinji bio je Jahve (upor. Brojevi 21:4-9; Ponovljeni zakoni 32:3-4, 12-15, 18, 29-31). To ponovo potvrđuje da je blaženi apostol učio da je Isus Bog, a ne puko stvorenje!

**
Hristos – posrednik i održavatelj stvorenja**

Prema Pavlu, Isus je jedan Gospod kroz koga je sve stvoreno i kroz koga živimo:

„Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ 1. Korinćanima 8:6

Pavle piše nešto slično u drugoj poslanici:

„Koji nas izbavi od vlasti tame i prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje, U kome imamo iskupljenje, oproštenje grijehova; Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari, Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji. I On je Glava Tijela, Crkve, koji je početak, Prvorođeni iz mrtvih, da u svemu On bude prvi.“ Kološanima 1:13-18

Pavlove izjave podrazumevaju da je Hristos svemoguć, jer mora imati moć da stvara i da celokupno stvorenje drži pod svojom potpunom vlašću. To je upravo ona ista moć koja vaskrslom Gospodu omogućava da preobrazi naša smrtna, raspadljiva tela da budu poput njegovog slavnog tela kada se vrati sa neba:

„Međutim, naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, Koji će preobraziti naše poniženo tijelo, tako da bude saobrazno tijelu slave njegove, po sili kojom On može sve učiniti i sebi pokoriti.“ Filipljanima 3:20-21

Napomene nadahnutog apostola takođe iznose na videlo činjenicu da je Hristos nestvoren, odnosno večan, jer on izričito kaže da je Sin postojao pre svega stvorenog!

Može li biti ikakve sumnje da je Pavle verovao da je Isus potpuno Bog po prirodi, budući da je samo Bog večan i svemoguć? To nas vodi ka sledećem odeljku.

**
Hristos – Bogočovek koji vlada nad svim stvorenim**

U slučaju da čitaoci i dalje nisu sigurni da li je nadahnuti apostol verovao i učio da je Hristos večni Bog (ali ne i Otac ili Sveti Duh), sledeći odlomci treba da otklone takve sumnje:

„Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ Rimljanima 9:5

„Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno, I vi ste ispunjeni u Njemu, koji je glava svakoga načalstva i vlasti;“ Kološanima 2:9-10 NIV

Ovi stihovi svedoče da je Pavle objavljivao da je Hristos Bogočovek i da stoga ima dve različite prirode, tj. Isus poseduje svu puninu Božanstva i i dalje ima fizičko telo na osnovu ljudske prirode koju i dalje poseduje.

Apostol čak naziva Isusa Gospodom slave, što je još jedan božanski naziv!

„Koju ni jedan od knezova ovoga vijeka nije poznao; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.“ 1. Korinćanima 2:8 NIV

**
Obožavanje vaskrslog i uzvišenog Hrista**

Budući da je Pavle učio da je Hristos Bog, ne iznenađuje što kod njega nalazimo pomen toga da su prvi hrišćani obožavali Isusa. Na primer, Pavle prikazuje hrišćane kao one koji prizivaju ime Gospoda Isusa Hrista:

„Crkvi Božijoj koja je u Korintu, osvećenima u Hristu Isusu, pozvanima svetima, sa svima koji na svakom mjestu prizivaju ime Gospoda našega Isusa Hrista, njihovoga i našega:“ 1. Korinćanima 1:2; upor. Dela apostolska 9:14, 21; Rimljanima 10:9-13

Ono što ovu praksu čini prilično zapanjujućom jeste to što su sveti u Starom zavetu bili poznati po prizivanju imena Jahvea (upor. Postanje 21:33; Psalam 99:6; Joil 2:32), što stoga pokazuje da su prvi hrišćani obožavali Isusa kao Jahvea!

Poznati novozavetni naučnik Ričard Bokam piše sledeće:

„I u Delima apostolskim i kod Pavla (čija upotreba ovde svakako odražava predpavlovsku hrišćansku upotrebu), hrišćani su oni koji ’prizivaju ime Gospoda našega Isusa Hrista’ (1. Korinćanima 1:2; upor. Rimljanima 10:12-14; Dela apostolska 9:14, 21; 22:16; 2. Timoteju 2:22; Herma, Sim. 9:14:3). Taj izraz, nesumnjivo preuzet u hrišćansku upotrebu naročito iz Joila 2:32 (Dela apostolska 2:21; Rimljanima 10:13), u Starom zavetu se redovno odnosi na obožavanje Boga (npr. Postanje 4:26; 12:18; 13:4; Psalam 105:1). Njegova ranohrišćanska upotreba ukazuje na kultnu praksu ispovedanja Isusa kao Gospoda, koja se smatrala odlikom koja definiše hrišćane (upor. Rimljanima 10:9; 1. Korinćanima 12:3; Filipljanima 2:11). Kao što Hurtado ističe, ta ’ritualna upotreba Isusovog imena odražava izričito poistovećivanje Isusa kao prikladnog primaoca takve kultne pobožnosti… Ona predstavlja uključivanje Isusa zajedno sa Bogom kao primaoca javnog, kultnog poštovanja.’ Hurtado to takođe povezuje sa širom upotrebom Isusovog imena u ranohrišćanskoj verskoj praksi: krštenjem, isceljenjima, isterivanjem demona. U svim tim slučajevima izgleda da postoji povezivanje Gospoda (kurios) Isusa sa božanskim imenom u jevrejskom Svetom pismu, koje se u grčkom često predstavlja rečju kurios (dok Maranata vrlo verovatno svedoči o istovetnom povezivanju već u aramejskom jevrejskom hrišćanstvu). Kao što potvrđuje Filipljanima 2:11, tamo gde se pojavljuje božansko ime, obožavanje ne može biti daleko. Moramo računati sa vrlo jasnim uključivanjem Isusa u identitet Gospoda JHVH, koje je Isusa uključilo i u obožavanje JHVH. To uključivanje bilo je toliko središnje da je od vrlo ranog doba ’one koji prizivaju ime Gospodnje’ učinilo odlikom koja definiše hrišćane.“ (Bauckham, Jesus and the God of Israel – God Crucified and Other Studies on the New Testament’s Christology of Divine Identity [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI/ Cambridge, U.K. 2008], 4. The Worship of Jesus in Early Christianity, 2. Origins, 129-130; podvučeno naglašavanje naše)

Sam Pavle je često molio Hrista, tražeći od njega da se vrati ili da izlije svoju naklonost na sve hrišćane kojima je pisao:

„Ako neko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, neka je anatema. Maran ata.[1] Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama.“ 1. Korinćanima 16:22-23

U jednoj prilici Pavle pominje kako je preklinjao Gospoda Isusa da ga izbavi od muke koju mu je nanosio Satanin anđeo:

„I da se ne bih pogordio zbog mnoštva otkrivenja, dade mi se žalac u tijelo, anđeo satanin, da mi pakosti, da se ne ponosim. Za njega triput Gospoda molih, da odstupi od mene; I reče mi: Dosta ti je blagodat moja; jer se sila moja u nemoći pokazuje savršena. Zato ću se najradije hvaliti svojim nemoćima, da se useli u mene sila Hristova. Zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama, u gonjenjima, u tjeskobama za Hrista; jer kada sam slab, onda sam silan.“ 2. Korinćanima 12:7-10

Još jedan pokazatelj ranohrišćanskog obožavanja jeste vršenje Gospodnje večere, koja je bila spomen na smrt Gospoda Isusa. Prema Pavlu, ona je bila sredstvo zajedništva sa vaskrslim Hristom:

„Kad se, dakle, sakupljate na jedno mjesto, ne jede se večera Gospodnja; Jer svako svoju večeru prije drugih jede, te jedan gladuje a drugi se opija. Zar nemate kuća da jedete i pijete? Ili prezirete Crkvu Božiju i sramotite one koji nemaju? Šta da vam kažem? Hoću li vas zato pohvaliti? Ne pohvaljujem. Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad bješe predan, uze hljeb, I zahvalivši prelomi i reče: Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje, koje se za vas lomi; ovo činite u moj spomen. Isto tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi Zavjet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, u moj spomen. Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe. Tako koji jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv tijelu i krvi Gospodnjoj. Ali čovjek neka ispituje sebe, i tako od hljeba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svijetom.“ 1. Korinćanima 11:29-32

Blaženi apostol takođe suprotstavlja vršenje Gospodnje večere paganskoj praksi prinošenja žrtava idolima, što je veoma značajno:

„Čaša blagoslova koju blagosiljamo, nije li zajednica krvi Hristove? Hljeb koji lomimo, nije li zajednica tijela Hristova? Jer jedan je hljeb, jedno smo tijelo mnogi, pošto se svi od jednoga hljeba pričešćujemo. Gledajte Izrailja po tijelu: koji jedu žrtve nisu li zajedničari žrtvenika? Šta, dakle, kažem? Da je idol nešto? Ili da je idolska žrtva nešto? Ne, nego da ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari sa demonima. Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku; ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i u trpezi demonskoj. Zar da razljutimo Gospoda? Jesmo li jači od njega?“ 1. Korinćanima 10:16-22

Pagani su pogrešno mislili da prinose žrtve bogovima koji su stvarni, dok su u stvarnosti prinosili žrtve demonima.

S tim u vezi, činjenica da Pavle suprotstavlja Gospodnju trpezu paganskim žrtvama idolima ukazuje na to da je apostol verovao da je Isus predsedavajuće Božanstvo koje se obožava kroz taj verski obred. Zapazite niz suprotstavljanja:

Zajedništvo u Gospodnjoj krvi i telu (10:16; 11:27)	Zajedništvo sa demonima (10:20)
Čaša Gospodnja (10:21a; 11:27)	Čaša demona (10:21a)
Trpeza Gospodnja (10:21b)	Trpeza demona (10:21b)
Upoređeno sa jedenjem žrtava prinesenih Bogu (10:18)	Jedenje žrtava prinesenih demonima (10:20)