Novacijan, Trojstvo, modalizam, hipostatsko sjedinjenje — 2. deo

Nastavljam odande gde sam prethodno stao: Novacijan, Trojstvo, modalizam, ipostasno sjedinjenje.

Poglavlje 20.

Iz Svetog pisma se dokazuje da je Hrist bio nazvan anđelom. Ali se ipak iz drugih delova Svetog pisma pokazuje da je on i Bog.

Ali ako bi neki jeretik, tvrdoglavo se boreći protiv istine, u svim ovim primerima uporno ostajao pri tome da je Hrist bio anđeo u pravom smislu, ili tvrdio da ga tako treba shvatiti, mora i u tom pogledu biti savladan silom istine. Jer ako se, budući da je sve nebesko, zemaljsko i podzemno potčinjeno Hristu, i sami anđeli, sa svim ostalim stvorenjima, koliko ih god je potčinjeno Hristu, nazivaju bogovima, onda je s pravom i Hrist Bog. A ako se bilo koji anđeo potčinjen Hristu može nazvati Bogom, i ako se to, kada se izgovori, ispoveda i bez bogohuljenja, onda svakako mnogo više to priliči Hristu, koji je i sam Sin Božji, da bude proglašen Bogom. Jer ako se anđeo koji je potčinjen Hristu uzvisuje kao Bog, mnogo više i mnogo doslednije treba reći da je Bog Hrist, kome su svi anđeli potčinjeni. Jer nije u skladu s prirodom da se ono što se priznaje manjem uskraćuje većem. Tako, ako je anđeo niži od Hrista, a ipak se anđeo naziva bogom, tim pre po posledici treba reći da je Bog Hrist, za koga se otkriva da je i veći i bolji, ne od jednog, nego od svih anđela. A ako Bog stoji u zboru bogova, i usred njih Bog razlučuje među bogovima, a Hrist je u više navrata stajao u sinagogi, onda je Hrist stajao u sinagogi kao Bog — sudeći, naime, među bogovima, kojima govori: „„Dokle ćete suditi nepravo, i bezbožnicima gledati ko je ko?“ To znači, dosledno tome, da ljude iz sinagoge optužuje što ne izriču pravedne sudove. Dalje, ako se čini da oni koji su prekoreni i okrivljeni ipak iz bilo kog razloga bez bogohuljenja zadobijaju to ime, tako da se nazivaju bogovima, onda će svakako mnogo više za Boga biti smatran Onaj za koga se ne kaže samo da je kao Bog stajao u sinagogi bogova, nego se istim autoritetom tog čitanja otkriva i kao onaj koji razlučuje i sudi među bogovima. Ali čak i ako se oni koji „kao svaki knez pašćete“ ipak nazivaju bogovima, tim pre treba reći da je Bog Onaj koji ne samo da ne pada kao jedan od knezova, nego i pobeđuje samog začetnika i kneza zloće. I koji je uopšte razlog da se ovo ime, iako kažu da je bilo dato čak i Mojsiju, pošto je rečeno: „postavio sam te da si Bog Faraonu“, uskrati Hristu, za koga se objavljuje da je postavljen ne faraonu samo, nego svakom stvorenju, i kao Gospod i kao Bog? I u prvom slučaju je to ime dato uzdržano, u drugom izobilno; u prvom po meri, u drugom iznad svake mere: Jer, kaže se, „jer Bog Duha ne daje na mjeru. Jer Otac ljubi Sina“. U prvom slučaju za određeno vreme, u drugom bez obzira na vreme; jer je primio vlast božanskog imena, i nad svime i za sva vremena. Ali ako onaj koji je primio vlast nad jednim čovekom, s obzirom na tu ograničenu vlast koja mu je data, ipak bez oklevanja zadobija to ime Boga, koliko će se više verovati da je autoritet tog imena zadobio Onaj koji ima vlast i nad samim Mojsijem?

Poglavlje 21.

Da se isto božansko veličanstvo u Hristu ponovo potvrđuje drugim mestima Svetog pisma.

I zaista bih mogao da izložim obradu ovog predmeta iz svih nebeskih Pisama i da pokrenem, da tako kažem, čitavu šumu tekstova o tom objavljenju božanstva Hrista, samo što nisam toliko preduzeo da govorim protiv ovog naročitog oblika jeresi, koliko da izložim pravilo istine o ličnosti Hrista. Iako, međutim, moram žuriti ka drugim stvarima, ne mislim da smem preći preko ove tačke: da je u jevanđelju Gospod, označavajući svoje veličanstvo, objavio govoreći: „Razvalite ovaj hram i za tri dana ću ga podići.“. Ili kada, na drugom mestu i o drugom predmetu, izjavljuje: „Vlast imam položiti ga i vlast imam opet uzeti ga. Ovu zapovijest primih od Oca svoga.“. A ko je taj koji kaže da može položiti svoj život, ili da može sam ponovo zadobiti svoj život, zato što ga je primio od svog Oca? Ili ko kaže da može ponovo oživeti i ponovo sazidati razrušeni hram svoga tela, osim zato što je On Reč koja je od Oca, koja je sa Ocem, „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“; podražavalac dela i sila svoga Oca, „ikona Boga nevidljivoga“; „koji siđe s neba“; koji je posvedočio ono što je video i čuo; koji „sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca“, od koga je i bio poslan upravo radi toga da bi, postavši Glasnik velikog saveta, razotkrio nama zakone nebeskih tajni; i koji je kao Reč koja je postala telo prebivao među nama — time se za nas dokazuje da ovaj Hrist nije samo čovek, jer je bio sin čovečji, nego i Bog, jer je Sin Božji? A ako apostol Hrista naziva „Prvorođeni prije svake tvari“, kako bi mogao biti prvorođeni svake tvari, osim zato što je, po svom božanstvu, Reč izašla od Oca pre svake tvari? I ako jeretici to tako ne prihvate, biće primorani da pokažu da je Hrist kao čovek bio prvorođeni svake tvari; što neće moći da učine. Ili je, dakle, ON PRE SVAKE TVARI, da bi bio prvorođeni svake tvari, i nije samo čovek, jer je čovek posle svake tvari; ili je samo čovek, i onda je posle svake tvari. A kako je On prvorođeni svake tvari, osim zato što je ona Reč KOJA JE PRE SVAKE TVARI; i stoga, kao prvorođeni svake tvari, postaje telo i prebiva u nama, to jest, uzima onu ljudsku prirodu koja je posle svake tvari, i tako prebiva s njim i u njemu, u nama, tako da se Hristu niti oduzima čovečanstvo, niti se poriče njegovo božanstvo? Jer ako je samo pre svake tvari, oduzima mu se čovečanstvo; ako li je samo čovek, dira se u božanstvo koje je pre svake tvari. Oboje je, dakle, združeno u Hristu, i oboje je spojeno, i oboje je jedno s drugim povezano.

I s pravom, budući da u njemu ima nečega što nadilazi stvorenje, čini se da je u njemu zajamčena saglasnost božanstva i čovečanstva: zbog čega se za Onoga za koga se objavljuje da je postao „posrednik između Boga i ljudi“ otkriva da je u sebi združio Boga i čoveka. A ako isti apostol o Hristu kaže da je „Razoružavši načalstva i vlasti, žigosa ih javno, pobjedivši na njemu.“, on svakako nije bez razloga izneo da je telo bilo svučeno, osim zato što je hteo da se razume da je ono pri vaskrsenju bilo i ponovo obučeno. Ko je, dakle, Onaj koji je tako svukao i obukao telo? Neka jeretici traže odgovor. Jer mi znamo da je Reč Božja bila zaodenuta suštinom tela, i da je opet bila svučena iste telesne materije, koju je pri vaskrsenju ponovo uzela i obukla kao odeću. Pa ipak, Hrist ne bi mogao ni da svuče ni da obuče čovečanstvo da je bio samo čovek: jer čovek nikada ne biva ni lišen samoga sebe ni obučen u samoga sebe. Jer to mora biti nešto drugo, šta god to bilo, što neko drugi ili skida ili oblači. Otuda je, razložno, Reč Božja ta koja je svukla telo i opet ga pri vaskrsenju obukla, jer ga je svukla zato što je pri svom rođenju u njega bila obučena. Stoga je u Hristu Bog taj koji se oblači, a mora se i svlačiti, jer Onaj koji se oblači mora isto tako biti i Onaj koji se svlači; dok, kao čovek, biva obučen i svučen, takoreći, u izvesnu tuniku sastavljenog tela. I stoga je On, po posledici, kao što smo rekli, bio Reč Božja, za koju se otkriva da je čas zaodenuta, a čas razodenuta od tela. Jer je to, štaviše, unapred prorekao u blagoslovima: „u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa.“. Ako je haljina u Hristu put, a samo odelo telo, neka se upita ko je Onaj čije je telo odelo, a haljina put? Jer nama je očigledno da je put haljina, a telo odelo Reči; i On je oprao svoju telesnu suštinu i očistio materiju puti u krvi, to jest u vinu, svojim stradanjem, u ljudskoj prirodi koju je preuzeo. Otuda, ako je zaista opran, On je čovek, jer je haljina koja se pere put; ali Onaj koji pere jeste Reč Božja, koja je, da bi oprala haljinu, postala onaj koji uzima haljinu na sebe. S pravom se, po onoj suštini koja je uzeta da bi bila oprana, otkriva kao čovek, kao što se po autoritetu Reči koja ju je oprala pokazuje da je Bog…

Poglavlje 26.

Osim toga, protiv savelijanaca dokazuje da je Otac jedan, a Sin drugi.

Ali povodom toga što je iz svetog autoriteta božanskih spisa dokazano da Hrist nije samo čovek nego i Bog, drugi jeretici, izbijajući na videlo, nastoje da naruše ispravno verovanje o Hristu; upravo time želeći da pokažu da je Hrist Bog Otac, zato što se tvrdi da nije samo čovek, nego se objavljuje i da je Bog. Jer ovako govore: Ako se tvrdi da je Bog jedan, a Hrist je Bog, onda, kažu, ako su Otac i Hrist jedan Bog, Hrist će se nazvati Ocem. U čemu se pokazuje da su u zabludi, ne poznajući Hrista, nego sledeći zvuk imena; jer neće da On bude druga ličnost posle Oca, nego sam Otac. A pošto se na to lako odgovara, biće rečeno malo reči. Jer ko ne priznaje da je ličnost Sina druga posle Oca, kada čita da je Otac rekao, dosledno tome Sinu: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“; a da je posle toga zabeleženo: „I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga“? Ili kada u rukama drži: „Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“? Ili kada čita (kao rečeno) Hristu: „Ti si Sin moj, ja te sad rodih. Išti u mene, i daću ti narode u našljedstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu.“? Ili kada i onaj voljeni pisac kaže: „Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“? Ili kada, razvijajući proročanstva Isaije, nalazi ovako napisano: „Ovako govori Gospod pomazaniku svojemu“?

Ili kada čita: „sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla.“? Ili kada nalazi napisano: „jer Otac moj veći je od mene.“? Ili kada razmatra mesto: „Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“? Ili kada nalazi postavljeno uporedo s drugim mestima: „A i u Zakonu vašemu stoji napisano da je svjedočanstvo dvojice ljudi istinito. Ja sam onaj koji svjedoči za sebe, i svjedoči za mene Otac koji me posla.“? Ili kada glas s neba glasi: „I proslavih, i opet ću proslaviti!“? Ili kada Petar odgovara i kaže: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga.“? Ili kada sam Gospod potvrđuje tajnu ovog otkrivenja i kaže: „Blažen si, Simone, sine Jonin! Jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj koji je na nebesima.“? Ili kada sam Hrist izriče: „I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade.“? Ili kada je od istoga rečeno: „A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si me ti poslao.“? Ili kada sam Hrist ustanovljava određenje pravila i kaže se: „A ovo je vječni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista. Ja te proslavih na zemlji; djelo svrših koje si mi dao da izvršim.“? Ili kada, štaviše, isti tvrdi i kaže: „Sve je meni predao Otac moj“? Ili kada i apostoli i proroci dokazuju sedenje s desne strane Oca? A imao bih pune ruke posla kada bih pokušao da saberem sva mesta koja idu u prilog ovome; jer božansko Sveto pismo, ne toliko Starog koliko i Novog zaveta, svuda pokazuje da je On rođen od Oca, da je kroz njega sve postalo i da bez njega ništa nije postalo, i da je uvek slušao i sluša Oca; da uvek ima vlast nad svime, ali kao predanu, kao darovanu, kao od samog Oca njemu dopuštenu. I kakav može biti tako očigledan dokaz da ovo nije Otac, nego Sin, kao to što se predstavlja kao poslušan Bogu Ocu — osim ako se, ako se veruje da je On Otac, ne bi moralo reći da je Hrist potčinjen nekom drugom Bogu Ocu?…

Poglavlje 28

Dokazuje takođe da reči izgovorene Filipu nimalo ne idu u prilog savelijancima.

Ovome ću dodati i ono viđenje u kome jeretik, dok likuje kao da je pri gubitku neke moći viđenja naročite istine i svetlosti, priznaje potpuno slepilo svoje zablude. Jer iznova i iznova, i često, prigovara da je rečeno: „Toliko sam vremena s vama i nisi me poznao, Filipe? Ko je vidio mene, vidio je Oca“. Ali neka nauči ono što ne razume. Filip je prekoren, i to s pravom i zaista zasluženo, jer je rekao: „Gospode, pokaži nam Oca, i biće nam dosta.“. Jer kada je ikada čuo od Hrista, ili saznao, da je Hrist Otac? Dok je, s druge strane, često slušao i često saznavao pre da je On Sin, a ne da je Otac. Jer ono što je Gospod rekao, „Kad biste mene znali, i Oca mojega biste znali; i od sada poznajete ga, i vidjeli ste ga.“, nije rekao želeći da se razume da je On sam Otac, nego dajući do znanja da će onaj ko temeljno, i potpuno, i sa svom verom i svom pobožnošću pristupi Sinu Božjem, svakako, kroz samog Sina u koga tako veruje, doći do Oca i videti ga. „niko“, kaže On, „ne dolazi Ocu osim kroz mene“. I zato on neće samo doći Bogu Ocu i upoznati samog Oca; nego, štaviše, treba tako da drži i tako da pretpostavi u umu i srcu da je odsada Oca ne samo upoznao, nego i video. Jer često božansko Sveto pismo objavljuje ono što još nije učinjeno kao već učinjeno, jer će tako biti; i ono što se svakako ima dogoditi ne proriče kao buduće, nego pripoveda kao već izvršeno. I tako, iako Hrist još nije bio rođen u vreme proroka Isaije, on reče: „Jer nam se rodi dijete“; i iako Mariji još nije bio pristupio, reče: „Potom pristupih k proročici, i ona zatrudnje i rodi sina.“

A kada Hrist još nije bio obznanio misao Oca, rečeno je: „ime će mu biti: Divni, Savjetnik“. A kada još nije postradao, objavio je: „kao jagnje na zaklanje vođen bi“. I iako krst još nikada nije postojao, reče: „Vas dan pružah ruke svoje narodu nepokornu“. I iako mu još nije bilo podrugljivo dato da pije, Sveto pismo kaže: „u žeđi mojoj poje me octom“. I iako još nije bio svučen, reče: „probodoše ruke moje i noge moje. Mogao bih izbrojiti sve kosti svoje. Oni gledaju i od mene načiniše stvar za gledanje. Dijele haljine moje među sobom, i za dolamu moju bacaju ždrijeb.“. Jer božansko Sveto pismo, predviđajući, govori o onome za šta zna da će biti kao o već učinjenom, i govori kao o dovršenom o onome što smatra budućim, ali što će se bez ikakve sumnje zbiti. I tako je Gospod na ovom mestu rekao: „i od sada poznajete ga, i vidjeli ste ga.“. On je, dakle, rekao da će Oca videti svako ko bude sledio Sina, ne kao da bi sam Sin bio viđeni Otac, nego da će svako ko bude hteo da ga sledi i da bude njegov učenik dobiti nagradu da može videti Oca. Jer On je i obličje Boga Oca; tako da se ovome još dodaje i to da kao što Otac dela, tako dela i Sin. A Sin je podražavalac svih Očevih dela, tako da svako može smatrati kao da vidi Oca kada vidi Onoga koji u svim svojim delima uvek podražava nevidljivog Oca. Ali ako je Hrist sam Otac, na koji način odmah dodaje i kaže: „Ko vjeruje u mene, djela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti; jer ja idem Ocu svome.“? I dalje pridodaje: „Ako me ljubite, zapovijesti moje držite, I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek“. Nakon čega dodaje i ovo: „Ako me neko ljubi, riječ moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti.“. Štaviše, dodao je i ovo: „A Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh.“. Izgovara, dalje, i ono mesto gde pokazuje da je Sin, i razložno pridodaje govoreći: „Kad biste me ljubili, obradovali biste se što rekoh: idem Ocu; jer Otac moj veći je od mene.“. Ali šta ćemo reći kada nastavlja i ovim rečima: „Ja sam istinski čokot i Otac moj je vinogradar. Svaku lozu na meni koja ne rađa roda odsijeca je; a svaku koja rod rađa čisti je da više roda rodi.“? I dalje ustrajava i dodaje: „Kao što Otac ljubi mene, i ja ljubim vas; ostanite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj, kao što sam ja održao zapovijesti Oca mojega i ostajem u ljubavi njegovoj.“.

Dalje, On uz to kaže: „nego sam vas nazvao prijateljima, jer sve što čuh od Oca svojega, objavih vam.“. Štaviše, svemu ovome dodaje: „Ali sve će vam ovo činiti zbog imena mojega, jer ne poznaju Onoga koji me posla.“. Ove reči, dakle, posle onih prethodnih, očigledno svedoče da On nije Otac nego Sin, i Gospod ih nikada ne bi dodao da je imao na umu ili da je On Otac, ili da želi da bude shvaćen kao Otac — osim da bi objavio ovo: da svaki čovek odsad treba da smatra, videvši sliku Boga Oca kroz Sina, kao da je video samog Oca; jer svako ko veruje u Sina može da se vežba u sozercanju te sličnosti, tako da, navikavši se da božanstvo vidi u sličnosti, napreduje i uzraste čak do savršenog sozercanja Boga Oca Svedržitelja. A pošto onaj ko je ovu istinu upio u svoj um i dušu i poverovao da će sve tako biti, taj već sada u izvesnoj meri gleda, takoreći, Oca koga će videti potom; i može to tako da smatra, kao da već stvarno drži ono za šta zna sa sigurnošću da će jednoga dana držati. Ali da je sam Hristos bio Otac, zašto bi kao buduću obećavao nagradu koju je već udelio i dao? Jer time što kaže: „Blaženi čisti srcem, jer će Boga vidjeti;“, razume se da obećava sozercanje i viđenje Oca; dakle, to još nije dao; jer zašto bi obećavao ako je već dao? A dao bi bio da je bio Otac: jer je bio viđen i bio je dodirivan. Ali pošto, dok se sam Hristos vidi i dodiruje, On ipak i dalje obećava i govori da će onaj ko je čista srca videti Boga, upravo tim izrekom dokazuje da Onaj koji je tada bio prisutan nije bio Otac, budući da je bio viđen, a ipak je obećavao da će svako ko bude čista srca videti Oca. Nije, dakle, Otac, nego Sin to obećao, jer je Onaj koji je Sin obećao ono što tek treba da bude viđeno; a Njegovo obećanje bilo bi suvišno da nije bio Sin. Jer zašto bi onima koji su čista srca obećavao da će videti Oca, ako su oni koji su tada bili prisutni već gledali Hrista kao Oca? Ali pošto je bio Sin, a ne Otac, s pravom je tada i viđen kao Sin, jer je bio slika Boga; a Otac, budući da je nevidljiv, obećava se i pokazuje kao Onaj koga će videti oni koji su čista srca. Neka, dakle, bude dovoljno što smo i ovoliko naveli protiv tog jeretika; nekoliko reči o mnogim stvarima. Jer bi se otvorilo polje zaista široko i prostrano kada bismo hteli da tog jeretika potpunije pretresemo; budući da je, lišen u ove dve tačke kao da su mu oči iščupane, sasvim savladan u slepilu svoga učenja.

Poglavlje 29

Zatim nas uči da autoritet vere nalaže da se, posle Oca i Sina, veruje i u Svetoga Duha, čija dela nabraja iz Svetog pisma.

Štaviše, red razuma i autoritet vere, u rasporedu reči i u Pismima Gospodnjim, opominju nas da posle ovoga verujemo i u Svetoga Duha, nekada obećanog Crkvi, a datog u određenim vremenskim prilikama. Jer Ga je obećao prorok Joil, a dao Ga je Hristos. „poslije“, kaže prorok, „I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti Duh svoj;“. A Gospod reče: „Primite Duha Svetoga! Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su.“. Ali ovoga Svetog Duha Gospod Hristos naziva čas Parakletom, a čas objavljuje da je Duh istine. I On nije nov u jevanđelju, niti je tek novo dat; jer On je Taj koji je u prorocima optuživao narod, a u apostolima uputio poziv neznabošcima. Jer prvi su zaslužili da budu optuženi, zato što su prezreli zakon; a oni od neznabožaca koji veruju zaslužuju da im pomogne odbrana Duha, jer usrdno žude da dostignu zakon jevanđelja. Zaista, u Duhu postoje različite vrste službi, jer u vremenima postoji različit poredak prilika; pa ipak, zbog toga Onaj koji te službe vrši nije različit, niti je drugi kada tako dela, nego je jedan i isti, razdeljujući svoje službe prema vremenima, prilikama i pokretima stvari. Štaviše, apostol Pavle kaže: „Imajući pak isti duh vjere kao što je napisano: Vjerovah, zato govorih; i mi vjerujemo, zato i govorimo,“. On je, dakle, jedan i isti Duh koji je bio u prorocima i apostolima, samo što je u prvima bio povremeno, a u drugima uvek. Ali u prvima ne kao Onaj koji je uvek u njima, a u drugima kao Onaj koji uvek prebiva u njima; u prvima razdeljivan uzdržano, a u drugima sav izliven; prvima davan štedljivo, a drugima darežljivo udeljen; pre Gospodnjeg vaskrsenja još nije bio javljen, nego je posle vaskrsenja podaren. Jer, rekao je: „I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek, Duha Istine,“ I: „A kada dođe Utješitelj, koga ću vam ja poslati od Oca, Duh Istine, koji od Oca ishodi,“ I: „ako ja ne odem, Utješitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama.“ I: „A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu;“. A pošto je Gospod imao da otide na nebesa, iz nužde je učenicima dao Parakleta, da ih ni u kojoj meri ne ostavi kao sirote, što bi bilo malo poželjno, i da ih ne napusti bez zastupnika i nekakvog zaštitnika. Jer On je Taj koji je učvrstio njihova srca i umove, koji je označio jevanđelske svete tajne, koji je u njima bio prosvetitelj božanskih stvari; i oni, ojačani, nisu se radi imena Gospodnjeg plašili ni tamnica ni okova, štaviše, gazili su nogama i same sile sveta i njegova mučenja, jer su odsad bili naoružani i osnaženi istim tim Duhom, imajući u sebi darove koje taj isti Duh razdeljuje i namenjuje Crkvi, nevesti Hristovoj, kao njene ukrase. On je Taj koji postavlja proroke u Crkvi, poučava učitelje, upravlja jezicima, daje sile i isceljenja, čini čudesna dela, često i razlikovanje duhova, pruža moći upravljanja, ulaže savete, i uređuje i raspoređuje sve druge darove harizmi koji postoje; i tako čini Gospodnju Crkvu svuda i u svemu usavršenom i dovršenom.

On je Taj koji je, u obličju goluba, kada se naš Gospod krstio, sišao i ostao na Njemu, prebivajući u Hristu pun i ceo, ne umanjen ni u kakvoj meri ili delu; nego je sav Njegov preobilan izliv obilno razdeljen i poslan, da bi od Njega i drugi primili nešto od uživanja Njegovih blagodati: izvor celokupnog Svetoga Duha ostaje u Hristu, da bi se iz Njega crpli potoci darova i dela, dok je Sveti Duh obilno prebivao u Hristu. Jer je zaista Isaija, proričući ovo, rekao: „I na njemu će počivati duh Gospodnji, duh mudrosti i razuma, duh savjeta i sile, duh znanja i straha Gospodnjega.“. Isto to je rekao i u licu samoga Gospoda, na drugom mestu: „Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glase krotkima,“. Slično i David: „toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“. O Njemu apostol Pavle kaže: „Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije njegov.“ „a gdje je Duh Gospodnji, ondje je sloboda.“. On je Taj koji vodom ostvaruje drugo rođenje kao izvesno seme božanskog porekla i posvećenje nebeskog rođenja, zalog obećanog nasledstva i takoreći nekakvu ispravu večnog spasenja; koji može da nas učini hramom Božjim i da nas osposobi za Njegov dom; koji za nas izmoljava božansko uslišenje uzdasima neizrecivim; ispunjavajući službe zastupništva i ispoljavajući dužnosti naše odbrane — žitelj dat našim telima i tvorac njihove svetosti. On, radeći u nama za večnost, može i naša tela da izvede na vaskrsenje besmrtnosti, navikavajući ih da se u Njemu sjedine s nebeskom silom i da budu združena s božanskom večnošću Svetoga Duha. Jer se naša tela i u Njemu i kroz Njega uvežbavaju da napreduju ka besmrtnosti, učeći se da sobom umereno vladaju po Njegovim odredbama. Jer On je Taj koji „a Duh protiv tijela“, zato što „Jer tijelo želi protiv Duha“. On je Taj koji obuzdava nezasite želje, drži na uzdi neumerene požude, gasi nedozvoljene vatre, pobeđuje nesmotrene porive, odbija pijanstvo, zauzdava gramzivost, progoni raskošne pijanke, povezuje ljubav, sjedinjuje osećanja, suzbija sekte, uređuje pravilo istine, pobeđuje jeretike, izgoni zle, čuva jevanđelje. O tome isti apostol kaže: „A mi ne primismo duha ovoga svijeta, nego Duha koji je od Boga,“. O Njemu likujući govori: „a mislim da i ja imam Duha Božijega.“. O Njemu kaže: „I duhovi proročki pokoravaju se prorocima.“. O Njemu takođe govori: „A Duh izričito govori da će u posljednja vremena odstupiti neki od vjere slušajući duhove prevare i nauke demonske, U licemjerju lažljivaca, čija je savjest spaljena,“. Utvrđen u ovom Duhu, „niko ko Duhom Božijim govori ne kaže: Anatema na Isusa!“; niko nikada nije porekao da je Hristos Sin Božji, niti je odbacio Boga Tvorca; niko ne izgovara sopstvene reči protivne Svetom pismu; niko ne ustanovljuje druge i svetogrdne uredbe; niko ne sastavlja drugačije zakone. Ko god pohuli na Njega, „neće mu se oprostiti ni u ovome vijeku ni u budućem.“. On je Taj koji u apostolima svedoči o Hristu; u mučenicima pokazuje postojanu vernost njihove vere; u devicama čuva divnu uzdržljivost njihove zapečaćene čistote; u drugima čuva zakone Gospodnjeg učenja neiskvarene i neuprljane; uništava jeretike, ispravlja izopačene, osuđuje neverne, razotkriva pretvorice; štaviše, kori zle, čuva Crkvu neiskvarenu i nepovredivu, u svetosti neprestanog devičanstva i istine.

Poglavlje 30

Najzad, iako su pomenuti jeretici izvor svoje zablude izveli iz razmatranja onoga što je napisano: premda Hrista nazivamo Bogom, a i Oca Bogom, Sveto pismo ipak ne izlaže dva Boga, kao što ne izlaže ni dva Gospoda ni dva učitelja.

A sada, zaista, o Ocu, Sinu i Svetome Duhu, neka bude dovoljno što je ukratko rečeno toliko i što su ove tačke sažeto izložene, bez razvijanja u opširnom dokazivanju. Jer bi mogle biti izložene opširnije i nastavljene u razgranatijoj raspravi, budući da bi se ceo Stari i Novi zavet mogli navesti kao svedočanstvo da tako stoji istinita vera. Ali pošto jeretici, večito se boreći protiv istine, imaju običaj da produžavaju spor oko čistog predanja i saborne vere, sablažnjavajući se o Hrista; a pošto se, štaviše, i u Svetom pismu tvrdi da je On Bog, i mi verujemo da je tako; mi s pravom moramo — da bi svaka jeretička kleveta bila uklonjena s naše vere — da branimo to da je i Hristos Bog, i to tako da to ne bude u sukobu s istinom Svetog pisma; niti s našom verom, to jest s onim kako Sveto pismo objavljuje da postoji jedan Bog i kako to mi držimo i verujemo. Jer i oni koji kažu da je sam Isus Hristos Bog Otac, kao i oni koji bi hteli da On bude samo čovek, odatle su crpli izvore i razloge svoje zablude i izopačenosti; jer kada su uvideli da je napisano da je Bog jedan, mislili su da takvo mišljenje ne mogu drugačije održati nego pretpostavljajući da se mora verovati ili da je Hristos bio samo čovek, ili zaista Bog Otac. I imali su običaj da svoje sofizme tako povezuju da bi pokušali da opravdaju sopstvenu zabludu. I tako oni koji kažu da je Isus Hristos Otac ovako rasuđuju: — Ako je Bog jedan, a Hristos je Bog, onda je Hristos Otac, jer je Bog jedan. Ako Hristos nije Otac, zato što je Hristos Bog Sin, onda ispada da su uvedena dva Boga, protivno Svetom pismu. A oni koji tvrde da je Hristos samo čovek, zaključuju, s druge strane, ovako: — Ako je Otac jedan, a Sin drugi, ali je Otac Bog i Hristos je Bog, onda nije jedan Bog, nego su odjednom uvedena dva Boga, Otac i Sin; a ako je Bog jedan, sledi da Hristos mora biti čovek, kako bi s pravom Otac bio jedini Bog. Tako je, zaista, Gospod takoreći raspet između dva razbojnika, kao što je i nekada bio postavljen; i tako s obe strane prima svetogrdne pogrde ovakvih jeretika. Ali ni Sveto pismo ni mi ne pružamo im razloge za njihovu propast i slepilo, ako oni neće ili ne mogu da vide ono što je očigledno napisano usred božanskih spisa. Jer mi i znamo, i čitamo, i verujemo, i tvrdimo da je Bog jedan, koji je stvorio i nebo i zemlju, pošto nijednog drugog ne znamo, niti ćemo ikada takvog upoznati, budući da ga nema. „ja“, kaže On, „Nema osim mene drugoga Boga, nema Boga pravednoga i Spasitelja drugoga osim mene.“ A na drugom mestu: „Ja sam Prvi i ja sam Pošljednji, i osim mene nema Boga.“ I: „Ko je izmjerio vodu grstima svojim i nebesa premjerio peđu? Ko je mjerom izmjerio prah zemaljski, i gore izmjerio na mjerila i bregove na poteg?“ A Jezekija: „da poznadu sva carstva na zemlji da si ti sam Gospod.“ Štaviše, i sam Gospod: „Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednoga Boga.“

Štaviše, apostol Pavle kaže: „On koji jedini ima besmrtnost i živi u svjetlosti nepristupnoj, Koga niko od ljudi ne vidje niti može vidjeti“ A na drugom mestu: „Posrednika pak nema gdje je jedan; a Bog je jedan.“. Ali kao što ovo držimo, čitamo i verujemo, tako ne treba da preskočimo nijedan deo nebeskih Pisama, jer zaista nikako ne smemo da odbacimo one znake Hristovog božanstva koji su položeni u Svetom pismu, da se ne bi smatralo da smo, kvareći autoritet Svetog pisma, pokvarili i celovitost naše svete vere. I stoga verujmo ovo, jer je najpouzdanije da je Isus Hristos, Sin Božji, naš Gospod i Bog; jer „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga.“. I: „I Logos postade tijelo i nastani se među nama“ I: „Gospod moj i Bog moj!“. I: „Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove.“. Šta ćemo, dakle, reći? Da li nam Sveto pismo iznosi dva Boga? Kako, onda, kaže da je Bog jedan? Ili Hristos nije takođe Bog? Kako se, onda, Hristu govori: „Gospod moj i Bog moj!“? Ako, dakle, sve ovo ne budemo držali s dostojnim poštovanjem i zakonitim dokazivanjem, s razlogom će se smatrati da smo jereticima pružili sablazan, i to zacelo ne krivicom nebeskih Pisama, koja nikada ne varaju, nego drskošću ljudske zablude, kojom su izabrali da budu jeretici. I pre svega, moramo napad okrenuti protiv onih koji se laćaju toga da nas optuže kako govorimo da postoje dva Boga. Napisano je, i to ne mogu poreći, da „Jedan Gospod“. Šta, onda, misle o Hristu? — da je Gospod, ili da uopšte nije Gospod? Ali oni nimalo ne sumnjaju da je On Gospod; dakle, ako je njihovo rasuđivanje istinito, evo već dva Gospoda. Kako je, onda, po Svetom pismu istinito da je jedan Gospod? A Hristos se naziva „jedan Nastavnik“. Pa ipak čitamo da je i apostol Pavle učitelj. Onda, prema tome, naš Učitelj nije jedan, jer iz ovoga zaključujemo da postoje dva učitelja. Kako je, onda, po Svetom pismu, „jedan Nastavnik, Hristos“? U Svetom pismu jedan je „zoveš blagim? Niko nije blag osim jednoga Boga.“; ali se u istom Pismu i za Hrista tvrdi da je dobar. Nije, dakle, ako oni ispravno zaključuju, jedan dobar, nego čak dvojica dobrih. Kako se, onda, po veri Svetog pisma kaže da je samo jedan dobar? Ali ako smatraju da nikako ne narušava istinu da je jedan Gospod to što je i Hristos Gospod, niti istinu da je jedan naš Učitelj to što je i Pavle naš učitelj, niti istinu da je jedan dobar to što se i Hristos naziva dobrim; neka po istom rasuđivanju razumeju da iz činjenice da je Bog jedan ne proističe nikakva prepreka istini da se i za Hrista objavljuje da je Bog.

Poglavlje 31

Nego da je Bog, Sin Božji, rođen od Boga Oca od večnosti, koji je uvek bio u Ocu, druga Osoba u odnosu na Oca, koji ne čini ništa bez odluke svoga Oca; i da je On Gospod i Anđeo velikog saveta Božjeg, kome je Očevo Božanstvo dato zajedništvom suštine.

Tako je Bog Otac, Osnivač i Stvoritelj svih stvari, koji jedini ne zna ni za kakav početak, nevidljiv, beskonačan, besmrtan, večan, jedan Bog; čijoj se veličini, ili veličanstvu, ili moći — ne bih rekao da se ništa ne može pretpostaviti, nego da se ništa ne može ni uporediti; od koga se, kada je On tako hteo, rodio Sin, Reč, koji se ne prima u zvuku uzburkanog vazduha, niti u tonu glasa istisnutog iz pluća, nego se priznaje u suštini moći koju je iznedrio Bog; tajne Njegovog svetog i božanskog rođenja niti je apostol naučio, niti ih je prorok otkrio, niti ih je anđeo saznao, niti ih je stvorenje pojmilo. One su poznate jedino Sinu, koji je upoznao tajne Očeve. On je, dakle, pošto je rođen od Oca, uvek u Ocu. A kažem „uvek“ zato da bih pokazao da On nije nerođen, nego rođen. Ali za Onoga KOJI JE PRE SVAKOG VREMENA mora se reći da je uvek bio u Ocu; jer se nikakvo vreme ne može pripisati Onome KOJI JE PRE SVAKOG VREMENA. I On je uvek u Ocu, osim ako Otac nije oduvek Otac; samo što Mu Otac ipak prethodi — u izvesnom smislu — jer je nužno — u nekoj meri — da On jeste pre nego što je Otac. Jer je bitno da Onaj koji ne zna NI ZA KAKAV POČETAK mora ići pre Onoga koji ima početak; kao što je On i manji utoliko što zna da je u Njemu, imajući poreklo zato što je rođen, i svojim rođenjem u izvesnoj meri iste prirode s Ocem, iako ima početak u tome što je rođen, budući da je rođen od onog Oca koji jedini nema početka. On je, dakle, kada je Otac to hteo, proizišao iz Oca, i Onaj koji je bio u Ocu izišao je iz Oca; i Onaj koji je bio u Ocu zato što je bio od Oca, potom je bio sa Ocem, zato što je izišao od Oca — to jest, ona božanska suština čije je ime Reč, kojom je sve postalo i bez koje ništa nije postalo. Jer sve je posle Njega, zato što je po Njemu. I s pravom, ON JE PRE SVIH STVARI, ali posle Oca, pošto je sve postalo po Njemu, a On je proizišao od Onoga po čijoj je volji sve postalo. Zaista, Bog koji proishodi od Boga, čineći Osobu drugu u odnosu na Oca time što je Sin, ali ne oduzimajući Ocu ono svojstvo da je jedan Bog. Jer da nije bio rođen — upoređen s Onim koji je nerođen, pri čemu bi se u obojici pokazala jednakost — načinio bi dva nerođena bića, i tako bi načinio dva Boga. Da nije bio rođen — upoređen s Onim koji nije rođen, i budući nađen jednakim — pošto ne bi bili rođeni, s pravom bi dali dva Boga, i tako bi Hristos bio uzrok dvaju Bogova.

Da je bio oblikovan bez početka kao Otac, i da je i sam početak svih stvari kao što je Otac, to bi načinilo dva početka, i posledično bi nam pokazalo i dva Boga. Ili da On nije Sin, nego Otac koji iz samoga sebe rađa drugog Sina, s pravom bi, upoređen s Ocem i označen kao jednako velik kao On, prouzrokovao dva Oca, i tako bi takođe dokazao postojanje dvaju Bogova. Da je bio nevidljiv, upoređen s Nevidljivim, i proglašen jednakim, pokazao bi dva Nevidljiva, i tako bi takođe dokazao da su dva Boga. Ako je nepojmljiv, i ako Mu pripadaju sva ostala svojstva koja pripadaju Ocu, s pravom kažemo, dao bi povoda tvrdnji o dva Boga, kako ovi ljudi izmišljaju. Ali sada, šta god da jeste, On nije od samoga sebe, jer nije nerođen; nego je od Oca, jer je rođen, bilo kao Reč, bilo kao Sila, ili kao Mudrost, ili kao Svetlost, ili kao Sin; i šta god od toga da jeste, budući da nije ni iz kakvog drugog izvora, kao što smo već ranije rekli, nego od Oca, dugujući svoje poreklo svome Ocu, nije mogao proizvesti nesaglasje u božanstvu brojem od dva Boga, jer je svoj početak stekao rođenjem od Onoga koji je jedan Bog. Na taj način, budući i Jedinorodni i Prvorodni od Onoga koji nema početka, On je jedini, svemu i Izvor i Glava. I zato je objavio da je Bog jedan, time što je dokazao da On nije ni iz kakvog izvora ni početka, nego je pre početak i izvor svih stvari. Štaviše, Sin ne čini ništa po sopstvenoj volji, niti bilo šta po sopstvenoj odluci; niti dolazi od samoga sebe, nego se pokorava svim zapovestima i propisima svoga Oca; tako da, iako rođenje dokazuje da je Sin, ipak poslušnost čak i do smrti objavljuje da je On služitelj volje svoga Oca, od koga i jeste.

Tako, čineći sebe poslušnim svome Ocu u svemu, iako je i sam Bog, ipak svojom poslušnošću pokazuje jednoga Boga Oca, od koga je i izveo svoj početak. I tako nije mogao načiniti dva Boga, jer nije načinio dva početka, budući da je od Onoga koji nema početka primio izvor svoga rođenja PRE SVAKOG VREMENA. Jer pošto je ostalim stvorenjima početak ono što je nerođeno — a to je jedino Bog Otac, koji je s onu stranu početka, i od koga je Onaj koji je rođen — dok Onaj koji je od Njega rođen s pravom dolazi od Onoga koji nema početka, dokazujući da je to početak od koga je i On sam, pa iako je Bog koji je rođen, ipak pokazuje da je jedan Bog Onaj za koga je Rođeni dokazao da je bez početka. On je, dakle, Bog, ali rođen radi tog naročitog ishoda, da bude Bog. On je i Gospod, ali rođen od Oca upravo radi toga, da bi bio Gospod. On je i Anđeo, ali Ga je Otac odredio kao Anđela da objavi Veliki savet Božji. I Njegovo božanstvo je tako objavljeno da se ne bi činilo kako je bilo kakvim nesaglasjem ili nejednakošću božanstva prouzrokovalo dva Boga. Jer pošto je Otac Njemu kao Sinu sve podložio, dok je On sam, zajedno s onim što je Njemu podloženo, podložen svome Ocu, zaista se dokazuje da je Sin svoga Oca; ali se pokazuje da je i Gospod i Bog svega ostalog. Otuda, dok se sve što je pod Njega stavljeno predaje Njemu koji je Bog, i dok Mu je sve podloženo, Sin sve što je primio upućuje Ocu, i vraća Ocu svu vlast svoga božanstva. Istiniti i večni Otac očituje se kao jedan Bog, od koga se jedino i šalje ta sila božanstva, i takođe daje i upravlja na Sina, i zajedništvom suštine se ponovo vraća Ocu. Bog se zaista pokazuje kao Sin, kome se vidi da je božanstvo dato i prošireno. Pa ipak, i pored toga, dokazuje se da je Otac jedan Bog; dok se postepeno, uzajamnim prenosom, to veličanstvo i božanstvo ponovo vraćaju i odražavaju, poslati od samoga Sina Ocu, koji ih je i dao; tako da je s pravom Bog Otac Bog svega, i izvor takođe i samoga svoga Sina, koga je rodio kao Gospoda. Štaviše, Sin je Bog svega ostalog, jer je Bog Otac postavio pre svega Onoga koga je rodio. Tako je Posrednik između Boga i ljudi, Hristos Isus, imajući vlast nad svakim stvorenjem koje Mu je podložio sopstveni Otac, utoliko što je Bog; sa svakim stvorenjem koje Mu je pokoreno, nađen jedno sa svojim Ocem Bogom, ostajući u tom stanju u kome je štaviše bio uslišen, ukratko dokazao da je Bog, Njegov Otac, jedan i jedini i istiniti Bog.

Za dalje čitanje

Kiprijan, mesijanska proročanstva i Hristovo ipostasno sjedinjenje