Odgovor na lažne optužbe Pola Vilijamsa, 2. deo

Nastavljamo sa našim pobijanjem.

Vilijams citira parabolu o cariniku i fariseju iz Luke 18:9-14 kao dodatnu ilustraciju da je čovek opravdan pred Bogom bez potrebe za Isusovom zamenskom žrtvom. Time ćemo se pozabaviti zajedno sa Vilijamsovom očiglednom zloupotrebom još jedne Isusove parabole, što me zapravo vodi ka Vilijamsovoj sledećoj tački.

Vilijams se nada da ću se osvrnuti na njegovo očigledno izvrtanje Isusove parabole o zlom sluzi koja se pominje u Mateju 18:21-35. Pošto ne želim da razočaram Vilijamsa, biće mi više nego drago da još jednom ukažem na njegovo krajnje selektivno navođenje izvora i grubo pogrešnu primenu Isusovih učenja.

Navedimo najpre kontekst kako bismo istakli ono što Vilijams sam nije bio u stanju da vidi:

„Tada mu pristupi Petar i reče: Gospode, koliko puta, ako mi zgriješi brat moj, da mu oprostim? Do sedam li puta? Reče mu Isus: Ne velim ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam. Zato je Carstvo nebesko slično čovjeku caru, koji htjede da se proračuna sa slugama svojim. I kad se poče računati, dovedoše mu jednoga dužnika od deset hiljada talanata. I budući da on nemaše čime vratiti, zapovijedi gospodar njegov da prodadu njega i ženu njegovu i djecu i sve što imaše, i da se naplati. No sluga taj pade i klanjaše mu se govoreći: Gospodaru, pričekaj me, i sve ću ti vratiti. A gospodar se sažali na onoga slugu, i pusti ga i dug mu oprosti. A kad iziđe sluga taj, nađe jednoga od svojih drugara koji mu bijaše dužan sto dinara, i uhvati ga i stade daviti govoreći: Daj mi što si dužan! Pade drugar njegov pred noge njegove i moljaše ga govoreći: Pričekaj me, i sve ću ti vratiti. A on ne htjede, nego ga odvede i baci u tamnicu dok ne vrati dug. Vidjevši pak drugari njegovi taj događaj, ožalostiše se veoma, i otišavši, objasniše gospodaru svojemu sve što se dogodilo. Tada ga pozva gospodar njegov, i reče mu: Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam ti, jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se smilovah? I razgnjevi se gospodar njegov, i predade ga mučiteljima dok ne vrati sve što mu je dugovao. Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih sagrješenja njihova.“ Matej 18:21-35

Kao prvo, primetite da je poenta parabole da se Petru ilustruje neophodnost opraštanja drugome, upravo kao što Bog oprašta naše prestupe protiv njega. Kao što apostol Pavle kaže:

„Zato primajte jedan drugoga, kao što je i Hristos primio vas na slavu Božiju.“ Rimljanima 15:7

„A budite među sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama.“ Efescima 4:32

„Podnoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi.“ Kološanima 3:13

(Napomena sa strane: Vilijams ne može da prigovori našem citiranju Pavla ovde radi objašnjenja Isusovih reči, budući da se on sam poziva na Pavlova uputstva o Evharistiji u 1. Korinćanima 11 da bi otklonio Isusove izjave na Poslednjoj večeri (upor. Marko 14:22-25; Matej 26:26-29; Luka 22:14-20). Dakle, ako je ovaj blaženi apostol dovoljno dobar da ga Vilijams koristi protiv jevanđelja, onda mora da prihvati činjenicu da je njegovo svedočanstvo dovoljno pouzdano i da se citira radi boljeg razumevanja značenja tih istih izvora.)

Stoga, Isus nije nameravao da izloži besedu o prirodi spasenja, tj. da li Bog oprašta nezavisno od Hristove pomirujuće smrti, da li je spasenje milošću kroz veru i pokajanje jedino itd.? Koristiti ovo da bi se opovrgla središnjost Isusove zamenske smrti prosto je promašeno, pošto ništa u paraboli ne govori o tom pitanju, te Vilijams u suštini argumentuje iz ćutanja.

To me vodi do moje druge tačke. Da se Vilijams potrudio da čita ova jevanđelja u kontekstu, umesto da ih secka kako bi izabrao samo one tekstove za koje pretpostavlja da dokazuju njegovu tezu, otkrio bi da je sam Isus jasno učio da se oproštenje greha zasniva na njegovoj žrtvenoj smrti:

„Kao što ni Sin Čovječiji nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge.“ Matej 20:28

„I kad jeđahu, uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova.“ Matej 26:26-28

Ovo nam pomaže da uvidimo da je razlog zbog kojeg Bog može slobodno da oprosti grešnicima koji mu se obrate taj što je Isus dobrovoljno prineo svoj život na krstu kao otkup u korist svakoga ko bude verovao u njega.

Ovo se odnosi i na Isusovu parabolu u Luki 18 o cariniku i fariseju, npr. razlog zbog kojeg je carinik mogao da ode opravdan pred Bogom jeste Hristovo delo iskupljenja koje Bogu daje osnov da grešnicima koji se kaju dodeli milosrđe i oproštenje:

„A njima reče: Ovo su riječi koje sam vam govorio još dok sam bio s vama, da se mora sve ispuniti što je o meni napisano u Zakonu Mojsejevu i u Prorocima i u Psalmima. Tada im otvori um da razumiju Pisma. I reče im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih trećega dana, I da se u njegovo ime propovijeda pokajanje i oproštenje grijehova po svim narodima, počevši od Jerusalima. A vi ste svjedoci ovome.“ Luka 24:44-48 – upor. 2:11; Dela apostolska 2:37-38; 3:26; 4:12; 5:31; 10:43; 13:23, 38-39; 16:30-31

Kao treće, Vilijams nije pažljivo razmotrio Isusove reči koje dolaze na samom kraju priče:

„Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih sagrješenja njihova.“ Matej 18:35

Isus naziva Boga svojim nebeskim Ocem, što u ovom jevanđelju čini prilično često:

„Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga. Jer Sin Čovječiji dođe da spase izgubljeno. Šta vam se čini? Ako neki čovjek ima sto ovaca pa zaluta jedna od njih, ne ostavi li devedeset i devet u planini, i ide te traži onu zalutalu? I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj raduje više nego onim devedeset i devet što nisu zalutale. Tako nije volja Oca vašega nebeskoga da propadne jedan od ovih malih. Ako li ti zgrješi brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša, dobio si brata svojega. Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svjedoka ostane svaka riječ. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik. Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu. Opet vam zaista kažem: Ako se dva od vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima.“ Matej 18:10, 19

„Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ Matej 11:27

„Reče im Isus: A vi šta velite ko sam ja? A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, Sin Boga živoga. A Isus odgovarajući reče mu: Blažen si, Simone, sine Jonin! Jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj koji je na nebesima.“ Matej 16:15-17 – upor. 7:21; 10:32-33; 12:50; 15:13; 16:27; 18:14; 20:23; 25:34; 26:29, 39, 42, 53

Svojim sledbenicima je takođe rekao da je Bog i njihov Otac:

„Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjega svojega, i mrzi neprijatelja svojega. A ja vam kažem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijeđaju i gone. Da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li tako i carinici? I ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi, dakle, savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski.“ Matej 5:43-48 – upor. 5:16; 6:1, 4, 6, 8-9, 14-15, 18, 32; 7:11; 10:20, 29, 32-33; 13:43; 23:9

Ovo je tačka koja Hrista stavlja u sukob sa učenjima Muhameda. Prema Vilijamsovom lažnom proroku, Alah nikome nije otac, i to ne samo u fizičkom, rodbinskom smislu. Primetite, na primer, Muhamedov odgovor Jevrejima i hrišćanima njegovog vremena koji su mu govorili da su deca Alahova:

„Jevreji i hrišćani kažu: „Mi smo deca Allahova i Njegovi miljenici.“ Reci: „Pa zašto vas On kažnjava zbog vaših greha?“ A nije tako! Vi ste kao i ostali ljudi koje On stvara: kome hoće On će da oprosti, a koga hoće On će da podvrgne patnji. Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih, i kod Njega je konačno odredište.“ S. 5:18 Hilali-Khan

Osudio je i hrišćane zato što veruju da je Isus Božji Sin:

„Jevreji govore: „Uzejr je Allahov sin“, a hrišćani kažu: „Mesija je Allahov sin.“ To su njihove reči, iz njihovih usta, oponašaju reči prethodnih nevernika - ubio ih Allah! Kuda se odmeću?“ S. 9:30 Pickthall

Jevreji i hrišćani bi Muhamedu očigledno objasnili šta su mislili time da je Bog njihov Otac ili, u slučaju hrišćana, da je Isus Sin Božji. Jasno bi mu stavili do znanja da to misle na čisto duhovan način, budući da nisu verovali da je Bog materijalno biće sa telesnim delovima koje bi moglo da ima seksualne odnose sa ženama ako bi to htelo. Ipak, Muhamed je i dalje odbijao da prihvati čak i ovo duhovno razumevanje očinstva, jer je po njegovom shvatanju jedini način na koji bi njegov bog mogao imati potomstvo bio kroz seksualni odnos:

„On je Stvoritelj nebesa i Zemlje, bez prethodnog primera. Otkud Njemu dete kad nema žene?! On sve stvara, i samo On sve zna.“ S. 6:101 Pickthall

Stoga, sama parabola na koju se Vilijams poziva na kraju zapravo dokazuje da je Alah lažni bog, da je Muhamed lažni prorok i da je islam lažna religija!

Na kraju, Vilijams takođe ne uviđa da njegovo grubo pogrešno čitanje Isusove parabole na kraju dokazuje previše, pošto dokazuje da je islam lažna religija (što jeste, ali iz drugih razloga) koja je dodala druge zahteve i obaveze pored onoga što je Isus rekao da je neophodno za sticanje spasenja.

Uostalom, kada bi Vilijamsovo tumačenje Isusovih reči bilo ispravno, to bi značilo da niko nema potrebu da izgovori šehadu (npr. svedočenje da je Alah bog i da je Muhamed njegov poslanik), da se moli pet puta dnevno, posti, daje milostinju, obavlja hodočašće, vrši džihad itd., pošto je prema Isusovim parabolama sve što treba prosto zamoliti Boga za oproštenje i to je to!

U svetlu toga, čovek se pita zašto bi se zaboga Vilijams odlučio da postane musliman kada je to značilo da će morati da ide protiv izričitih učenja Isusovih parabola? Izgleda očigledno da ni sam Vilijams ne veruje u svoja izvrnuta čitanja Svetog pisma, jer nikada ne bi postao musliman da veruje!

Vilijams se takođe ukratko poziva na Očenaš u prilog svom stavu, čime sam se već temeljno pozabavio u prethodnom pobijanju, na koje Vilijams do sada nije ponudio nikakav odgovor.

Ovim se završava drugi deo mog pobijanja. Molim vas, nastavite na 3. deo.