Ponovni osvrt na pitanje Isusovog opraštanja grehova

Hristofob i vrhunski takijista Paul Bilal Williams objavio je link ka snimku jednog takozvanog hrišćanina unitarijanca koji pokušava da razobliči izričito svedočanstvo jevanđelja o Isusovom suštinskom ovlašćenju da oprašta grehe. Williams piše:

„Ko može opraštati grijehe osim jednoga Boga?“ Zanimljivo tumačenje ovog stiha od strane jednog unitarijanskog hrišćanina. Iznenađujuće je što govornik ne pominje Matejevu verziju ove priče: „A narod vidjevši, zadivi se i proslavi Boga, koji je dao takvu vlast ljudima.“ Dakle, Matej 9 jasno pokazuje da Isus nije tvrdio da je božanski, uprkos onome što su njegovi neprijatelji lažno tvrdili: Isusu je kao čoveku Bog dao to ovlašćenje. Na drugim mestima u jevanđeljima i učenici imaju udela u tom istom ovlašćenju. (Marko 2:7 – „Ko može opraštati grijehe osim jednoga Boga?“)

Williams se nikada ne umara od iznošenja istih starih prigovora ad nauseam ad infinitum, iako je potpuno svestan da smo se već pozabavili pitanjem reakcije mnoštva, kao što dokazuju sledeći članci i pobijanja:

Sada, pre nego što još jednom pređemo na razmatranje Williamsovih tvrdnji, navešćemo Matejevu verziju Isusovog isceljenja uzetog čoveka, kako bi čitaoci sami videli kontekst:

„I ušavši u lađu, pređe i dođe u svoj grad. I gle, donesoše mu oduzetoga koji ležaše na odru. I vidjevši Isus vjeru njihovu, reče oduzetome: Ne boj se, čedo, opraštaju ti se grijesi tvoji. I gle, neki od književnika rekoše u sebi: Ovaj huli na Boga. A Isus, vidjevši pomisli njihove, reče: Zašto vi zlo mislite u srcima svojim? Jer šta je lakše, reći: Opraštaju ti se grijesi; ili reći: Ustani i hodi? Ali da znate da vlast ima Sin Čovječiji na zemlji opraštati grijehe; tada reče oduzetome: Ustani, uzmi odar svoj i idi domu svome. I ustavši, otide domu svome. A narod vidjevši, zadivi se i proslavi Boga, koji je dao takvu vlast ljudima.“ Matej 9:1-8 – up. Marko 2:1-12; Luka 5:17-26

Kao što smo već objasnili u prethodnim raspravama, Isusov odgovor na optužbu za bogohuljenje, npr. „da znate da vlast ima Sin Čovječiji na zemlji opraštati grijehe“, pokazuje da je tvrdio kako poseduje božansku sposobnost da oprašta prestupnicima. Zapravo, Hristos je prikazan kao onaj koji poseduje i druge jedinstvene sposobnosti koje Stari zavet pripisuje jedino Jahveu, naročito isceljivanje bolesti i poznavanje unutrašnjih misli ljudskih srca:

„Ne bi li Bog iznašao to? Jer on zna tajne u srcu.“ Psalam 44:21

„Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj nijednoga dobra što ti je učinio. On ti prašta sve grijehe i iscjeljuje sve bolesti tvoje; Izbavlja od groba život tvoj, vjenčava te dobrotom i milošću;“ Psalam 103:2-4

„Svaku molbu i svaku molitvu koja bude od koga god čovjeka ili od svega tvojega naroda Izrailja, ko pozna muku srca svojega i podigne ruke svoje u ovom domu, Ti čuj s neba, iz stana svojega, i smiluj se i učini i podaj svakome po svijem putovima njegovijem koje znaš u srcu njegovu; jer ti sam znaš srca svijeh sinova čovječijih“ 1. Carevima 8:38-39

Sve ovo utvrđuje da je Isus onaj koji lično oprašta grehe tom čoveku, po tome što je božanski Sin čovečji. Isus u suštini kaže da, kao što Bog Otac ima ovlašćenje da oprašta grehe sa neba, tako i Sin čovečji ima istu sposobnost da čini isto dok je na zemlji.

Rečima poznatog biblijskog stručnjaka Roberta H. Gundryja:

„… Isus oslovljava uzetog čoveka rečju ’Čoveče’ radi igre reči sa izrazom ’Sin čovečji’, koji će ubrzo upotrebiti za sebe (5:24). Poenta te igre reči jeste da je Isus kao ljudsko biće oprostio grehe drugom ljudskom biću… Ali ko je oprostio njegove grehe? Isus to nije rekao. Međutim, književnici i fariseji razumeju ga tako da je on sam oprostio grehe uzetom čoveku i stoga njegovu izjavu smatraju bogohulnom, budući da po njihovom shvatanju jedino Bog može opraštati grehe. Isus je izrekao samo jednu izjavu, pa bismo očekivali da ga književnici i fariseji optuže za ’bogohuljenje’ (jednina). Ali oni su toliko ogorčeni da ga optužuju za ’bogohuljenja’ (množina), kao da svaka reč njegove izjave predstavlja zasebno bogohuljenje. Navodno su se ta bogohuljenja sastojala u tome što je Isus prisvajao sebi isključivo božansko pravo — pravo opraštanja grehova. Takvo prisvajanje, rezonuju oni, kleveće Boga, jer ga rečima lišava ovlašćenja koje jedino on poseduje. (’Bogohuljenje’ znači ’kleveta’.)… Zato Isus pristupa dokazivanju da kao Sin čovečji (o kom samooznačavanju vidi komentare na Marko 2:10-11) ima ovlašćenje na zemlji da oprašta grehe, baš kao što Bog ima takvo ovlašćenje na nebu. Drugim rečima, Isus se slaže sa književnicima i farisejima da su njegove reči ’Čoveče, oprošteni su ti gresi’ značile da je on, Isus, tvrdio da im on oprašta…“ (Robert H. Gundry, Commentary on the New Testament: Verse-by-Verse Explanations with a Literal Translation [Baker Academic, Grand Rapids, MI 2010], str. 245; podebljanje naše)

Ovo dodatno potvrđuje činjenica da Matej započinje svoje jevanđelje identifikujući Hrista kao Boga koji je došao da prebiva sa svojim narodom:

„Pa će roditi sina, i nadjeni mu ime Isus; jer će on spasti narod svoj od grijeha njihovih. A sve se ovo dogodilo da se ispuni što je Gospod kazao preko proroka koji govori: Eto, djevojka će začeti, i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuil, što će reći: S nama Bog.“ (Meth’ hemon ho theos) Matej 1:21-23

Ovde anđeo objašnjava Josifu da je razlog zbog kojeg će dete biti nazvano Isus (na hebrejskom Ješua, što znači „Jahve je spasenje“) taj što je došao da lično spase svoj narod od njegovih grehova — a to je božanska funkcija koju hebrejska Biblija pripisuje jedino Jahveu. O ovome uskoro više.

Matej zatim kaže da se to dogodilo da bi se ispunilo starozavetno proroštvo da će sam Bog biti sa svojim narodom.

Da Matej veruje kako je Isus sam Bog koji je došao da spase svoj narod, lako se može pokazati iz onoga što piše na kraju svog jevanđelja:

„Učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka.“ (ego meth’ hymon eimi pasas) Matej 28:20

Matej završava svoje jevanđelje ponovnim potvrđivanjem onoga što je izneo na početku, naime, da je Isus Bog koji je došao da bude sa svim svojim narodom do svršetka veka.

Matej nam takođe pokazuje na koji način Isus namerava da iskupi vernike od njihovih grehova:

„Kao što ni Sin Čovječiji nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge.“ Matej 20:28

„I kad jeđahu, uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova.“ Matej 26:26-28

Isus dolazi da oprosti prestupe svog naroda prinoseći svoj život kao žrtvenu otkupninu.

A jedini način na koji je Hristos mogao da izbavi ljude od njihovih prestupa umirući kao žrtva pomirenja jeste da je on Jahve Bog, jer hebrejska Biblija ne samo da kaže da je Jahve onaj koji iskupljuje svoj narod od njegovih grehova:

„Ako ćeš na bezakonje gledati, Gospode – Gospode, ko će ostati? Ali je u tebe praštanje da bi te se bojali.“… „Neka čeka Izrailj Gospoda; jer je u Gospoda milost, i velik je u njega otkup. I on će otkupiti Izrailja od svijeh bezakonja njegovijeh.“ Psalam 130:3-4, 7-8

Ona takođe sasvim jasno tvrdi da nijedno puko stvorenje nije u stanju da iskupi ni jedan jedini život, a kamoli bezbroj njih:

„Čovjek neće nikako brata osloboditi, neće dati Bogu otkupa za nj. Velik je otkup za dušu, i neće biti nigda Da ko dovijeka živi i ne vidi groba.“… „Ali će Bog dušu moju izbaviti iz ruku paklenih; jer me on prima.“ Psalam 49:7-9, 15

A jedini način na koji Isus može lično da bude sa svim svojim sledbenicima u isto vreme, gde god da se oni nalaze, jeste da je Hristos sveprisutan i sveznajući. Ipak, jedini način da poseduje takva svojstva jeste da je Bog.

Ovo objašnjava zašto je Hristu dato ime Ješua, tj. „Jahve je spasenje“, jer je očigledno da se jevanđelist svojski trudi da potvrdi kako je sam Isus Jahve Bog ovaploćen (iako nije ni Otac ni Sveti Duh), koji je došao da donese spasenje svima koji veruju u njega. Kao što Gundry piše:

„… Josif treba da ga usvoji kao svoje zakonito, mada ne i biološko potomstvo. On mora da uvede Isusa u Davidovu lozu kako bi Isus postao mesijanski kralj. Imenovanje od strane Marije ne bi bilo dovoljno. Ali da bi se bilo kralj, mora se postupati kao kralj, spasavajući svoj narod od tlačenja (uporedi 1. Samuilova 10:25-27, naročito 27a, sa 1. Samuilova 11:1-11), baš kao što je David činio (2. Samuilova 5:1-3). Isusovo Davidovo kraljevstvo podrazumeva da će ’on sam spasti svoj narod’, kao što je naznačeno u ličnom imenu koje treba da mu se da. Jer prema narodnoj etimologiji, ’Isus’, grčki oblik hebrejskog imena ’Jošua’, znači ’Gospod [je] spasenje’. Da bi izvukao to značenje, anđeo citira Psalam 130:8, ali psalmistino ’iskupiće’ zamenjuje sa ’spašće’, radi tešnje veze sa značenjem imena ’Isus’. Takođe, ’svoj narod’ zamenjuje psalmistin ’Izrailj’, jer će se Isusov narod pokazati kao etnički sveobuhvatna crkva, a ne Izrailj (vidi 16:18, gde on kaže ’moju crkvu’; 3:12, gde Jovan Krstitelj govori o ’njegovoj [Isusovoj] pšenici’ [uporedi 21:43]). A ’od njihovih grehova’ zamenjuje psalmistino ’od svih njegovih [Izrailjevih] bezakonja’ da bi se unapred nagovestilo Isusovo opraštanje grehova (9:1-8; 26:28), a time i izbavljenje od njihovih tlačiteljski osuđujućih posledica. Naglašeno ’on sam’ ističe Isusa kao Spasitelja; i taj naglasak vodiće ka potvrđivanju njegovog božanstva, jer jedino božanstvo može spasti od grehova opraštajući ih… U Psalmu 130:7-8 ’Gospod’ je taj koji će iskupiti Izrailja od svih njegovih bezakonja. Tako je ovde kod Mateja Isus kao ’Bog s nama’ onaj koji će spasti svoj narod od njihovih grehova. On je ’s nama’ KAO BOG, ne u statičnom prisustvu, nego u spasiteljskom delovanju… ’Gle’ skreće posebnu pažnju na Marijino začeće devicom i rođenje Isusa. Ali Matej zamenjuje Isaijino ’I ona će mu nadenuti ime Emanuil’ sa ’I oni će mu nadenuti ime Emanuil’. ’Oni’ su Isusova crkva, upravo pomenuti narod koji će on spasti od njihovih grehova. A on će ih spasti od njihovih grehova zato što će oni, za razliku od Izrailja u celini, ispovediti da je on ’Bog s nama’. Transliteracija hebrejskog ’Emanuil’ omogućava Mateju da izvuče njegovo značenje: ’Bog [je] s nama’. Isus je sa svojim narodom da bi ga spasao od njegovih grehova, ne samo u ime Boga, NEGO KAO BOG (uporedi umetanje Isusa kao ’Sina’ između ’Oca’ i ’Svetoga Duha’ u 28:19).“ (Gundry, Commentary on the New Testament, str. 4; podebljanje i verzal naši)

Imajući sve prethodno u vidu, sasvim je jasno da Matejevo jevanđelje ne prikazuje Isusa kao pukog čoveka kome je Bog dao ovlašćenje da u Božje ime oprašta grehe. Naprotiv, dokazi uverljivo pokazuju da taj jevanđelist želi da njegovi čitaoci veruju kako je Hristos sam Jahve Bog koji je postao telo da bi iskupio svoj narod od njegovih prestupa.

Konačno, drugi veliki problem sa Williamsovim stanovištem jeste to što, čak i kada bismo prihvatili tvrdnju da Matej 9:8 govori kako je Bog dao ljudima ovlašćenje da u njegovo ime opraštaju grehe, to i dalje ne bi dokazalo da Hristos nije Bog. Jasno je da je, iz Matejeve perspektive, Bog koji je dao takvo ovlašćenje ljudima zapravo sam Gospod Isus Hristos! Kao što Gundry objašnjava:

„… Ovde oni sami od sebe umišljaju da Isus huli. Očigledno je da izjednačavaju njegovo objavljivanje oproštenja sa bogohuljenjem. Ali huliti znači nekoga klevetati. Matej ne kaže koga su oni umišljali da Isus huli. Za trenutak, dakle, pažnja se usredsređuje isključivo na to umišljanje kao takvo. ’Videvši njihove misli’ prikazuje Isusa kao onoga koji čita misli i stoji u kontrastu sa ’videvši njihovu veru’ u 9:2. Drugim rečima, umišljanje književnika da Isus huli stoji u kontrastu sa verom onih koji su mu doveli uzetog čoveka… ’Ali da biste znali da Sin čovečji … ima ovlašćenje’ stoji u kontrastu sa njihovim ’pomišljanjem zla’. O ’Sinu čovečjem’ vidi komentare na Marko 2:10-11. ’Ovlašćenje da oprašta grehe’ ukazuje na to da je Isus kao ’Sin čovečji na zemlji’ sam opraštao grehe, a ne da je tek objavljivao da je Bog na nebu oprostio grehe. To jest, nebeska figura nalik čoveku iz Danilo 7:13-14 vršila je takvo ovlašćenje na zemlji u ličnosti Isusa, jer Isus jeste ta figura… Kao i u 4:25-5:1; 7:28; 8:1, 18, ’mnoštva’ predstavljaju Isusove učenike koji se, za razliku od skeptičnih književnika, boje Boga i slave ga (uporedi 10:28; 15:31; 17:6). Budući da je Isus oprostio grehe uzetom čoveku, očekivali bismo da Bog bude opisan kao onaj ’koji je dao takvo ovlašćenje Sinu čovečjem’, to jest Isusu. Umesto toga, Bog je opisan kao onaj ’koji je dao takvo ovlašćenje ljudima’ (obrati pažnju na množinu). Ko su ti ljudi? Teško da se mogu razlikovati od Isusovih učenika, koje je Matej upadljivo nazvao ’ljudima’ kada je Isus utišao oluju (8:27). Tamo ih je tako nazvao da bi ih postavio kao kontrast božanstvu. Tako i ovde. Drugim rečima, Isus je ’Bog s nama’ (1:23) koji svojim učenicima kao ljudima daje ovlašćenje da opraštaju grehe. Učenici imaju udela u NJEGOVOM božanskom ovlašćenju da opraštaju grehe na zemlji (uporedi 16:19; 18:18; 20:23). I kao što je njegovo isceljenje uzetog čoveka pokazalo njegovo ovlašćenje da oprašta grehe na zemlji, tako će i ovlašćenje koje će dati svojim učenicima da izgone demone i isceljuju bolesne (10:1) pokazati učeničko ovlašćenje da opraštaju grehe na zemlji. Za Mateja je, dakle, Isus Bog kojega se mnoštva onih koji ispovedaju da su učenici boje i kojega slave; a Isusovo opraštanje i isceljenje uzetog čoveka pruža model za njihovo sopstveno opraštanje grehova u Isusovo ime i za činjenje čudesnih isceljenja koja potkrepljuju to oproštenje. (Ali ne treba da ovlašćenje učenika da opraštaju grehe počinjene protiv Boga zamenimo njihovom obavezom da opraštaju onima koji su zgrešili protiv njih.)“ (Gundry, str. 35; podebljanje naše)

Da je Gundryjeva egzegeza ispravna, lako se može dokazati iz činjenice da prema sva tri sinoptička jevanđelja Isus jeste onaj koji svojim učenicima daje silu i ovlašćenje da čine čuda u njegovo ime:

„I dozvavši svojih dvanaest učenika, dade im vlast nad duhovima nečistim da ih izgone, i da iscjeljuju od svake bolesti i svake nemoći.“… „Ovu Dvanaestoricu posla Isus i zapovjedi im govoreći: Na put neznabožaca ne idite, i u grad samarjanski ne ulazite. Nego idite najprije izgubljenim ovcama doma Izrailjeva! I hodeći propovijedajte i kazujte da se približilo Carstvo nebesko. Bolesne iscjeljujte, gubave čistite, mrtve dižite, demone izgonite; na dar ste dobili, na dar i dajite.“ Matej 10:1, 5-8

„I iziđe na goru i dozva one koje sam htjede, i dođoše mu. I postavi Dvanaestoricu, da budu s njim, i da ih šalje da propovijedaju, I da imaju vlast iscjeljivati bolesti i izgoniti demone“ Marko 3:13-15

„I dozva Dvanaestoricu, i poče ih slati dva i dva, i davaše im vlast nad duhovima nečistim. I zapovjedi im da ništa ne uzimaju na put osim štapa: ni torbe, ni hljeba, ni novaca u pojasu; Nego obuveni u sandale, i ne oblačiti dvije haljine. I reče im: Gdje uđete u dom, ondje ostanite dok ne iziđete odande. I ako vas koji ne prime i ne poslušaju vas, izlazeći odande otresite prah sa nogu svojih za svjedočanstvo njima. Zaista vam kažem: Lakše će biti Sodomu i Gomori u dan Suda nego gradu onome. I otišavši propovijedahu da se pokaju. I demone mnoge izgonjahu; i pomazivahu uljem mnoge bolesnike, i iscjeljivahu.“ Marko 6:7-13

„Sazvavši pak Dvanaestoricu učenika svojih, dade im silu i vlast nad svim demonima, i da liječe od bolesti. I posla ih da propovijedaju Carstvo Božije, i da iscjeljuju bolesne.“ Luka 9:1-2

Posle jednog misionarskog putovanja, učenici su bili toliko ushićeni što su mogli da potčine i obuzdaju nečiste duhove u ime Gospoda Isusa:

„Vratiše se pak Sedamdesetorica sa radošću govoreći: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u ime tvoje. A on im reče: Vidjeh satanu gdje pade sa neba kao munja. Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi. Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima.“ Luka 10:17-20

Niti su učenici bili jedini koji su izgonili demone u Isusovo ime:

„Odgovori mu Jovan govoreći: Učitelju, vidjesmo jednoga koji ne ide za nama; a tvojim imenom izgoni demone; i zabranismo mu, jer ne ide za nama. A Isus reče: Ne branite mu; jer nema nikoga koji bi imenom mojim čudo činio i mogao odmah zlo govoriti o meni“ Marko 9:38-39

„A Jovan odgovarajući reče: Nastavniče, vidjesmo jednoga gdje imenom tvojim izgoni demone, i zabranismo mu, jer ne ide s nama za tobom. I reče mu Isus: Ne zabranjujte, jer nije protiv vas; a ko nije protiv vas, s vama je.“ Luka 9:49-50

Sve ovo dokazuje da je za Mateja Isus Bog koji daje ovlašćenje ljudima, poput svojih učenika, da čine čuda i objavljuju oproštenje grehova u njegovo ime, njegovim ovlašćenjem, za njegov račun i na njegovu slavu!

Toliko o Williamsovoj tiradi protiv vaskrslog Gospoda i besmrtnog Spasitelja Isusa Hrista, Očevog voljenog i jedinstvenog Sina.

Ako Gospod Isus da, uskoro slede još pobijanja Williamsovih tirada.