Gospod Isus Hristos – neshvatljivi Sin iz Priča Solomonovih 30:3-4

Odgovor na prigovore muslimanskog polemičara

Ovo je nastavak mog pobijanja Zaatarijevog pokušaja da odgovori na moj temeljan odgovor na njegov napad na apsolutno božanstvo Gospoda Isusa Hrista. Ovde ću se osvrnuti na njegov odgovor na moje napomene o svedočanstvu Priča Solomonovih 30:3-4 o tome da Bog ima božanskog Sina.

Šta uopšte znači ime?

Zaatari piše:

Za početak, nigde u navedenim odlomcima ne piše ništa o tome da je Sin Bog, niti da je jednak Bogu; naprotiv, ako Šamun želi da tvrdi da se ovaj stih odnosi na Isusa i da dokazuje da je on Bog, onda je Šamun samo uspeo da pruži dodatni dokaz meni i drugima da Isus nije Bog.

Zaatarijeve primedbe potpuno zanemaruju ono što sam rekao o biblijskoj upotrebi reči „ime“ i o važnosti koju ona ima za utemeljenje moje tvrdnje. Kao što zna svaki ozbiljan proučavalac Svetog pisma, „ime“ se u nadahnutim spisima vrlo često koristi da označi suštinu, prirodu, svojstva i/ili vlast neke osobe. Evo nekoliko primera koji to ilustruju:

„A Gospod siđe u oblaku, i stade ondje s njim, i povika po imenu: Gospod. Jer prolazeći Gospod ispred njega vikaše: Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem i istinom. Koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grijehe, koji ne pravda krivoga, i pohodi grijehe otačke na sinovima i na unucima do trećega i četvrtoga koljena.“ Izlazak 34:5-7

Jahve objavljuje svoje ime nabrajajući neke od svojih mnogih osobina, poistovećujući tako svoje ime sa svojim raznim svojstvima. I:

„Jer ovako govori visoki i uzvišeni, koji živi u vječnosti, kojemu je ime Sveti: Na visini i u svetinji stanujem i s onijem ko je skrušena srca i smjerna duha, oživljujući duh smjernijeh i oživljujući srce skrušenijeh.“ Isaija 57:15

Reći da je Jahvino ime sveto samo je drugi način da se kaže da je on svet po prirodi, da je njegova priroda sveta.

U svetlu toga, pisac Agur nije postavljao pitanje o stvarnom imenu Boga i njegovog Sina, kao da nije znao da je Božje ime Jahve, El itd. Uostalom, stihovi koji neposredno slede pokazuju da je znao za ta imena,

„Sve su riječi Božije čiste; on je štit onima koji se uzdaju u nj. Ništa ne dodaji k riječima njegovijem, da te ne ukori i ne nađeš se laža. Za dvoje molim te; nemoj me se oglušiti dok sam živ: Taštinu i riječ lažnu udalji od mene; siromaštva ni bogatstva ne daj mi, hrani me hljebom po obroku mom, Da ne bih najedavši se, odrekao se tebe i rekao: Ko je Gospod? Ili osiromašivši, da ne bih krao i uzalud uzimao ime Boga svojega.“ Priče Solomonove 30:5-9

Agur je, naprotiv, ukazivao na neshvatljivu prirodu Boga i njegovog Sina. Zapravo, sama pitanja služe tome da razotkriju Agurova ograničenja kao konačnog stvorenja da spozna i potpuno pronikne u Božje biće:

„Niti sam učio mudrosti, niti znam svetijeh stvari. Ko je izašao na nebo i opet sišao? Ko je skupio vjetar u pregršti svoje? Ko je svezao vode u plašt svoj? Ko je utvrdio sve krajeve zemlji? Kako mu je ime? I kako je ime sinu njegovu? Znaš li?“ Priče Solomonove 30:3-4

Ovaj niz retoričkih pitanja takođe ističe Božju uzvišenost i suverenost nad celokupnim stvorenjem, izdvajajući ga kao Onoga koji ima potpunu vlast nad svim prirodnim elementima. To je slično retoričkom postupku koji koriste i drugi nadahnuti pisci:

„Ko je izmjerio vodu grstima svojim i nebesa premjerio peđu? Ko je mjerom izmjerio prah zemaljski, i gore izmjerio na mjerila i bregove na poteg? Ko je upravljao duh Gospodnji? Ili mu bio savjetnik i naučio ga? S kim se je dogovarao i ko ga je urazumio i naučio putu suda, i naučio ga znanju i pokazao mu put razuma? Gle, narodi su kao kap iz vijedra, i kao praška na mjerilama broje se; gle, premješta ostrva kao prašak. Ni Livan ne bi bio dosta za oganj, i životinje njegove ne bi bile dosta za žrtvu paljenicu. Svi su narodi kao ništa pred njim, manje negoli ništa i taština vrijede mu. S kim ćete, dakle, izjednačiti Boga? I kakvu ćete mu priliku naći? Umjetnik lije lik, i zlatar ga pozlaćuje, i verižice srebrne lije. A ko je siromah, te nema šta prinijeti, bira drvo koje ne trune, i traži vješta umjetnika da načini rezan lik, koji se ne pomiče. Ne znate li? Ne čujete li? Ne kazuje li vam se od iskona? Ne razumijete li od temelja zemaljskih? On sjedi nad krugom zemaljskim, i njezini su mu stanovnici kao skakavci; on je razastro nebesa kao platno i razapeo ih kao šator za stan. On obraća knezove u ništa, sudije zemaljske čini da su kao taština. Kao da nijesu posađeni ni posijani, i kao da im se stablo nije ukorijenilo u zemlji, čim dune na njih, posahnu, i vihor kao pljevu raznese ih. S kim ćete me, dakle, izjednačiti da bih bio kao on? veli sveti. Podignite gore oči svoje i vidite; ko je to stvorio? Ko izvodi vojsku svega toga na broj i zove svako po imenu, i velike radi sile njegove i jake moći ne izostaje nijedno? Zašto govoriš, Jakove, i kažeš, Izrailju: Sakriven je put moj od Gospoda, i stvar moja ne izlazi pred Boga mojega? Ne znaš li? Nijesi li čuo da Bog vječni Gospod, koji je stvorio krajeve zemaljske, ne sustaje niti se utruđuje? Razumu njegovu nema mjere. On daje snagu umornome, i nejakome umnožava krjepost.“ Isaija 40:12-29; upor. Jov 38-41

Dakle, glavna misao koju Agur iznosi jeste: s obzirom na Jahvinu moć nad stvorenim svetom – moć koja se ne može potpuno pojmiti – postoji li iko ko može reći da uistinu razume ovog Boga koji zadivljuje i čini čuda?

Kakav Otac, takav Sin!

Ovo nas dovodi do Zaatarijevih prigovora božanstvu Sina. Nakon što je citirao tekst Priča Solomonovih, Zaatari piše:

Obratite pažnju na ono što odlomak kaže: kaže ko je skupio vetrove, ko je svezao vode i ko je utvrdio zemlju; očigledno to ne može biti sin Isus jer se na kraju stiha pita I KO JE NJEGOV SIN?

Zaatari pogrešno pretpostavlja da Sin ne vrši te božanske funkcije zato što ga stih razlikuje od Onoga koji ih izvršava.

Zaatari očigledno ne želi da se suoči sa činjenicom da Agurovo pominjanje Sina u istom onom kontekstu koji govori o Božjim suverenim delima i nedokučivoj suštini pokazuje da je on video suštinsku jednakost između ova dva različita lica. Kontekst upućuje na to da je nadahnuti pisac verovao da je Božji Sin bio kadar da čini upravo ona dela koja određuju Boga i razlikuju ga od njegovog stvorenja, te da je njegova suština, baš kao i Božja, izvan ljudskog poimanja. Inače, zašto bi ga uopšte pominjao i zašto bi o njegovoj prirodi ili imenu govorio na isti način na koji se govori o Božjem imenu ili suštini?

A ako uz to uzmemo u obzir i novozavetno svedočanstvo o Hristu, onda je očigledno da ovaj Sin zaista može da vrši i zaista vrši sve te iste božanske funkcije. Novi zavet posredno poistovećuje Isusa sa tim jedinstvenim božanskim Sinom iz Priča Solomonovih 30:3-4, budući da koristi sličan jezik da opiše Isusov odnos prema Ocu i njegovu vlast nad prirodnim elementima. Za pojedinosti pogledajte sledeće članke (1, 2, 3, 4).

Ovo me dovodi do Zaatarijevog pitanja o mojoj upotrebi Jovana 3:13-16:

Pitam Šamuna gde u ovom odlomku piše bilo šta o tome da je Sin božanski? Opet, pošto Šamun već ima unapred stvorenu ideju, on je učitava u tekstove.

Stih kaže da je Bog poslao svoga sina, ali kako to sina čini božanskim? Kako to pobija moju tvrdnju da izraz Sin Božji ne znači proroka i Božjeg poslanika? Ili Šamun želi da zaključimo da je u Jovanu 3:16 Isus doslovno Božji rođeni Sin, što je razlika između njega i drugih? Izgleda da Šamun to i veruje, jer vidi nešto posebno i drugačije u činjenici da stih kaže da je Bog poslao svoga sina.

Sa Zaatarijevim tvrdnjama ovde ima nekoliko problema. Prvo, Zaatari zanemaruje razlog zbog kojeg sam naveo ovaj odlomak, očigledno zato što je shvatio da ne može da ponudi smisleno pobijanje. Moja svrha u navođenju Jovana 3:13-16 bila je da pokažem kako reči Gospoda Isusa odjekuju Agurovim izjavama. Očigledno je da ću morati da navedem oba odlomka zajedno, ovoga puta sa dodatnim kontekstom i naglaskom, kako bih sprečio Zaatarija da izbegne pitanja svojom taktikom zamagljivanja:

„Ko je izašao na nebo i opet sišao? Ko je skupio vjetar u pregršti svoje? Ko je svezao vode u plašt svoj? Ko je utvrdio sve krajeve zemlji? Kako mu je ime? I kako je ime sinu njegovu? Znaš li?“ Priče Solomonove 30:4

„I niko se nije popeo na nebo osim Onaj koji siđe s neba, Sin Čovječiji koji je na nebu. I kao što Mojsej podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovječiji. Da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni, Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni. Jer ne posla Bog Sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz njega. Koji u njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen, jer nije vjerovao u ime Jedinorodnoga Sina Božijega.“

Prvo što ovde treba primetiti jeste da su Isusove reči o uzlaženju na nebo i silaženju sa neba gotovo istovetne Agurovim rečima u Pričama Solomonovim 30:4. To je vrlo ubedljiv dokaz da je Isus upravo taj isti božanski Sin koga Agur pominje.

Drugo, poistovećujući sebe sa Sinom čovečjim u kontekstu svog silaska sa neba, Isus jasno potvrđuje svoje nebesko preegzistiranje. Hristos ne tvrdi jednostavno da je bilo koji običan sin čovečji ili ljudsko biće; Isus jasno sebe predstavlja kao onog istog Sina čovečjeg koga je prorok Danilo video i o kome je pisao:

„Vidjeh u noćnom viđenju i, gle, sa oblacima nebeskim kao da dolazaše Sin Čovječji i da stiže do Starca dana i pred Njega bi priveden. I dade Mu se vlast i čast i carstvo, i svi narodi i plemena i jezici da Mu služe; vlast Njegova je vlast vječna, koja neće proći, i carstvo Njegovo neće se razrušiti.“ Danilo 7:13-14

Ovaj naročiti Sin čovečji jeste preegzistentno božansko biće koje se pojavljuje u ljudskom obličju, budući da jaše na oblacima i vlada doveka, a sve su to isključivo božanske funkcije. On čak prima ono isto obožavanje koje prima i Bog! (Upor. Brojevi 10:34; Psalam 104:2-3; Isaija 19:1; Danilo 3:16-18, 28; 4:34-37; 7:22, 27)

Dakle, tvrdeći da je taj isti Sin čovečji, Isus u suštini govori da je preegzistentno božansko biće koje je sišlo sa neba.

Treće, Isus takođe tvrdi da je Sin koga je Bog poslao u svet, što opet jasno upućuje na njegovo nebesko preegzistiranje, budući da se ova izjava mora tumačiti u svetlu njegovih prethodnih reči da je sišao sa neba.

Stoga je Isus verovao da je preegzistentni Sin Božji koji je sišao sa neba, iz samog prisustva Oca.

Dodatni problem sa Zaatarijevim izjavama jeste u tome što on ne samo da nastavlja da razotkriva svoje očigledno izvrtanje i/ili nepoznavanje osnovne hrišćanske teologije, već ima i sklonost da nemarno koristi pojmove. Zaatari, uz to, ne uspeva da jasno odredi značenje svojih reči kako bi njegovi čitaoci mogli da razumeju šta misli.

Uzmimo, na primer, njegovu izjavu o tome da je Isus doslovno Božji Sin. Šta Zaatari podrazumeva pod „doslovno“? Da li misli da ja verujem da je Isus Božji biološki Sin koga je stekao polnim sjedinjenjem sa suprugom? Ako je tako, onda naravno da ne verujem u to. Upravo je to ono što je njegov prorok pogrešno i neosnovano pretpostavio da hrišćani veruju (1, 2).

Da li Zaatari misli da ja verujem da je Isus istinski i stvarno Božji Sin, ali u večnom, duhovnom smislu, bez ikakvog polnog odnosa? Ako je tako, onda naravno da u to verujem, jer je to izričito svedočanstvo Božje otkrivene Reči, Svetog pisma.

Pošto sam njegovu tvrdnju da izraz Sin Božji znači „prorok“ već pobio u sledećim člancima (1, 2, 3), neće biti potrebe da se ponavljam. Takođe upućujem čitaoce na navedene veze, gde pružam temeljniju analizu Priča Solomonovih 30:3-4 u svetlu učenja Novog zaveta, da bih dokazao da je Isus božanski Sin Božji o kome je Agur pisao.

Pouka iz poštenja i tačnosti

Zaatari pruža još jedan primer svoje očajnosti kao i očiglednog nepoznavanja predmeta rasprave. Zaatari mi postavlja pitanje o činjenici da Priče Solomonove 30:3 koriste množinski oblik reči kadoš, naime kadošim. Nakon što je naveo nekoliko prevoda da bi pokazao da svi to prevode kao „Sveti“ (jednina), a ne „Sveti“ (množina), Zaatari kaže:

Šamun bi mogao da odgovori kako mu prevod nije potreban, već da treba da odemo na hebrejski i videćemo da hebrejski kaže Sveti u množini (kadošim), a ne Sveti u jednini (kadoš).

Pa, bojim se da ni to neće upaliti, jer Strongov leksikon hebrejskog za ovaj stih navodi da je hebrejska reč koja se ovde koristi KADOŠ u jednini, a NE kadošim u množini; evo i same veze:

http://www.blueletterbible.org/search/translationResults.cfm?Criteria=holy&t=KJV&page=11

Ako odete na gornju vezu, videćete da je drugi odlomak naveden na toj stranici Priče Solomonove 30:3, a to je stih o kome je reč. Takođe ćete primetiti da postoji mali broj gore desno od reči „Sveti“; kliknite na taj broj i bićete upućeni na drugu stranicu, gde je data hebrejska reč, a ta hebrejska reč je KADOŠ u jednini.

Iako bih mu rado poverovao na reč i pretpostavio da je ovaj ozbiljan promašaj posledica njegovog nepoznavanja biblijskih jezika i nesnalaženja u pravilnoj upotrebi leksičkih izvora i konkordanci, bojim se da je, u svetlu njegovog nedavnog učinka, posredi nešto mnogo gore od toga.

U svojim debatama i člancima Zaatari je pokazao spremnost da otvoreno izvrće izjave svojih protivnika, kao i da izobličava izvore, bili oni hrišćanski ili muslimanski. U tom pogledu Zaatari se ne razlikuje od Osame Abdalaha (*) i Nadira Ahmeda (*), „apologeta“ koji bez stida često lažu i izopačuju svoje reference i izjave svojih protivnika.

U svetlu toga, čvrsto verujem da je ovo prosto još jedan primer Zaatarijevog laganja svojih čitalaca kako bi dobio raspravu. Zaatari je jasno pokazao da mu istina i poštenje nisu visoko na listi prioriteta; pobeda po svaku cenu izgleda mu je glavni cilj u životu.

To i ne čudi kada uzmemo u obzir da služi bogu koji se hvali time da je najveći varalica od svih (1, 2, 3, 4). Često biva tako da vrsta boga kojoj neko služi utiče na način na koji taj čovek živi, tj. ako neko obožava boga koji je lažov i varalica, kao i krvožedni ubica, velike su šanse da će takav i sam vremenom postati.

Hvala živome Bogu što to nije uvek tako, jer su mnogi ljudi neupućeni u ono što njihovi verski sistemi zaista propisuju. To naročito važi za muslimane, od kojih su mnogi jednostavno u neznanju o nasilnim i nemoralnim učenjima svojih verskih spisa.

A što se tiče same reči u Pričama Solomonovim 30:3, ona glasi kadošim, a ne kadoš, kao što može da posvedoči svako ko čita hebrejski Stari zavet. Može se postaviti pitanje zašto konkordanca u svojoj odrednici navodi kadoš. Odgovor je vrlo jednostavan onima koji znaju kako konkordance funkcionišu: izvor vam daje osnovni oblik reči iz koga potiče množina, a to je jednina kadoš. Konkordanca vam ne govori da li određeni stih koristi jedninski ili množinski oblik reči.

Zapravo, pozivamo čitaoce da odu na Zaatarijevu vezu i potraže sledeće odlomke koji koriste množinu kadošim:

„Zovi; hoće li ti se ko odazvati? I komu ćeš se između svetijeh obratiti?“ Jov 5:1

„U svetima koji su na zemlji i u velikima sva je utjeha moja.“ Psalam 16:3

„Nebo kazuje čudesa tvoja, Gospode, i istinu tvoju sabor svetijeh. Jer ko je nad oblacima ravan Gospodu? Ko će se izjednačiti s Gospodom među sinovima Božijim? Bogu se valja klanjagi na saboru svetijeh, strašniji je od svijeh koji su oko njega. Gospode, Bože nad vojskama! Ko je silan kao ti, Bože? I istina je tvoja oko tebe. Ti vladaš nad silom morskom; kad podigne vale svoje, ti ih ukroćavaš. Ti si oborio oholi Misir kao ranjenika, krjepkom mišicom svojom rasijao si neprijatelje svoje. Tvoje je nebo i tvoja je zemlja; ti si sazdao vaseljenu i što je god u njoj. Sjever i jug ti si stvorio, Tavor i Ermon o tvom se imenu raduje. Tvoja je mišica krjepka, silna je ruka tvoja, i visoka desnica tvoja. Blagost je i pravda podnožje prijestolu tvojemu, milost i istina ide pred licem tvojim. Blago narodu koji zna trubnu poklič, Gospode! U svjetlosti lica tvojega oni hode; Imenom se tvojim raduju vas dan, i pravdom tvojom uzvisuju se. Jer si ti krasota sile njihove, i po milosti tvojoj uzvisuje se rog naš. Jer je od Gospoda odbrana naša, i od svetoga Izrailjeva car naš.“ Psalam 89:5-7, 18

„I bježaćete u prodol gorsku, jer će prodol gorska dopirati do Asala, i bježaćete kao što bježaste od trusa u vrijeme Ozije, cara Judina; i doći će Gospod Bog moj, i svi će Sveti biti s tobom.“ Zaharija 14:5

Ako se pogleda leksička odrednica za sve ove pojave, otkriće se da je navedena reč kadoš, a ne kadošim. Po Zaatarijevoj logici, to bi značilo da ovi stihovi zapravo ne koriste množinu, jer leksikon prikazuje samo jedninski oblik.

Dakle, uprkos Zaatarijevim očajničkim izvrtanjima i uzaludnim pokušajima da sve to nekako objasni, prethodno navedeni činioci pružaju konačan dokaz da je nadahnuti pisac Agur znao (jer mu je Bog to otkrio) i verovao da postoje dva Sveta, naime Bog i njegov Sin, te da su obojica jednake suštine i izvan ljudskog poimanja.(1)

Zaatari do sada nije uspeo da na odgovarajući način odgovori na moje argumente o tome da su Priče Solomonove 30:3-4 izričito svedočanstvo o tome da Bog ima potpuno božanskog Sina koji mu je jednak po prirodi.

Ako Gospod Isus da, uskoro će se pojaviti i dalja pobijanja Zaatarijevog razmetanja.

Napomene

(1) Postoje bar još dva mesta na kojima se množina kadošim koristi za Boga:

„A Isus reče narodu: Ne možete služiti Gospodu, jer je svet Bog, Bog revnitelj neće podnositi vaše nevjere i vaših grijeha.“ Isus Navin 24:19

„Početak je mudrosti strah Gospodnji, i znanje je svetijeh stvari razum.“ Priče Solomonove 9:10, Jangov doslovni prevod

Ono što ove primere čini zanimljivim jeste to što su određene skupine, poput pravoslavnih hrišćanskih vernika, koristile odlomke kao što je Isus Navin 24:19 da bi Jevrejima dokazale da njihovo sopstveno nadahnuto Sveto pismo svedoči da je Bog višelično biće.

Jedan od vodećih naučnika u ovoj oblasti proučavanja, Alan F. Sigal, navodi i komentariše rabinska predanja koja pominju ove problematične tekstove:

ODLOMAK 8

Tanhuma Kadošim 4 (Buber, 37a) 2

Drugo tumačenje: Reci celoj zajednici sinova Izrailjevih: „Budite sveti, jer sam ja svet“. (Lev. 19:2) Sveti, blagosloven neka je On, rekao im je: „Budite sveti, jer sam ja svet u svakoj stvari. Pogledajte šta je napisano: ‚Jer Bog je svet (mn.)‘“ (Isus Navin 24:19). Šta znači „Jer Bog je svet“? Ovaj stih pružio je priliku jereticima, jer je izgledalo kao dve sile. Jeretici su upitali R. Simlaja o „Jer Gospod je svet (mn.)“ – „Vi sami ne kažete da je On jedna sila, nego da postoje dve sile.“ On im reče: „Kakve li budale svet sadrži! Pogledajte šta je napisano: ‚Jer On je svet Bog.‘ Da je pisalo ‚Oni su sveti bogovi‘, mogli biste pomisliti da postoje dve sile.“

Ovaj odlomak zabeležen je u Tanhumi, kasnijem dokumentu za koji se ponekad veruje da sadrži drevna predanja… Rabini su ove jeretičke argumente smatrali istovrsnim, čime se potvrđuje ono što već znamo – da su „dve sile“ postale uobičajen izraz za razne jeresi svaki put kad se Sveto pismo moglo protumačiti tako da podrazumeva množinske oblike za božanstvo. Ovde se čini da je argument ograničen na gramatičke množine.

Međutim, u predanjima nema ničega što bi ukazivalo da bi sami jeretici argumentisali isključivo iz gramatičke množine. Gde god znamo da su jeretici koristili neki odlomak Svetog pisma, argumenti jeretika bili su daleko složeniji.

Najpotpunija verzija ovog naročitog predanja nalazi se u b. Sanhedrin 38b, gde su sabrani gotovo svi opasni odlomci Svetog pisma ove vrste.

R. Johanan je rekao: u svim odlomcima koje su minim uzeli (kao osnov) za svoju jeres, njihovo pobijanje nalazi se nadohvat ruke. Tako: da načinimo čoveka po svom obličju (Post. 1:26) – i Bog stvori (jed.) čoveka po svom obličju (isto, 27); Hajde da siđemo i pometemo im jezik (Post. 11:7) – i Gospod siđe (jed.) da vidi grad i kulu (isto, 5). Jer mu se objavio (Post. 35:7) Bog. Bogu koji odgovara ljudima u dan moje nevolje (isto, 3); Jer koji je veliki narod kome je Bog tako blizu (mn.) kao što je Gospod Bog naš (nama) kad god ga prizovemo (Pon. zak. 4:7). I koji je jedan narod na zemlji kao tvoj narod, kao Izrailj, koji je Bog išao (mn.) da otkupi sebi za narod (jed.) (2. Sam. 7:23). Dok se ne postaviše prestoli i [onaj koji je] starac danima ne sede (Dan. 7:9).

… Jeretici koriste gramatički množinski oblik u Svetom pismu da bi pokazali dvojstvo ili mnoštvo u božanstvu. Rabin ukazuje da se lek protiv jeresi, uvek gramatička jednina, nepromenljivo javlja blizu množina, čime se jeretičko učenje pokazuje pogrešnim. Neki od opasnih odlomaka Svetog pisma mora da odražavaju stvarne rasprave između pravovernih i jeretičkih zajednica, ali su drugi odlomci možda dodati isključivo po analogiji, kako je predanje raslo. Što je još važnije, nemamo dokaza da je bilo koji stvarni jeretički argument imao oblik u kome je izložen. Iako su jeretici možda i koristili taj odlomak, njihova verovanja bila su bez sumnje složenija nego što su rabini izvestili. (Sigal, Two Powers in Heaven – Early Rabbinic Reports about Christianity and Gnosticism [Brill Academic Publishers, Inc., Boston – Leiden, 2002], Drugi deo. Rani rabinski dokazi, Osmo poglavlje. Koliko je sila stvorilo svet?, str. 121-123; podvlačenje naše)

Za još starozavetnih primera množine korišćene za jednog istinitog Boga i za druga srodna pitanja preporučujemo sledeće članke (1, 2, 3, 4, 5).