Da li neposredni kontekst Jevrejima 1:8 dokazuje da je Isus Bog? [Prvi deo]

Musliman koji je postao otpadnik pa opet musliman (1, 2, 3, 4) Ibn Anwar je napisao članak kako bi hrišćane naučio ponešto o logici i egzegezi.

Novajlija želi da hrišćani shvate da im pozivanje na Jevrejima 1:8 neće pomoći da ustanove da je Isus Bog po prirodi. Evo teksta o kome je reč, uključujući i deveti stih radi konteksta:

„Za Sina pak: Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvojega. Zavolio si pravdu i omrzao bezakonje; zbog toga te pomaza, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“ Jevrejima 1:8-9

U ovom odlomku nadahnuti pisac navodi Psalam 45:6-7 kako bi ustanovio da Hristos večno vlada kao Bog:

„Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravičnosti. Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“

Muslimanski žutokljunac poziva se na mesta u Svetom pismu gde se pojedinci poput Mojsija i Satane nazivaju B/bogom i za koje se (u Mojsijevom slučaju) čak kaže da imaju proroke!

Budući da smo na ove tvrdnje već odgovorili u sledećim člancima i pobijanjima:

Stoga u ovom odgovoru nećemo odgovarati na to kako ovaj novajlija zloupotrebljava i pogrešno koristi navedene odlomke.

Ono što ovde želimo jeste da se usredsredimo na žutokljunčev pokušaj da potkopa svedočanstvo Jevrejima 1:8 o božanstvu Hrista time što ističe činjenicu da je psalam iz kog Poslanica Jevrejima navodi prvobitno bio sastavljen da proslavi venčanje jednog neimenovanog izrailjskog kralja.

Novajlija navodi nekoliko izvora koji potvrđuju da kralj koji se pominje u Psalmu 45 nije božansko biće, već ljudski predstavnik Jahvea. Zatim zaključuje svoj članak rečima:

„Biblijski naučnik Artur[sic] Weiser pogodio je pravo u centar time što je jasno ustvrdio da postoji izričita, nepremostiva razlika između kralja koji se u šestom stihu oslovljava sa ‘Bog’ i Svevišnjeg, Boga u sedmom stihu. To znači da je Isus, budući da se ovaj stih primenjuje na njega, pomazani ljudski kralj koji nije Svevišnji i vrhovni Bog. Titula je tek simbol kraljeve uloge Božjeg predstavnika. Ona ga ni na koji način ne čini doslovno Bogom.“

Nepotrebno je i reći da postoji nekoliko očiglednih problema u ovom žutokljunčevom pokušaju da potkopa božanstvo Hrista.

Kao prvo, nije nam poznat nijedan obavešten hrišćanin koji smatra da puka upotreba reči elohim za kralja u ovom konkretnom psalmu podrazumeva da je taj vladar po suštini bio Bog. Naprotiv, kao što bi se mnogi hrišćanski naučnici složili, kralj se oslovljava kao elohim zato što sedi na Jahveovom zemaljskom prestolu u Izrailju kao Jahveov od Boga postavljeni predstavnik. Kao takav, kralj je bio osnažen Jahveovim Duhom i zaodenut njegovim božanskim autoritetom da u njegovo ime vlada narodom.

Od izrailjskog vladara se takođe očekivalo da oličava neke od Jahveovih sopstvenih osobina, kao što su pravednost, svetost, neustrašivost, hrabrost, smelost, ljubav, samilost itd.

„A tako između svijeh sinova mojih (jer mnogo sinova dade mi Gospod) izabra Solomona, sina mojega, da sjedi na prijestolu carstva Gospodnjega nad Izrailjem. I reče mi: Solomon, sin tvoj, sazidaće moj dom i trijemove moje; jer njega izabrah sebi za sina, i ja ću mu biti otac. I utvrdiću carstvo njegovo dovijeka ako bude postojan da izvršuje zapovijesti moje i zakone moje kao danas.“ 1. Dnevnika 28:5-7

„I postaviše drugom Solomona, sina Davidova carem, i pomazaše ga Gospodu za vođa, a Sadoka za sveštenika. I tako sjede Solomon na prijesto Gospodnji da caruje umjesto Davida, oca svojega, i bijaše srećan, i slušaše ga sav Izrailj. I svi knezovi i junaci i svi sinovi cara Davida dadoše ruke da će biti pokorni caru Solomonu. I Gospod uzvisi veoma Solomona pred svijem Izrailjem i dade mu slavu carsku kakve nijedan car prije njega nije imao u Izrailju.“ 1. Dnevnika 29:22-25

„Da je blagosloven Gospod Bog tvoj kojemu si omilio, te te posadi na prijesto svoj da caruješ umjesto Gospoda Boga svojega; jer Bog tvoj ljubi Izrailja da bi ga utvrdio dovijeka, zato im postavi tebe carem da sudiš i dijeliš pravicu.“ 2. Dnevnika 9:8

Drugim rečima, postavljeni kralj je delovao kao Bog jer je stajao na Božjem mestu, kao njegov predstavnik pred narodom, vladao je narodom njegovim autoritetom i od njega se očekivalo da ispoljava neka od Jahveovih sopstvenih svojstava i osobina.

Kao što objašnjava ugledni evangelički novozavetni naučnik Murray J. Harris:

„… U kom god smislu je kralj bio božanski, to nije bila stvarna niti suštinska božanstvenost koju je posedovao. Niti se na kralja gledalo kao na ovaploćenje Božanstva. Naprotiv, on je bio ‘Jahveov pomazanik’, u smislu da je služio kao Jahveov zamenik na zemlji, vršeći poverenu, ali suverenu vlast. A kao pomazani vođa Božjeg izabranog naroda, kralj je, po milostivoj božanskoj volji, bio Božji usvojeni sin (2. Samuilova 7:14; Psalam 2:7; 89:27-28 [u engl. st. 26-27]). Ipak, kada se objašnjava ova jedinstvena primena titule na kralja, mora se računati s više od pukog kraljevog božanskog izabranja i njegove jedinstvene uloge stajanja in loco dei. Kralj može izuzetno biti oslovljen sa ‘Bog’ i zato što, obdaren Duhom Jahveovim, ispoljava određene božanske osobine. U Psalmu 45 njemu se pripisuju ‘slava i veličanstvo’ (st. 4-5a), kao što se pripisuju i Bogu (npr. Psalam 96:6); on je branilac i ljubitelj istine i prava (st. 5b, 8a), baš kao što je i Bog (Psalam 33:5; 99:4; Isaija 61:8); on sudi pravično (st. 7b), kao što to čini Bog (Psalam 67:5 [u engl. st. 4]; 99:4); kao što je Božja vladavina večna (Psalam 10:16; 93:2; 145:13), takva je i dinastija kojoj Davidov kralj pripada (st. 7a). Izvestan značaj mora se pridati i uticaju kićenog stila istočnjačkog dvora (up. st. 2: ‘srce moje prekipeva’). Psalam 45 je znamenit po svojim superlativima u opisu kraljevih odlika i postignuća (st. 3-8); elohim nije jedini primer hiperboličnog jezika u toj pesmi (videti naročito st. 3, 6, 8). Ali sedmi stih ostaje osoben po tome što se ovde ‘kraljevski komplimenti iznenada rascvetavaju u božanske počasti’. Uz to rečeno, treba takođe naglasiti da je onaj ko je zauzimao Davidov presto predstavljao dinastiju s kojom je Bog sklopio večni savez (2. Samuilova 7:13, 16) i iz koje je trebalo da dođe Božji idealni namesnik, tako da se ove ‘božanske počasti’ ne bi smele objašnjavati prosto kao verbalna preteranost. Kralj Davidove loze mogao je biti oslovljen kao elohim zato što je pretslikavao onoga koji dolazi i koji će savršeno ostvariti dinastički ideal, bogolikog vladara koji će oličiti sve ideale opisane u psalmu.

„Psalmistina raskoš izraza, međutim, ublažena je njegovom teološkom doličnošću. Gore je predloženo da umetanje reči eloheyka posle elohim u osmom stihu možda odražava pesnikovu svest o neuobičajenoj upotrebi reči elohim u sedmom stihu. On predupređuje nesporazum ukazujući na to da kralj nije elohim bez ograde. Jahve je kraljev ‘Bog’. Takvo objašnjenje ne isključuje mogućnost da pesnik istovremeno naglašava prisan i jedinstven odnos koji postoji između kralja i Jahvea, iako se eloheyka koristi i u vezi s pojedinim prorocima (npr. 1. Carevima 17:12; videti de Fraine 268-76)…“ (Harris, Jesus as God: The New Testament Use Theos in Reference to Jesus [Baker Book House, Grand Rapids, MI: prvo meko izdanje, 1998], VIII. The Throne of God (Psalm 45:7-8), C. Objections to the Traditional Interpretation, 4. Theological, str. 200-201; podebljano naglašavanje naše)

Drugo, iz same činjenice da je nadahnuti pisac Poslanice Jevrejima naveo Psalam 45 kako bi opisao Hristovu vladavinu ne sledi da to nekako automatski znači da je verovao kako je Isus bio tek običan čovek koji je delovao kao Bog na isti način kao i izrailjski kraljevi. Pisac je mogao navesti ove stihove iz Psaltira da pokaže kako se reči kojima se opisuju Božji pomazani vladari još više odnose na Hrista, budući da su ti kraljevi samo pretslikavali ličnost i delo Mesije.

Stoga nam preostaje da analiziramo hristologiju Poslanice Jevrejima kako bismo utvrdili da li je pisac upotrebio baš ovaj tekst zato što je smatrao da se Hristos po suštini ne razlikuje od ostalih pomazanih kraljeva koji su ga predoznačavali. Ili je upotrebio ovaj odlomak da pokaže kako je Isus mnogo veći od bilo kog stvorenja, budući da je po prirodi ono što su ti drugi vladari bili samo po službi, tj. za razliku od ostalih koji su vladali, Hristos suštinski poseduje punoću Božanstva.

To nas vodi do treće greške u žutokljunčevom rasuđivanju. Da je ovaj novajlija samo odvojio vremena da pažljivo prouči kontekst Jevrejima 1:8, otkrio bi da nadahnuti pisac prikazuje Isusa kao onoga koji učestvuje u jedinstvenoj Božjoj vladavini nad svim stvorenjem, koji prima obožavanje koje samo Bog treba da prima, koji vrši dela koja samo Bog može da izvrši i koji poseduje samu Božju prirodu.

Božja vladavina

Nakon Isusove smrti i vaskrsenja,

„A privremeno manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti, ovjenčanoga slavom i čašću, da bi po blagodati Božijoj okusio smrt za sve.“ Jevrejima 2:9

„A Bog mira, koji podiže iz mrtvih velikoga Pastira ovaca, krvlju Zavjeta vječnoga, Gospoda našega Isusa Hrista, Neka vas usavrši u svakome djelu dobrome, da vršite volju njegovu, tvoreći u vama ono što mu je ugodno, kroz Isusa Hrista, kojemu slava u vijekove vijekova. Amin.“ Jevrejima 13:20-21

on je uzašao da sedne na presto s desne strane Boga:

„pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama“ (en hypselois), Jevrejima 1:3b

„A od ovoga što govorismo glavno je: Mi imamo takvoga Prvosveštenika, koji sjede s desne strane prijestola Veličanstva na nebesima, Sveštenoslužitelj Svetinje i istinske Skinije, koju postavi Gospod, a ne čovjek.“ Jevrejima 8:1-2

Pisac opisuje Isusovo ustoličenje na isti način na koji su starozavetni proroci govorili o Jahveovom uzvišenju nad stvorenjem.

Na primer, Jahve je taj koji je ustoličen na visini iznad naroda:

„Uzvišen je nad svima narodima Gospod; svrh nebesa je slava njegova. Ko je kao Gospod, Bog naš, koji sjedi na visini“ (LXX – en hypselois), „Koji se sagiba da vidi što je na nebesima i na zemlji“ Psalam 113:4-6

Jahve je takođe onaj koji sa svog prestola u nebeskom hramu vlada nad stvorenjem:

„Gospod je u svetom dvoru svom, prijesto je Gospodnji na nebesima; oči njegove gledaju; vjeđe njegove ispituju sinove čovječije.“ Psalam 11:4

„Gospod na nebesima postavi prijesto svoj, i carstvo njegovo svijem vlada. Blagosiljajte Gospoda anđeli njegovi, koji ste silni krjepošću izvršujete riječ njegovu slušajući glas riječi njegove. Blagosiljajte Gospoda sve vojske njegove, sluge njegove, koje tvorite volju njegovu.“ Psalam 103:19-21

To u suštini znači da Isus zajedno s Bogom zauzima nebeski presto i stoga učestvuje u isključivoj Božjoj vladavini nad celokupnim stvorenjem!

Ali to nije sve. Imajte na umu da je, prema Poslanici Jevrejima, zemaljska skinija bila načinjena po uzoru na nebesku. Ovo je značajno zato što je unutar zemaljske skinije postojao deo koji se zvao „Svetinja nad svetinjama“ ili „Najsvetije mesto“. U njemu je bio postavljen presto milosti koji je predstavljao Božji presto. Budući da je i on bio oblikovan po nebeskom praobrascu, iz toga sledi da i na nebu postoji Svetinja nad svetinjama i da se tamo nalazi Božji presto.

Imajte takođe na umu da u zemaljskoj skiniji nije bilo dva prestola milosti, već samo jedan, što onda znači da bi trebalo da očekujemo kako i u nebeskom praobrascu postoji samo jedan takav presto.

Poslanica Jevrejima nam takođe kaže da je Isus zaista uzašao u Svetinju nad svetinjama i ušao u samo prisustvo Boga Oca, gde sada posreduje za sve vernike:

„Imala je, doduše, i prva skinija pravila za bogosluženje, a i Svetinju zemaljsku. Jer bješe uređen prvi dio skinije, u njemu svijetnjak i trpeza i postavljeni hljebovi, i to se zove Svetinja. A iza druge zavjese dio skinije, nazvan Svetinja nad svetinjama, Koja imaše zlatnu kadionicu, i kovčeg obložen svuda zlatom, u kome bješe zlatni sasud sa manom, i procvjetali štap Aronov, i ploče Zavjeta, A nad njim heruvimi slave, koji osjenjavahu očistilište; o čemu sada ne treba govoriti podrobno. A pošto ovo bijaše tako uređeno, ulažahu sveštenici svagda u prvi dio skinije da vrše službu Božiju; A u drugi jednom u godini sam prvosveštenik, ne bez krvi, koju prinosi za sebe i za narodne grijehe iz neznanja. Ovim Duh Sveti pokazuje da još nije otvoren put u Svetinju, dokle god prva skinija stoji; Koja je praslika za sadašnje vrijeme“… „Ali kad je došao Hristos, Prvosveštenik budućih dobara, kroz veću i savršeniju skiniju, nerukotvorenu, to jest ne od ove tvorevine, Ne sa krvlju jarčijom ni junčijom, nego sa svojom krvlju uđe jednom za svagda u Svetinju izvršivši vječno iskupljenje.“… „Trebalo je, dakle, da se slike nebeskih stvari ovako očiste, a same nebeske stvari boljim žrtvama od ovih. Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu Svetinju, koja je predobrazac istinske, nego u samo Nebo, da se sada pojavi pred licem Božijim radi nas; Niti ulazi mnogo puta da prinosi samoga sebe, kao što prvosveštenik ulazi u Svetinju svake godine sa tuđom krvlju;“ Jevrejima 9:1-9a, 11-12, 23-25

„Nju imamo kao kotvu duše, čvrstu i pouzdanu, koja ulazi unutar iza zavjese, Gdje kao preteča za nas uđe Isus, postavši Prvosveštenik vavijek po činu Melhisedekovu.“ Jevrejima 6:19-20 – up. 10:19-22

To znači da je, prema Poslanici Jevrejima, Isus zaista seo u Svetinji nad svetinjama pored Oca, na isti božanski presto! Kao što objašnjavaju sledeći evangelički naučnici:

2. Isusovo uzvišenje opisuje se istim prostornim izrazima koji su rezervisani za izražavanje uzvišenog položaja Božjeg prestola. Bog ga je „posadio sebi s desne strane na nebesima, visoko iznad svakog poglavarstva i vlasti i sile i gospodstva, i iznad svakog imena koje se imenuje, ne samo u ovom veku nego i u budućem“ (Efescima 1:20-21). Isus je „uzašao visoko iznad svih nebesa“ (Efescima 4:10); on je „uzvišen iznad nebesa“ (Jevrejima 7:26; up. 4:14). Bog ga je „veoma uzvisio“ imenom koje je „iznad svakog imena“ (Filipljanima 2:9). Isus je „seo s desne strane Veličanstva na visini“ (Jevrejima 1:3). On nije samo „iznad“ imena, on je „visoko iznad“ svake sile koja se može imenovati. On nije samo na nebu, on je „visoko iznad svih nebesa“. Isus je uzvišen onoliko visoko koliko se uopšte može biti!

Preovlađujuća slika nebeskog dvora bila je slika jednog jedinog prestola, visoko iznad ostatka prestone dvorane (obratiti pažnju na Isaija 6:1), na kome je sedeo Bog, okružen svojim slugama, koje sve stoje ispod njega i u stavu pripravnosti, spremne da izvrše njegove naredbe… Sa tog položaja Bog vlada nad celim stvorenjem, i anđeoskim i ljudskim, na nebu i na zemlji. Novi zavet VIŠE PUTA opisuje Isusa kao onoga koji je uzašao na sam najviši vrh celokupnog postojanja. On je „nad svima“ (Rimljanima 9:5; up. Efescima 4:6).

Već i sama kombinacija ove dve tačke – Isusovo vršenje sveopšte vladavine nad celim stvorenjem i uzvišenost Isusovog položaja visoko iznad celog stvorenja – dovoljna je da ga postavi na mesto koje je u Starom zavetu i drevnom judaizmu pripadalo JEDINO Bogu. Kao što Bauckham primećuje: „Za Božje sluge se može reći da, uz njegovo dopuštenje, vladaju nekim stvarima, kao što to čine zemaljski vladari, ali SAMO Bog vlada nad svim stvarima s prestola uzvišenog iznad svega.“

Isus je potpuno jedinstven u tom deljenom položaju. NIKO drugi ne deli Božji presto niti vlada nad celim stvorenjem. To je zato što „onaj s kim Bog deli svoj presto MORA BITI JEDNAK Bogu“. A onome ko je jednak Bogu mora se i prilaziti u skladu s tim. (Robert M. Bowman Jr. i J. Ed Komoszewski, Putting Jesus in His Place: The Case for the Deity of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], 21. Jesus Takes His Seat, str. 256; naglašavanje velikim slovima naše)

4. Novi zavet otkriva da Isus zaista sedi na Božjem sopstvenom prestolu. To da Isus sedi s Bogom na njegovom božanskom prestolu izričito je i nedvosmisleno izrečeno na nekim mestima u Novom zavetu… Poslanica Jevrejima više puta opisuje Isusa kako zauzima taj uzvišeni položaj. U svojim uvodnim tvrdnjama o Isusu ona kaže da je on „seo s desne strane Veličanstva na visini“ (Jevrejima 1:3). Kasnije pisac kaže da je Isus „seo s desne strane prestola Veličanstva na nebu“ (8:1 NIV) i da je „zauzeo svoje mesto s desne strane Božjeg prestola“ (12:2). Gramatički, ovaj jezik bi se mogao shvatiti tako da se Isusovo sedište nalazi negde desno od Božjeg prestola i da je stoga reč o zasebnom ili drugačijem prestolu, ali takvo razumevanje ne uzima u obzir sliku prestola u nebeskom svetilištu (Jevrejima 8:1-2). Ta slika je preuzeta iz opreme Svetinje nad svetinjama, gde je jedino mesto za sedenje Božji presto predstavljen kovčegom saveza. Značenje je, dakle, to da Isus sedi Bogu s desne strane na Božjem sopstvenom prestolu – to jest, da Isus vrši sveopštu, kraljevsku vladavinu nad celim stvorenjem, koja je Božja isključiva povlastica. [Martin] Hengel predlaže da bi bilo bolje prevesti Jevrejima 12:2 sa „s desne strane Boga na njegovom prestolu“.9 (Isto, str. 257-258; napomene u uglastim zagradama naše)

8. Hengel, Studies in Early Christianity, 189.

9. Isto, 142; slično i 149: „Sedenje s desne strane u vezi s Hristom mora se tumačiti kao ‘na desnoj strani prestola…’, to jest, vaskrsli Hristos je seo desno pored samog Boga na ‘presto slave’.“ (Isto, str. 361)

Reći da je takvo učenje jednostavno zapanjujuće bilo bi krajnje ublažavanje. Bowman i Komoszewski pokazuju zašto je to zaista neverovatna tvrdnja koju bi bilo koji Jevrejin izneo o sebi ili o nekom drugom Jevrejinu. Komentarišući Isusov odgovor na prvosveštenikovo pitanje da li je on Božji Sin (up. Marko 14:61-64; Matej 26:63-66; Luka 22:66-71), autori pišu:

„Pažljivo ispitivanje Psalma 110:1 i Isusove primene tog stiha (u sprezi s Danilom 7:13) na samog sebe otkriva koliko je Isusova tvrdnja bila izuzetna i zašto se Sinedrionu činila bogohulnom. Jedno je ući u Božje prisustvo, a sasvim drugo sesti u njemu. Ali sesti Bogu s desne strane bilo je nešto sasvim treće. U religijskoj kulturi i sredini Isusovog vremena, tvrditi da neko sedi Bogu s desne strane bilo je isto što i tvrditi jednakost s Bogom…

„Isus je, dakle, tvrdio da ima pravo da uđe pravo u Božju ‘prestonu dvoranu’ i sedne pored njega. Smelost takve tvrdnje kod bilo kog običnog čoveka bila bi zapanjujuća za Jevreje Isusovog vremena. Sveštenici Sinedriona, kojima je Isus izneo ovu tvrdnju, po pravilu nisu smeli ni da uđu u unutrašnje svetilište hrama, poznato kao Svetinja nad svetinjama. Mnogi od njih verovatno nikada nisu bili unutra. U Svetinju nad svetinjama moglo se ući samo određenog dana, na tačno određen način i to samo jedna tačno određena osoba. Nepridržavanje uputstava do u tančine imalo je za posledicu smrt. Na Dan pomirenja prvosveštenik je ulazio u Svetinju nad svetinjama, noseći krv junca kao prinos za lično očišćenje i krv ovna kao prinos za pomirenje naroda. Zatim je sledilo presvlačenje odeće i obredna pranja (Levitska 16). Drugim rečima, u Božje prisustvo u hramu ulazilo se oprezno.

„Ako su uslovi za ulazak u zemaljsku Svetinju nad svetinjama bili tako strogi, možemo zamisliti šta bi sveštenici Sinedriona pomislili o tome da Isus tvrdi kako ima pravo da uđe u Božje nebesko prisustvo. Uostalom, na zemaljski hram se, prema Josifu Flaviju, gledalo kao na uzor nebeskog. Ali još gore od toga, Isus je tvrdio da će TRAJNO ući u nebesku Svetinju nad svetinjama I SESTI. Isus je isto tako mogao tvrditi da je to mesto njegovo vlasništvo! Zaista, na to se njegova izjava i svodila. Kako je to rekao Darrel Bock, Isusova tvrdnja ‘bila bi, po mišljenju vođa, gora nego tvrditi da neko ima pravo da uđe u Svetinju nad svetinjama u hramu i da tamo živi!’“ (Isto, Part 5: the Best Seat In The House: Jesus Shares the Seat of God’s Throne, 20. God’s Right-Hand Man, str. 244-245; podebljano naglašavanje i naglašavanje velikim slovima naše)

Već i to samo po sebi pokazuje koliko je Hristos neuporedivo nadmoćniji od ostalih izrailjskih i judejskih kraljeva, jer su se njihovi prestoli nalazili u Jerusalimu ili Samariji, dok je Isusov presto na nebu, na mestu odakle sam Bog vlada!

Obožavanje koje pripada Bogu

Poslanica Jevrejima dalje pokazuje da je anđelima, koji su duhovi koje je Bog stvorio da služe, zapoveđeno da obožavaju Sina:

„I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji.“ (Kai proskynesatosan auto pantes angeloi theou) „A za anđele govori: Koji čini anđele svoje duhovima i sluge svoje plamenom ognjenim.“ Jevrejima 1:6-7

Ono što ovo čini prilično izuzetnim jeste to što je pisac zapravo uzeo starozavetne tekstove, koji govore o tome kako je anđelima zapoveđeno da obožavaju Jahvea, i primenio ih na Hrista!

Prema biblijskim naučnicima, Poslanica Jevrejima je možda navodila ili grčku verziju Ponovljenih zakona 32:43 ili Psalam 97:7. Međutim, zaista nije važno koji je stih pisac imao na umu, budući da se oba teksta odnose na zapovest datu anđelima da obožavaju Boga:

„Veselite se, narodi, s narodom njegovijem“ (kai proskynesatosan auto pantes angeloi theou); „Veselite se, narodi, s narodom njegovijem, jer će pokajati krv sluga svojih, i osvetiće se neprijateljima svojim, i očistiće zemlju svoju i narod svoj.“ Ponovljeni zakoni 32:43 LXX

„Nek se stide svi koji se klanjaju kipovima, koji se hvale idolima svojim. Poklonite mu se svi bogovi.“… „Jer si ti, Gospode, visok nad svom zemljom i nadvisuješ sve bogove.“ Psalam 96[u engl. 97]:7, 9 LXX

To što pisac primenjuje ovu starozavetnu zapovest na obožavanje koje anđeli moraju da odaju Sinu pokazuje da on ne samo da je verovao kako Isus prima obožavanje koje pripada Bogu, već je i smatrao da je Isus Bog u telu.

Ovo me sada vodi do moje sledeće tačke, koju ću nastaviti u drugom delu svog pobijanja.