Ispitivanje muslimanske kritike trileme C. S. Lewisa

Kako pozivanje na liberalnu kritičku nauku diskredituje islamsku veru

Većina hrišćana koji se bave apologetikom ne samo da je čula za C. S. Lewisa i ne samo da poznaje njegova klasična dela poput Mere Christianity, već je upoznata i sa Lewisovom trilemom. Trilema se bavi Isusovim božanskim tvrdnjama i zaključcima koji se iz njih mogu izvesti. Kako je to Lewis objasnio:

“Zatim dolazi pravi šok. Među tim Jevrejima iznenada se pojavljuje čovek koji ide unaokolo govoreći kao da je Bog. Tvrdi da oprašta grehe. Kaže da je oduvek postojao. Kaže da dolazi da sudi svetu na kraju vremena. Razjasnimo sada ovo. Među panteistima, poput Indijaca, svako je mogao reći da je deo Boga ili jedno s Bogom: u tome ne bi bilo ničeg naročito čudnog. Ali ovaj čovek, budući da je bio Jevrejin, nije mogao misliti na tu vrstu boga. Bog je, na njihovom jeziku, značio Biće izvan sveta, koje ga je načinilo i koje se beskrajno razlikuje od svega ostalog. A kada to shvatite, videćete da je ono što je ovaj čovek rekao, sasvim jednostavno, najšokantnija stvar koju su ljudske usne ikada izgovorile.

“Jedan deo te tvrdnje obično prođe pored nas neprimećen zato što smo ga toliko puta čuli da više ne uviđamo šta on zapravo znači. Mislim na tvrdnju da oprašta grehe: bilo koje grehe. Ako govornik nije Bog, to je zaista toliko besmisleno da je komično. Svi možemo razumeti kako čovek oprašta uvrede nanete njemu samom. Nagazite mi na nogu i ja vam opraštam, ukradete mi novac i ja vam opraštam. Ali šta bismo pomislili o čoveku koji, iako sam nije ni pokraden ni nagažen, objavljuje da vam oprašta što ste nagazili tuđe noge i ukrali tuđi novac? Magareća budalaština bila bi najblaži opis njegovog ponašanja. Ipak, upravo je to Isus činio. Govorio je ljudima da su im gresi oprošteni i nikada nije čekao da se posavetuje sa svim onim ljudima koje su ti gresi nesumnjivo povredili. Bez oklevanja se ponašao kao da je on glavna zainteresovana strana; osoba koja je u svakoj uvredi ponajviše uvređena. To ima smisla samo ako je on zaista bio Bog čiji se zakoni krše i čija se ljubav ranjava u svakom grehu. U ustima bilo kog govornika koji nije Bog, ove reči bi podrazumevale ono što mogu smatrati jedino glupošću i uobraženošću kakvoj nema ravne ni kod jednog drugog lika u istoriji.

“Pa ipak (i to je ono čudno i značajno) čak ni njegovi neprijatelji, kada čitaju jevanđelja, obično ne stiču utisak gluposti i uobraženosti. Još manje nepristrasni čitaoci. Hristos kaže da je ‘smeran i krotak’ i mi mu verujemo; ne primećujući da bi, kada bi bio samo čovek, smernost i krotkost bile poslednje osobine koje bismo mogli pripisati nekim njegovim izrekama.

"Ovde pokušavam da sprečim bilo koga da izgovori onu zaista glupu stvar koju ljudi često govore o njemu: ‘Spreman sam da prihvatim Isusa kao velikog moralnog učitelja, ali ne prihvatam njegovu tvrdnju da je Bog.’ To je jedina stvar koju ne smemo reći. Čovek koji bi bio samo čovek i koji bi govorio ono što je Isus govorio ne bi bio veliki moralni učitelj. On bi bio ili ludak — na nivou čoveka koji tvrdi da je poširano jaje — ili bi pak bio Đavo iz pakla. Morate izabrati. Ili je ovaj čovek bio i jeste Sin Božji, ili je ludak, ili nešto još gore. Možete ga ućutkati kao budalu, možete ga popljuvati i ubiti kao demona; ili možete pasti pred njegove noge i nazvati ga Gospodom i Bogom. Ali nemojmo dolaziti s bilo kakvim pokroviteljskim besmislicama o tome kako je on bio veliki ljudski učitelj. On nam tu mogućnost nije ostavio. Nije to ni nameravao.” (Mere Christianity, predgovor Kathleen Norris [Harper Collins Edition, 2001], Book 2. What Christians Believe, Part 3. The Shocking Alternative, str. 51-52; podvlačenje naše)

Hrišćani nisu jedini koji poznaju Lewisovu trilemu. I muslimanski polemičari su toga svesni i uviđaju kakve posledice Lewisova apologetika ima po istinosne tvrdnje islama, koji poriče božanstvo Hrista. Nimalo iznenađujuće, ti isti muslimanski davagandisti hitro pribegavaju kritičkoj liberalnoj nauci kako bi potkopali Lewisovu odbranu Hristovog božanstva. Pozivaju se na neverujuće naučnike da bi napali pouzdanost Novog zaveta i tako ubedili svoje sledbenike da su božanske tvrdnje koje se u jevanđeljima pripisuju Isusu izmišljene i da ih istorijski Isus nikada nije izgovorio. Međutim, ti isti muslimanski “apologeti” ne shvataju (ili ih prosto nije briga) kakav uticaj takva neverujuća nauka ima na njihova sopstvena islamska verovanja. Muslimani nedosledno primenjuju kritike i argumente liberalnih naučnika protiv Svetog pisma, a nikada se ne potrude da te iste argumente primene na sopstvene stavove; niti na trenutak zastanu da razmisle o tome kako ti napadi na Novi zavet utiču na njihova islamska verovanja o Isusu.

Jedan takav muslimanski propagandista koji se nedosledno poziva na liberalnu nauku jeste Bassam Zawadi. Zawadi je napisao kratak “odgovor” u kojem nastoji da pokaže zabludu svojstvenu Lewisovom rezonovanju.

On čak citira (pre bi se reklo pogrešno citira) konzervativne naučnike da bi dokazao kako je Lewisova trilema pogrešna!

Ipak, osvežavajuće je videti da su ugledni hrišćanski naučnici – uključujući i one konzervativne – mogli da uvide pogrešnost ove navodne trileme, kao što ću pokazati u nastavku. (Examining C.S. Lewis' Trilemma)

Zatim nastavlja citirajući Craiga L. Blomberga i Craiga Evansa, dvojicu poznatih konzervativnih novozavetnih naučnika, kako bi pokazao da postoje i druge mogućnosti pored one tri koje Lewis navodi, poput tvrdnje da su Hristovi govori zabeleženi u jevanđeljima izmišljotine i da ne odražavaju tačno reči istorijskog Isusa. Čineći to, Zawadi ostavlja obmanjujući utisak da su oni odbacili Lewisovu trilemu!

Na primer, uporedite ono što Zawadi citira od Blomberga:

Problem sa ovim argumentom je u tome što on pretpostavlja ono što se redovno poriče, naime, da jevanđelja pružaju potpuno tačne izveštaje o Isusovim delima i tvrdnjama ... Ova mogućnost predstavlja najuobičajenije današnje objašnjenje spektakularnijih dela i neobuzdanih tvrdnji Isusa u jevanđeljima. (Craig L. Blomberg, The Historical Reliability of the Gospels, (Intervarsity Press, 1987), page xx)

sa onim što je zaista napisao u kontekstu:

Problem sa ovim argumentom je u tome što on pretpostavlja ono što se redovno poriče, naime, da jevanđelja pružaju potpuno tačne izveštaje o Isusovim delima i tvrdnjama. Moguće je sačuvati Lewisovu aliteraciju i uvesti četvrtu mogućnost – priče o Isusu bile su legende. Ova mogućnost predstavlja najuobičajenije današnje objašnjenje spektakularnijih dela i neobuzdanih tvrdnji Isusa u jevanđeljima: one su bile proizvod želje rane crkve da ga proslavi, pa je preuveličavala njegove portrete iznad i izvan onoga što činjenice dopuštaju. Ako neko ne može uspešno da odbaci ovu alternativu, ne može se ni pozivati na Lewisovu apologetiku. Ispitivanje istorijske pouzdanosti jevanđelja mora stoga prethoditi verodostojnoj proceni toga ko je Isus bio. (Craig L. Blomberg, The Historical Reliability of the Gospels, (Intervarsity Press, 1987), p. xx; podvlačenje naše)

Blomberg jasno kaže da se najpre moraju pobiti napadi na istorijsku pouzdanost jevanđelja da bi Lewisova trilema bila logički valjana. A upravo to Blomberg i Evans i čine, kao što jasno pokazuju i naslovi njihovih knjiga! (Zapravo, naslov Evansove knjige iz koje Zawadi citira glasi Fabricating Jesus: How Modern Scholars Distort the Gospels. Naslov nam daje predstavu o Evansovoj svrsi pisanja te knjige!) Ovi autori iznose nepobitne dokaze koji utvrđuju da su jevanđelja istorijski pouzdana i da verno čuvaju reči istorijskog Isusa.

U svetlu toga, u Lewisovoj trilemi nema ničeg logički pogrešnog, budući da su i njene premise i njen zaključak valjani, kao što pokazuje sledeći silogizam.

Jevanđelja su rani istorijski dokumenti koji tačno čuvaju i pouzdano prenose reči istorijskog Isusa.
Jevanđelja izveštavaju da je Isus tvrdio da je jedinstveni božanski Sin Božji.
Dakle, istorijski Isus je verovao i tvrdio da je jedinstveni božanski Sin Božji.

Stoga u Lewisovoj trilemi nema ničeg logički pogrešnog kada se ona tačno predstavi. Jedina zabluda jeste Zawadijevo očigledno izvrtanje i karikiranje Lewisovog argumenta.

Ono što sve ovo čini još zapanjujućim jeste to što jedan od liberalnih naučnika na koje se Zawadi poziva priznaje da su jevanđelja rani izveštaji očevidaca! Zawadi citira pokojnog Johna A. T. Robinsona, liberalnog naučnika koji je napisao knjigu pod naslovom Redating the New Testament. U toj knjizi Robinson tvrdi da je čitav Novi zavet napisan pre 70. godine n. e. i da je veliki deo njega napisan i ranije, pre 64. godine n. e. Robinson je to delimično zasnovao na činjenici da Novi zavet ne odražava neposredno poznavanje razaranja Hrama 70. godine n. e. Robinson jevanđeljima dodeljuje sledeće datume:

Matej – od 40. do posle 60. n. e.
Marko – oko 45. do 60.
Luka – od pre 57. do posle 60.
Jovan – od 40. do posle 65.

Robinson je takođe verovao da je četvrto jevanđelje zaista napisao apostol Jovan i da je Pavle autor svih knjiga koje nose njegovo ime. Robinson je dalje tvrdio da je poslanicu Jakovljevu napisao Isusov brat u roku od dvadeset godina od Hristovog vaskrsenja.

To znači da su sve novozavetne knjige napisane u roku od četrdeset godina od Isusovog vaskrsenja, u vreme dok je prva generacija očevidaca još bila živa. Ne samo da su napisane za života naklonjenih očevidaca koji su lično poznavali Isusa, već su sastavljene i dok su vrlo neprijateljski nastrojeni Hristovi protivnici još bili živi! Time se utvrđuje da je ono što imamo zapisano zasnovano na istorijski pouzdanom svedočanstvu očevidaca, budući da novozavetni pisci nisu mogli da izmisle priče o Isusu ili o ranoj Crkvi i da im to prođe nekažnjeno, jer je bilo i naklonjenih i neprijateljskih svedoka koji bi ih ispravili i/ili razotkrili.

U svetlu toga bi se prirodno očekivalo da će Robinson zastupati istorijsku pouzdanost jevanđelja, naročito u prenošenju Isusovih reči. Pa ipak, nije tako, jer Robinson dovodi u pitanje da li je Isus ikada tvrdio da je Sin Božji, a kamoli Bog! On piše:

Često se od nas traži da prihvatimo Hrista kao božanskog zato što je on to tvrdio za sebe – i navaljuje se poznatim argumentom: ‘Čovek koji ide unaokolo tvrdeći da je Bog mora ili biti Bog – ili je pak ludak ili varalica (aut deus aut malus homo)’. I, naravno, nije lako čitati jevanđeosku priču i odbaciti Isusa kao ludog ili zlog. Stoga, glasi zaključak, on mora biti Bog.

Ali ja nisam zadovoljan ovim argumentom. Nijedan od učenika u jevanđeljima nije priznao Isusa zato što je on tvrdio da je Bog, i apostoli nikada nisu izlazili govoreći: ‘Ovaj čovek je tvrdio da je Bog, stoga morate verovati u njega.’ Zapravo, sam Isus je otvoreno rekao: ‘Ako išta tvrdim za sebe, nemojte mi verovati’. Doista je otvoreno pitanje da li je Isus ikada tvrdio da je Sin Božji, a kamoli Bog. Možda je to prihvatao sa usana drugih – ali je za sebe više voleo ‘Sin Čovečji’. U Marko 14:61 i dalje, izveštava se da je na pitanje na svom suđenju, „Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga?“, odgovorio jednostavnim rečima: „Ja sam taj;“. Ali u paralelnom odlomku kod Mateja on daje dvosmislen odgovor: „Ti kaza“ (kao što to čini u svim jevanđeljima kada ga ispituje Pilat) – a kakav bi zamisliv interes Matej imao da razvodnjava Isusove tvrdnje? Ne možemo biti sigurni koje je titule Isus tvrdio za sebe i bilo bi mudro da, poput apostola, na njima ne zasnivamo svoju veru. Njihova poruka je pre bila da „je i Gospodom i Hristom učinio Bog njega, ovoga Isusa, koga vi raspeste“. To će reći, kroz vaskrsenje Bog je opravdao ovog čoveka i stavio na njega svoj pečat kao na onoga kroz koga je govorio i delovao na konačan i odlučujući način. Uložio je sebe potpuno i celovito u čoveka Hrista Isusa; u njemu je prebivala sva njegova punina. Ono što je Bog bio, to je bila Reč. (Robinson, Honest to God [Westminster, Philadelphia, 1963], str. 71-73; podvlačenje naše)

Da bismo bolje razumeli šta je Robinson mislio time da je Reč ono što je Bog, važno je da ga navedemo i dalje:

Ali pre nego što sa Bonhoferom upitamo: ‘Šta jeste Hristos, za nas danas?’, treba da zastanemo i postavimo prethodno pitanje o tome šta je to što treba da protumačimo iznova, tj. šta Novi zavet zapravo govori. Jer verujem da supranaturalistička procena Hrista, kao i naturalistička, kakva god bila njena namera, teži da bude izobličenje biblijske istine. Ne kažem da to nužno jeste, jer mitološko-metafizički okvir očigledno može pružiti okruženje, kao što je to činio u prošlosti, za sasvim pravoverno hristološko učenje. Ali u praksi popularno propovedanje i poučavanje predstavljaju supranaturalističko viđenje Hrista koje se ne može potkrepiti iz Novog zaveta. Ono jednostavno kaže da Isus beše Bog, i to tako da su izrazi ‘Hristos’ i ‘Bog’ zamenljivi. Ali nigde u biblijskoj upotrebi to nije tako. Novi zavet kaže da je Isus bio Reč Božja, kaže da je Bog bio u Hristu, kaže da je Isus Sin Božji; ali ne kaže da je Isus bio Bog, prosto tek tako.

Ono što on ipak kaže definisano je sažeto i tačno koliko je to moguće u uvodnom stihu Jevanđelja po Jovanu. Ali moramo biti jednako pažljivi u pogledu prevoda. Na grčkom glasi: kai theos en ho logos. Takozvana Autorizovana verzija ima: „i Logos bješe Bog“ To bi zaista sugerisalo stanovište da su ‘Isus’ i ‘Bog’ istovetni i zamenljivi. Ali na grčkom bi to najprirodnije bilo izraženo rečju ‘Bog’ sa članom, ne theos nego ho theos. No, isto tako, sveti Jovan ne kaže da je Isus ‘božanski’ čovek, u smislu koji je antičkom svetu bio poznat niti u smislu u kom su o njemu govorili liberali. To bi bilo theios. Grčki izraz pažljivo prolazi između to dvoje. Nemoguće ga je predstaviti jednom engleskom rečju, ali New English Bible, verujem, prilično tačno pogađa smisao svojim prevodom: ‘I ono što je Bog bio, to je bila Reč’. Drugim rečima, ako se pogledalo u Isusa, video se Bog – jer „Ko je vidio mene, vidio je Oca“. On je bio potpuni izraz, Reč, Božja. Kroz njega je, KAO KROZ NIKOGA DRUGOG, Bog govorio i Bog delovao: kada bi ga neko sreo, njega je sreo – i spasao ga i osudio – Bog. I upravo su tom uverenju apostoli davali svoje svedočanstvo. U ovom čoveku, u njegovom životu, smrti i vaskrsenju iskusili su Boga na delu; i jezikom svoga vremena ispovedili su, poput kapetana pod krstom: „Zaista čovjek ovaj Sin Božiji bješe“. OVDE JE BILO VIŠE NEGO SAMO ČOVEK; ovde je bio prozor u Boga na delu. Jer „Bog bješe u Hristu koji pomiri svijet sa sobom“. (Isto, str. 70-71; naglašavanje velikim slovima naše)

Kroz sva jevanđelja provlači se paradoks da Isus ne iznosi nikakve tvrdnje o sebi u svoje sopstveno ime, a da istovremeno iznosi najsnažnije moguće tvrdnje o onome što Bog čini kroz njega i jedinstveno kroz njega. Odgovor ljudi njemu jeste odgovor ljudi Bogu: odbacivanje njega od strane ljudi jeste odbacivanje Boga. A četvrto jevanđelje samo ističe ovaj paradoks (ONO NE PRUŽA, KAO ŠTO SE OBIČNO TVRDI, SASVIM DRUGAČIJU SLIKU ISUSOVIH TVRDNJI) kada spaja izreku da „Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini“ sa beskompromisnom tvrdnjom: „niko ne dolazi Ocu osim kroz mene“. Isus nikada ne tvrdi da je lično Bog: pa ipak uvek tvrdi da donosi Boga, potpuno.

Ovaj paradoks je polazna tačka od koje mora početi naše novo tumačenje hristologije. Kao sažetak svoje službe u četvrtom jevanđelju, Isus uzvikuje i kaže: „Ko vjeruje u mene, ne vjeruje u mene, nego u Onoga koji me je poslao. I ko vidi mene, vidi Onoga koji me je poslao.“. Isus, drugim rečima, otkriva Boga time što je potpuno providan za njega, upravo zato što ‘sam po sebi’ nije ništa… (Str. 73; naglašavanje velikim slovima naše)

Čovek se pita kako Isus može ne biti Bog ako je, kako Robinson tvrdi, on više od čoveka i sve ono što je Bog? Ako sva punina Boga prebiva u Isusu, kako on onda može biti išta manje od Boga?

Vraćajući se na temu kojom se bavimo, primetite kružnost i nedoslednost Robinsonovog rezonovanja. On aludira na Isusove reči iz Novog zaveta da bi dokazao da Isus ili nikada nije tvrdio, ili je čak otvoreno poricao da je Bog, čime pretpostavlja istorijsku verodostojnost takvih izreka. Pa ipak, Robinsonove izjave jasno imaju za cilj da bace sumnju na svaki odlomak u kome Isus potvrđuje svoje božanstvo! Ovu tvrdnju čini još ironičnijom to što Robinson i sam citira Isusa koji tvrdi da je Sin koji ne čini ništa osim onoga što vidi da Otac čini!(1)

Robinsonovo unapred pretpostavljanje zaključka dalje se vidi u njegovoj tvrdnji da ne možemo biti sigurni koje je titule istorijski Isus potvrdio i prihvatio za sebe. Međutim, on ne sumnja i potpuno je siguran da jevanđelja tačno izveštavaju o Isusovim navodnim poricanjima da je božanski!

Zawadi se takođe pozvao na filozofa Johna Hicka, nekoga ko ni po čemu nije priznati novozavetni naučnik. Kako bilo, o njemu ćemo imati više da kažemo nešto kasnije.

Još jedan davagandista koji se poziva na liberalne kritičare kako bi potkopao Novi zavet jeste musliman koji se predstavlja imenom ‘Captain Planet’. Ovaj musliman je ostavio sledeće komentare na blogu muslimanskog “apologete” Ibn Anwara:

Captain Planet je napisao

jul 2009. u 13:39

Ako umreti ne znači “prestati postojati” i, prema tome, ako kažemo da Isus – za koga se pretpostavlja da je Bog, druga osoba Trojstva – nije “prestao da postoji” iako je umro, onda njegova smrt zapravo i nije bila trajna žrtva… u kom slučaju, kako bi to onda pomirilo grehe čovečanstva?

Trinitarci često igraju ove igre rečima. Sama činjenica da to moraju da čine za mene je dovoljan dokaz lažnosti Trojstva. Naprosto ne deluje razumno da bi Bog zbunjivao čovečanstvo tako zbunjujućim predstavama o samom sebi.

Ja lično izbegavam takve rasprave sa hrišćanima jer, čak i ako pretpostavimo da Trojstvo ima savršenog logičkog smisla – što nema – iz toga ne sledi da je ispravno.

Iz čisto istorijske perspektive – a ovde pokušavam da govorim kao istoričar, a ne kao musliman – VEOMA JE MALO VEROVATNO da je Isus, Jevrejin iz Palestine prvog veka, o sebi mislio kao o božanskom u bilo kom smislu, a kamoli kao o drugoj osobi Trojstva. Štaviše, ne postoji nikakav dokaz da su Jevreji očekivali da Mesija bude božansko biće, a kamoli druga osoba Trojstva (oni nisu ni razmatrali trinitarni pojam Boga, bili su unitarci!).

Naučnici koji se bave istorijskim Isusom uglavnom su saglasni oko gorenavedenog: da je veoma malo verovatno i krajnje neverovatno da je istorijski Isus išao unaokolo propovedajući narodu svoje božanstvo.

Catherine M. Murphy, pod naslovom “O čemu Isus nije govorio”, piše:

++++

Njegovo sopstveno božanstvo: Jedno od osnovnih načela istraživanja istorijskog Isusa jeste da je verovanje u Isusovo božanstvo pojava nastala nakon vaskrsenja. Tokom njegovog života, njegova dela moći shvatana su kao znaci da Bog (ili Satana) deluje kroz njega – a ne da je on Bog.

Jevanđelje po Jovanu prikazuje Isusa kako uči da je božanski, ali većina naučnika to tretira kao kasnije tumačenje, a ne kao istorijsku činjenicu, jer je ovde toliko razvijenije nego u ranijim jevanđeljima i jevanđeoskim izvorima...

Catherine M. Murphy, The Historical Jesus For Dummies, 2007, John Wiley & Sons, Indianapolis: Indiana, p. 178.

++++

James White ide unaokolo ostavljajući utisak kao da predstavlja glavne tokove nauke. Ali istina je upravo suprotna. Perspektiva o Isusu koju on iznosi jeste ona koju naučnici naveliko odbacuju.

Dakle, ako je krajnje neverovatno da je Isus tvrdio da je Bog, onda otpada i Trojstvo.

Da li je sada uopšte važno da li Trojstvo ima “smisla”? Nije. Ono i dalje ostaje istorijski neutemeljeno. (Ibn Anwar, Response to Dr. James White)

Ono što je ovaj musliman zaboravio da pomene jeste da taj isti izvor tvrdi da većina istoričara veruje ne samo da Isus nikada nije učio da je božanski, već i da nikada nije tvrdio da je Mesija!

Izrazi “MESIJA”, “sin Božji” i “sin čovečji” sa prethodnog spiska postaju titule za Isusa NAKON NJEGOVOG VASKRSENJA i počinju da nose značenja koja nemaju u jevrejskom Svetom pismu, poput značenja vezanih za Isusovu jedinstvenu ulogu Božjeg sina i time i njegovu sopstvenu božanskost (vidi Poglavlje 15). Većina istoričara smatra da ta KASNIJA hristološka verovanja (teološka shvatanja o tome šta znači biti Hristos ili mesija) NISU BILA U IGRI TOKOM NJEGOVOG STVARNOG ŽIVOTA. Ali do vremena kada su jevanđelja napisana, ta verovanja jesu u igri, pa jevanđeoski pisci usredsređuju jevrejsko suđenje na pitanje Isusovog identiteta. Da je Isus zaista tvrdio da poseduje božansku moć jednaku Božjoj, mogao bi biti kriv za bogohuljenje, barem onako kako su ga sadukeji verovatno definisali (bili su prilično strogi u takvim stvarima u poređenju sa farisejima; vidi Poglavlje 7). (Catherine M. Murphy, The Historical Jesus For Dummies [Wiley Publishing, Inc., Indianapolis, IN 2008], Part IV: Witnessing Jesus’s Execution and Resurrection, Chapter 14: Examining Jesus’s Crucifixion, p. 232; naglašavanje velikim slovima i podvlačenje naše)

Murphy nije jedina autorka koja tvrdi da istoričari odbacuju tvrdnju da je Isus verovao da je Mesija ili sebe tako nazivao:

I Matej i Josif Flavije govore o “Isusu koji se zove ‘Mesija’”. Matej tu primedbu stavlja u usta Pilatu na Isusovom suđenju, dok Josif Flavije pominje “Isusa koji se zove Mesija” gotovo usput, u svom pripovedanju o smrti Jakova, Isusovog brata, koji je pogubljen na podsticaj prvosveštenika Anana početkom šezdesetih godina n. e. Oba ova autora pišu u poslednjoj četvrtini prvog veka nove ere i govore o Isusu koji se zove “Mesija”. Ali ko je to Isusa nazivao “Mesijom”? Očigledan odgovor svakako jeste: hrišćani, a i sam Josif Flavije vodi ime hrišćana unazad do osnivača njihovog pokreta, Isusa, što podrazumeva da je bio poznat kao “Hristos” (Ant. 18:64). Matej bi nas, nasuprot tome, uverio da je Isus bio poznat kao “Mesija” tokom svoje poslednje službe u Jerusalimu, a posebno na svom suđenju. Iako niko ne osporava da je Isus u ranoj crkvi bio proglašavan i objavljivan kao Mesija, pitanje da li je kao takav bio priznat tokom sopstvenog života mnogo je složenija i spornija tema. Štaviše, jednako se raspravlja i o tome da li je Isus tvrdio da je Mesija i da li možemo opravdano govoriti o “mesijanskoj samosvesti” istorijskog Isusa.

Nauka o mesijanskom pitanju

Ovo “mesijansko pitanje”, tj. da li je Isus verovao da je Mesija, jeste zagonetka koja se stalno vraća u proučavanju istorijskog Isusa. Julius Wellhausen je napisao da je, od svih problema sa kojima se suočava nauka o Isusovom životu, “među najvažnijim pitanjima ono da li je i u kom smislu on [Isus] verovao i tvrdio da je Mesija”. Slično tome, H. J. Holtzmann je rekao da je Isusova mesijanska svest “glavni problem novozavetne teologije”. Priroda ove dileme, kako je Albert Schweitzer davno uvideo, jeste u tome što su se istraživači morali hvatati u koštac sa problemom navodno nemesijanskog karaktera Isusove javne službe nasuprot njegovom mesijanskom pozivu i identitetu kako ga potvrđuju rani hrišćanski izvori.

Prvobitno hrišćanstvo bilo je mesijanski pokret koji je poštovao lik sa nazivom Christos (Hristos/Mesija/Pomazanik), a Isusovim sledbenicima dato je ime Christianoi (hrišćani/mesijanisti) kako bi se razlikovali od drugih jevrejskih sekti. Da li je u korenu ovog mesijanskog pokreta stajao neko ko je za sebe otvoreno tvrdio da je mesija, ili je Isusov mesijanski identitet bio potonji razvoj u hristološkom promišljanju ranih hrišćanskih zajednica koje su mu tu titulu pripisale tokom svog posleuskršnjeg teologisanja? U poslednjih sto godina istraživanja istorijskog Isusa, uglavnom pod uticajem Williama Wredea i Rudolfa Bultmanna, KONSENZUS je umnogome odbacio stanovište da je istorijski Isus sebe smatrao Mesijom. Zapravo, Martin Hengel ide toliko daleko da izjavljuje: “Danas je nemesijanski Isus gotovo postao dogma među mnogim novozavetnim naučnicima. Čovek je u iskušenju da ovu pojavu opiše kao ‘nemesijansku dogmatiku.’” Za slučaj da neko pomisli da Hengel preteruje u opisu stanja nauke, razmotrite sledeći niz komentara:

Jer to je zaista zapanjujuće, da zapravo ne postoji nijedan jedini pouzdan dokaz da je Isus za sebe tvrdio ijednu od mesijanskih titula koje mu je predanje pripisalo…. Nijedna njegova reč ne govori o Messias designatus.8

Ni u jednom sećanju Isus ne koristi titulu “Mesija” za sebe niti nedvosmisleno prihvata to što je drugi na njega primenjuju.9

Tvrditi da je Isus Mesija je apsurdno.10

Ne postoji nijedna verodostojna Isusova izreka u kojoj on sebe naziva Mesijom.11

Čini se da pre stradanja Isus nije otvoreno tvrdio da je Mesija.12

Prizori u jevanđelju u kojima se Isusu obraćaju ili ga priznaju kao Mesiju vrlo su malobrojni, a Isusovo prihvatanje te titule narušeno je komplikacijama.13

Stoga nema izvesnosti da je Isus o sebi mislio kao o nosiocu titule “Mesija”. Naprotiv, malo je verovatno da jeste: svi jevanđeoski pisci su ga tako smatrali, ali su mogli navesti malo neposrednih dokaza.14

Isus nikada nije izabrao da sebe nazove “Mesijom” ili “Sinom Božjim”, pa čak i kada su ga drugi ispitivali o njegovom mesijanstvu, on obično odbija da da jasan odgovor.15

Kao mogućem uzoru za ulogu, ideja kraljevskog Mesije mu je bila više odbojna nego dobrodošla16.

Istorijsko-kritički rad na jevanđeljima u pogledu pitanja delovanja i samorazumevanja “zemaljskog” Isusa vodi do sledećeg rezultata: Isus sebe nije označio kao “Mesiju”.17

Takva skepsa nije iznenađujuća s obzirom na to da Isus u jevanđeljima nikada IZRIČITO ne naziva sebe Mesijom, ali ga drugi nazivaju Mesijom, Carem ili Sinom Davidovim, kao što su Petar (Marko 8:29/Matej 16:16/Luka 9:20), Vartimej (Marko 10:47-48), prvosveštenik (Marko 14:61), Natanailo (Jovan 1:49), galilejske mase (Jovan 6:15; Matej 12:23), pashalni hodočasnici (Marko 11:9-10) i Marta (Jovan 11:27). Sami po sebi, takvi podaci mogli bi sugerisati da je Isus nadahnjivao mesijanske nade, ali da sam nije prihvatio tu titulu ... Shvatanje da Isus iz Nazareta nikada nije tvrdio da je Mesija tako je ostalo izlizano stanovište u savremenim istraživanjima, premda se verovatno ne zastupa tako snažno kao nekada… (Michael F. Bird, Are You The One Who Is To Come? – The Historical Jesus and the Messianic Question, predgovor Stanley E. Porter [Baker Academic, Grand Rapids, MI 2009], Chapter 1. Jesus Who Is Called the Christ,” pp. 23-27; naglašavanje velikim slovima i podvlačenje naše)

8. Gunther Bornkamm, Jesus of Nazareth (trans. Irene McLuskey et al.; London: Hodder & Stoughton, 1973), 172, 178.

9. James D. G. Dunn, Jesus Remembered, vol. 1, Christianity in the Making (Grand Rapids: Eerdmans, 2003), 653.

10. Donald H. Juel, “The Origin of Mark’s Christology,” in Charlesworth, The Messiah, 453.

11. Eduard Schweitzer, Jesus (trans. D. E. Green; London: SCM, 1971), 14.

12. Dahl, “Crucified Messiah,” 40.

13. Raymond E. Brown, The Death of the Messiah (2 vols.; ABRL; New York: Doubleday, 1994), 1:475.

14. E. P. Sanders, The Historical Figure of Jesus (London: SCM, 1993), 242.

15. Geza Vermes, The Authentic Gospel of Jesus (London: Penguin, 2004), 402.

16. James D. G. Dunn, “Messianic ideas and Their Influence on the Jesus of History,” in Charlesworth, The Messiah, 374.

17. Otfried Hofius, “Ist Jesus der Messias?” JBT 8 (1993) (Pp. 25-26)

Čitaoci se možda pitaju šta ovi naučnici čine sa Isusovim izjavama u jevanđeljima u kojima on prihvata i usvaja titulu Mesije? Jednostavno… dovode u pitanje njihovu istorijsku autentičnost i tvrde da ih je Crkva izmislila!

Neko bi možda želeo da potraži na drugom mestu, u nadi da će naći izričitije dokaze da je Isus tvrdio da je mesijanska figura. Postoji nekoliko mesta na kojima Isus, prema jevanđelistima, prihvata titulu „Mesija“. U Jovanu 4, tokom Isusovog susreta sa Samarjankom na bunaru, ona tvrdi: „Znam da dolazi Mesija zvani Hristos; kad on dođe, objaviće nam sve.“, na šta jovanovski Isus odgovara: „Ja sam – koji govorim s tobom.“ (Jovan 4:25-26). U Markovoj sceni suđenja prvosveštenik pita Isusa: „Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga?“ a Isus odgovara: „Ja sam taj;“ (Marko 14:61b-62; ali vidi različite odgovore u Matej 26:64; Luka 22:67-68; Jovan 18:33-34). Na drugim mestima Isus zaista govori o Mesiji, ali nikada u prvom licu. Kod Marka čitamo: „Jer ko vas napoji čašom vode u ime moje, zato što ste Hristovi, zaista vam kažem: neće izgubiti platu svoju.“ (Marko 9:41) Titularna upotreba pojavljuje se i kod Mateja: „Niti se zovite nastavnici; jer je u vas jedan Nastavnik, Hristos.“ (Matej 23:10). Isus upozorava na lažne mesije (pseudochristoi) u Besedi na Maslinskoj gori u sinoptičkoj tradiciji (Marko 13:21-22/Matej 24:24) i postavlja zagonetku o Mesiji kao Sinu Davidovom (Marko 12:35-37). Budući da se većina ovih tekstova slaže sa hristologijom i kerigmom prvobitne crkve, naučnici oklevaju da ih smatraju istorijski autentičnim i obično pretpostavljaju da su oni naknadni dodaci Isusovoj tradiciji od strane rane crkve, koja je predanje obogatila sopstvenim hristološkim ubeđenjima o Isusovom identitetu. (Pp. 26-27; podvlačenje naše)

Ono što ovo čini prilično zanimljivim jeste to što Catherine Murphy tvrdi da naučnici zapravo misle da je istorijski Isus možda koristio titulu Sin Čovečji!

Vaskrsenje je navelo Isusove sledbenike da veruju ne samo da je imao jedinstven odnos sa Bogom, već i da je bio nadmoćniji od drugih velikana poput cara Davida i anđela (Psalam 110 se u tom smislu tumači u 1. Korinćanima 15:25; Matej 22:41-46; Dela apostolska 2:29-36; Jevrejima 1:3; 10:13). Ti ljudi su RAZVILI titule za Isusa kako bi odrazile NJIHOVA verovanja. Titule koje su ljudi razvili odražavale su NJIHOVU hristologiju, odnosno pogled na Isusa kao Hrista ili mesiju ...

Od svih titula koje Isus nosi, JEDINA koju je istorijski Isus možda koristio za sebe, pored „Isus“ ili „sin Josifov“, bila je „Sin Čovečji“. Naučnici misle da je Isus možda koristio ovu titulu zato što je to njegov uobičajeni oblik samooznačavanja u najranijem jevanđelju, Markovom, i zato što je to bio uobičajen izraz sinoniman sa „ljudsko biće“. Ponekad izgleda da ni pisci jevanđelja pod tim ne podrazumevaju ništa više (na primer, Marko 8:31; Matej 8:20; Luka 9:58). Ali na drugim mestima pisci jevanđelja slede knjigu proroka Danila i primenjuju titulu „Sin Čovečji“ na Isusa kao na neku vrstu nebeske figure koja će doći da vlada svetom (Q 17:24; Marko 8:38; 13:26; u Danilu 7:13-14 ta figura nije pojedinac, već proslavljeni narod Izrailja).

Dve titule se izdvajaju kao jasni favoriti – „Mesija/Hristos“ i „Gospod“. „Gospod“ je bio izraz koji se koristio za ljudske gospodare ili nadređene, a takođe i za Boga. Titula „Mesija“ ili „Hristos“ bila je rezervisana za određenog ljudskog Božjeg posrednika koji će na konačan način obnoviti kraljevstvo, Hram ili svet. Pošto Isus to nije učinio – ili barem nije dovršio – neki od njegovih sledbenika su očigledno mislili da će njegov status mesije početi kada se vrati (vidi Dela apostolska 3:20-22). Ali većina drugih sledbenika ga je u međuvremenu nazvala „Hristom“, tako da već u Pavlovoj poslanici Rimljanima „Hristos“ zvuči kao njegovo lično ime (Rimljanima 9:5). Ova titula je toliko karakteristična za rane vernike da se u roku od jedne generacije i oni sami već nazivaju hrišćanima. (The Historical Jesus For Dummies, Chapter 15: From the Messiah to Son of God, pp. 248-250; podvlačenje naše)

Ovo otvara nekoliko problema kako za Zawadija tako i za njegovog kolegu iz stripa, Kapetana Planetu. Prvo, ako treba slepo da prihvatimo kritike ovih istoričara i naučnika (kao što ovi muslimani čine), onda to znači da je Muhamed pogrešio verujući da je Isus Mesija, budući da, prema ovim naučnicima, istorijski Isus nije mislio da jeste niti je ikada to tvrdio!

„I kada anđeli rekoše: „Marija, Allah te raduje sinom koji je rečju Njegovom stvoren, čije je ime Mesija Isus, Marijin sin, ugledan i na ovom i na Budućem svetu i jedan od Allahu bliskih!“ S. 3:45

Prema tome, budući da Isus nikada nije išao unaokolo govoreći ljudima da je Mesija, zašto onda ovi muslimani nastavljaju da veruju u Kuran i Muhameda kada je očigledno da je njihov prorok takva verovanja izveo iz učenja Isusovih sledbenika? Drugim rečima, budući da ovi kritički naučnici veruju da nije Isus bio taj koji je tvrdio da je Mesija, već da su to činili njegovi sledbenici nakon njegovog vaskrsenja, to znači da su Muhamedovi stavovi bili pod uticajem učenja tih ranih vernika.

U svetlu toga, zašto se ovi muslimanski takijisti i dalje drže božanskog porekla Kurana, s obzirom na to da se pozivaju na tvrdnje liberalne kritičke nauke koje potkopavaju mnogo toga što Kuran kaže o Isusu? Odgovor je očigledan.

Drugo, kontekst nekih Isusovih izreka o Sinu Čovečjem uključuje Isusove izjave u kojima on ili priznaje ili prihvata da je Mesija i Sin Božji:

„I stavši prvosveštenik na sredinu, zapita Isusa govoreći: Zar ništa ne odgovaraš što ovi protiv tebe svjedoče? A on ćutaše i ništa ne odgovaraše. Opet ga prvosveštenik zapita i reče: Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga? A Isus reče: Ja sam taj; i vidjećete Sina Čovječijega gdje sjedi sa desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim. A prvosveštenik razdrije haljine svoje, i reče: Šta nam više trebaju svjedoci? Čuste hulu na Boga. Šta vam se čini?“ Marko 14:60-64 – up. 13:26-27

Ako su ove izjave o Sinu Čovečjem autentične, onda se i Isusovo prihvatanje titula Mesije i Sina Božjeg mora smatrati autentičnim, budući da se pojavljuju u istom kontekstu. Ovo, dakle, pokazuje da ovi takozvani naučnici greše kada tvrde da Isus nikada nije rekao da je Mesija ili Sin Božji. A ako greše u ovoj oblasti, onda se otvara mogućnost da greše i kada tvrde da istorijski Isus nikada nije tvrdio da je Božanski.(2)

Ovo nas dovodi do trećeg problema sa kojim se suočavaju muslimani poput Zawadija. Koristeći titulu Sin Čovečji, Isus je sebe poistovećivao sa Božanskom figurom koju je video prorok Danilo:

„Vidjeh u noćnom viđenju i, gle, sa oblacima nebeskim kao da dolazaše Sin Čovječji i da stiže do Starca dana i pred Njega bi priveden. I dade Mu se vlast i čast i carstvo, i svi narodi i plemena i jezici da Mu služe; vlast Njegova je vlast vječna, koja neće proći, i carstvo Njegovo neće se razrušiti.“ Danilo 7:13-14

Ovaj naročiti Sin Čovečji ne samo da vlada zauvek, već i jaše na oblacima poput Boga (up. Brojevi 10:34; Psalam 68:4, 33-34; 104:3; Isaija 19:1; Naum 1:3) i obožava se na isti način na koji se obožava Bog (up. Danilo 3:12, 14, 16-18; 6:16, 20; 7:27; Psalam 86:9; Isaija 66:23; Otkrivenje 15:4). Dakle, tvrdeći da je upravo taj Sin Čovečji, istorijski Isus je u suštini sebe predstavljao kao preegzistentno Božansko Biće koje se pojavljuje u ljudskom obliku! Drugim rečima, istorijski Isus jeste tvrdio da je u potpunosti Božanski, čime se pobijaju naučnici koje su Zawadi i njegov crtanofilmski saborac citirali, a koji tvrde suprotno!(3)

Četvrto, izvori na koje se Zawadi i Kapetan Planeta pozivaju ne bave se na odgovarajući način činjenicom da se obožavanje Isusa kao Božanskog odigralo u roku od dvadeset godina od Hristove smrti i vaskrsenja. Ovi naučnici ne uspevaju da objasne zašto bi ga prvi Isusovi sledbenici, koji su svi bili monoteistički Jevreji, obožavali kao jedinstvenog Božanskog Sina Božjeg i uzvišenog Gospoda stvorenja, ako istorijski Isus nikada nije izneo nikakve Božanske tvrdnje.

Kako objašnjava poznati hrišćanski filozof i apologeta William Lane Craig,

„Oni koji poriču da je Isus izneo bilo kakve lične tvrdnje koje impliciraju božanstvo suočavaju se sa ozbiljnim problemom objašnjavanja kako je uopšte došlo do obožavanja Isusa kao Gospoda i Boga u ranoj crkvi. Malo koristi reći da je rana crkva svoja verovanja o Isusu unazad upisala u jevanđelja, jer je problem UPRAVO SAMO POREKLO TIH VEROVANJA. Studije novozavetnih naučnika kao što su Larry Hurtado sa Univerziteta u Edinburgu, Martin Hengel sa Univerziteta u Tibingenu, C. F. D. Moule iz Kembridža i drugi dokazale su da je U ROKU OD DVADESET GODINA od raspeća postojala POTPUNO RAZVIJENA hristologija koja je proglašavala Isusa OVAPLOĆENIM BOGOM. Kako se objašnjava to obožavanje jednog od svojih sunarodnika, sa kojim su bili tokom njegovog života, od strane monoteističkih Jevreja, OSIM NA OSNOVU TVRDNJI SAMOG ISUSA? Veliki crkveni istoričar Jaroslav Pelikan ističe da su svi rani hrišćani delili uverenje da je spasenje delo bića koje nije ništa manje od Gospoda neba i zemlje i da je iskupitelj bio sam Bog. On primećuje da najstarija hrišćanska propoved, najstariji izveštaj o hrišćanskom mučeniku, najstariji paganski izveštaj o crkvi i najstarija liturgijska molitva (1. Korinćanima 16:22) SVI UPUĆUJU NA HRISTA KAO NA GOSPODA I BOGA. On zaključuje: ‘Očigledno je poruka onoga u šta je crkva verovala i čemu je učila bila to da je „Bog“ prikladno ime za Isusa Hrista.’ Ali ako Isus nikada nije izneo takve tvrdnje, onda verovanje najranijih hrišćana u tom pogledu postaje neobjašnjivo.“ (Craig, Reasonable Faith: Christian Truth and Apologetics [Crossway Books, Wheaton, IL: Third Edition 2008], Part Five: De Christo, 7. The Self-Understanding of Jesus, p. 300; naglašavanje velikim slovima i podvlačenjem je naše)

A evo šta Craig kaže kao odgovor na knjigu koju su napisali liberalni autori poput Johna Hicka, iz koje Zawadi zapravo citira,

„U jevanđeljima postoji niz samoopisa koje Isus koristi i koji pružaju uvid u njegovo samorazumevanje. Donedavno su kritički naučnici bili prilično skeptični prema autentičnosti takvih samoopisa. Godine 1977. grupa od sedam britanskih teologa, predvođena Johnom Hickom sa Univerziteta u Birmingemu, izazvala je veliku pometnju u štampi i među laicima objavivši knjigu provokativnog naslova The Myth of God Incarnate. U njoj su tvrdili da se danas većina novozavetnih naučnika slaže da istorijski Isus iz Nazareta nikada nije tvrdio da je MESIJA ili Gospod ili Sin Božji, niti zaista bilo koja od božanskih titula koje se Hristu pripisuju u jevanđeljima. Naprotiv, te titule su se razvile kasnije u hrišćanskoj Crkvi i bile su unazad upisane u predanja koja su prenošena o Isusu, tako da u jevanđeljima izgleda kao da on te titule prisvaja za sebe. Prema tome, božanski Hristos jevanđelja koji se pojavljuje kao ovaploćeni Bog jeste mit i treba ga odbaciti.

„Danas takav skeptički konsenzus ne postoji. Naprotiv, ravnoteža naučnog mišljenja o Isusovoj upotrebi hristoloških titula možda je zapravo prevagnula U SUPROTNOM SMERU.“ (Isto, pp. 300-301; naglašavanje velikim slovima i podvlačenjem je naše)

Kako zanimljivo. Zawadi citira knjigu koja ne samo da poriče da je Isus tvrdio da je Bog, već i nastoji da dokaže da nikada nije učio da je Mesija! Takva nedoslednost je tipična za muslimanske davagandiste i stoga nije iznenađujuća.

Dakle, budući da novozavetna nauka dolazi do zaključka da su i istorijski Isus i svi njegovi prvi sledbenici verovali i učili da je Hristos Božanski Sin Božji, to znači da C. S. Lewis ostaje opravdan i da je njegova Trilema stoga logički valjana.

Uz to rečeno, zaključujemo ovu studiju rečima dr Craiga:

„Izričita upotreba hristoloških titula poput Mesije, Sina Božjeg, a naročito Sina Čovečjeg, u kombinaciji sa implicitnim hristološkim tvrdnjama iznetim kroz njegovo učenje i ponašanje, ukazuje na radikalno samorazumevanje Isusa iz Nazareta. Zaista, osoba za koju je Isus mislio da jeste bila je toliko izuzetna da se Dunn na kraju svoje studije o Isusovoj samosvesti oseća prinuđenim da primeti: ‘Jedno poslednje pitanje se ne može zanemariti: Da li je Isus bio lud?’ Dunn odbacuje hipotezu da je Isus bio umno poremećen, jer ona ne može objasniti potpuni portret Isusa koji imamo u jevanđeljima. Uravnoteženost i zdravost čitavog Isusovog života i učenja čine očiglednim da on nije bio ludak. Ali primetite da nas ove Isusove tvrdnje, na osnovu izreka za koje je pokazano da su autentične, ponovo dovode do iste dileme koju postavlja tradicionalna apologetika: ako Isus nije bio onaj za koga je tvrdio da jeste, onda je bio ili šarlatan ili ludak, a nijedno od toga nije verodostojno. Zašto ga, dakle, ne prihvatiti kao božanskog Sina Božjeg, upravo kao što su verovali najraniji hrišćani?“ (Isto, p. 327; podvlačenje naše)

Amin! Dođi, Gospode Isuse, dođi! Ispovedamo da nisi ni ludak ni lažov. Naprotiv, verujemo da si onaj za koga si tvrdio da jesi, naime, preegzistentni Božanski Sin Božji i vaskrsli Gospod slave! Molimo se da te tvojom milošću uvek volimo i obožavamo kao voljenog Sina Očevog i suverenog večnog Gospoda svega! Amin.

Povezani članci

http://www.answering-islam.org/Case/case3.html
http://www.answering-islam.org/Case/index.html
http://www.answering-islam.org/Responses/Shabir-Ally/tenants.htm
http://www.answering-islam.org/Responses/Shabir-Ally/tenants2.htm
http://www.tektonics.org/jesusclaims/trilemma.html
http://www.tektonics.org/jesusclaims/trilemmadef01.html

Fusnote

(1) Prema Jovanovom jevanđelju, Isus je tvrdio da je jedinstveni Božanski preegzistentni Sin Božji, što su njegovi jevrejski savremenici smatrali bogohulnim i vrednim smrti, budući da su shvatili da Isus u suštini sebe predstavlja kao Boga i jednakog Bogu!

„I zato gonjahu Judejci Isusa, i gledahu da ga ubiju, jer činjaše to u subotu. A Isus im odgovori: Otac moj do sada djela, i ja djelam. I zato još više tražahu Judejci da ga ubiju, ne samo što narušavaše subotu, nego što i Boga nazivaše svojim Ocem gradeći se jednak Bogu.“ Jovan 5:16-18

„Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu. I ja im dajem život vječni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje. Otac moj koji mi ih je dao veći je od sviju; i niko ih ne može oteti iz ruke Oca mojega. Ja i Otac jedno smo. A Judejci opet podigoše kamenje da ga kamenuju. Isus im odgovori: Mnoga dobra djela pokazah vam od Oca svojega, za koje od tih djela me kamenujete? Odgovoriše mu Judejci govoreći: Ne kamenujemo te za dobro djelo, nego za hulu, što se ti, čovjek budući, praviš Bog. Odgovori im Isus: Nije li napisano u Zakonu vašemu: Ja rekoh: bogovi ste? Kad one nazva bogovima, kojima riječ Božija bi data, a Pismo se ne može ukinuti, Kako vi govorite onome koga Otac posveti i posla na svijet: huliš, zato što rekoh: Ja sam Sin Božiji?“ Jovan 10:27-33, 36

„Mi imamo zakon i po zakonu našemu mora da umre, jer načini sebe Sinom Božijim.“ Jovan 19:7

Ove izreke se ne mogu jednostavno odbaciti kao kasniji hristološki razvoj, budući da slične izjave nalazimo u najranijim slojevima jevanđelja:

„I poče im govoriti u pričama: Posadi čovjek vinograd, i ogradi plotom, i iskopa pivnicu, i sagradi kulu, i dade ga vinogradarima, pa otide. I kada dođe vrijeme, posla vinogradarima slugu da primi od vinogradara roda vinogradskoga. A oni ga uhvatiše, izbiše i poslaše praznih ruku. I opet im posla drugoga slugu; i onoga napadoše kamenjem, i razbiše mu glavu, i poslaše ga osramoćena. I opet posla drugoga, i njega ubiše; i mnoge druge, jedne izbiše a druge pobiše. A on imaše još jedinoga sina svoga, voljenoga, pa im najzad posla i njega, govoreći: Postidjeće se sina mojega. A vinogradari oni rekoše među sobom: Ovo je nasljednik, hodite da ga ubijemo, i naše će biti nasljedstvo. I uhvatiše ga, i ubiše, i izbaciše ga napolje iz vinograda.“ Marko 12:1-8

U ovoj priči Isus pravi jasnu razliku između sebe i proroka, budući da sebe označava kao Božjeg voljenog Sina i Naslednika, dok su ostali Božje sluge (Up. Jeremija 7:25; 25:4; 26:5; 29:19; 44:4). Dr Craig objašnjava zašto čak i skeptični naučnici ovo prihvataju kao stvarnu izreku istorijskog Isusa:

„Čak i skeptični naučnici poput onih iz Jesus Seminara priznaju autentičnost ove priče, budući da se ona nalazi i u jednom od njihovih omiljenih izvora, Jevanđelju po Tomi (65), pa je po njihovom računanju višestruko posvedočena. Štaviše, kao što je [Craig] Evans naglasio, priča ne samo da odražava stvarno iskustvo odsutnih zemljoposednika u drevnom svetu, već koristi i uobičajene slike i teme koje se nalaze u rabinskim pričama: Izrailj kao vinograd, Bog kao vlasnik, nedostojni buntovni zakupci, lik sina, i tako dalje, tako da se dobro uklapa u jevrejski ambijent. Osim toga, postoje aspekti priče koji čine malo verovatnim njeno kasnije poreklo u hrišćanskoj crkvi, na primer, briga oko toga ko treba da poseduje vinograd nakon što bude oduzet sadašnjim zakupcima, kao i odsustvo vaskrsenja ubijenog sina. Priča takođe sadrži tumačiteljske nijanse ukorenjene u aramejskim targumima (parafrazama) Isaije 5, koji su bili u upotrebi u Isusovo vreme. Evans zaključuje: ‘Kada se pravilno i u punom kontekstu razume, sve u vezi sa pričom o zlim vinogradarima – uključujući i njen kontekst u novozavetnim jevanđeljima – govori da je potekla od Isusa, a ne od rane crkve.’“ (Reasonable Faith, p. 311)

U sledećem odlomku Isus tvrdi da je jedinstveni Sin koji jedini potpuno poznaje Oca i koji je stoga jedini kvalifikovan da ga objavi, budući da je Onaj kome je Otac poverio sve:

„Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ Matej 11:27 – up. Luka 10:22

Ova izreka je zapanjujuća ne samo zato što Isus tvrdi da poseduje sve što Otac ima i da je jedino on kvalifikovan da ga objavi drugima, već i zato što sebe predstavlja kao jednako nedokučivog kao što je Otac! Isus kaže da niko ne poznaje njega kao što niko ne poznaje ni Oca, što pretpostavlja da je on upravo poput svog Oca u svojoj nedokučivosti! Ovo objašnjava zašto je jedino Otac (zajedno sa svojim Svetim Duhom [up. Luka 10:21; 1. Korinćanima 2:10-12; Rimljanima 8:26-27]) taj koji može poznavati Sina, budući da samo neko ko ima beskonačan um može poznavati i savršeno razumeti nedokučivo Biće. Ovo dalje objašnjava zašto Isus može reći da jedino on poznaje Oca na isti način na koji Otac poznaje njega, tj. Isus je Božanska Ličnost koja je i nedokučiva i ima beskonačan um!

I ovo je izreka koju naučnici smatraju autentičnom, budući da se nalazi u Q, veoma ranom izvoru izreka.

„… Opet, postoji dobar razlog da se ovo smatra autentičnom izrekom istorijskog Isusa. To je Isusova izreka iz Q i stoga VEOMA RANA. Pokazano je da izreka seže do izvorne aramejske verzije, što ide u prilog njenoj autentičnosti. Štaviše, malo je verovatno da je crkva izmislila ovu izreku, jer ona kaže da je Sin nespoznatljiv – „niko ne zna Sina do Otac“ – što bi čak i Isusove sledbenike isključilo iz poznavanja njega. Ali uverenje poslevaskrsne crkve jeste da možemo poznavati Sina (vidi npr. Filipljanima 3:8-11). Primetite takođe da je, prema toj izreci, sadržaj Isusovog otkrivenja Otac, dok je sam Isus bio sadržaj crkvenog propovedanja. Pominjanje Sina je gotovo neformalno, umesto da se naglašava titula poput ‘Sina Božjeg’. Stoga je malo verovatno da je ova izreka proizvod kasnije crkvene teologije.

„Ova izreka je okarakterisana kao grom iz jovanovskog vedra neba. Jer šta nam ona govori o Isusovom samopoimanju? Govori nam da je o sebi mislio kao o isključivom Sinu Božjem i jedinom otkrivenju Boga… Kao što je Denaux s pravom naglasio, ono što ovde imamo jeste jovanovska hristološka tvrdnja U NAJRANIJEM SLOJU jevanđeoskih predanja, tvrdnja koja predstavlja most ka visokoj hristologiji Jovanovog jevanđelja, a ipak je, u svetlu odlomaka poput Marka 4:10-12; 12:1-11; 13:32; i Mateja 16:17-19; 28:18, jednako kod kuće i u sinoptičkoj tradiciji. Na osnovu ove izreke možemo zaključiti da je Isus o sebi mislio kao o Sinu Božjem u apsolutnom i jedinstvenom smislu i kao o onome kome je poverena isključiva vlast da ljudima otkrije svog Oca Boga.“ (Isto, pp. 311-312; naglašavanje velikim slovima je naše)

(2) Dr Craig citira novozavetnog naučnika Roberta Gundryja, koji iznosi ubedljive razloge zbog kojih je Markov izveštaj o Isusovom ispitivanju pred prvosveštenikom istorijski tačan:

„Dakle, da li su ove Isusove reči, koje su poslužile kao osnova za njegovu osudu od strane Sinedriona i za njegovo predavanje rimskim vlastima pod optužbom za izdaju, autentične? U svom pedantnom komentaru Markovog jevanđelja, Robert Gundry tvrdi da su reči prvosveštenika ‘Sin Blagoslovenoga’ verovatno autentične, jer ova upotreba perifraze za ‘Boga’, iako uobičajena među Jevrejima, nije bila karakteristična za hrišćane; štaviše, pojavljuje se samo ovde u Markovom jevanđelju, koje inače preferira titulu ‘Sin Božji’ (1:1; 3:11; 5:7; 15:39). Što se tiče Isusovog odgovora na pitanje prvosveštenika, Gundry navodi nekoliko linija dokaza u prilog njegovoj autentičnosti: (1) kombinacija sedenja Bogu s desne strane i dolaska na oblacima nebeskim ne pojavljuje se nigde u novozavetnom materijalu osim na Isusovim usnama; (2) Sin Čovečji nigde drugde nije povezan sa idejom sedenja Bogu s desne strane; (3) izreka pokazuje isti spoj posrednog samoreferisanja i lično visokih tvrdnji koji karakteriše druge izreke o Sinu Čovečjem (Marko 2:10, 28; 8:38; 13:26); (4) iako se na Psalam 110:1, o sedenju s desne strane Bogu, često aludira u Novom zavetu, zamena ‘Sile’ za ‘Boga’, mada tipična za jevrejsku upotrebu iz poštovanja, ne javlja se nigde drugde u Novom zavetu; i (5) malo je verovatno da bi Marko izmislio proročanstvo upućeno Sinedrionu za koje oni zapravo nisu videli da se ispunilo.“ (Reasonable Faith, pp. 317-318)

Craig dalje piše:

„Pored toga, Gundry primećuje suptilnost Markovog izveštaja o suđenju, koja bi izmakla kasnijem hrišćanskom falsifikatoru. Pravila za postupanje u slučajevima bogohuljenja koje se kažnjava smrću u Mišni (Sanhedrin 7.5) tiču se slučajeva u kojima je neko optužen da je nekom ranijom prilikom izgovorio božansko ime ‘Jahve’ tako da obeščasti Boga. Tokom suđenja navodno bogohuljenje optuženog se zapravo ne ponavlja, već se koristi neka zamena za božansko ime. Tek na kraju suđenja sudnica se prazni i, u prisustvu sudija, glavnom svedoku se nalaže: ‘Reci izričito šta si čuo.’ On zatim ponavlja bogohulne reči koje je optuženi izgovorio, na šta sve sudije ustaju i cepaju svoju odeću. Na Isusovom suđenju bogohuljenje se dešava neočekivano, na licu mesta, tako da samo prvosveštenik ustaje i cepa svoje haljine. Da je Isus zaista izgovorio božansko ime rekavši: ‘Videćete Sina Čovečjeg gde sedi s desne strane Jahvea’, izveštaj o onome što se odigralo na Isusovom suđenju ne bi uključivao izgovaranje samog božanskog imena, već neku zamenu za njega, poput ‘Sile’. Gundry zaključuje: ‘Spajanje bogohuljenja koje se kažnjava smrću i cepanja odeće u m. Sanh. 7.5, kao i kod Marka, ide u prilog … tome da Markov izveštaj o Isusovom suđenju počiva na pouzdanim informacijama…. Jer iako su hrišćani mogli izmisliti izveštaj toliko klevetnički po Sinedrion, malo je verovatno da bi hrišćani izmislili – ili čak bili u stanju da izmisle – izveštaj koji tako suptilno odgovara kasnijoj idealizaciji sinedrionske jurisprudencije u slučajevima bogohuljenja koje se kažnjava smrću.’ Na koji je način Isus obeščastio Boga? Gundry odgovara: ‘Najbolje je misliti da prvosveštenik i ostatak Sinedriona sude da je Isus rečima okrao Boga za nesamerljivost i jedinstvo, uzdižući sebe na nadljudski nivo time što je sebe prikazao kao onoga kome je predodređeno da sedi Bogu s desne strane i dođe na oblacima nebeskim.’“ (Isto, p. 318)

(3) Zapravo, Isusove izjave o Sinu Čovečjem sa lakoćom prolaze neke od samih kriterijuma koje istoričari koriste za procenu pouzdanosti date izreke ili određenog izveštaja.

9. Neki biblijski naučnici dovode u pitanje da li je Isus ikada koristio ovu titulu za sebe. Oznaka „Sin Čovečji“ nije, međutim, korišćena u Novom zavetu kao deo crkvenog sopstvenog načina govora o Isusu. Osim na Isusovim usnama, on je tako označen samo u Delima apostolskim 7:56 (Stefanovo viđenje pre njegovog kamenovanja) i Otkrivenju 1:13 (Jovanovo početno viđenje). Isusove izreke o Sinu Čovečjem, dakle, prolaze strog test autentičnosti (takozvani kriterijum različitosti): ako je malo verovatno da bi neku Isusovu izreku rana crkva formulisala onako kako je formulisana, onda možemo zaključiti da ju je Isus verovatno izgovorio. (Obrnuto, međutim, nije valjan argument: iz činjenice da bi ranoj crkvi odgovaralo da nešto formuliše onako kako se pojavljuje u nekoj izreci u jevanđelju, ne sledi da Isus to nije rekao.) (Robert M. Bowman & J. Ed Komoszewski, Putting Jesus in His Place – The Case for the Deity of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], Notes, Chapter 20: God’s Right-hand Man, p. 357)

Craig piše:

„Veoma je verovatno da je Isus o sebi mislio kao o Sinu Čovečjem i tvrdio da to jeste. To je bio Isusov omiljeni samoopis i titula koja se najčešće nalazi u jevanđeljima (preko osamdeset puta). Pa ipak, što je izuzetno, ova titula se u ostatku Novog zaveta, izvan jevanđelja, nalazi samo jednom (Dela apostolska 7:56). To pokazuje da oznaka Isusa kao ‘Sina Čovečjeg’ nije bila titula koja je nastala u kasnijoj hrišćanskoj upotrebi pa je potom unazad upisana u Isusovu tradiciju. Na osnovu kriterijuma različitosti možemo sa sigurnošću reći da je Isus sebe nazivao ‘Sinom Čovečjim’. Dunn zaključuje: ‘Kada naiđemo na potpuno doslednu i osobenu crtu – predanje koje prikazuje Isusa kako redovno koristi izraz „sin čovečji“ i praktično nikakvu drugu upotrebu tog izraza – jednostavno je ispod nivoa nauke poricati da ta crta potiče iz zapamćene govorne upotrebe samog Isusa.’“ (Reasonable Faith, p. 315; podvlačenje naše)

Ona takođe zadovoljava kriterijum višestruke posvedočenosti, budući da se nalazi u svim slojevima jevanđelja, npr. Q, Marko, takozvani M ili poseban Matejev materijal, L ili poseban Lukin materijal, Jovan itd.

„To da je Isus verovao u eshatološku pojavu figure opisane u Danilovom viđenju višestruko je posvedočeno u Markovim izrekama i izrekama iz Q (Marko 8:38; 13:26-27; Matej 10:32-33/Luka 12:8-9; Matej 24:27, 37, 39/Luka 17:24, 26, 30). U Danilovom viđenju ta figura izgleda kao ljudsko biće, ali dolazi na oblacima nebeskim, i njoj su dati vlast i slava koji su nalik Božjim. Enohove parabole predstavljaju slično viđenje preegzistentnog Sina Čovečjeg (I En. 48.3-6, citirano gore; up. 62.7) koji ‘će svrgnuti careve sa njihovih prestola i kraljevstava’ (I En. 69.29). Pomenuli smo i Danilovsko viđenje iz 4 Ezra 13, u kome Jezdra vidi ‘nešto poput lika čoveka kako izlazi iz srca mora’, koga Svevišnji naziva ‘moj sin’ (4 Ezra 13.37) i koji preegzistira sa Svevišnjim. Poenta pominjanja ovih odlomaka nije da bi ljudi koji su slušali Isusa prepoznali njegove aluzije ili ideje – što očigledno nisu – već da tumačenje Danilovog Sina Čovečjeg kao božansko-ljudske figure za Isusa ne bi bilo ni anahrono ni nejevrejsko. Koristeći posredan, samoreferentni izraz ‘Sin Čovečji’, Isus je sprečio prerano providno otkrivanje svog nadljudskog i mesijanskog dostojanstva.“ (Isto, p. 316)

Ovo znači da je jedini stvarni razlog zbog kojeg pojedini novozavetni kritičari odbacuju verodostojnost ovih izreka o Sinu Čovečjem prvenstveno u određenim teološkim i/ili istorijskim pretpostavkama koje dele sa muslimanskim apologetama. Upravo im te pretpostavke ne dozvoljavaju da prihvate čak ni mogućnost da bi istorijski Isus izneo takve Božanske tvrdnje. Sledeći novozavetni naučnik to najbolje objašnjava:

Isusova omiljena samooznaka, zbog svoje istovremeno skrivajuće i otkrivajuće prirode, bila je titula Sin Čovečji. Isus je, koristeći tu titulu, očigledno imao na umu Sina Čovečjeg o kome se govori u Danilu 7:13 (kao što je vidljivo iz Matej 10:23; 19:28; 25:31; Marko 8:38; 13:26; 14:62). Stoga je jasno da ta titula, umesto da naglašava poniznost, otkriva Božansku vlast koju Isus poseduje kao Sin Čovečji da sudi svetu, kao i njegovu svest o tome da je došao od Oca (up. ovde takođe Matej 5:17; 10:34; Marko 2:17; 10:45). Učinjeni su mnogi pokušaji da se porekne autentičnost nekih ili svih izreka o Sinu Čovečjem, ali takvi pokušaji propadaju zato što se ova titula nalazi u svim slojevima jevanđeoske građe (Marko, Q, M, L, Jovan) i savršeno zadovoljava „kriterijum različitosti“, koji kaže da izreka ili titula koja nije mogla nastati ni iz judaizma ni iz rane Crkve mora biti autentična. Poricanje autentičnosti ove titule stoga se ne zasniva toliko na egzegetskim pitanjima koliko na RACIONALISTIČKIM PRETPOSTAVKAMA koje a priori poriču da je Isus iz Nazareta mogao o sebi govoriti na takav način. Robert H. Stein (The Portable Seminary, David Horton (glavni urednik) [Bethany House Publishers, 2006], Poglavlje 5. Učenje o Bogu Sinu, str. 128; velika slova i podvlačenje naši)

Stein dalje tvrdi da je istorijski Isus sebe nazivao Sinom Božjim u jedinstvenom smislu:

„… Sebe je nazivao i Sinom Božjim (Matej 11:25-27; Marko 12:1-9), a odlomak kao što je Marko 13:32, u kome je jasno pravio razliku između sebe i drugih, mora biti autentičan, jer niko u crkvi ne bi stvorio izreku u kojoj Sin Božji tvrdi da ne zna vreme kraja.“ (Isto.)

Stein ovde aludira na načelo ili kriterijum neprijatnosti, koji kaže da, po opštem pravilu, posvećeni sledbenici nekog verskog vođe obično ne bi izmišljali neprijatne priče o svom osnivaču. U svetlu toga čini se krajnje neverovatnim da bi rana Crkva pripisala neznanje Sinu Božjem. Evo ponovo Krejga:

„… Čini se krajnje neverovatnim da bi ova izreka mogla biti tvorevina hrišćanske teologije, naročito u svetlu predanja poput Mateja 11:27 (up. Jovan 5:20; 16:15, 30; 21:17c), zato što Sinu pripisuje neznanje. Kriterijum neprijatnosti zahteva autentičnost pomena Sinovog neznanja. Koliko je ta izreka bila neprijatna vidi se iz činjenice da je, iako je Matej prenosi (Mat. 24:36), Luka izostavlja, a i većina prepisivača Matejevog jevanđelja takođe je odlučila da izbaci taj stih (premda je sačuvan u najboljim rukopisima). To što je Marko sačuvao ovu izreku, uprkos svom naglasku na Isusovoj moći predskazanja i njegovom predznanju (Marko 11:2; 13; 14:13-15, 18, 27-28, 30), svedočanstvo je njegove vernosti predanju. Kako to lepo kaže tumač Markovog jevanđelja Vinsent Tejlor: ’Njena sablažnjivost potvrđuje njenu izvornost.’“ (Reasonable Faith, str. 312-313)