Da li neposredni kontekst Jevrejima 1:8 dokazuje da je Isus Bog? [2. deo]

Nastavljamo naše razmatranje svedočanstva Poslanice Jevrejima o božanstvu Hrista.

Vršenje Božjih dela i posedovanje Božje nestvorene prirode

Poslanica Jevrejima započinje knjigu opisujući Isusa kao jedinstvenog Božjeg Sina koji je tačan otisak Božje nestvorene suštine i kojim se Otac poslužio da stvori čitav kosmos. Jevrejima čak idu toliko daleko da tvrde da sam Sin vodi i održava sve stvari svojom silnom rečju:

„U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama,“ Jevrejima 1:2-3a

Ipak, prema starozavetnim spisima, ne postoji stvorenje, čak ni nebesko, koje je poput Jahvea ili koje se s njim uopšte može uporediti:

„Nebo kazuje čudesa tvoja, Gospode, i istinu tvoju sabor svetijeh. Jer ko je nad oblacima ravan Gospodu? Ko će se izjednačiti s Gospodom među sinovima Božijim? Bogu se valja klanjagi na saboru svetijeh, strašniji je od svijeh koji su oko njega. Gospode, Bože nad vojskama! Ko je silan kao ti, Bože? I istina je tvoja oko tebe.“ Psalam 89:5-8 – up. 86:8-10

Dakle, jedini način da Isus bude savršen otisak ili predstava same Božje večne prirode jeste da je on sam apsolutno Božanstvo i po suštini jednak Ocu. Uostalom, nijedno konačno stvorenje nije u stanju da savršeno preslika ili odrazi Božju beskonačnu, nestvorenu supstancu.

Ono što ovo čini još izuzetnijim jeste to što je pisac Hristu pripisao upravo ona dela za koja starozavetni spisi i vankanonski izvori kažu da ih vrši jedino Jahve, npr. stvaranje i održavanje svega sopstvenom silom i rečju:

„Ovako govori Gospod, izbavitelj tvoj, koji te je sazdao od utrobe materine: Ja Gospod načinih sve: Razapeh nebo sam, rasprostrijeh zemlju sam sobom;“ Isaija 44:24

„Sebe radi, sebe radi učiniću, jer kako bi se hulilo na ime moje? I slave svoje neću dati drugome. Čuj me, Jakove i Izrailju, kojega ja pozvah: Ja sam Prvi, ja sam i Pošljednji. I moja je ruka osnovala zemlju, i moja je desnica izmjerila nebesa među; kad ih zovnem, svi dođu.“ Isaija 48:11-13 – up. 40:21-28; 42:5; 45:12, 18; 51:13

„Radi Njega miomiriše anđeo Njegov, i riječju Njegovom sve se objedinjuje.“ Sirah 43:26

On je čak uzeo reči sledećeg psalma koje se odnose na Jahvea kao nepromenljivog Tvorca i Održavatelja svega:

„Napisaće se ovo potonjemu rodu, i narod nanovo stvoren hvaliće Gospoda, Što je prinikao sa svete visine svoje, Gospod pogledao s neba na zemlju, Da čuje uzdisanje sužnjevo, i odriješi sinove smrtne; Da bi kazivali na Sionu ime Gospodnje, i hvalu njegovu u Jerusalimu, Kad se skupe narodi i carstva da služe Gospodu. Strošio je na putu krjepost moju, skratio dane moje. Rekoh: Bože moj, nemoj me uzeti u polovini dana mojih. Tvoje su godine od koljena do koljena. Davno si postavio zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih. To će proći, a ti ćeš ostati; sve će to kao haljina ovetšati, kao haljinu promijenićeš ih i promijeniće se. Ali ti si taj isti i godine tvoje neće isteći.“ Psalam 102:18-27

I primenio ih na Sina!

„Ti, Gospode,“ [Sin], „Ti, Gospode, u početku osnova zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih; Oni će proći, a ti ostaješ, i sve će ostarjeti kao odijelo, I savićeš ih kao haljinu, i izmjeniće se, a ti si uvijek isti, i godine tvoje neće minuti.“ Jevrejima 1:10-12

Opet, jedini način da pisac Poslanice Jevrejima uzme starozavetne tekstove koji izdvajaju jedinstvene osobine i funkcije Jahvea i primeni ih na Hrista jeste taj da je zaista verovao da je Isus Jahve Bog (a ipak ne Otac niti Sveti Duh).

Završne napomene – U kom smislu je Isus Bog?

Iz našeg razmatranja je očigledno da Poslanica Jevrejima ne svrstava Isusa među one koji samo funkcionišu kao Bog, ili u ulozi Boga. Naprotiv, vrsta dela i osobina koje Jevrejima pripisuju Hristu pokazuje da je ovaj pisac verovao da je Isus istinski Bog po prirodi.

Novozavetni naučnik Murray J. Harris pruža korisnu analizu svedočanstva Poslanice Jevrejima o ličnosti i delu Hrista, analizu koja ovu tačku iznosi još jasnije:

“Dokazujući Isusovu nadmoć nad anđelima, pisac u stihovima 4-14 povlači niz kontrasta između njih. Antiteza između 7. stiha i stihova 8-9, obeležena snažno adverzativnim men… de, dvostruka je: anđeli služe (tous leitourgous), ali Sin vlada (ho thronos sou … he rhabdos); u svojoj službi Bogu anđeli menjaju svoj oblik (pneumata … puros phloga), ali u svojoj pravednoj vladavini božanski Sin traje zauvek (ho theos eis ton aiona tou aionas). Jedan kontrast se odnosi na funkciju, drugi na prirodu. Nasuprot promenljivosti anđeoske funkcije, pisac stavlja postojanost Sinovog prestola i nepromenljivost njegove ispravnosti. Nasuprot prolaznosti i nepostojanosti anđeoskog oblika, pisac stavlja večnost i božanstvo Sinove ličnosti. Dok se anđelima Bog obraća, Sinu se može obratiti kao Bogu. S ovog stanovišta, stihovi 10-12 pojačavaju i proširuju te antiteze. Dok su anđeli stvorenja božanskog naloga, sam Sin je božanski Tvorac. Dok su oni promenljivi, on je nepromenljiv (su de diameneis … su de ho autos ei). Nikada se za Sina ne bi moglo reći: ho poion ton huion autou pneuma kai ton leitourgon autou puros phloga. Iz toga zaključujem da tumačenje reči theos kao vokativa [direktno obraćanje Sinu] u potpunosti odgovara toku argumentacije u neposrednom kontekstu… S obzirom na tvrdnju iz 3. stiha da je Sin odsjaj Božje slave i vidljivi izraz njegovog bića, teško je izbeći zaključak da, kada pisac dalje tvrdi da se Bog Otac obraća svom Sinu kao theos prilikom njegovog vaskrsenja, on time želi da ukaže na to da Isus, jednako kao i Otac, poseduje božansku prirodu. (Harris, Jesus as God, IX. The Throne of God (Hebrews 1:8-9), C. Ho Theos in Hebrews 1:8, 2. As A Vocative, d. Context, str. 216-218; podebljanja i komentari u uglastim zagradama su naši)

“Kao što se čitav doktrinarni deo poslanice (1:1-10:30) usredsređuje na Isusovu nadmoć, tako njen prvi odeljak (1:1-2:18) nastoji da utvrdi Isusovu nadmoć nad anđelima. Nakon uvoda (1:1-4) pokazuje se da je on nadmoćan zbog svog božanstva (1:5-14): dobio je neuporedivo uzvišenije ime i položaj (onoma, 1:4) kao od Boga rođeni Sin (1:5); kao preuzvišeni naslednik (‘prvorođeni’) uživa nenadmašno dostojanstvo i jedinstven odnos prema Bogu (1:6a; up. 2. stih: „nasljednikom svega“); on je predmet anđeoskog obožavanja (1:6b); po svojoj ličnosti on je božanski (1:8a); u vršenju svoje božanske vrhovne vlasti on je savršeno pravedan (1:8b); ima nadmoćniju radost (1:9); on je nepromenljivi Gospod stvorenja, koje uključuje i anđele (1:10-12); i on je Božji uzvišeni savladar (1:13)… Stoga se doprinos 8. stiha argumentaciji Jevrejima 1-2 može izdvojiti kao pokazivanje da Isusova nadmoć nad anđelima ne počiva prosto u tome što ima osobene titule, uzvišen status ili iskupiteljske funkcije, već pre svega u tome što pripada drugačijoj kategoriji – kategoriji božanstva. Kao što je odvojen od grešnika jer je „svet, nezlobiv, čist“ (7:26), tako je odvojen i od anđela jer mu se prikladno može obratiti kao theos: kome je od anđela Bog ikada rekao: „Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka“? Nijedan anđeo nikada nije bio počastvovan titulom theos jer nijedan anđeo nije suštinski učestvovao u božanskoj prirodi. Ova upotreba reči theos za Isusa utoliko je značajnija što pisac pažljivo izbegava da taj izraz upotrebi bez potrebe u 1:1-14, radije koristeći perifrazu (1:3; up. 8:1) i ostavljajući subjekat uzastopnih glagola govorenja neizrečenim (1:5-7, 13)…

“Ali stih 8a gleda unazad koliko i unapred. Kada se za Sina kaže da je „sjaj slave“ (on apaugasma te doxes) (3. stih, JB) i da nosi „obličje bića Njegovoga“ (charakter tes hupostaseos autou) (3. stih), on se opisuje kao suštinski posednik Božje prirode, a da mu se pritom zapravo ne daje generička titula ‘Bog’. Ono što 3. stih podrazumeva, 8. stih čini izričitim: Sinu se s pravom obraća kao theos utoliko što je on tačan otisak samog bića ho theos… Sasvim je prikladno, štaviše nužno, da anđeli Božji obožavaju Isusa, prvorođenog, jer je on po prirodi uključen u generičku kategoriju označenu rečju theos i stoga je legitiman i nužan predmet obožavanja.” (Isto, E. Significance of a Vocatival Ho Theos in Hebrews 1:8, 1. Within Hebrews 1-2, str. 221-222; podebljanja naša)

Harris takođe iznosi sledeće pronicljivo zapažanje:

“Ali sugerisati da je stih 8a ključan unutar poglavlja ne znači tvrditi da je obraćanje ho theos vrhunac ili glavna tvrdnja tog poglavlja. Od tri glavne titule date Isusu u Jevrejima 1, huios je titula na koju je usmerena pažnja (stihovi 2, 5 dvaput, 8a), tako da se može reći da theos (8. stih) i kyrios (10. stih) razjašnjavaju dva aspekta tog sinovstva, naime, božanstvo i vrhovnu vlast. Glavna poenta poglavlja jeste da je uzvišeni Sin neuporedivo nadmoćniji od anđela (stihovi 4-5, 13) kao božanski Kralj koji se obožava (stihovi 6-9) i kao suvereni Tvorac koji je nepromenljiv (stihovi 10-12). Utoliko što 4. stih izriče temu nadmoći Sina nad anđelima koja tek treba da bude razvijena, on čini žižu Jevrejima 1-2.” (Isto, str. 223; podebljanja naša)

Ono što prethodno pokazuje jeste da je kralj iz Psalma 45 samo predoznačavao Mesiju, budući da ono što se za prvog govorilo figurativno, ili hiperbolično, drugi zaista i jeste. Kao što sledeći naučnici objašnjavaju:

“… Prvi red citata izazvao je izvesnu poteškoću. U svom izvornom kontekstu, uobičajeni prevod, „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv“, izgleda da se neprikladno obraća knezu iz Davidove kuće nazivajući ga ‘Bogom’. Da bi zaobišli tu poteškoću, prevodioci su taj izraz preveli kao ‘Bog je tvoj presto’ ili ‘Tvoj presto je [presto] Božji, večan’ (vidi ASV mg.). Ali ovi nevokativni prevodi nisu ubedljivi.

“Nazivanje kralja ‘Bogom’ bilo je prilično retko u drevnoj poeziji. Ali za jevrejske proroke i pesnike knez iz Davidove kuće bio je namesnik Boga Izrailja. Ta izjava jednostavno znači da ‘ovaj davidovski monarh dobija svoju vlast od Boga.’ Dalje, ‘Jahveova vladalačka vlast proširuje se na davidovskog kralja na sličan način na koji se Jahveova vlast proširuje na Mojsija, kada mu kaže: „Evo, postavio sam te da si Bog Faraonu“’ (Izlazak 7:1). Psalmista nije verovao da je kralj Bog ništa više nego što je Izrailj mislio da je Mojsije Bog. Naprotiv, ‘kralj se hvali zbog svoje vladavine nad Izrailjem na način koji treba da podseća na Božju vladalačku vlast nad vaseljenom’. Harris sugeriše da je vladavina davidovskog kralja poput Božje vlasti kada: (1) odražava Božje prisustvo i kada mu se pripisuju ‘slava i veličanstvo’ (Psalam 45:5a; kao što se pripisuju i Bogu, tako Psalam 96:6); (2) proglašen je ‘braniocem i ljubiteljem istine i pravednosti’ (Psalam 45:5b-8a; kao što je i Bog, Psalmi 33:5; 48:10-11; Isaija 61:8); (3) ‘sudi pravedno’ (Psalam 45:7b; kao što čini i Bog, Psalmi 67:4; 99:4a); i (4) njegova vladavina (tj. njegova dinastija) traje zauvek (Psalam 45:16-17; obratite pažnju na Božju večnu vladavinu u Psalmima 10:16; 93:2; 145:13). Prema tome, pripisivanje božanstva kralju je figurativno.

“Međutim, za pisca Poslanice Jevrejima obraćanje O Bože, preuzeto iz Psalma 45, treba razumeti doslovno, o davidovskom Sinu. Njegov presto traje zauvek; njegova vladavina ne poznaje kraj. Anđeli ga obožavaju kao ‘Boga’ (prema 6. stihu; Ponovljeni zakoni 32:43), poistovećen je sa ‘Gospodom’ koji je stvorio vaseljenu (u stihovima 10-12; Psalam 102:25-27), i ovde je pozdravljen kao Bog (kroz Psalam 45:6a). Primena izraza O Bože na Sina tako objavljuje njegovu nadmoć nad anđelima – on je božanski, on je tvorac svih stvari, uključujući i anđele, i oni ga obožavaju.” (Peter Thomas O’Brien, The Letter to the Hebrews (Pillar New Testament Commentary) [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI 2010], str. 72-73; podebljanja naša)

“Izrailjski kralj, naravno, nije bio doslovno Bog. Poput Isaijinog proroštva o dečaku po imenu Emanuilo, koji je predoznačavao Mesiju, onoga koji bi zaista bio ‘Bog s nama’ (Isaija 7:14; Matej 1:22-23), psalam u neposrednom ‘horizontu’ govori o jerusalimskom kralju koji je takođe predoznačavao Mesiju, konačnog Davidovog potomka i istinskog večnog Kralja. Treba primetiti da psalam ne imenuje određenog kralja i da se ceo psalam može tumačiti mesijanski. Kralj je lepši od drugih ljudskih bića (2. stih), oslovljen je kao ‘moćni’ (gibbor, stih 3a; up. Isaija 9:6), pripisuju mu se slava i veličanstvo (stih 3b), cenjen je kao pobornik istine i pravednosti (stihovi 4-7) i uveren je u večni presto (6. stih). Svadbena slikovitost koja dominira drugom polovinom psalma (stihovi 8-15) jeste ukras (verovatno podstaknut stvarnim kraljevim venčanjem) za mesijansku viziju budućnosti. Najbogatiji predstavnici naroda sveta služiće davidovskom kralju i klanjaće mu se, i svi narodi sveta hvaliće ga (obratite pažnju na stihove 9-12, 17). Jezik o kralju koji bi bio hiperboličan u odnosu na bilo kog od pukih ljudskih kraljeva Izrailja u krajnjoj liniji se odnosi na Mesiju. Stoga, iako nijedan od tih kraljeva nije bio doslovno Bog, Psalam 45 ukazuje unapred na kralja koji dolazi i koji bi zaista bio Bog.

“Upravo to tvrdi pisac Poslanice Jevrejima – da je psalmista zaista govorio ‘o Sinu’ (Jevrejima 1:8a). David, Solomon i drugi kraljevi koji su vladali iz Jerusalima SAMO SU NAGOVEŠTAVALI istinskog Božjeg Sina koji vlada sa Božjeg prestola (Jevrejima 1:2-3), onoga koga anđeli obožavaju (6. stih), Gospoda koji je stvorio nebo i zemlju (10. stih) i koji će ih sve nadživeti (stihovi 11-12). U odlomku koji iznosi sve ove zapanjujuće tvrdnje o Isusu Hristu i koji tvrdi da je njegovo ime uzvišenije od imena svih anđela (4. stih), tvrdnji da mu pripada i ime ‘Bog’ (8. stih) treba dati punu snagu.” (Bowman & Komoszewski, Putting Jesus in His Place, Part 3: Name Above All Names: Jesus Shares The Names Of God, 12. Immanuel: God With Us, str. 149-150; podebljanja i verzal naši)

Ovo sada dovodi novajliju u nedoumicu, budući da učenje Poslanice Jevrejima dokazuje da je islam lažna religija.

Prema islamskoj teologiji, Alah nijednom stvorenju ne dopušta da sedi na njegovom nebeskom prestolu ili da vlada s njim nad svim stvorenjem (tauhid al-rububiyyah), niti da bilo koje stvorenje bude obožavano (tauhid al-uluhiyyah/ibaadah), niti da učestvuje u njegovim jedinstvenim imenima i osobinama (tauhid al-asmaa waas-sifaat).

A ipak Isus, prema Poslanici Jevrejima, učestvuje u samoj Božjoj vladavini nad svim stvorenjem, prima obožavanje koje pripada Bogu, vrši dela koja je jedino Bog sposoban da čini i poseduje samu prirodu i imena Boga!

U svetlu toga, zelenaš će morati ili da prihvati činjenicu da je Isus stvorenje koje je Bog uzeo za svog druga, ili da je Hristos Bog po suštini. Ipak, oba stanovišta znače da je Muhamed bio u zabludi i stoga lažni prorok, budući da se ni Isus ni njegovi sledbenici ne slažu u potpunosti sa islamskim viđenjem monoteizma niti sa svime što ono uči o ličnosti Hrista.

Ako Gospod Isus da, imamo još pripremljenih odgovora za ovog novajliju koji bi uskoro trebalo da se pojave na našem sajtu.

Povezani članci