Odgovor na lažne optužbe Pola Vilijamsa, 3. deo

Nastavljamo našu raspravu.

Vilijams bi takođe želeo da se osvrnem na njegovu zloupotrebu Isusovih reči upućenih bogatom mladom vladaru, koje se nalaze u Marko 10:17-25 i Matej 19:16-24 (kao i u Luka 18:18-25). Budući da mi upućuje jeftin udarac tvrdeći da možda nisam čuo njegovo pozivanje na ovaj odlomak i njegovo objašnjenje tokom debate, biće mi zadovoljstvo da se pozabavim njegovim pogrešnim čitanjem teksta.

Evo kako taj odlomak glasi kod Marka:

„I kad iziđe na put, pritrča neko, i kleknuvši na koljena pred njim, pitaše ga: Učitelju blagi, šta mi treba činiti da naslijedim život vječni? A Isus mu reče: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednoga Boga. Zapovijesti znaš: Ne čini preljube; ne ubij; ne ukradi; ne svjedoči lažno; ne čini nepravde nikome; poštuj oca svojega i mater. A on odgovarajući reče mu: Učitelju, sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje. A Isus pogledavši na nj, omilje mu, i reče mu: Još ti jedno nedostaje: idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; i dođi, uzmi krst svoj i hajde za mnom. A on se snuždi zbog ove riječi, i otide žalostan; jer bijaše vrlo bogat.“ Marko 10:17-22

Tvrdnja koja se iznosi jeste da Isus ne samo da poriče da spasenje dolazi kroz njegovu žrtvenu smrt ili kroz veru u njega, nego čak odbacuje i tvrdnju da je dobar, jer je jedino Bog suštinski i po svojoj prirodi dobar. Vilijams i drugi ovo tumače tako da je Isus poricao da je Bog.

Da bismo ispravno razumeli šta je Isus ovde mislio, od životne je važnosti da ispitamo Hristove izjave u neposrednom i širem kontekstu Markovog jevanđelja. Uostalom, priča o bogatom čoveku dolazi nakon što je Marko već pružio znatnu količinu podataka o Hristu, kako bi nam pomogao da razumemo ko je Isus tačno mislio da jeste. Prosto zanemariti sve što prethodi ovom konkretnom poglavlju znači naneti veliku nepravdu Marku.

Počinjemo od samog početka Markovog jevanđelja:

„Početak jevanđelja Isusa Hrista, Sina Božijega. Kao što je pisano kod proroka: Evo ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim, koji će pripremiti put tvoj pred tobom. Glas vapijućeg u pustinji: Pripremite put Gospodnji, poravnite staze njegove. Pojavi se Jovan krsteći u pustinji, i propovijedajući krštenje pokajanja za oproštenje grijehova.“ Marko 1:1-4 – up. Matej 3:1-3; Luka 3:1-6; Jovan 1:14-15, 23

U svom uvodu Marko citira dva starozavetna teksta, naime Malahija 3:1 i Isaija 40:3, da bi pokazao da su događaji o kojima piše bili odavno najavljeni u spisima proroka.

Prema tim konkretnim proročanstvima, biće poslat glasnik da pripremi narod za dolazak samog Jahvea, Boga Svemogućeg:

„Glas je nekoga koji viče: Pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našemu. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i što je krivo neka bude pravo, i neravna mjesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospodnja, i svako će tijelo vidjeti; jer usta Gospodnja govoriše. Glas govori: Viči. I reče: Šta da vičem? Da je svako tijelo trava i sve dobro njegovo kao cvijet poljski. Suši se trava, cvijet opada kad duh Gospodnji dune na nj; doista je narod trava. Suši se trava, cvijet opada; ali riječ Boga našega ostaje dovijeka. Izidi na visoku goru, Sione, koji javljaš dobre glase; podigni silno glas svoj, Jerusalime, koji javljaš dobre glase; podigni, ne boj se. Kaži gradovima Judinijem: Evo Boga vašega. Evo, Gospod Bog ide na jakoga, i mišica će njegova obladati njim; evo, plata je njegova kod njega i djelo njegovo pred njim. Kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u njedrima će ih nositi, a dojilice će voditi polako.“ Isaija 40:3-5, 9-11

I:

„Evo, ja ću poslati anđela svojega, koji će pripraviti put preda mnom, i iznenada će doći u crkvu svoju Gospod, kojega vi tražite, i anđeo zavjetni, kojega vi želite, evo doći će, veli Gospod nad vojskama.“ Malahija 3:1

Da Malahija govori kako će sam Bog doći, očigledno je iz činjenice da se reči ha adon u starozavetnim Pismima koriste isključivo za Jahvea. Primer za to:

„I umjesto mirisa biće smrad, i umjesto pojasa raspojasina, umjesto pletenica ćela, umjesto širokih skuta pripasana vreća, i umjesto ljepote ogorjelina.“ Isaija 3:24 – up. 3:1; 10:16, 33; 19:4; Mihej 4:13

Malahija takođe kaže da Gospod dolazi u svoj hram, što dodatno potvrđuje da je Onaj koji dolazi Bog Svemogući, budući da starozavetni spisi jasno pokazuju da je hram sagrađen za slavu Jahvea (up. 1. Dnevnika 29:1; 2. Dnevnika 6:1-2).

Marko nam kaže da je taj glasnik bio Jovan Krstitelj. Isus lično potvrđuje da je Krstitelj bio glasnik za kojeg je Malahija rekao da će doći da pripremi put za dolazak samog Gospoda:

„Jer on je taj o kojem je pisano: Eto, ja šaljem anđela svoga pred licem tvojim, koji će pripraviti put tvoj pred tobom.“ Matej 11:10 – up. Luka 7:27

Ono što ovo čini prilično zapanjujućim jeste da se sva četiri jevanđelja slažu da je Jovan Krstitelj bio poslat da pripremi put za Gospoda Isusa. To znači da je, što se jevanđelja tiče, Isus Hristos zapravo Gospod Bog koji je trebalo da dođe u svoj hram i prebiva među svojim narodom!

Štaviše, Isus ide toliko daleko da sebe poistovećuje sa Onim koji će činiti ono što Isaija 40 kaže da Jahve čini, naime da će svakome uzvratiti!

„Jer će doći Sin Čovječiji u slavi Oca svojega sa anđelima svojim, i tada će uzvratiti svakome po djelima njegovim.“ Matej 16:27 - up. Otkrivenje 2:18-23; 22:12-13, 16, 20

Ovaj govor takođe odzvanja onim što je prorok Isaija kasnije rekao o Jahveu, a zapravo je učenje koje je uobičajeno u proročkim spisima:

„Evo, Gospod oglasi do krajeva zemaljskih; recite kćeri Sionskoj: Evo, Spasitelj tvoj ide; evo, plata je njegova kod njega i djelo njegovo pred njim.“ Isaija 62:11 - up. 59:18

„Podaj im, Gospode, po djelima njihovijem; po zlomu postupanju njihovu; po djelima ruku njihovijeh podaj im, podaj im što su zaslužili.“ Psalam 28:4 - up. 62:12; Priče Solomonove 24:12; Jeremija 17:10; 25:13-14

U svetlu prethodno rečenog, može li dokaz biti jasniji da Marko i ostala jevanđelja potvrđuju apsolutno božanstvo Hrista?

Za slučaj da Vilijams i dalje sumnja da je to ono što Marko i ostali svedoci zaista govore, iznosimo naš argument u obliku logičkog silogizma, kako mu ova veoma važna činjenica ne bi promakla.

A. I Isaija i Malahija govore o izaslaniku koji se šalje da pripremi narod za dolazak Jahvea Boga.

B. Sva četiri jevanđelja se slažu da je Jovan Krstitelj bio taj izaslanik.

C. Ta ista jevanđelja takođe svedoče da je Krstitelj došao da pripremi narod za dolazak Gospoda Isusa.

D. Ovo, dakle, dokazuje da je Isus Hristos Jahve Bog Svemogući prema sva četiri jevanđelja!

Ipak, ovo nije kraj priče što se Marka tiče. Marko dalje navodi reči Krstitelja o Ličnosti Hrista:

„I propovijedaše govoreći: Dolazi za mnom jači od mene pred kim ja nisam dostojan sagnuti se i odriješiti remena na obući njegovoj. Ja vas krstih vodom, a on će vas krstiti Duhom Svetim.“ Marko 1:7-8 – up. Matej 3:11-12; Luka 3:15-17; Jovan 1:32-33

Izjavljujući da nije dostojan da odveže remen Isusovih sandala, Krstitelj je praktično ukazivao na to da nije bio dovoljno dobar ni da bude Hristov rob, budući da je posao slugu bio da odvezuju sandale gostiju i da im obezbede vodu za noge. Ovo zapanjujuće priznanje postaje utoliko izuzetnije kada imamo na umu da je sam Hristos rekao da nijedno ljudsko biće rođeno do Jovanovog vremena nije bilo veće od Krstitelja (up. Matej 11:11; Luka 7:28).

Dakle, ako najveći čovek koji je do tada živeo nije bio ni dostojan da bude Isusov sluga, šta to onda govori o Ličnosti Hrista?

Ako ovo već nije dovoljno zapanjujuće, Krstitelj dalje kaže da će Hristos krštavati pojedince Svetim Duhom, što je funkcija koju Stari zavet pripisuje jedino Jahveu!

Proročko svedočanstvo je jasno da je Jahve taj koji izliva svog Svetog Duha na svoje sluge:

„I poznaćete da sam ja usred Izrailja, i da sam ja Gospod Bog vaš, i da nema drugoga, i narod moj neće se posramiti dovijeka. I poslije ću izliti Duh svoj na svako tijelo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti Duh svoj;“ Joil 2:27-29 – up. Isaija 32:14-15; 34:16; 40:1-3; 59:15b-21; Jezekilj 36:24-28; 37:12-14; 39:29

Dakle, to što Isus može da krštava ljude Svetim Duhom prosto je još jedan nedvosmislen dokaz da je Marko verovao da je Hristos Bog! Kao što sledeći evangelikalni naučnici objašnjavaju:

„Novozavetno tretiranje Duha Božjeg kao Duha Hristovog, a naročito njegovo učenje da je Isus Hristos poslao Duha da deluje u njegovo ime, jedan je od najupečatljivijih dokaza da su novozavetni pisci mislili o Isusu kao o Bogu. Kao što je Maks Terner tvrdio,

Jednostavno ne postoji analogija za to da neko uzvišeno ljudsko biće (ili bilo koje drugo stvorenje) _postane toliko sjedinjeno sa Bogom da bi se za takvu osobu moglo reći da ‚šalje u misiju‘ Božjeg Duha, i da kroz to proširuje sopstveno ‚prisustvo‘ i delovanje te uzvišene osobe na ljude na zemlji. Za Jevrejina, takav odnos prema Duhu i takvo delovanje u Duhu ili kroz Duha izgleda da su nužno, neotuđivo, i stoga na osobit način, Božji.24 …

„Mehrdad Fatehi, u svojoj doktorskoj disertaciji o odnosu Duha prema vaskrslom Gospodu u Pavlovim spisima, tvrdi da se ‚Pavlova upotreba govora o Duhu u vezi sa Hristom … ne može smatrati prosto još jednim slučajem u kojem Bog prenosi jednu od svojih funkcija ili prerogativa na nekog glavnog posrednika.‘ To je zato što ‚Duh ne stoji za jednu od Božjih funkcija, nego za samog Boga kada on neposredno deluje da bi izvršio takve funkcije.‘ On zaključuje: ‚Možda je moguće da Bog — a svedočanstvo iz judaizma pokazuje da se to smatralo mogućim za njega — prenese ili podeli neke od svojih prerogativa ili funkcija, ali isto to svedočanstvo pokazuje da Jevrejima nije izgledalo verodostojno da misle o tome kako Bog prenosi ili deli samoga sebe, da tako kažemo, onako kako je bio prisutan i delatan kroz svoga Duha.25 Implikacija je da je Pavle mislio o Hristu kao o istinski božanskom.‘

Ako je govor o Duhu u judaizmu bio isključivo govor o Bogu, činjenica da se taj govor koristi da izrazi Hristovo prisustvo i delovanje na iste načine na koje je korišćen da izrazi Božje, utvrđuje da su Pavle i pavlovski vernici gledali na Hrista kao na ‚božanskog‘.26“ (Putting Jesus In His Place, 4. deo, 17. poglavlje, str. 220-221; podebljani naglasak naš)

Čak i jedan od Vilijamsovih omiljenih novozavetnih naučnika, Džejms D. G. Dan, izjavljuje da se Duh odnosi na Božje sopstveno prisustvo i silu koje on ispoljava unutar stvorenja, a naročito prema svom narodu:

„Iako u jevrejskoj misli nalazimo izvesno preklapanje između anđela i duha(ova), Duh Božji se prirodnije shvatao kao tesno poistovećen sa Bogom, kao dimenzija ili vid Boga, ili kao način opisivanja Božjeg prisustva i sile. Na primer, u 1. Samuilovoj stanje cara Saula može se podjednako dobro opisati i kao ‚Duh Gospodnji otide od Saula‘ (1. Sam. 16,14) i kao ‚Gospod otide od Saula‘ (18,12). Budući da hebrejsko ruach ima raspon značenja od ‚vetar‘ do ‚dah‘ i ‚duh‘, vetar prilikom izraelskog prelaska preko Crvenog mora može se pesnički nazvati dahom (ruach) Božjih nozdrva. ‚Duh Božji‘ je sinonim za ‚dah Svemogućega‘. U Isaiji 31,3 sila ruach jeste razlikovna odlika Boga, baš kao što je slabost tela odlika ljudskih bića. Kod Isaije su ‚moj Duh‘, ‚Duh Gospodnji‘ i ‚Božji sveti duh‘ različiti načini govorenja o božanskom prisustvu, o božanskom ‚ja‘. Naročito kod Jezekilja ‚Duh‘ je sinonim za ‚ruku Gospodnju‘. A u Psalmu 139,7 ‚tvoj Duh‘ stoji u sinonimskom paralelizmu sa ‚tvojim prisustvom‘. Stoga jedva da iznenađuje što Pavle može da misli o Duhu Božjem kao analognom ljudskom duhu: ‚Duh sve ispituje, i dubine Božje. Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečjeg koji je u njemu?‘ (1. Kor. 2,10-11). Kao što se moglo govoriti o nečijem duhu kao o njegovom unutrašnjem biću, dimenziji ili vidu pre nego delu samoga sebe, tako se pretpostavlja da se o Duhu Božjem govorilo kao o jednom od načina poimanja toga kako je Bog delovao u odnosu na svoje stvorenje i svoj narod. Duh Božji je bio/jeste stvarno prisustvo Boga, Bog koji izdiše svoje nadahnuće u proroka i mudraca.“ (Dan, Did the First Christians Worship Jesus? The New Testament Evidence [Westminster John Knox Press, 2010], 3. Monotheism, heavenly mediators, and divine agents, 3.3. Spirit, Wisdom and Word, str. 72-73; podebljani naglasak naš)

Stoga, jedini način na koji je Hristos mogao da pošalje Božje sopstveno prisustvo i silu da ispune ljude i prebivaju u njima jeste ako je on sam ovaploćeni Bog. Jednostavno ne postoji način da se ova činjenica zaobiđe!

Marko takođe prikazuje Isusa kao onoga koji ima vlast da oprašta grehe počinjene protiv Boga i koji poseduje natprirodnu sposobnost da isceljuje sve bolesti i da tačno zna šta ljudi misle u sebi:

„A Isus vidjevši vjeru njihovu, reče oduzetome: Sinko, opraštaju ti se grijesi tvoji! A ondje sjeđahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim: Što ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grijehe osim jednoga Boga? I odmah razumjevši Isus duhom svojim da oni tako pomišljaju u sebi, reče im: Što tako pomišljate u srcima svojim? Šta je lakše? Reći oduzetome: Opraštaju ti se grijesi; ili reći: Ustani i uzmi odar svoj, i hodi? No da znate da vlast ima Sin Čovječiji na zemlji opraštati grijehe; reče oduzetome: Tebi govorim: Ustani i uzmi odar svoj, i idi domu svome. I usta odmah, i uzevši odar iziđe pred svima tako da se svi divljahu i slavljahu Boga govoreći: Nikada tako što ne vidjesmo.“ Marko 2:5-12 – up. Matej 9:1-8; Luka 5:18-26; 7:48-49

„Jer mnoge iscijeli, tako da navaljivahu na njega koji imahu rane da ga se dotaknu. I nečisti duhovi kad god bi ga vidjeli, pripadahu k njemu i vikahu govoreći: Ti si Sin Božiji.“ Marko 3:10-11

Ipak, prema Starom zavetu, jedino Jahve oprašta grehe, isceljuje sve bolesti i zna šta ljudi misle u svojim srcima! (Up. 1. Carevima 8:39, 46-50; 1. Dnevnika 28:9; Psalam 103:2-4; Isaija 43:25; Danilo 9:9; Mihej 7:18-19.)

A što se tiče Isusove moralne čistote i suštinske dobrote, Marko nam kaže da Hristos nije niko drugi do Svetac Božji koji ima potpunu vlast nad svim nečistim duhovima:

„I bijaše u sinagogi njihovoj čovjek s duhom nečistim i povika Govoreći: Prođi se, šta hoćeš od nas, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si, Svetac Božiji. I zaprijeti mu Isus govoreći: Umukni i iziđi iz njega! I strese ga duh nečisti, i povika iza glasa i iziđe iz njega. I svi se zaprepastiše tako da pitahu jedan drugoga govoreći: Šta je ovo? I kakva je ovo nauka nova, da s vlašću zapovijeda i duhovima nečistim, i slušaju ga?“ Marko 1:23-27

Luka nam kaže da je Isus bio apsolutno svet od samog svog začeća!

„A Marija reče anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? I odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji.“ Luka 1:34-35 – up. Jovan 6:69; Dela apostolska 3:14-15; 7:52; 22:14

Sam Otac svedoči da je savršeno zadovoljan Hristom, svojim ljubljenim Sinom, što ne bi bilo moguće da je Isus bilo šta manje od apsolutno dobrog:

„I odmah izlazeći iz vode vidje nebesa gdje se otvaraju i Duh kao golub silazi na njega. I glas dođe s neba: Ti si Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji.“ Marko 1:10-11 – up. Jovan 8:29

Zaista, Hristova čistota i dobrota su takve da je on u stanju da iskupi mnoge pojedince svojom žrtvenom smrću na krstu:

„Jer Sin Čovječiji nije došao da mu služe nego da služi, i da dade život svoj u otkup za mnoge.“ Marko 10:45 – up. Matej 20:28; 1. Timoteju 2:6; Otkrivenje 5:9-10; 7:9-14

I:

„I kad jeđahu uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i dade im, i reče: Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im; i piše iz nje svi; I reče im: Ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge.“ Marko 14:22-24 – up. Matej 26:26-28; Luka 22:19-20

Sam anđeo je rekao Josifu da je jedan od razloga zbog kojih je Isus došao na svet bio da spase svoj narod od njihovih greha:

„Pa će roditi sina, i nadjeni mu ime Isus; jer će on spasti narod svoj od grijeha njihovih.“ Matej 1:21

Međutim, da bi Isus mogao bilo koga da iskupi od njegovih prestupa, on mora biti Bog, budući da Stari zavet jasno kaže da nijedan čovek nije u stanju da Jahveu ponudi otkup kojim bi spasao makar jedan ljudski život, a kamoli nebrojeno mnoštvo pojedinaca. Zato proročki spisi odlučno svedoče da jedino Bog iskupljuje ljude od njihovih greha i od smrti:

„Čovjek neće nikako brata osloboditi, neće dati Bogu otkupa za nj. Velik je otkup za dušu, i neće biti nigda Da ko dovijeka živi i ne vidi groba. Svi vide gdje umiru kao i neznalica i bezumnik što ginu, i ostavljaju drugima imanje svoje. Oni misle da će kuće njihove trajati dovijeka, i stanovi njihovi od koljena na koljeno; imenima svojim zovu zemlje; Ali čovjek u časti neće dugo ostati, izjednačiće se sa stokom koju kolju. Ovaj im se put čini probitačan, i koji za njima idu, hvale misli njihove; Ali će ih kao ovce zatvoriti u pakao, smrt će im biti pastir; i ujutru hodiće po njima pravednici, i oblik njihov zbrisaće pakao rastavivši ih s naseljem. Ali će Bog dušu moju izbaviti iz ruku paklenih; jer me on prima.“ Psalam 49:7-9, 14-15

I:

„Neka čeka Izrailj Gospoda; jer je u Gospoda milost, i velik je u njega otkup. I on će otkupiti Izrailja od svijeh bezakonja njegovijeh.“ Psalam 130:7-8

Sam Isus je, odmah nakon što je bogati čovek otišao od njega, rekao svojim sledbenicima da je ljudima nemoguće da sami sebe spasu. U savršenom saglasju sa nadahnutim starozavetnim spisima, Hristos potvrđuje da je jedino Bog kadar da bilo koga spase:

„I pogledavši oko sebe, Isus reče učenicima svojim: Kako je teško bogatima ući u Carstvo Božije! A učenici se zapanjiše na riječi njegove. A Isus opet odgovarajući reče im: Djeco, kako je teško onima koji se uzdaju u bogatstvo ući u Carstvo Božije! Lakše je kamili kroz iglene uši proći negoli bogatome u Carstvo Božije ući. A oni se veoma čuđahu govoreći u sebi: Pa ko se onda može spasti? A Isus pogledavši na njih reče: Ljudima je to nemoguće, ali Bogu nije; jer sve je moguće Bogu.“ Marko 10:23-27 – up. Matej 19:23-26; Luka 18:24-27

U svetlu gore navedenog, da li Vilijams zaista očekuje da poverujemo kako je u Marko 10:17-18 Hristos zapravo poricao svoju suštinsku dobrotu? Zar ne može da razazna iz izričitih izjava i Hrista i Marka, koje se nalaze širom ovog jevanđelja, da je Isus apsolutno svet i savršeno dobar, toliko da je kadar da svojim zamenskim stradanjem otkupi mnoge ljudske živote? I zar ne vidi kako ovo dokazuje da je Isus Bog?

Obratite pažnju na logiku koja stoji iza ovoga:

A. Nijedan čovek nije u stanju da otkupi drugo ljudsko biće, jer je cena previsoka. Zato je jedino Bog kadar da nekoga spase.

B. Isus je u stanju da iskupi čitavo mnoštvo pojedinaca svojom zamenskom smrću na krstu.

C. Isus, dakle, mora biti Bog da bi mogao bilo koga da spase.

Sledeći evangelikalni teolog izvrsno sažima dokaze iz Markovog jevanđelja koji pokazuju da je Isus Bog:

„… Marko je želeo da njegovi čitaoci znaju da je Isus ‚Sin Božji‘ u jedinstvenom smislu. Tako, kada Bog objavljuje da je Isus njegov Sin u 1,11 i 9,7, Markov grčki otkriva jedinstvenu prirodu tog sinovstva. U oba slučaja Marko koristi grčki pridev agapetos (‚jedini ljubljeni‘) u onome što grčki gramatičari nazivaju ‚drugi atributivni položaj‘. Pridev u tom položaju dobija poseban naglasak. I u 1,11 i u 9,7, dakle, Bog kaže da je Isus ‚moj sin – jedinstveno ljubljeni‘. Izgleda da prvosveštenik na Isusovom suđenju razume neobičnu konotaciju Isusove tvrdnje o božanskom sinovstvu u priči o zlim vinogradarima (12,6). Tražeći osudu, on postavlja Isusu naizgled zapanjujuće pitanje: ‚Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga?‘ (14,61).

„Jedinstvena priroda Isusovog odnosa prema Bogu očigledna je kroz čitav Markov narativ. Kada Isus oprašta grehe uzetome u 2,5, književnici s neodobravanjem pomišljaju: ‚Ko može opraštati grehe osim jedino Bog?‘ Iako je pitanje retoričko – književnici ga misle kao iskaz očigledne istine da je Isus prisvojio božanski prerogativ – ono navodi hrišćanskog čitaoca da misli o Isusu kao o onome koji dela onako kako Bog dela. Marko nas je naveo da mislimo o Isusu kao o Bogu. Ovaj utisak potvrđuje se u 4,41 kada, nakon utišavanja besne oluje, učenici pitaju: ‚Ko je ovaj da mu se i vetar i talasi pokoravaju?‘ Učenici znaju da je utišavanje besnih oluja posao Jahvea (Ps. 65,7; 89,9; 107,28-30), i njihovo pitanje podrazumeva ono nezamislivo – da kada su u prisustvu Isusa, oni su u prisustvu samoga Boga.

„Ista implikacija proizlazi iz Isusovog pitanja bogatom čoveku. Isus pita: ‚Zašto me zoveš dobrim? Niko nije dobar – osim jedino Bog‘ (10,18). Do ovog trenutka u narativu mi znamo da je Isus dobar; kao što su rekli stanovnici Dekapolja: ‚Sve je dobro učinio‘ (7,37). Ali ako je Isus dobar, a niko nije dobar osim jedino Bog, onda to podrazumeva da je Isus Bog.“ (Frenk Tilman, Theology of the New Testament: A Canonical and Synthetic Approach, [Zondervan, Grand Rapids, MI 2005], 3. poglavlje: Mark: The Death of God's Son As Good News, str. 63-64; podebljani naglasak naš)

Vilijams se u ovom trenutku možda pita zašto se Isus uopšte trudio da dovede u pitanje vladarevo ispovedanje, ako je Hristos izričito učio i istinski verovao da je suštinski dobar?

Odgovor je prilično jednostavan: Isusova poenta upućena tom čoveku jeste da, ako je zaista verovao da je Hristos dobar, onda to znači da mora verovati i da je Isus Bog, budući da je jedino Bog dobar. Ako je tako, onda taj čovek mora biti spreman da napusti sve što ima kako bi svim srcem sledio Isusa; u suprotnom, njegovo ispovedanje nije ništa drugo do prazna reč usmerena na laskanje Hristu. Kao što kontekst pokazuje, taj čovek nije istinski verovao u ono što je govorio, jer je odbio da se odrekne svog bogatstva radi Isusa.

Sad kad je to rečeno, obratite pažljivo pažnju na ono što Vilijams piše o ovoj perikopi:

Da li je gospodin S. Šamun primetio da Isus ne kaže tom čoveku da mora verovati u Isusa, niti da spasenje zavisi isključivo od toga da Isus umre kako bi okajao njegove grehe? Kao skroman Jevrejin, Isus prepoznaje da se svojstvo dobrote savršeno nalazi jedino u Bogu, a ne u njemu samome; da je iskreno pokoravanje zapovestima Tore glavni put ka spasenju, ali da je u slučaju ovog pojedinca nedostajala samo jedna stvar – trebalo je da razda svoje bogatstvo siromašnima i to bi mu donelo blago na nebu. Da li je gospodin S. Šamun pažljivo zapazio redosled?

Vilijamsove izjave pokazuju da on ili ne čita pažljivo svoje izvore, ili nema baš nikakvih problema da ih izvrće kako bi podržao svoju agendu i svoj pohod protiv biblijskog hrišćanstva. Obratite pažljivo pažnju na Hristove reči:

„A Isus pogledavši na nj, omilje mu, i reče mu: Još ti jedno nedostaje: idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; i dođi, uzmi krst svoj i hajde za mnom.“ Marko 10:21 – up. Matej 19:21; Luka 18:22

Da li se Vilijams potrudio da obrati pažnju na to kako Isus izričito govori mladiću da vršenje zapovesti nije dovoljno za spasenje, nego da je morao da se odrekne svog bogatstva kako bi sledio Hrista i bio potpun?

Zaista, sam Isus je izričito rekao svojim sledbenicima da ga moraju voleti više od svega i svakoga, i da moraju biti spremni da se odreknu svega radi njega, čak i sopstvenih života, ako žele da budu spaseni:

„I dozvavši narod sa učenicima svojim reče im: Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja, onaj će ga sačuvati. Jer kakva je korist čovjeku ako zadobije sav svijet a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za dušu svoju? Jer ko se postidi mene i mojih riječi u rodu ovome preljubotvornom i grješnom, i Sin će se Čovječiji postidjeti njega kad dođe u slavi Oca svojega sa svetim anđelima.“ Marko 8:34-38 – up. Matej 16:24-27; Luka 9:23-26

„Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga.“ Matej 10:37-39

„Iđaše pak s njime mnoštvo naroda, i obazrevši se reče im: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i djecu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik. I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik. Jer ko od vas, kad hoće da zida kulu, ne sjedne najprije da proračuna izdatke, da li može dovršiti? Da ne bi, kad postavi temelj pa ne mogne dovršiti, svi koji gledaju stali mu se rugati, Govoreći: Ovaj čovjek poče zidati, pa ne može da dovrši. Ili koji car, kad pođe u rat da se sukobi sa drugim carem, ne sjedne najprije i ne posavjetuje se da li je moćan sresti sa deset hiljada onoga što ide na njega sa dvadeset hiljada? Ako li nije, on pošalje izaslanstvo dok je onaj još daleko i moli za mir. Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik.“ Luka 14:25-27, 33

U svetlu ovoga, zar Vilijams ne vidi da Isusove sopstvene reči nepobitno dokazuju da spasenje dolazi kroz poverenje u njega i sleđenje njega, a ne kroz vršenje zapovesti Tore? Ili je bio previše zauzet pokušajem da natera jevanđelja da se uklope u njegove pretpostavke da bi uopšte primetio Hristove izričite izjave o ovome?

Vreme je da pređemo na sledeći deo mog pobijanja.