Nedoslednost Basama Zavadija [1. deo]

Islamski stav o ubijanju i ubistvu žena i dece

Bassam Zawadi je sačinio dodatak svom „odgovoru“ na moje pobijanje njegovog jadnog pokušaja da opravda to što je Muhamed odrubio glave gotovo 600–900 Jevreja iz plemena Banu Kurajza, među kojima su bili i dečaci. Ako Gospod da, nameravam da se pozabavim njegovim najnovijim „odgovorom“ i da dokažem da ne postoji nikakvo opravdanje za ono što je Muhamed učinio plemenu koje je imalo dovoljno razuma da uvidi da je on lažni prorok i tiranin koji je nastojao da im nametne svoju religiju. Muhamedovo hladnokrvno ubistvo tih ljudi bilo je moralno odvratan čin i otkriva jedino pravi izvor njegovih uputstava (up. Jovan 8:44).

Međutim, ono što nameravam da učinim u ovim konkretnim odgovorima jeste da pružim dodatne dokaze za Zawadijevu očiglednu nedoslednost i dvostruke standarde.

Evo kako Zawadi „odgovara“ na moje ukazivanje na muslimansku nedoslednost — na to da se Muhamedova naredba da se pobije 600–900 Jevreja opravdava tvrdnjom da je on jednostavno sprovodio zapovest iz Ponovljenih zakona 20, dok ti isti dawagandisti osuđuju Sveto pismo zato što sadrži takva učenja:

Voleo bih da Shamoun ukaže na to gde su muslimanski apologeti poput mene, Samija Zaatarija ili drugih proglasili ovu konkretnu starozavetnu zapovest okrutnom i surovom. Ova konkretna zapovest govori upravo o ubijanju odraslih muškaraca, dok sve kritike Starog zaveta koje dolaze od muslimanskih apologeta imaju veze sa ubijanjem žena i dece, silovanjem žena, razbijanjem glava odojčadi o stene i preteranim oblicima mučenja. Dakle, Shamoun nije pokazao nikakvu nedoslednost. Naprotiv, jedino su on i njegove kolege nedosledni jer odbacuju proroka Muhameda (mir neka je na njega) zbog navodno počinjenih dela koja nisu ni izbliza tako grozna kao ona koja se nalaze u Starom zavetu.

Postoje ozbiljni problemi sa Zawadijevim argumentima, a nikako najmanji među njima jeste činjenica da i Kuran i takozvana autentična suna potvrđuju Toru kojoj su i Isus i Muhamed imali pristup:

„A otkud da oni traže od tebe da im sudiš kad imaju Toru, u kojoj su Allahovi propisi? Oni ni posle tvoje presude ne bi bili zadovoljni, i oni nisu vernici. Mi smo objavili Toru u kojoj je uputa i svetlo. Po njoj su Jevrejima sudili verovesnici koji su bili poslušni Allahu, i pobožni ljudi, i učeni, od kojih je traženo da čuvaju Allahovu knjigu, i oni su nad njom bdeli. Zato se, kad budete sudili, ne bojte ljudi, već se bojte Mene, i ne zamenjujte Moje reči za nešto što malo vredi! A oni koji ne sude prema onom što je Allah objavio, oni su, zaista, nevernici. Mi smo im u njoj propisali: glava za glavu, i oko za oko, i nos za nos, i uvo za uvo, i zub za zub, i za rane je odmazda, a onaj ko od odmazde odustane, biće mu to iskupljenje od greha. Oni koji ne sude prema onome što je Allah objavio, zaista, su nepravednici. Posle njih smo Isusa, Marijinog sina, poslali, koji je priznavao Toru objavljenu pre njega, a njemu smo dali Jevanđelje, u kome je bila uputa i svetlo, i da potvrdi Toru, objavljenu pre njega, u kojoj je, takođe, bila uputa i pouka bogobojaznima,“ S. 5:43-46

Muhamed u ovom odlomku obaveštava Jevreje svoga vremena da treba da sude po svojoj Tori umesto da dolaze kod njega po presudu. Zatim im daje razlog zašto bi to trebalo da čine, naime, sami proroci su sudili po Tori. Muhamedova poenta jeste da, ako je Tora bila dovoljno dobra da po njoj sude proroci, onda je svakako dovoljno dobra i da po njoj isto čine Jevreji njegovog vremena.

Muhamed zatim nastavlja tvrdnjom da je Bog poslao Isusa sa jevanđeljem da potvrdi Toru koja je bila među njegovim rukama.

U sledećem odlomku Muhamed traži od Jevreja njihov primerak Tore, a zatim je potvrđuje i hvali kao samu Božju Reč:

„… Ebu Davud je zabeležio da je Ibn `Umar rekao: „Neki Jevreji su došli Alahovom Poslaniku i pozvali ga da pođe u područje Kuf. Tako je otišao u kuću Al-Midrasa, a oni rekoše: ’O Ebu Al-Kasime! Čovek od nas počinio je preljubu sa ženom, pa presudi o njihovoj stvari.’ Namestili su jastuk za Alahovog Poslanika i on sede na njega i reče…

<> Donet mu je Tevrat, a on izvuče jastuk ispod sebe i stavi Tevrat na njega, govoreći…

<> Zatim reče…

<<Dovedite mi svog najučenijeg čoveka.>> Tako mu je doveden mladić… a zatim je spomenuo ostatak priče koju je Malik preneo od Nafija`… Ovi hadisi navode da je Alahov Poslanik doneo odluku koja se podudara sa propisom u Tevratu, ne da bi počastvovao Jevreje u onome u šta veruju, jer je Jevrejima bilo naređeno da slede jedino Muhamedov Zakon. Naprotiv, Prorok je to učinio zato što mu je Alah tako naredio. Pitao ih je o propisu o kamenovanju u Tevratu kako bi ih naterao da priznaju šta Tevrat sadrži i šta su se udružili da sakriju, poreknu i izuzmu iz primene sve to vreme. Morali su da priznaju šta su činili, iako su to činili znajući ispravan propis…“ (Tefsir Ibn Kesir, K. 5:41; podebljanje i podvlačenje naši)

Međutim, Tora za koju su Isus i Muhamed potvrdili da je nepokvarena Božja Reč sadržala je sva ta navodna uputstva, npr. „ubijanje žena i dece, silovanje žena i preterane oblike mučenja“, koja Zawadi osuđuje! (Kažemo navodna, budući da Biblija nigde ne odobrava niti dozvoljava silovanje, razbijanje odojčadi itd. To je jednostavno Zawadijevo grubo izvrtanje onoga što Biblija zaista uči.)

Prema tome, Zawadi na kraju osuđuje i Isusa i sopstvenog lažnog proroka zato što su potvrdili zapovesti koje Zawadi smatra moralno spornim!

Drugo, Kuran i hadisi takođe potvrđuju da su Izrailjci istrebili narode po neposrednoj naredbi koja je došla od Boga!

„Zar ne znaš kada su prvaci sinova Izrailjevih, nakon Mojsija, kazali svome verovesniku: "Postavi nam kralja da se na Allahovom putu borimo!" "Možda se vi nećete boriti, ako vam borba bude propisana?'' Reče on. "Zašto da se ne borimo na Allahovom putu?'' Rekoše. "A mi smo iz zemlje naše prognani i od sinova naših odvojeni!" A kada im borba bi propisana, oni, osim nekolicine, okrenuše se. A Allah dobro zna nepravednike. „Allah vam je Saula za vladara odredio“, reče im njihov verovesnik. „Odakle da nam on bude vladar kada smo mi preči od njega da vladamo? Njemu ni veliko bogatstvo nije dato!“, rekoše oni. „Zaista je Allah njega da vlada vama izabrao“, reče on, „i velikim znanjem i telesnom snagom ga obdario. Allah daje vlast kome On hoće. Allah je neizmerno darežljiv i sve zna! „Zaista, znak njegove vlasti“, reče im verovesnik njihov, „biće kovčeg koji će da vam stigne. U njemu će da bude smiraj za vas od vašeg Gospodara, i ostatak onoga što su Mojsije i Aron ostavili. Nosiće ga anđeli. U tome je, zaista, znak za vas, ako ste vernici!“ I kad Saul izađe s vojskom, reče: "Allah će sigurno da vas stavi na iskušenje jednom rekom, pa ko se napije iz nje, nije moj, a ko se ne napije, on je moj, izuzev ako šakom zahvati gutljaj!" I oni se, osim nekolicine, napiše, a kad je oni koji su s njim verovali pređoše, neki rekoše: "Mi danas ne možemo izaći na kraj s Golijatom i vojskom njegovom." Oni koji su čvrsto verovali da će susresti Allaha, rekoše: "Koliko su puta malobrojne čete savladale mnogobrojne čete Allahovom dozvolom." A Allah je sa strpljivima. I kada iziđoše pred Golijata i njegovu vojsku, oni rekoše: "Gospodaru naš, nadahni nas izdržljivošću i učvrsti noge naše i pomozi nam protiv naroda koji ne veruje!" I oni ih, Allahovom dozvolom, poraziše, i David ubi Golijata, i Allah mu podari vlast i mudrost, i nauči ga onome čemu je On hteo. A da Allah ljude ne suzbija jedne drugima, na Zemlji bi zaista nered nastao! Ali, Allah je darežljiv svim svetovima.“ S. 2:246-251 Y. Ali

U ovom odlomku Kuran prepričava priču o izrailjskom narodu koji od proroka Samuila traži cara, o Saulovom postavljenju za cara, Saulovim ratovima i o tome kako je David ubio Golijata (up. 1. Samuilova 8-17). Ono što je u svemu tome zanimljivo jeste da, iako kuransko pripovedanje pretpostavlja biblijski izveštaj o Božjem nalogu da se istrebe Amaličani, ono taj događaj nigde ne osuđuje. Ne kaže da je ubijanje žena i dece bilo zlo delo, niti da su Izrailjci izmenili priču zato što se to nije tako dogodilo; niti poriče da su se te stvari dogodile. Samo njegovo pominjanje u Kuranu bez ikakve ograde pretpostavlja da autor(i) Kurana nisu imali baš nikakav problem sa tim ratovima, budući da su verovali da ih je Bog odobrio.

Ima još. Obratite pažnju na to šta sledeći izveštaj kaže o Muhamedovom gledištu na bitke proroka Isusa Navina protiv Božjih neprijatelja:

Prenosi Ebu Hurejra:
Prorok je rekao: „Jedan prorok među prorocima krenuo je u sveti vojni pohod, pa je rekao svojim sledbenicima: ’Niko ko se oženio ženom i želi da konzumira brak, a to još nije učinio, neka ne polazi sa mnom; niti čovek koji je sagradio kuću ali joj nije dovršio krov; niti čovek koji ima ovce ili kamile pa čeka da se one okote.’ I tako je prorok krenuo u pohod, a kada je stigao do tog grada u vreme ili otprilike u vreme ’Asr molitve, rekao je suncu: ’O sunce! Ti si pod Alahovom naredbom i ja sam pod Alahovom naredbom. O Alahu! Zaustavi ga (tj. sunce) da ne zađe.’ I bilo je zaustavljeno sve dok mu Alah nije podario pobedu. Zatim je sakupio ratni plen i vatra je došla da ga sagori, ali ga nije sagorela. Reče (svojim ljudima): ’Neki od vas ukrali su nešto iz plena. Zato neka mi po jedan čovek iz svakog plemena da zakletvu vernosti rukujući se sa mnom.’ (Tako su i učinili, i) ruka jednog čoveka zalepi se za ruku njihovog proroka. Tada taj prorok reče (tom čoveku): ’Krađu je počinio tvoj narod. Zato neka mi svi ljudi iz tvog plemena daju zakletvu vernosti rukujući se sa mnom.’ Ruke dvojice ili trojice ljudi zalepiše se za ruku njihovog proroka i on reče: „Vi ste počinili krađu.’ Zatim su doneli glavu od zlata poput kravlje glave i stavili je tamo, i vatra je došla i progutala plen. Prorok je dodao: Tada je Alah video našu slabost i nemoć, pa nam je učinio plen dozvoljenim.“ (Sahih al-Buhari, tom 4, knjiga 53, broj 353)

Ovde Muhamed stapa nekoliko biblijskih priča, naime, Mojsijevo uputstvo iz Ponovljenih zakona 20:1-9 i pohode Isusa Navina protiv Gaja i jerusalimskog cara (up. Isus Navin 7 i 10). To su upravo oni pohodi u kojima je Bog zapovedio Isusu Navinu i Izrailjcima da istrebe sve što diše!

Budući da Zawadi prihvata sahih hadise kao pouzdane, mora stoga prihvatiti i činjenicu da Muhamed nije imao nikakav problem sa tim što je Bog naredio Izrailjcima da unište sve što diše, uključujući žene, decu i stoku!

Zašto onda Zawadi, Zaatari i ostali dawagandisti idu protiv učenja sopstvenih verskih izvora (koliko god oni lažni bili) i napadaju Sveto pismo zbog nečega što je sam Muhamed potvrdio i sa čim nije imao nikakav problem? Da li oni znaju bolje od sopstvenog proroka? Ako je tako, zašto su onda još uvek muslimani?

**
Kuran o ubijanju žena i dece**

Ali za ove dawagandiste stvari postaju još gore, jer Kuran zapravo dozvoljava ubijanje čak i neboraca, naročito žena i dece. Zapravo, u Kuranu ne postoji nijedna izjava koja zabranjuje ubijanje staraca, žena, dece, rabina ili sveštenika. Pažljivo čitanje Kurana zapravo pokazuje da je muslimanima zapoveđeno da se bore protiv svih kategorija ljudi.

Pustićemo Kuran da govori sopstvenim jezikom i nećemo nastojati da mu namećemo jezik i pojmove koji su mu strani.

„I borite se na Allahovom putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali ne prelazite granice. Zaista Allah ne voli one koji prelaze granice. I ubijajte ih gde god ih stignete, i isterajte ih odakle su oni vas isterali! A smutnja je teža od ubijanja! I ne borite se protiv njih kod Časnog hrama dok vas oni tu ne napadnu. Ako vas tu napadnu, onda ih ubijajte! Takva je kazna za nevernike. Ako prestanu, pa Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je. I borite se protiv njih dok smutnja ne nestane i dok vera ne bude samo Allahu iskazivana. Pa, ako se okane, onda neprijateljstvo prestaje, a jedino protiv nasilnika ostaje. Sveti mesec je za sveti mesec, a i u svetinjama je dozvoljena odmazda: onima koji vas napadnu, uzvratite istom merom i Allaha se bojte; znajte da je Allah uz bogobojazne.“ S. 2:190-194 Pickthall

Gornji tekst ne kaže da se treba boriti samo protiv muškaraca koji su se borili protiv vas, ali ne nanositi štetu njihovim ženama, deci ili starima. Jezik je sveobuhvatan, tj. borite se protiv SVIH onih koji se bore protiv vas, bili oni muškarci, žene ili deca.

Čitaoci lako mogu uvideti ispravnost naše egzegeze prosto razmišljajući o sledećem: prema islamskim izvorima, da li su politeisti proterali samo muslimanske muškarce, ili su proterali i žene i decu?

„Zbog toga smo Mi propisali Izrailjevim sinovima: ako neko ubije nekoga koji nije ubio nikoga, ili onoga koji na Zemlji nered ne čini, kao da je sve ljude poubijao; a ako neko bude uzrok da se nečiji život sačuva, kao da je svim ljudima život sačuvao. Naši su im poslanici donosili jasne dokaze, ali su mnogi od njih, i posle toga, zaista, na Zemlji sve granice zla prelazili. Kazna za one koji se protiv Allaha i Njegovog Poslanika bore i koji nered na Zemlji čine jeste: da budu ubijeni, ili razapeti, ili da im se unakrst odseku ruke i noge, ili da budu prognani iz zemlje. To im je poniženje na ovom svetu, a na onom svetu ih čeka velika patnja,“ S. 5:32-33 Shakir

Jezik je i ovde sveobuhvatan, tj. ko god ubije dušu očigledno uključuje ženu, decu, starog ili mladog, slobodnog ili roba itd. Tekst takođe kaže da oni koji vode rat ili čine nered treba da budu kažnjeni, što jasno obuhvata žene i decu. Opet, tekst ne kaže da treba kazniti samo muškarce koji vode rat ili teže neredu.

„Ovo je obznana o prestanku zaštite, od Allaha i Njegovog Poslanika, onim neznanobošcima sa kojima ste zaključili ugovore.“Putujte po svetu još četiri meseca, ali znajte da Allahu nećete umaći i da će Allah nevernike osramotiti." Ovo je i proglas od Allaha i Njegovog Poslanika ljudima na najveći dan hodočašća, da Allah i Njegov Poslanik nemaju ništa sa neznanobošcima, pa ako se pokajete - to je za vas bolje, a ako se okrenete znajte da Allahu nećete da umaknete. A nevernicima nagovesti bolnu patnju. Izuzetak su neznanobošci sa kojima imate zaključene ugovore koje oni nisu ni u čemu povredili, niti su pomagali ikoga protiv vas, ispoštujte ugovore sa njima do dogovorenog roka; Allah zaista voli bogobojazne. Kada prođu sveti meseci, onda ubijajte neznanobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i dočekujte na svakom prolazu. Pa ako se pokaju i budu obavljali molitvu i davali milostinju, ostavite ih na miru, a Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je. Ako te neki neznanobožac zamoli za zaštitu, ti ga zaštiti da bi saslušao Allahove reči, a potom ga otpremi na sigurno mesto za njega. To je zato što su oni narod koji ne zna. Kako neznanobošci mogu da imaju ugovor sa Allahom i Njegovim Poslanikom?! Mogu da imaju samo oni sa kojima ste ugovor kod Časnog hrama zaključili; sve dok se oni budu pridržavali ugovora, pridržavajte se i vi, a Allah, zaista, voli pobožne. Kako, kada oni, ako bi vas pobedili, ne bi, kad ste vi u pitanju, poštovali ni srodstvo ni sporazum? Oni vam se umiljavaju govorom svojih usta, ali im se srca protive; većina njih su zlikovci. Oni Allahove reči zamenjuju za ono što malo vredi, pa odvraćaju od Njegovog Puta, zaista je ružno kako postupaju. Ni srodstvo ni sporazum, kada je vernik u pitanju, ne poštuju, i sve granice zla prekoračuju. Ali ako se oni budu pokajali i obavljali molitvu i davali milostinju, braća su vam po veri - a Mi reči i znakove objašnjavamo ljudima koji znaju. A ako prekrše zakletve nakon što sa njima sklopite ugovore, i ako budu vređali vašu veru, onda se borite protiv kolovođa neverstva - za njih, zaista, ne postoje zakletve - kako bi se okanili. Zar nećete da se borite protiv ljudi koji su prekršili svoje zakletve, i nastojali su da proteraju Poslanika i prvi su vas napali? Zar ih se bojite? Preče je da se bojite Allaha ako ste vernici. Borite se protiv njih, Allah će vašim rukama da ih muči i ponizi, a vas će da pomogne protiv njih i zalečiće grudi vernika, i odstraniće srdžbu iz njihovih srca. A Allah će da primi pokajanje od onoga od koga On hoće; Allah sve čuje i mudar je. Zar mislite da ćete da budete ostavljeni, a da Allah ne ukaže na one među vama koji se bore i koji umesto Allaha i Njegovog Poslanika i vernika nisu uzeli nikoga za prisnog prijatelja?! A Allah u potpunosti zna ono što radite. Neznanobošci nisu dostojni da održavaju Allahove kuće, kad sami priznaju da su nevernici. Njihova dela su poništena i večno će da ostanu u Vatri. Allahove kuće održavaju oni koji u Allaha i u Budući svet veruju i koji obavljaju molitvu i daju obaveznu milostinju i koji se ne boje nikoga osim Allaha, oni su na Pravom putu.“ S. 9:1-18 Arberry

Gornji odlomak obraća se idolopoklonicima, narodu, čovečanstvu itd. Tekst kaže da idolopoklonici ne smeju da prilaze mestima obožavanja, što očigledno uključuje žene, decu, stare, mlade, slobodne, robove i tako dalje. Očigledna implikacija odlomka jeste da muslimani treba da se bore protiv SVIH idolopoklonika i da im postavljaju zasede, a ne samo protiv njihovih muškaraca. Muslimani, prema ovim stihovima, treba da kažnjavaju i ponižavaju sve nevernike dok se ne pokaju i ne postanu muslimani.

„Allah je posle toga onom kome je hteo oprostio. A Allah prašta i samilostan je. O vi koji verujete, neznanobošci su sama pogan i neka se, nakon ove godine, više ne približuju Časnom hramu Kabi. A ako se bojite oskudice pa Allah će da vas, ako hoće, učini bogatim iz Svoga obilja. Allah, zaista, sve zna i mudar je. Borite se protiv onih kojima je data Knjiga, a koji ne veruju ni u Allaha ni u onaj svet, oni ne smatraju zabranjenim ono što Allah i Njegov Poslanik zabranjuju i ne ispovedaju istinsku veru - sve dok ne daju glavarinu poslušno i pri tom budu ponizni. Jevreji govore: „Uzejr je Allahov sin“, a hrišćani kažu: „Mesija je Allahov sin.“ To su njihove reči, iz njihovih usta, oponašaju reči prethodnih nevernika - ubio ih Allah! Kuda se odmeću? Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe i Mesiju, Marijinog sina. A naređeno im je da obožavaju samo jedinog Allaha – nema istinskog boga osim Njega. Uzvišen je On u odnosu na one koje Njemu pridružuju u obožavanju. Oni žele da svojim izmišljotinama utrnu Allahovo svetlo, a Allah će, svakako, da upotpuni Svoje svetlo, makar to nevernici mrzeli. On je poslao Svog Poslanika sa uputom i pravom verom, da bi je uzdigao iznad svih vera, makar to mrzeli neznanobošci. O vi koji verujete, mnogi sveštenici i monasi, zaista, jedu tuđu imovinu na nedozvoljen način i odvraćaju od Allahovog puta. Onima koji zlato i srebro gomilaju i ne troše ga na Allahovom putu - nagovesti bolnu patnju. Na dan kad se ono u vatri Pakla bude usijalo pa njime njihova čela i njihove slabine i njihova leđa budu žigosana: „Ovo je ono što ste za sebe zgrtali, iskusite zato kaznu za ono što ste gomilali.“ Broj meseci kod Allaha, zaista, je dvanaest, prema Allahovoj Knjizi, od dana kada je nebesa i Zemlju stvorio, od kojih su sveta četiri. To je prava vera. U njima ne činite sebi nepravdu! A borite se svi protiv neznanobožaca kao što se svi oni bore protiv vas, i znajte da je Allah uz bogobojazne. Premeštanje svetih meseci samo je dodatno neverovanje, čime oni koji ne veruju bivaju dovedeni u zabludu; jedne godine ga proglašavaju običnim, a druge godine ga smatraju svetim, da bi ispunili broj meseci koje je Allah učinio svetim, pa drže običnim one koje je Allah učinio svetim, njihovi ružni postupci predstavljeni su im kao lepi. A Allah neće da uputi ljude nevernike.“ S. 9:27-37 Shakir

Svi idolopoklonici su nečisti, što u ovom kontekstu uključuje i Jevreje i hrišćane. Protiv svih njih se mora ratovati dok se ne obrate ili ne plate džizju kako bi osetili poniženje. Tekst čak kaže da se treba boriti protiv politeista svih zajedno, bez ikakve razlike.

Opet, osim ako Zawadi ne želi da tvrdi da su samo muškarci nečisti i da će samo oni otići u pakao zbog svog neverovanja i idolopoklonstva, trebalo bi da čak i njemu bude jasno da je jezik ovih tekstova sveobuhvatan, npr. odlomci se obraćaju čitavoj grupi idolopoklonika, bili oni muškarci ili žene, mladi ili stari, bez razlike.

Ponavljamo: Kuran jasno govori o borbi protiv SVIH nevernika i o njihovom ubijanju, što uključuje muškarce i žene, mlade i stare. Kuran nikada ne izuzima žene ili decu iz te zapovesti. Kao takva, nije potrebna nikakva posebna zapovest da se ubijaju žene i deca, budući da su oni već uključeni u opštu odredbu.

Pitanje mora biti postavljeno obrnuto: zašto Kuran nikada ne zapoveda da se žene i deca poštede i zaštite, nakon što je zapovedio da se ratuje protiv svih idolopoklonika i da se oni pobiju?

Evo još nekoliko odlomaka koji koriste sveobuhvatan jezik:

„Allah je obećao vernicima i vernicama rajske bašte, kroz koje teku reke, u kojima će da borave večno, a divnog li boravišta u edenskim vrtovima. A Allahovo zadovoljstvo veće je od svega toga: to će, zaista, da bude veliki uspeh! O Verovesniče, bori se protiv nevernika i licemera i budi strog prema njima. Njihovo prebivalište biće Pakao, a užasno je to krajnje odredište! Licemeri se zaklinju Allahom da nisu govorili, a sigurno su govorili reči neverstva i pokazivali su da su nevernici, nakon što su javno islam bili primili, i hteli su da učine ono što nisu uspeli. A prigovaraju samo zato što ih je Allah, iz Svog obilja, i Njegov Poslanik, učinili bogatim. Pa ako se pokaju, biće im dobro, a ako se okrenu, Allah će da ih stavi na bolne muke na ovom i na Budućem svetu, a na Zemlji ni zaštitnika ni pomagača neće imati. Ima ih koji su se obavezali Allahu: „Ako nam iz Svoga obilja podari, udeljivaćemo, zaista, milostinju i bićemo, zaista, dobri.“ A kad im je On dao iz Svoga obilja, oni su u tome postali škrti i okrećući se - od toga udaljili. I nadovezao im je On na to i licemerstvo u srcima sve do dana kada će pred Njim da stanu, a to je zbog toga što su izneverili ono što su obećali Allahu, i zato što su stalno lagali. Zar oni ne znaju da Allah zna ono što oni u sebi kriju i ono o čemu se sašaptavaju i da Allah zna sve skriveno? One koji ogovaraju vernike, koji dobrovoljno daju milostinju, a rugaju se i onima koji je daju sa mukom – Allah će da izvrgne poruzi, i njih čeka bolna patnja. Molio ti oprost za njih ili ne molio, molio čak i sedamdeset puta, Allah neće da im oprosti - zato što u Allaha i Njegovog Poslanika ne veruju. A Allah neće da uputi neposlušne ljude. Oni koji su izostali za Allahovim Poslanikom veselili su se u svojim kućama - mrsko im je bilo da se bore na Allahovom putu zalažući svoja bogatstva i svoje živote, i jedni drugima su govorili: „Ne krećite u boj po vrućini“, reci: „Vatra u Paklu je još vrelija!“ Samo da su oni shvatili! Neka se sad malo smeju, a dugo će plakati, biće to kazna za ono što su zaradili. I ako te Allah ponovo vrati nekima od njih, pa te zamole da im dopustiš da pođu sa tobom u boj, ti im reci: „Nikad sa mnom u boj nećete da idete i nikada sa mnom protiv neprijatelja nećete da se borite! Bili ste zadovoljni što ste prvi put izostali, zato ostanite sa onima koji ionako ne idu u boj.“ I nijednom od njih, kad umre, nemoj da obaviš molitvu, i nemoj da moliš za njega nad njegovim grobom. Oni, u Allaha i Njegovog Poslanika, zaista, nisu verovali i kao nevernici oni umiru. Neka te ne ushićuju njihova bogatstva i njihova deca! Allah želi da ih njima na ovom svetu namuči i da im duše - dok su nevernici - izađu. A kada je objavljeno poglavlje da u Allaha verujete i da se zajedno sa Njegovim Poslanikom borite, najbogatiji od njih su zatražili odobrenje od tebe i rekli: „Ostavi nas da budemo sa onima koji ne idu u boj!“ Zadovoljavaju se da budu sa onima koji ne idu u boj, njihova srca su zapečaćena, pa oni ne shvataju.“ S. 9:72-87 Sher Ali

„Nije trebalo da stanovnici Medine ni beduini u njegovoj blizini izostanu za Allahovim Poslanikom i da čuvaju svoj život zapostavljajući njegov, jer njih neće da zadesi ni žeđ, ni umor, ni glad na Allahovom putu, niti će da dođu na neko mesto koje će nevernike da naljuti, niti će da ostvare ikakvu dobit nad neprijateljem, a da to sve neće da im bude upisano kao dobro delo; Allah, zaista, neće da dopusti da propadne nagrada onima koji rade dobro. I neće udeliti imetak, bilo to malo ili mnogo, niti će preći neku dolinu, a da im to neće biti zapisano, da bi ih Allah nagradio boljim od onoga što su radili. Ne treba svi vernici da idu u boj. Neka se po nekoliko njih iz svake zajednice potrude da se poduče verskim naukama i neka upozoravaju svoj narod kada im se vrate, da bi bili na oprezu. O vi koji verujete, borite se protiv neprijateljskih nevernika koji su u vašoj blizini i neka oni osete vašu čvrstinu, i znajte da je Allah sa bogobojaznima.“ S. 9:120-123 Sher Ali

Osim ako Zawadi ne želi da tvrdi da su obećanja nagrade i pretnja kaznom ograničeni isključivo na muškarce, onda bi trebalo da bude dovoljno jasno da ovi stihovi uključuju svakog pripadnika te određene grupe.

Drugim rečima, ovi odlomci navode nas na (ne)bezbednu pretpostavku da, kada Kuran govori o vernicima, nevernicima, idolopoklonicima itd. bez ikakve ograde, iz toga treba da zaključimo da ih uključuje sve, bili oni muškarci ili žene, stari ili mladi.

Štaviše, Zawadi ne može prigovoriti našoj egzegezi na osnovu toga što neki od ovih tekstova koriste muške zamenice te stoga navodno ne uključuju žene, budući da je upravo to ono što je on sam nedavno napisao o ovom istom pitanju:

Druga stvar koju treba imati na umu jeste jedna od odlika arapskog jezika poznata kao Taghleeb Al Dhukur ’Ala Al Enaath, što u suštini znači da se zamenice muškog roda mogu koristiti tako da u svoju kategorizaciju uključe i žene… (Pobijanje članka Jochena Katza „Da li je Alah zaboravio supruge?“)

Dakle, budući da muške zamenice mogu uključivati i žene, Zawadi nema valjanog osnova da prigovori našoj egzegezi iz samog Kurana.

Ovo sada stvara ozbiljne probleme za Zawadija i njegovu kritiku Svetog pisma. Gore navedeni citati govore o borbi, pokoravanju, postavljanju zaseda itd. Jevrejima, hrišćanima, nevernicima, idolopoklonicima i tako dalje, bez ikakve ograde. Prema tome, ako bismo svoje razumevanje džihada zasnovali samo na Kuranu, morali bismo zaključiti da muslimani mogu da ratuju protiv svih nevernika i svih idolopoklonika i da ih ubijaju, uključujući neborce, poput žena, dece i staraca. Budući da je Zawadi osudio Sveto pismo zato što uči istu stvar, hoće li sada osuditi Alaha i njegovog poslanika? Ako je dosledan, mora to učiniti, što znači da više ne može ostati musliman.

Ali ima još. Kuran pruža dodatnu potvrdu za našu egzegezu, budući da u Kuranu postoje mesta na kojima su žene i deca prokleti, pa čak i mesto na kojem je ubijen dečak:

Ako se neko s tobom prepire o tome nakon što ti je došlo (potpuno) znanje, reci: „Dođite! Sazovimo zajedno — naše sinove i vaše sinove, naše žene i vaše žene, nas same i vas same: pa se onda usrdno pomolimo i prizovimo Božje prokletstvo na one koji lažu!“ S. 3:61 Y. Ali

Muhamed priziva Alahovo prokletstvo ne samo na ljude koji su navodno lagali, bili muslimani ili ne, već i na njihove žene/supruge i decu! Prema komentatorima, ovaj stih je dat kao izazov hrišćanskoj delegaciji iz Nedžrana. Delegaciju su činili samo muškarci, koje nisu pratile nikakve njihove žene ili deca.

U svetlu toga, zašto bi Muhamed uopšte imao potrebu da uključi supruge ili decu hrišćana kada oni s tim nisu imali nikakve veze? Zašto ih izričito izaziva da (odu kući i) dovedu i svoje žene i svoju decu? Zar to ne pokazuje da Muhamed nije imao nikakvih skrupula oko proklinjanja ili osuđivanja žena i dece? Evo još jednog stiha koji odobrava ubijanje nevine dece:

„I seti se vremena kada Mojsije reče svom mladom saputniku: ’Neću prestati da idem svojim putem dok ne stignem do sastava dvaju mora, makar morao da putujem vekovima.’ Ali kada su stigli do mesta gde se dva mora sastaju, zaboravili su svoju ribu, a ona se uputila u more i brzo otplivala. A kada su otišli dalje od tog mesta, on reče svom mladom saputniku: ’Donesi nam naš doručak. Zaista smo pretrpeli mnogo umora zbog ovog našeg putovanja.’ On odgovori: ’Jesi li video, kada smo se sklonili uz stenu da se odmorimo, a ja zaboravih ribu — a niko drugi do Sotona nije učinio da zaboravim da ti to pomenem — kako se ona na čudesan način uputila u more?’ On reče: ’To je ono što smo tražili.’ Tako su se obojica vratili, idući svojim tragom. Tada nađoše jednog od NAŠIH slugu, kome smo MI podarili milost od SEBE i koga smo MI naučili znanju od Sebe… I tako su putovali dalje dok ne sretoše mladog dečaka; on ga ubi. Mojsije reče: ’Šta! Zar si ubio nedužnu osobu koja nije ubila nikoga! Zaista si učinio gnusnu stvar’ ... ’A što se tiče mladića, njegovi roditelji behu vernici, i pobojasmo se da ih on, kada odraste, ne uvuče u nevolju kroz pobunu i nevernnost;’“ S. 18:60-65, 74, 80 Sher Ali

Mojsijev saputnik, koji je navodno bio jedan od Alahovih slugu, ubija mladog, nevinog dečaka na osnovu toga što bi dečak možda odrastao u buntovnog nevernika! Nije čak ni bio siguran!

Zapravo, ovaj tekst je poslužio kao osnova za dopuštanje muslimanima da ubijaju svoju decu za koju sumnjaju da će ispasti nevernici!

Ovo predanje je preneo isti autoritet (Jezid b. Hurmuz) preko drugog lanca prenosilaca, sa sledećom razlikom u objašnjenju jedne od tačaka koje je Nedžda izneo u svom pismu Ibn Abasu: Alahov Poslanik nije ubijao decu, pa ni ti ne treba da ih ubijaš osim ako ne možeš znati ONO ŠTO JE HADIR ZNAO o detetu koje je ubio, ili ako možeš razlikovati dete koje će odrasti u vernika (od deteta koje će odrasti u nevernika), tako da ubiješ (budućeg) nevernika a ostaviš (budućeg) vernika po strani. (Sahih Muslim, Knjiga 019, Broj 4457)

Hadir je ime koje se tradicionalno daje ovom neimenovanom Mojsijevom saputniku, onome koji je ubio dete.

Kako uznemirujuće. Muhamed daje muslimanima slobodu da svojim pogrešivim rasuđivanjem utvrde da li bi dete moglo odrasti u nevernika, što bi zauzvrat moglo dovesti do toga da dete bude ubijeno na osnovu puke sumnje!

Stoga, ako Zawadi ima primedbe na Sveto pismo, treba da ima primedbe i na sopstvenu knjigu koja odobrava ubijanje mladog dečaka koji je možda odrastao, a možda i ne bi odrastao u nevernika. Budući da je Alah dao da čovek ubije dečaka, što je očigledno uključivalo neku vrstu nasilja i bola, hoće li Zawadi stati uz nas u osudi Alaha i Muhameda zbog njihove krajnje okrutnosti?

Štaviše, poznati muslimanski istoričar al-Tabari naveo je da je jedan od takozvanih proroka po imenu Salih navodno naredio određenim ljudima iz Semuda da pobiju decu kako bi sprečili da jedno od njih odraste i ubije Alahovu kamilu:

Prema Hadžadžu — Ibn Džurejdžu: Kada je Salih rekao osmorici zlikovaca da će se roditi dečak od čijih će ruku oni biti uništeni, oni rekoše: „Šta nam naređuješ?“ On reče: „Naređujem vam da ih POBIJETE“ (to jest, njihovu mušku decu). I TAKO SU IH POBILI osim jednog... (The History of Al-Tabari: Prophets and Patriarchs, preveo William M. Brinner [State University of New York Press (SUNY), 1987], tom II, str. 43; naglašavanje velikim slovima i podvlačenjem naše)

Alah je takođe osudio jednu staricu u Lotovo vreme:

On reče: „Zaista se gnušam onoga što činite. Gospodaru moj, izbavi mene i moje ljude od onoga što oni čine.“ I tako Mi izbavismo njega i sve njegove ljude zajedno, osim jedne starice koja je ostala; S. 26:169-171 Arberry

Prema drugim odlomcima, ta starica je bila Lotova žena:

I tako Mi izbavismo njega i njegovu porodicu, osim njegove žene; odredismo da ona bude među onima koji ostadoše. S. 27:57 Arberry

Stoga ovi primeri uverljivo pokazuju da Alahu nije ispod časti da proklinje i ubija starije ljude, žene i decu.

Zato je neizbežan zaključak do kojeg dolazimo kada spojimo sve ove navode taj da Kuran dozvoljava, pa čak i naređuje, muslimanima da se bore protiv svih neboraca, što jasno uključuje žene i decu, sve dok se ovi ili ne pokaju ili ne budu pokoreni.

Postoji još jedna linija dokaza koja posredno podupire gornji zaključak, a to je činjenica da Kuran izričito ne zabranjuje ubijanje žena i dece. Nije da Kuran nije mogao izreći takvu zabranu, jer na nekoliko mesta osuđuje nepravedno ubijanje dece:

Gubitnici su oni koji ubijaju svoju decu u ludosti, bez znanja, i zabranjuju ono što im je Bog dao, izmišljajući protiv Boga; oni su zalutali i nisu na pravom putu. S. 6:140 Arberry

Reci: Dođite, izrecitovaću ono što vam je Gospodar vaš zabranio — (upamtite) da Mu ništa ne pridružujete i da budete dobri prema svojim roditeljima, i da ne ubijate svoju decu iz (straha od) siromaštva — Mi opskrbljujemo i vas i njih — i da se ne približavate nepristojnostima, ni onima od njih koje su očigledne ni onima koje su skrivene, i da ne ubijate dušu koju je Alah zabranio, osim kada pravda to zahteva; to vam je On naložio da biste razumeli. S. 6:151 Shakir

Zaista Gospodar tvoj obilno daje sredstva za život kome hoće i uskraćuje (ih); zaista je On uvek Svestan i Vidi Svoje sluge. I ne ubijajte svoju decu iz straha od siromaštva; Mi opskrbljujemo i njih i vas (takođe); zaista je ubiti ih velika nepravda. S. 17:30-31 Shakir

Zanimljivo je videti kako Kuran izričito zabranjuje muslimanima da ubijaju sopstvenu decu (osim, dakako, ako su postala nevernici ili ako njihovi roditelji samo strahuju da bi mogla postati nevernici, kao što smo videli gore), ali nikada ne govori protiv ubijanja dece idolopoklonika. Budući da Kuran pominje nepravedno ubijanje nevine dece, bilo da je reč o okrutnom činu živog sahranjivanja ženske novorođenčadi itd., isto tako je lako mogao zapovediti muslimanima da ih ne ubijaju tokom džihada. Ali Kuran propušta da izričito zabrani okrutno ubijanje neboraca.

Osim toga, gornji stihovi izgleda da govore uglavnom o odojčadi, i govore samo o tome da se ne ubijaju iz straha od siromaštva, ali ostavljaju otvorenom mogućnost ubijanja iz drugih razloga.

Kuran dalje uči da je Alah zbrisao čitava mesta, sela i gradove, poput Sodome i Gomore, bilo potopom, vatrom, vetrovima itd. Kuran čak ističe činjenicu da je Alahovo uništenje ovih mesta i naroda bilo strašno bolno i nasilno:

Takvo je hvatanje Gospodara tvoga, kada hvata gradove koji čine zlo; zaista je Njegovo hvatanje BOLNO, STRAŠNO. S. 11:102 Arberry

U svim tim mestima koja je Alah uništio i zatro nesumnjivo je bilo žena, dece, starih i nemoćnih, kao i životinja. To znači da je Alah namerno zbrisao i pobio bebe i odojčad, kao i žene i starije ljude!

Zawadi bi sada mogao pobeći u hadisku literaturu kako bi dokazao da je Muhamed izričito zabranio ubijanje žena i dece. Problem s ovim pristupom je u tome što postoje druga predanja koja dopuštaju ubijanje žena i dece, naročito tokom muslimanskih pohoda u kojima napadaju nesumnjive žrtve noću:

Prenosi As-Sab bin Džasama:
Poslanik je prošao pored mene na mestu zvanom Al-Abva ili Vadan, i bio je upitan da li je dozvoljeno napasti paganske ratnike noću uz verovatnoću izlaganja njihovih žena i dece opasnosti. Poslanik odgovori: „Oni (tj. žene i deca) su od njih (tj. pagana).“ Čuo sam takođe Poslanika kako kaže: „Ustanova hime je nevažeća osim za Alaha i Njegovog Poslanika.“ (Sahih al-Buhari, tom 4, knjiga 52, Broj 256)

To jest, svi su isti — i žene i deca nisu ništa drugo do pagani! Gornje predanje se ponavlja u nekoliko različitih zbirki hadisa:

Poglavlje 9: DOPUŠTENOST UBIJANJA ŽENA I DECE U NOĆNIM POHODIMA, POD USLOVOM DA NIJE NAMERNO

Prenosi se na autoritet Saba b. Džasame da je Alahov Poslanik, kada je upitan o ženama i deci politeista koji bivaju ubijeni tokom noćnog pohoda, rekao: Oni su od njih. (Sahih Muslim, Knjiga 019, Broj 4321)

Imajte na umu da podnaslov nije deo predanja, već ga je dodao sakupljač hadisa. Drugim rečima, izjava o tome da je ubijanje žena i dece dopušteno sve dok nije namerno nije deo onoga što je Muhamed rekao, niti to hadisi izričito kažu, a ipak je sastavljač pretpostavio da je to jasna implikacija i značenje ovih predanja.

Sab b. Džasama je preneo da je Poslanik upitan: Šta je s decom politeista koju konjica pobije tokom noćnog pohoda? On reče: Oni su od njih. (Sahih Muslim, Knjiga 019, Broj 4323)

Prenosi Samura ibn Džundub:
Poslanik reče: Ubijajte starce koji su politeisti, ali poštedite njihovu decu. (Sunan Abu Davud, knjiga 14, Broj 2664)

Jednog muslimana je ovaj Muhamedov ustupak očigledno toliko uznemirio da je tvrdio kako je ubijanje žena i dece derogirano!

Al-Sab b. Džasama reče da je pitao Alahovog Poslanika o politeistima čija su naselja napadana noću, kada bi neka njihova deca i žene bila pobijena. Poslanik reče: Oni su od njih. Amr b. Dinar je govorio: Oni se smatraju istim kao i njihovi roditelji.

Al-Zuhri reče: Nakon toga je Alahov Poslanik zabranio ubijanje žena i dece. (Sunan Abu Davud, knjiga 14, broj 2666)

Ne dele svi muslimani uverenje al-Zuhrija. Engleski prevodilac daje sledeće komentare u vezi s gornjim predanjem:

2018. Ovo predanje dopušta ubijanje žena i dece nevernika U BICI. Druga predanja ukazuju na to da je zabranjeno ubijati žene i decu u bici. Ova PROTIVREČNA predanja su usklađena tvrdnjom da je predanje al-Saba b. Džasame derogirano. Drugo tumačenje je da je dopušteno ubijati žene i decu kada se naselja nevernika napadaju NOĆU, jer se u mraku ne mogu razlikovati od boraca. (Sunan Abu Davud, engleski prevod s objašnjenjima prof. Ahmada Hasana [Sh. Muhammad Ashraf Publishers, Booksellers & Exporters; Lahore, Pakistan, 1984], tom II, str. 739; naglašavanje velikim slovima naše)

Objašnjenje Ahmada Hasana nije nikakav izgovor i ne pruža nikakvu utehu ženama i deci koji su ubijeni, niti njihovim preživelim porodicama. Istinski od Boga nadahnut prorok bio bi obazriviji i ne bi dopuštao takve noćne pohode, kako bi sprečio nepotrebno ubijanje žena i dece.

Gotovo sve kulture imaju kodeks časti po kojem u ratovima žene i decu treba poštedeti, tj. borba se vodi samo protiv muškaraca neke grupe ili nacije. Sama činjenica da je Muhamedu postavljeno ovo pitanje pokazuje da je onaj koji ga je postavio imao sumnje u vezi s tim. Možda je Muhamed naredio takav pohod ili napad, a musliman je hteo da bude siguran da Muhamed zna posledice ako se s tim nastavi. To je išlo protiv njegove savesti, ali ako bi Muhamed ipak to naredio, znajući okolnosti, onda bi poslušao. Muhamedov odgovor pokazuje da su mu te žene i deca bili od male važnosti. Prednost stečena iznenadnim napadom noću bila mu je važnija, čak i ako je to značilo ubijanje žena i dece.

Svakodnevno vidimo u medijima da političari danas kažu jedno a sutra drugo, već prema tome šta je u tom trenutku oportuno. Ponekad govore o načelima i mogu ih neko vreme čak i slediti, a drugi put gledaju samo kako da steknu prednost. Traženje „jednog jasnog načela i učenja“ u Muhamedovom životu pretpostavlja da je on dosledan zato što je Božji prorok. Kada Muhamed jednom kaže da treba poštedeti žene i decu, a drugi put obezvredi to načelo i taktičku prednost ceni više od života nevinih ljudi, onda to ne znači da je jedno predanje ispravno a drugo pogrešno, već jednostavno pokazuje da Muhamed postupa kao svi političari, gledajući kako da dobije sve što može dobiti, ponekad govoreći o visokim načelima a drugi put ih odbacujući. To pokazuje da nije postupao u poslušnosti moralnom Bogu s jasnim i nepromenljivim načelima, već da je postupao kao što čini većina političara i vojnih vođa — da bi stekao, zadržao ili proširio svoju moć.

Štaviše, islamski izvori pružaju mnoge primere u kojima su muslimani namerno i surovo ubijali žene i decu. Poznati islamski komentator i istoričar Al-Tabari pomenuo je jedan takav incident:

Te godine je pohodna četa pod vođstvom Zejda b. Harise krenula protiv Um Kirfe u mesecu ramazanu. Tokom njega je Um Kirfa (Fatima bt. Rabija b. Badr) pretrpela okrutnu smrt. On joj je vezao noge užadima i potom je razapeo između dve kamile dok je nisu raspolutile. Bila je vrlo stara žena.

Njena priča glasi ovako. Prema Ibn Humejdu – Selami – Ibn Ishaku – Abdalahu b. Abi Bekru, koji reče: Božji Poslanik posla Zejda b. Harisu u Vadi al-Kuru, gde on naiđe na Banu Fazaru. Neki od njegovih drugova tamo behu ubijeni, a Zejda ranjenog odnesoše između poginulih. Jedan od ubijenih beše Vard b. Amr, jedan od Banu Sad b. Huzejma: ubio ga je jedan od Banu Badr [b. Fazara]. Kada se Zejd vratio, zavetova se da mu nikakvo pranje [radi očišćenja] od nečistoće neće dotaći glavu dok ne izvrši pohod na Fazaru. Pošto se oporavio od rana, Božji Poslanik ga posla s vojskom protiv Banu Fazare. On ih srete u Vadi al-Kuri i nanese im gubitke. Kajs b. al-Musahar al-Jamuri ubi Masadu b. Hakamu b. Malika b. Badra i zarobi Um Kirfu. (Njeno ime beše Fatima bt. Rabija b. Badr. Bila je udata za Malika b. Huzejfu b. Badra. Bila je vrlo stara žena.) On takođe zarobi jednu od kćeri Um Kirfe i Abdalaha b. Masadu. Zejd b. Harisa naredi Kajsu da ubije Um Kirfu, i on je surovo ubi. Vezao joj je svaku nogu užetom i užad privezao za dve kamile, i one je raspolutiše. Zatim dovedoše kćer Um Kirfe i Abdalaha b. Masadu Božjem Poslaniku. Kći Um Kirfe pripadala je Selami b. Amru b. al-Akvi, koji ju je zarobio — bila je članica ugledne porodice među svojim narodom: Arapi su govorili: „Da si bio moćniji od Um Kirfe, ne bi mogao učiniti više.“ Božji Poslanik zatraži je od Selame, i Selama mu je dade. On je zatim dade svom ujaku, Haznu b. Abi Vehbu, i ona mu rodi Abd al-Rahmana b. Hazna. (The History of Al-Tabari: The Victory of Islam, preveo Michael Fishbein [State University of New York Press (SUNY), Albany 1997], tom VIII, str. 95-97)

Al-Tabari je takođe pomenuo da je Muhamed dao da se odrube glave mladim dečacima jevrejskog plemena Banu Kurejza:

Božji Poslanik je zapovedio da svi oni koji su dostigli pubertet budu pobijeni. (Isto, str. 38)

Drugi izvor nam govori kako su utvrđivali da li je neko dostigao pubertet:

Prenosi Atija al-Kurazi:
Bio sam među zarobljenicima Banu Kurejze. Oni (Drugovi) su nas pregledali, i oni kojima su počele da rastu dlake (stidne) behu pobijeni, a oni kojima nisu ne behu pobijeni. Ja sam bio među onima kojima dlake nisu izrasle. (Sunan Abu Davud, knjiga 38, Broj 4390)

Ne samo da su mladim dečacima plemena odrubljene glave, već su muslimani odrubili glavu i jednoj od njihovih žena:

Prema Ibn Ishaku, osvajanje Banu Kurejze zbilo se u mesecu zul-kade ili početkom zul-hidže. Al-Vakidi je, međutim, rekao da ih je Božji Poslanik napao nekoliko dana pre kraja zul-kade. Tvrdio je da je Božji Poslanik zapovedio da se za Banu Kurejzu iskopaju rovovi u zemlji. Zatim je seo, a Alija i al-Zubejr počeše da im odsecaju glave u njegovom prisustvu. On tvrdi da se žena koju je Poslanik ubio tog dana zvala Bunana, žena al-Hakama al-Kurazija — ona je bila ta koja je ubila Haleda b. Suvejda bacivši na njega mlinski kamen. Božji Poslanik pozva da je dovedu i odrubi joj glavu kao odmazdu za Haleda b. Suvejda. (The History of Al-Tabari, tom VIII, str. 40-41)

Prenosi Aiša, majka vernih:
Nijedna žena Banu Kurejze nije ubijena osim jedne. Bila je sa mnom, pričala je i smejala se (krajnje neobuzdano), dok je Alahov Poslanik ubijao njen narod mačevima. Iznenada je jedan čovek doviknuo njeno ime: Gde je ta i ta? Ona reče: Ja. Upitah: Šta je s tobom? Ona reče: Učinila sam nešto novo. Ona reče: Čovek je uze i odrubi joj glavu. Ona reče: Neću zaboraviti da se krajnje neobuzdano smejala iako je znala da će biti ubijena. (Sunan Abu Davud, knjiga 14, Broj 2665)

Tu se ne završava. Kada je Muhamed osvojio Meku, naredio je da nekoliko pevačica bude ubijeno isključivo zato što su ga ismevale u pesmi!

Među njima je bio i Abdalah b. Hatal, član Banu Tejm b. Galiba. Božji Poslanik naredi da bude ubijen samo iz sledećeg razloga: Bio je musliman, i Božji Poslanik ga posla da sakuplja milostinju, poslavši s njim jednog od Ensarija. S njim pođe i njegov mavla, takođe musliman, da mu služi. Zaustavi se na jednom odmorištu i naredi mavli da mu zakolje kozu i pripremi obrok; zatim ode na spavanje. Kada se probudio, mavla mu ništa nije bio uradio; pa ga on napade i ubi. Imao je dve pevačice, Fartanu i još jednu s njom. Njih dve su pevale satiru o Božjem Poslaniku; pa on stoga naredi da obe budu ubijene zajedno s njim…

Među njima su bili i Ikrima b. Abi Džahl i Sara, mavla jednog od sinova Abd al-Mutaliba. Ona je bila jedna od onih koje su uznemiravale Božjeg Poslanika u Meki…

Abdalaha b. Hatala ubiše Said b. Hurejt al-Mahzumi i Abu Barza al-Aslami: njih dvojica podeliše njegovu krv. Mikjasa b. Subabu ubi Numejla b. Abdalah, čovek iz njegovog sopstvenog klana…

Što se tiče dveju pevačica Ibn Hatala, jedna beše ubijena a druga pobeže. Božji Poslanik je kasnije zamoljen da joj podari obećanje bezbednosti, i on to učini. [Što se tiče Sare, zamoljen je da joj podari obećanje bezbednosti, i on to učini.] Ona je živela sve dok neko u vreme Omara b. al-Hataba nije naterao svog konja da je pregazi kod al-Abtaha i ubio je. Al-Huvejrita b. Nukajda ubi Alija b. Abi Talib.

Prema al-Vakidiju: Božji Poslanik zapovedi da šest muškaraca i četiri žene budu ubijeni. Od muškaraca, [al-Vakidi] pomenu one koje je Ibn Ishak imenovao. Žene koje je pomenuo behu Hind bt. Utba b. Rabija, koja postade muslimanka i zakle se na vernost; Sara, mavla Amra b. Hašima b. Abd al-Mutaliba b. Abd Manafa, koja je ubijena tog dana; Kurejba, koja je ubijena tog dana; i Fartana, koja je živela do halifata Osmana. (The History of Al-Tabari, tom VIII, str. 179-181)

Sastavljač hadisa Abu Davud pruža još nekoliko primera žena ubijenih zbog omalovažavanja Muhameda:

Prenosi Abdulah Ibn Abas:

Jedan slepac je imao robinju-majku koja je vređala Poslanika i omalovažavala ga. Zabranjivao joj je, ali ona nije prestajala. Korio ju je, ali ona nije odustajala od svoje navike. Jedne noći ona poče da kleveće Poslanika i da ga vređa. Tada on uze bodež, stavi joj ga na trbuh, pritisnu i ubi je. Dete koje se nađe među njenim nogama beše umazano krvlju koja je tamo bila. Kada je svanulo jutro, Poslanik beše obavešten o tome.

On sabra ljude i reče: Zaklinjem Alahom čoveka koji je počinio ovo delo i zaklinjem ga svojim pravom nad njim da ustane. Preskačući preko vratova ljudi i dršćući, čovek ustade.

Sede pred Poslanika i reče: Alahov Poslaniče! Ja sam njen gospodar; ona te je vređala i omalovažavala. Zabranjivao sam joj, ali ona nije prestajala, i korio sam je, ali ona nije napuštala svoju naviku. Imam od nje dva sina poput bisera, i bila mi je saputnica. Sinoć je počela da te vređa i omalovažava. Zato sam uzeo bodež, stavio joj ga na trbuh i pritisnuo dok je nisam ubio.

Na to Poslanik reče: O, budite svedoci, za njenu krv se ne plaća nikakva odmazda. (Sunan Abu Davud, knjiga 38, Broj 4348)

Prenosi Alija ibn Abu Talib:

Jedna Jevrejka je vređala Poslanika i omalovažavala ga. Jedan čovek ju je davio dok nije umrla. Alahov Poslanik izjavi da se za njenu krv ne plaća nikakva naknada. (Sunan Abu Davud, knjiga 38, Broj 4349)

Najstarija sačuvana biografija o Muhamedovom životu takođe pominje slučajeve u kojima je Muhamed naredio ubistvo starijih osoba i žena:

POHOD SALIMA B. UMEJRA DA UBIJE ABU AFAKA

Abu Afak je bio jedan od B. Amr b. Aufa iz klana B. Ubejda. Pokazao je svoje nezadovoljstvo kada je apostol ubio al-Harisa b. Suvejda b. Samita, i rekao:

„Dugo sam živeo, ali nikada nisam video
Skupštinu ili zajednicu ljudi
Verniju svojoj obavezi
I svojim saveznicima kada su pozvani
Od sinova Kajle kada su se okupili,
Ljudi koji su rušili planine i nikada se nisu pokorili,
Jahač koji im je došao rascepio ih je nadvoje (govoreći)
’Dozvoljeno’, ’Zabranjeno’, o svakojakim stvarima.
Da ste verovali u slavu ili kraljevstvo
Sledili biste Tubu

Apostol reče: „Ko će se za mene obračunati s ovim nitkovom?“ Nato Salim b. Umejr, brat B. Amr b. Aufa, jedan od „plakača“, izađe i ubi ga. Umama b. Muzejrija reče o tome:

Uterao si u laž Božju veru i čoveka Ahmeda! [Muhameda]
Tako mi onoga ko ti beše otac, zao je sin koga je izrodio!
„Hanif“ ti je zadao ubod u noći govoreći
„Uzmi to, Abu Afače, uprkos svojim godinama!“
Mada sam znao da li je bio čovek ili džin
Onaj koji te je pogubio u gluvo doba noći (ne bih rekao ništa).

(The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, s uvodom i beleškama Alfreda Guillaumea [Oxford University Press, Karachi, deseti otisak 1995], str. 675)

I:

Kada je apostol čuo šta je ona rekla, reče: „Ko će me osloboditi Marvanove kćeri?“ Umejr b. Adij al-Hatmi, koji beše s njim, ču ga, i te iste noći ode u njenu kuću i ubi je. Ujutru dođe apostolu i reče mu šta je učinio, a on [Muhamed] reče: „Pomogao si Bogu i Njegovom apostolu, o Umejre!“ Kada je upitao hoće li morati da snosi kakve zle posledice, apostol reče: „Dve koze neće sudariti glave zbog nje“, pa se Umejr vrati svom narodu.

Tog dana je među B. Hatmom nastala velika uzbuna zbog slučaja bint [kćeri] Marvan. Imala je pet sinova, i kada im je Umejr došao od apostola, reče: „Ubio sam bint Marvan, o sinovi Hatmini. Suprotstavite mi se ako možete; nemojte da čekam.“ To beše prvi dan kada je islam postao moćan među B. Hatmom; pre toga su oni koji su bili muslimani to skrivali. Prvi među njima koji je prihvatio islam beše Umejr b. Adij, koga su zvali „Čitač“, pa Abdulah b. Aus i Huzejma b. Sabit. Dan nakon što je Bint Marvan ubijena, ljudi B. Hatme postadoše muslimani jer su videli moć islama.“ (Isto, str. 676)

Prethodni izvori pokazuju da se tvrdnja kako islam zabranjuje ubijanje žena i dece ne može uverljivo dokazati iz podataka. Islamski izvorni materijal je u najboljem slučaju protivrečan, budući da jedan skup predanja zabranjuje ubijanje žena i dece, dok ga drugi skup odobrava i dopušta.

Opet, budući da je Zawadi rekao kako ima problem s onim što Sveto pismo uči o ovom pitanju, hoće li sada osuditi Alaha i njegovog poslanika zbog njihovih surovih i ubilačkih postupaka? Hoće li se suprotstaviti Muhamedu i zato što je potvrdio Toru koja sadrži ove naredbe i zato što je i sam naređivao hladnokrvno ubijanje starijih, žena i dece? Ako neće, zašto neće?

Međutim, ovo je tek početak Zawadijevih problema, kao što ćemo videti u sledećem delu.

**
Srodni članci**

http://answering-islam.org/Shamoun/q_amalekites.htm
http://answering-islam.org/Responses/Osama/zaatri_amalikites.htm
http://answering-islam.org/Responses/Menj/asma_afak1.htm
http://answering-islam.org/Responses/Menj/asma_afak2.htm
http://answering-islam.org/Responses/Abualrub/terrorism1.htm
http://answering-islam.org/Responses/Abualrub/terrorism2.htm