Novatian, Trojstvo, modalizam, hipostatsko sjedinjenje

Navodi koje ću ovde citirati preuzeti su iz Novacijanovog Traktata o Trojstvu. Sav naglasak je moj.

Novacijan iznosi biblijske tekstove kako bi opovrgao modalističku laž da je Isus Otac. On umesto toga dokazuje da su Otac, Sin i Duh lično razlikovani, a ipak jedno te isto Božanstvo. Novacijan takođe pokazuje da je Sin potpuno Bog i potpuno čovek, budući jedna večna božanska Ličnost koja je postala telo od Svete Djeve.

Ono što Novacijanovu apologetiku čini tako izuzetnom jeste to što on navodi mnoštvo starozavetnih tekstova, a ne samo novozavetnih, kako bi dokazao i božanstvo našeg vaskrslog Gospoda i Trojedinost Boga. On će citirati stihove poput Psalam 110:1, Osija 1:6-7, Rimljanima 9:5, itd., kako bi izložio učenje o Trojstvu, ipostasnom sjedinjenju i tako dalje.

Imajući prethodno u vidu, sada prelazim na Novacijanov odgovor.

Poglavlje 12

Da je Hristos Bog, dokazuje se autoritetom starozavetnih Pisama.

Zašto bismo, dakle, oklevali da kažemo ono što Sveto pismo ne preza da objavi? Zašto bi istina vere oklevala u onome u čemu autoritet Svetog pisma nikada nije oklevao? Jer, gle, prorok Osija govori u licu Oca: „A na dom Judin smilovaću se i izbaviću ih Gospodom Bogom njihovijem, a neću ih izbaviti lukom ni mačem ni ratom ni konjma ni konjicima.“. Osija 1:7 Ako Bog kaže da spasava Bogom, Bog ipak ne spasava osim kroz Hrista. Zašto bi, dakle, čovek oklevao da Hrista nazove Bogom, kada vidi da Ga Otac prema Pismima proglašava Bogom? Da, ako Bog Otac ne spasava osim kroz Boga, niko ne može biti spasen od Boga Oca ako nije ispovedio da je Hristos Bog, u kome i kroz koga Otac obećava da će mu dati spasenje: tako da, s razlogom, ko god prizna da je On Bog, može naći spasenje u Hristu Bogu; ko god ne prizna da je On Bog, izgubio bi spasenje koje nigde drugde nije mogao naći do u Hristu Bogu. Jer kao što Isaija kaže: „eto, djevojka će zatrudnjeti i rodiće Sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo“; Isaija 7:14 tako i sam Hristos kaže: „evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka“. Matej 28:20 Dakle, On je Bog s nama; štaviše, mnogo pre, On je u nama. Hristos je s nama, dakle On je Onaj čije je ime Bog s nama, jer je i On s nama; ili nije s nama? Kako onda kaže da je s nama? On je, dakle, s nama. Ali zato što je s nama, nazvan je Emanuil, to jest, Bog s nama. Bog, dakle, zato što je s nama, nazvan je Bog s nama. Isti prorok kaže: „Ukrijepite klonule ruke, i koljena iznemogla utvrdite. Recite onima kojima se srce uplašilo: Ohrabrite se, ne bojte se; evo Boga vašega; osveta ide, plata Božija, sam ide, i spašće vas. Tada će se otvoriti oči slijepima, i uši gluhima otvoriće se. Tada će hrom skakati kao jelen, i jezik nijemoga pjevaće“. Pošto prorok kaže da će o Božjem dolasku to biti znaci koji će se zbiti, neka ljudi priznaju ili da je Hristos Sin Božji, o čijem su dolasku i kroz koga izvršena ova čudesa isceljenja; ili, savladani istinom Hristovog božanstva, neka pohrle u drugu jeres i, odbijajući da ispovede da je Hristos Sin Božji i Bog, neka Ga proglase Ocem.

Jer, vezani rečima proroka, oni više ne mogu poricati da je Hristos Bog. Šta, dakle, odgovaraju kada se kaže da će se o dolasku Boga zbiti oni znaci koji su se pokazali o dolasku Hristovom? Na koji način primaju Hrista kao Boga? Jer sada ne mogu poricati da je On Bog. Kao Boga Oca, ili kao Boga Sina? Ako kao Sina, zašto poriču da je Sin Božji Bog? Ako kao Oca, zašto ne slede one koji, kako izgleda, zastupaju takve bogohulnosti? Osim zato što nam je u ovom sporu s njima o istini za sada dovoljno to da, uverivši se na bilo koji način, ispovede da je Hristos Bog, budući da su čak želeli i da poriču da je On Bog. On kaže preko proroka Avakuma: „Bog dođe od Temana i svetac s gore Farana“. Koga žele da predstave kao Onoga koji dolazi s juga? Ako kažu da je to Svemogući Bog Otac, onda Bog Otac dolazi s nekog mesta, iz kojeg je, štaviše, time isključen, i ograničen je tesnacima nekog boravišta; i tako se takvima, kao što rekosmo, oličava svetogrdna jeres Savelijeva. Pošto se veruje da Hristos nije Sin, nego Otac; pošto oni tvrde da je On u strogom smislu puki čovek, tako se, na nov način, od tih dokazuje da je Hristos Bog Otac Svemogući. Ali ako se u Vitlejemu, čiji predeo po svom položaju gleda ka južnom delu neba, rađa Hristos, za koga Pisma takođe kažu da je Bog, onda se s pravom opisuje da taj Bog dolazi s juga, jer je bilo predviđeno da će doći iz Vitlejema. Neka, dakle, od dve mogućnosti izaberu onu koju više vole: da je Onaj koji je došao s juga Sin, ili Otac; jer se kaže da će Bog doći s juga. Ako je Sin, zašto prezaju da Ga nazovu Hristom i Bogom? Jer Sveto pismo kaže da će Bog doći. Ako je Otac, zašto prezaju od toga da budu povezani s drskošću Savelijevom, koji kaže da je Hristos Otac? Osim zato što se, bilo da Ga nazovu Ocem ili Sinom, moraju — ma koliko nerado — povući iz njegove jeresi ako su navikli da govore da je Hristos samo čovek; kada ih same činjenice primoraju, oni su na pragu toga da Ga uzvise kao Boga, bilo želeći da Ga nazovu Ocem, bilo želeći da Ga nazovu Sinom.

Poglavlje 13

Da se ista istina dokazuje iz svetih spisa Novog saveza.

I tako i Jovan, opisujući rođenje Hristovo, kaže: „I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine.“… Jer, štaviše, „Ime se njegovo zove: Logos (Riječ) Božiji“, Otkrivenje 19:13 i to ne bez razloga. „Teče iz srca mojega riječ dobra“; koju Reč On potom posredno naziva imenom Cara: „Djelo je moje za cara“. „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“. Jovan 1:3 „bili“ kaže apostol „prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano.“. Kološanima 1:16 Štaviše, to je ona Reč „U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna. Svojima dođe, i svoji ga ne primiše.“. Jovan 1:10-11 Štaviše, ta Reč „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog.“. Jovan 1:1 Ko onda može sumnjati, kada se u poslednjoj rečenici kaže: „I Logos postade tijelo i nastani se među nama“, da je Hristos, čije je to rođenje, i zato što je postao telo, čovek; a zato što je Reč Božja, ko može prezati da bez oklevanja objavi da je On Bog, naročito kada uzme u obzir jevanđelsko Pismo, da je ono obe ove suštinske prirode sjedinilo u jednu saglasnost Hristovog rođenja? Jer On je Onaj koji „I ono izlazi kao ženik iz ložnice svoje, kao junak veselo teče putem. Izlazak mu je nakraj neba, i hod mu do kraja njegova“. Jer, čak i do najvišeg, „I niko se nije popeo na nebo osim Onaj koji siđe s neba, Sin Čovječiji koji je na nebu.“. Jovan 3:13 Ponavljajući istu tu stvar, On kaže: „I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade.“. A ako je ova Reč sišla s neba kao ženik k telu, da bi uzimanjem tela uzašla onamo kao Sin čovečji, odakle je Sin Božji bio sišao kao Reč, onda s razlogom — dok kroz uzajamnu vezu i telo nosi Reč Božju, i Sin Božji uzima na sebe krhkost tela — kada telo, budući zaručeno, uzlazi onamo odakle je bez tela sišlo, ono najzad prima onu slavu za koju se, pošto je pokazano da ju je imalo pre postanja sveta, najočiglednije dokazuje da je Bog. Pa ipak, dok se kaže da je sam svet utemeljen posle Njega, nalazi se da je stvoren kroz Njega; upravo onim božanstvom u Njemu kojim je svet načinjen, dokazuju se i Njegova slava i Njegov autoritet. Štaviše, ako — budući da nikome osim Bogu nije svojstveno da zna tajne srca — Hristos vidi tajne srca; i ako — budući da nikome osim Bogu ne pripada da oprašta grehe — isti Hristos oprašta grehe; i ako — budući da nijednom čoveku nije dato da dođe s neba — On je sišao došavši s neba; i ako — budući da ova reč ni za jednog čoveka ne može biti istinita: „Ja i Otac jedno smo.“, Jovan 10:30 — jedini je Hristos izgovorio ovu reč iz svesti o svom božanstvu; i ako, konačno, apostol Toma, poučen svim dokazima i uslovima Hristovog božanstva, odgovara Hristu: „Gospod moj i Bog moj!“; Jovan 20:28 i ako, osim toga, apostol Pavle kaže: „Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove.“, Rimljanima 9:5 pišući u svojim poslanicama; i ako isti apostol izjavljuje da je postavljen za apostola „ne od ljudi ni preko čovjeka, nego kroz Isusa Hrista“; i ako isti tvrdi da je jevanđelje naučio „Niti ga ja primih od čovjeka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista.“, onda je s razlogom Hristos Bog.

Stoga se u tom pogledu nužno mora utvrditi jedno od dvoga. Jer pošto je očigledno da je sve načinjeno kroz Hrista, On je ili pre svega, budući da je sve kroz Njega, i tako je s pravom Bog; ili je, zato što je čovek, potonji od svega, i s pravom ništa nije načinjeno kroz Njega. Ali ne možemo reći da ništa nije načinjeno kroz Njega, kada vidimo da je napisano da je sve načinjeno kroz Njega. Dakle, On nije potonji od svega; to jest, On nije samo čovek, koji jeste potonji od svega, nego i Bog, budući da je Bog pre svega. Jer On je pre svega, zato što je sve kroz Njega, dok — kada bi bio samo čovek — ništa ne bi bilo kroz Njega; ili, ako je sve kroz Njega, On ne bi bio samo čovek, jer kada bi bio samo čovek, ne bi sve bilo kroz Njega; štaviše, ništa ne bi bilo kroz Njega. Šta, dakle, odgovaraju? Da ništa nije kroz Njega, tako da je samo čovek? Kako je onda sve kroz Njega? Dakle, On nije samo čovek, nego i Bog, budući da je sve kroz Njega; tako da s razlogom treba da razumemo da Hristos nije samo čovek, koji je potonji od svega, nego i Bog, budući da je kroz Njega sve načinjeno. Jer kako možeš reći da je samo čovek, kada Ga vidiš i u telu, osim ako se — kada se razmotre oba vida — s pravom veruje u obe istine?…

Poglavlje 17.

To, štaviše, dokazuje i Mojsije na početku Svetih pisama.

Šta ako Mojsije sledi isto ovo pravilo istine i na početku svojih svetih spisa predaje nam ovo načelo po kojem možemo saznati da je sve stvoreno i utemeljeno kroz Sina Božjeg, to jest kroz Reč Božju? Jer on govori isto ono što govore Jovan i ostali; štaviše, vidi se da su i Jovan i drugi od njega primili ono što govore. Jer ako Jovan kaže: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“, i prorok David kaže: „Djelo je moje za cara“. Mojsije, štaviše, prikazuje Boga kako zapoveda da najpre bude svetlost, da se utvrdi nebo, da se vode saberu na jedno mesto, da se pokaže suvo tlo, da se donese plod po svome semenu, da se proizvedu životinje, da se na nebu utvrde svetlila i zvezde. On pokazuje da tada uz Boga — po čijoj je zapovesti trebalo da se ova dela načine — nije bio prisutan niko drugi do Onaj kroz koga je sve postalo i bez koga ništa nije postalo. A ako je On Reč Božja — „Teče iz srca mojega riječ dobra“ — on pokazuje da u početku beše Reč, i da je ta Reč bila s Ocem, i osim toga da je Reč bila Bog, i da je sve kroz Nju načinjeno. Štaviše, ta Reč je postala telo i nastanila se među nama — naime, Hristos Sin Božji; a Njega, budući da Ga potom primamo kao čoveka po telu i da Ga vidimo pre postanja sveta kao Reč Božju i Boga, mi s razlogom, prema pouci Starog i Novog zaveta, verujemo i držimo da je i Bog i čovek — Hristos Isus. Šta ako isti Mojsije prikazuje Boga kako govori: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“; a niže: „I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih.“? Ako je, kao što smo već pokazali, Sin Božji Onaj kroz koga je sve načinjeno, onda je zacelo Sin Božji Onaj kroz koga je i čovek ustanovljen, radi koga je sve i načinjeno. Štaviše, kada Bog zapoveda da se načini čovek, kaže se da je Bog Onaj koji čini čoveka; ali čoveka čini Sin Božji, to jest Reč Božja, kroz koga je sve postalo i bez koga ništa nije postalo. „I Logos postade tijelo i nastani se među nama“: dakle, Hristos je Bog; dakle, čovek je načinjen kroz Hrista kao kroz Sina Božjeg. Ali Bog je načinio čoveka po slici Božjoj; dakle, Bog je Onaj koji je načinio čoveka po slici Božjoj; dakle, Hristos je Bog: tako da s razlogom ni svedočanstvo Starog zaveta o ličnosti Hristovoj ne koleba, budući poduprto objavom Novog zaveta; niti se umanjuje snaga Novog zaveta, dok njegova istina počiva na korenima istog Starog zaveta. Otuda oni koji drže da je Hristos, Sin Božji i čovek, samo čovek, a ne i Bog, to čine nasuprot i Starom i Novom zavetu, time što kvare autoritet i istinu i Starog i Novog zaveta. Šta ako isti Mojsije svuda prikazuje Boga Oca beskonačnim i bez kraja, ne kao zatvorenog u nekom mestu, nego kao Onoga koji obuhvata svako mesto; niti kao Onoga koji je u nekom mestu, nego pre kao Onoga u kome je svako mesto, koji sadrži sve i obuhvata sve, tako da s razlogom ne može ni sići ni uzaći, jer On sam i sadrži i ispunjava sve — a ipak prikazuje Boga kako silazi da razgleda kulu koju su sinovi ljudski gradili, pitajući i govoreći: „Hajde“; a zatim: „da siđemo i da im pometemo jezik da ne razumiju jedan drugoga što govore“. Za koga ovde tvrde da je bio Bog koji je sišao k toj kuli i zatražio da tada pohodi te ljude? Bog Otac? Onda je time zatvoren u nekom mestu; a kako onda obuhvata sve? Ili kaže da je to anđeo koji silazi sa anđelima i govori: „Hajde“; a potom: „da siđemo i da im pometemo jezik“? A ipak u Ponovljenim zakonima vidimo da je Bog to rekao i da je Bog govorio, gde je napisano: „Kad Višnji razdade našljedstvo narodima, kad razdijeli sinove Adamove, postavi međe narodima po broju sinova Izrailjevih.“. Dakle, niti je Otac sišao, kao što sam predmet pokazuje; niti je anđeo zapovedio ove stvari, kao što činjenica pokazuje. Preostaje, dakle, da je sišao Onaj o kome apostol Pavle kaže: „Onaj koji siđe to je isti koji i uziđe više sviju nebesa da ispuni sve.“, to jest Sin Božji, Reč Božja. Ali Reč Božja je postala telo i nastanila se među nama. To mora biti Hristos. Dakle, mora se objaviti da je Hristos Bog.

Poglavlje 18.

Štaviše, i iz činjenice da se Onaj koga je video Avraam naziva Bogom; što se ne može razumeti o Ocu, koga niko nikada nije video, nego o Sinu u obličju anđela.

Gle, isti Mojsije nam na drugom mestu kaže da je Avraam video Boga. A ipak isti Mojsije čuje od Boga da „ne može čovjek mene vidjeti i ostati živ“. Ako se Bog ne može videti, kako je Bog viđen? Ili ako je viđen, kako to da se ne može videti? Jer i Jovan kaže: „Boga niko nije vidio nikad“; a apostol Pavle: „Koga niko od ljudi ne vidje niti može vidjeti“. Ali Sveto pismo zacelo ne laže; dakle, zaista je Bog viđen. Odatle se može razumeti da nije Otac bio viđen, budući da On nikada nije viđen, nego Sin, koji je i navikao da silazi i da bude viđen zato što je sišao. Jer On je slika nevidljivog Boga, kao što je nesavršenost i krhkost ljudskog stanja bila navikla da već tada ponekad vidi Boga Oca u slici Božjoj, to jest u Sinu Božjem. Jer je postepeno i napredovanjem ljudska krhkost trebalo da bude ojačana tom slikom za onu slavu da jednoga dana može videti Boga Oca. Jer velike su stvari opasne ako su iznenadne. Jer čak ni iznenadna svetlost sunca posle tame, sa svojim prevelikim sjajem, neće nenaviklim očima objaviti svetlost dana, nego će ih pre udariti slepilom.

I da se to ne bi dogodilo na štetu ljudskih očiju, tama se razbija i postepeno raspršuje; a izlazak toga svetila, penjući se malim i neprimetnim porastima, blago navikava oči ljudi da podnesu njegov puni krug blagim uvećavanjem njegovih zrakova. Tako, dakle, i Hristos — to jest, slika Boga i Sin Božji — biva gledan od ljudi, utoliko ukoliko je mogao biti viđen. I tako se slabost i nesavršenost ljudske sudbine hrani, uzdiže i vaspitava od Njega; da bi, naviknuvši se da gleda na Sina, jednoga dana mogla videti i samoga Boga Oca kakav jeste, da ne bude pogođena Njegovim iznenadnim i nepodnošljivim sjajem i sprečena da vidi Boga Oca, koga je oduvek želela. Stoga je Sin taj koji se vidi; a Sin Božji jeste Reč Božja: i „Logos postade tijelo i nastani se među nama“; a ovo je Hristos. Koji je, zaboga, razlog da oklevamo da Ga nazovemo Bogom, kada se na toliko načina priznaje da je dokazan kao Bog? A ako, štaviše, anđeo sreće Agaru, Sarinu sluškinju, oteranu iz doma i odbačenu, kraj izvora vode na putu za Sur; pita je i saznaje razlog njenog bekstva, i potom joj daje savet da se ponizi; i, štaviše, daje joj nadu u ime majke, i zalaže se i obećava da će iz njene utrobe biti mnogobrojno seme, i da će joj se roditi Ismailo; i drugim stvarima otkriva mesto njegovog stanovanja i opisuje njegov način života; ipak Sveto pismo predstavlja toga anđela i kao Gospoda i kao Boga — jer On ne bi obećao blagoslov semena da anđeo nije bio i Bog. Neka pitaju šta jeretici mogu da učine sa ovim odlomkom. Da li je to bio Otac koga je Agara videla ili ne? Jer se objavljuje da je Bog. Ali daleko bilo od nas da Boga Oca nazovemo anđelom, da ne bi bio podređen nekome drugome čiji bi anđeo bio. Ali oni će reći da je to bio anđeo. Kako će onda On biti Bog ako je bio anđeo? Budući da se ovo ime nigde ne priznaje anđelima, osim što nas sa obe strane istina primorava na ovo mišljenje, da treba da razumemo da je to bio Bog Sin, koji se, zato što je od Boga, s pravom naziva Bogom, jer je Sin Božji. Ali, pošto je podređen Ocu i Objavitelj Očeve volje, objavljuje se da je Anđeo Velikog Saveta. Stoga, iako ovaj odlomak ne odgovara ličnosti Oca, da ne bi bio nazvan anđelom, niti ličnosti anđela, da ne bi bio nazvan Bogom; ipak odgovara ličnosti Hrista da bude i Bog jer je Sin Božji, i da bude anđeo jer je Objavitelj Očeve misli. A jeretici treba da razumeju da se postavljaju protiv Svetog pisma, time što, iako kažu da veruju da je Hristos bio i anđeo, nisu voljni da objave da je bio i Bog, kada u Starom zavetu čitaju da je često dolazio da posećuje ljudski rod.

Ovome je, štaviše, Mojsije dodao primer Boga viđenog od Avraama kod hrasta Mamrijinog, kada je sedeo na ulazu svoga šatora u podne. Pa ipak, iako je ugledao tri čoveka, primeti da je jednoga od njih nazvao Gospodom; i kada im je oprao noge, nudi im hleb pečen na pepelu, sa maslom i obiljem samoga mleka, i nagovara ih da, zadržani kao gosti, jedu. I posle ovoga čuje takođe da će biti otac, i saznaje da će mu Sara, njegova žena, roditi sina; i priznaje u pogledu uništenja naroda Sodoma šta zaslužuju da pretrpe; i saznaje da je Bog sišao zbog vike Sodoma. Na kom mestu, ako budu tvrdili da je Otac tada bio viđen kako biva primljen u gostoprimstvo u društvu dvojice anđela, jeretici su poverovali da je Otac vidljiv. Ali ako je anđeo, premda se od tri anđela jedan naziva Gospodom, zašto se, iako to nije uobičajeno, anđeo naziva Bogom? Osim zato što je, da bi se Ocu vratila Njemu svojstvena nevidljivost, a anđelu prepustila njemu svojstvena podređenost, samo Bog Sin, koji je takođe Bog, bio taj koga je Avraam video i za koga se verovalo da je primljen u gostoprimstvo. Jer je sakramentalno unapred nagovestio ono što je kasnije trebalo da postane. Postao je gost Avraamov, pošto je trebalo da bude među sinovima Avraamovim. I noge njegove dece oprao je, da bi dokazao šta jeste; uzvraćajući u deci dug gostoprimstva koji mu je nekada otac bio uložio na kamatu. Otuda takođe, da ne bi bilo sumnje da je On bio gost Avraamov, pri uništenju naroda Sodoma objavljuje se: „Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“. Jer tako je rekao i prorok u ime Boga: „Zatirah vas kao što Gospod zatre Sodom i Gomoru“. Dakle, Gospod je razorio Sodom, to jest, Bog je razorio Sodom; ali u razaranju Sodoma Gospod je spustio ognjenu kišu od Gospoda. I ovaj Gospod bio je Bog koga je Avraam video; i ovaj Bog bio je gost Avraamov, zacelo viđen jer je i dodirnut.

Ali premda Otac, budući nevidljiv, zacelo tada nije bio viđen, Onaj koji je navikao da bude dodirivan i viđen bio je viđen i primljen u gostoprimstvo. A ovo je Sin Božji, „pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“. I ovo je Reč Božja. „I Logos postade tijelo i nastani se među nama“; a ovo je Hristos. Nije, dakle, Otac bio gost kod Avraama, nego Hristos. Niti je Otac bio taj koji je tada viđen, nego Sin; i Hristos je bio viđen. S pravom je, dakle, Hristos i Gospod i Bog, koga Avraam nije drugačije video, osim što je kao Bog Reč rođen od Boga Oca pre samoga Avraama. Štaviše, kaže Sveto pismo, isti Anđeo i Bog posećuje i teši istu Agaru kada je sa svojim sinom oterana iz doma Avraamovog. Jer kada je u pustinji ostavila dete, jer je vode ponestalo iz mešine; i kada je dečak povikao, a ona podigla svoj plač i naricanje, „Bog ču“, kaže Sveto pismo, „glas djetinji odande gdje je“. Pošto je reklo da je Bog bio taj koji je čuo glas deteta, dodaje: „i anđeo Božji viknu s neba Agaru“, govoreći da je anđeo bio onaj koga je nazvalo Bogom, i proglašavajući Gospodom onoga koga je predstavilo kao anđela; koji Anđeo i Bog štaviše obećava samoj Agari veće utehe, govoreći: „Ne boj se, jer Bog ču glas djetinji odande gdje je. Ustani, digni dijete i uzmi ga u naručje; jer ću od njega učiniti velik narod.“. Zašto ovaj anđeo, ako je samo anđeo, prisvaja sebi ovo pravo da kaže: „jer ću od njega učiniti velik narod“, kada ovakva vrsta moći zacelo pripada Bogu, a ne može pripadati anđelu? Otuda se takođe potvrđuje da je Bog, pošto to može učiniti; jer, radi dokazivanja upravo ove tačke, Sveto pismo odmah dodaje: „I Bog joj otvori oči, te ugleda studenac; i otišavši napuni mješinu vode i napoji dijete. I Bog bijaše s djetetom“. Ako je, dakle, ovaj Bog bio sa Gospodom, koji je otvorio oči Agari da bi videla izvor vode tekućice i mogla zahvatiti vodu zbog hitne potrebe žeđi dečakove, i ovaj Bog koji je zove sa neba naziva se anđelom onda kada je, čuvši prethodno glas dečaka koji plače, pre bio Bog; ne razume se da je išta drugo do anđeo, isto onako kao što je bio i Bog. A budući da se ovo ne može primeniti niti priličiti Ocu, koji je samo Bog, ali se može primeniti na Hrista, za koga se objavljuje da nije samo Bog, nego i anđeo, očigledno se pokazuje da nije Otac bio taj koji je tako govorio Agari, nego pre Hristos, pošto je On Bog; a na Njega se primenjuje i ime anđela, pošto je postao anđeo velikog saveta. I On je anđeo utoliko što objavljuje nedra Očeva, kao što Jovan izlaže. Jer ako sam Jovan kaže da je Onaj koji izlaže nedra Očeva, kao Reč, postao telo da bi objavio nedra Očeva, zacelo Hristos nije samo čovek, nego i anđeo; i ne samo anđeo, nego Ga Sveto pismo pokazuje i kao Boga. I mi verujemo da je tako; tako da, ako ne pristanemo da shvatimo da je Hristos bio taj koji je tada govorio Agari, moramo ili anđela učiniti Bogom, ili moramo Boga Oca Svemogućega ubrojati među anđele.

Glava 19.

Da se Bog i Jakovu javio kao Anđeo; naime, Sin Božji.

Šta ako i na drugom mestu isto tako čitamo da je Bog opisan kao anđeo? Jer kada se Jakov svojim ženama Liji i Rahilji požalio na nepravdu njihovoga oca, i kada im je rekao da sada želi da ode i vrati se u svoju zemlju, on je štaviše umetnuo autoritet svoga sna; i tom prilikom kaže da mu je anđeo Božji rekao u snu: „Jakove! A ja odgovorih:“, kaže on, „A on reče: Podigni sad oči svoje i gledaj: ovnovi i jarci što skaču na ovce i koze, šareni su, s biljegama prutastim i kolastim; jer vidjeh sve što ti čini Lavan. Ja sam Bog od Vetilja, gdje si prelio kamen i učinio mi zavjet; ustani sada i idi iz ove zemlje, i vrati se na postojbinu svoju.“. Ako Anđeo Božji tako govori Jakovu, i sam Anđeo pominje i kaže: „Ja sam Bog od Vetilja“, vidimo bez ikakvog oklevanja da se objavljuje da je On ne samo anđeo, nego i Bog; jer govori o zavetu koji Mu je Jakov uputio na mestu Božjem, a ne kaže: na mome mestu. To je, dakle, mesto Božje, a i On je Bog. Štaviše, prosto je napisano na mestu Božjem, jer se ne kaže na mestu anđela i Boga, nego samo Boga; i Onaj koji te stvari obećava pokazuje se i kao Bog i kao Anđeo, tako da razumno mora postojati razlika između Onoga koji se naziva samo Bogom i Onoga za koga se objavljuje da nije prosto Bog, nego i Anđeo. Otuda, ako se ne može smatrati da tako veliki autoritet ovde pripada bilo kom drugom anđelu — da bi i sam objavio da je Bog i pružio svedočanstvo da Mu je učinjen zavet — osim jedino Hristu, kome se ne kao anđelu samo, nego kao Bogu može zavetovati zavet; očigledno je da se to ne treba shvatiti kao Otac, nego kao Sin, Bog i Anđeo. Štaviše, ako je ovo Hristos, kao što jeste, u strašnoj je opasnosti onaj ko kaže da je Hristos ili samo čovek ili samo anđeo, uskraćujući Mu moć božanskoga imena — autoritet koji je stalno primao na osnovu vere nebeskih Pisama, koja neprestano govore da je On i Anđeo i Bog. Svemu ovome, štaviše, dodaje se i ovo: kao što je božansko Sveto pismo često objavljivalo da je On i Anđeo i Bog, tako isto božansko Sveto pismo objavljuje da je On i čovek i Bog, izražavajući time šta je trebalo da bude, i oslikavajući već tada u praslici ono što je trebalo da bude u istini svoje suštine. Jer, kaže, „kad osta Jakov sam, tada se jedan čovjek rvaše s njim do zore. I kad vidje da ga ne može savladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovjek rvaše s njim. Pa onda reče: Pusti me, zora je. A Jakov mu reče: Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš. A čovjek mu reče: Kako ti je ime? A on odgovori: Jakov. Tada mu reče: Otsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odolio si.“ I dodaje, štaviše: „I Jakov nadjede ime onomu mjestu Fanuil; jer, veli, Boga vidjeh licem k licu, i duša se moja izbavi. I sunce mu se rodi kad prođe Fanuil, i hramaše na stegno svoje.“. Čovek, kaže, rvao se sa Jakovom. Ako je ovo bio samo čovek, ko je on? Odakle je? Zašto se prepire i rve sa Jakovom? Šta je bilo posredi? Šta se dogodilo? Šta je bio uzrok tako velikoga spora i tako velike borbe? Zašto se, štaviše, za Jakova, koji se pokazuje dovoljno snažnim da drži čoveka sa kojim se rve i koji traži blagoslov od Onoga koga drži, tvrdi da je stoga tražio, osim zato što je ova borba bila praslika one koja je trebalo da bude između Hrista i sinova Jakovljevih, za koju se kaže da se dovršila u Jevanđelju? Jer protiv ovoga čoveka borio se narod Jakovljev, u kojoj se borbi narod Jakovljev pokazao moćnijim, jer je protiv Hrista izvojevao pobedu svoga bezakonja: u koje je vreme, zbog zločina koji je počinio, oklevajući i uzmičući, počeo najbolnije da hramlje u hodu sopstvene vere i spasenja; i premda se pokazao jačim u pogledu osude Hrista, i dalje mu je potrebna Njegova milost, i dalje mu je potreban Njegov blagoslov.

Ali, štaviše, čovek koji se rvao sa Jakovom kaže: „Otsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj“; a ako je Izrailj čovek koji vidi Boga, Gospod je prekrasno pokazivao da nije samo čovek bio taj koji se tada rvao sa Jakovom, nego i Bog. Zacelo je Jakov video Boga sa kojim se rvao, iako je u svojoj borbi držao čoveka. I da ne bi ostalo nikakvog oklevanja, On sam je izložio tumačenje govoreći: „jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odolio si“. Zbog toga je isti Jakov, već uviđajući silu Tajne i shvatajući autoritet Onoga sa kojim se rvao, nazvao ime onoga mesta na kome se rvao Viđenje Božje. On je, štaviše, dodao razlog za tumačenje koje daje o Viđenju Božjem: „jer“, kaže on, „Boga vidjeh licem k licu, i duša se moja izbavi“. Štaviše, video je Boga sa kojim se rvao kao sa čovekom; ali je ipak zaista držao čoveka kao pobednik, premda je kao niži tražio blagoslov kao od Boga. Tako se rvao sa Bogom i sa čovekom; i tako je zaista ta borba bila praslikovana, a u Jevanđelju ispunjena, između Hrista i naroda Jakovljevog, u kojoj se, premda je narod imao prevlast, ipak pokazao nižim time što se pokazao krivim. Ko će oklevati da prizna da Hristos, u kome se ova praslika rvanja ispunila, nije bio samo čovek, nego i Bog, kada se čini da je i sama ta praslika rvanja dokazala da je On čovek i Bog? Pa ipak, čak i posle ovoga, isto božansko Sveto pismo s pravom ne prestaje da Anđela naziva Bogom i da Boga proglašava Anđelom. Jer kada je upravo ovaj Jakov hteo da blagoslovi Manasiju i Jefrema, sinove Josifove, sa rukama položenim unakrst na glave dečaka, rekao je: „Bog koji me je hranio otkako sam postao do današnjega dana, Anđeo koji me je izbavljao od svakoga zla, da blagoslovi djecu ovu“ Do te mere potvrđuje da je isto Biće Anđeo, koje je nazvao Bogom, da je na kraju svoga govora izrazio kao jednu ličnost onoga o kome je govorio, kada je rekao: „da blagoslovi djecu ovu“ Jer da je hteo da se jedan razume kao Bog, a drugi kao anđeo, obuhvatio bi ta dva lica množinom; ali sada je u blagoslovu odredio jedninu jednoga lica, čime je hteo da se razume da je isto lice i Bog i Anđeo. Ali ipak On ne može biti shvaćen kao Bog Otac; nego kao Bog i Anđeo, kao Hristos može biti shvaćen. I Njega je, kao tvorca ovoga blagoslova, Jakov takođe označio položivši ruke unakrst na dečake, kao da je njihov otac bio Hristos, i pokazujući, time što je tako položio ruke, prasliku i budući oblik stradanja. Neka, dakle, niko ko ne preza da o Hristu govori kao o Anđelu ne preza tako ni da Ga proglasi i Bogom, kada uviđa da je On sam prizvan u blagoslovu ovih dečaka, kroz sakrament stradanja, nagovešten u praslici unakrst položenih ruku, i kao Bog i kao Anđeo.

Ima još od Novatijana u sledećem delu: Novatijan, Trojstvo, modalizam, ipostasno jedinstvo, 2. deo.