Nedokučiva priroda Boga i njegovog Sina

Ispitivanje starozavetnog svedočanstva o Božjoj uni-pluralnosti

Postoji jedan određeni tekst u knjizi Priča Solomonovih koji govori o nedokučivosti Boga, izričito objavljujući da je Božja priroda iznad ljudskog poimanja. Poenta u kontekstu ove konkretne izreke jeste da čovek ne može u potpunosti da dokuči Božju suštinu niti njegove puteve i da su ljudska bića zavisna od božanskog otkrivenja da bi znala ko je i šta je Bog.

Ono što ovo mesto čini toliko intrigantnim jeste to što ono ne govori samo o Božjoj nedokučivosti, već ukazuje i na to da Bog ima Sina koji je jednako nedokučiv i koji zaista može da čini ono što Bog čini!

Evo odlomka o kojem je reč:

„Riječi Agura, sina Jakejeva; sabrane riječi toga čovjeka Itilu, Itilu i Ukalu. Ja sam luđi od svakoga, i razuma čovječijega nema u mene. Niti sam učio mudrosti, niti znam svetijeh stvari.“ (qadoshim, doslovno „Sveti“, u množini) „Ko je izašao na nebo i opet sišao? Ko je skupio vjetar u pregršti svoje? Ko je svezao vode u plašt svoj? Ko je utvrdio sve krajeve zemlji? Kako mu je ime? I kako je ime sinu njegovu? Znaš li? Sve su riječi Božije čiste; on je štit onima koji se uzdaju u nj. Ništa ne dodaji k riječima njegovijem, da te ne ukori i ne nađeš se laža.“ Priče Solomonove 30:1-6

Prilično je zapanjujuće otkriti da nadahnuti pisac koristi oblik množine Sveti (qadoshim), umesto jednine Sveti (qadosh), budući da je u kontekstu očigledno da se množina odnosi kako na Boga tako i na njegovog Sina.

Štaviše, ime u hebrejskoj Bibliji označava suštinu, prirodu, svojstva i/ili autoritet neke osobe. Otuda pisac u suštini naglašava činjenicu da on (zajedno sa svakim drugim ljudskim bićem) nije u stanju da potpuno razume puteve i prirodu ove dvojice Svetih, tačnije Boga i njegovog Sina.

Ipak, ovo pretpostavlja suštinsku jednakost između Boga i njegovog Sina, jer Sin ne samo da je sposoban da čini upravo ona dela koja određuju Boga i razlikuju ga od njegovog stvorenja, već i sam ima ime, odnosno suštinu, koja je nedokučiva. Drugim rečima, čini se da je pisac bio svestan toga da Bog ima Sina koji mu je jednak i čija je suština nepojmljiva.

Prema nadahnutom Svetom pismu, ovaj nedokučivi Bog jeste Jahve, a njegov nepojmljivi božanski Sin jeste njegova večna Reč koja je postala telo u Ličnosti Gospoda Isusa Hrista! Rečima čuvenog tumača Biblije, pokojnog Džona Gila:

„Itilu, Itilu i Ukalu.“;
koji su bili ili Agurova deca, koju je poučavao poznanju božanskih stvari; ili su bili, kako smatra Aben Ezra, njegovi drugovi sa kojima je razgovarao o svetim stvarima, ili njegovi učenici koji su ga o tim stvarima zapitkivali i učili ih od njega. Neki misle da su to titule samoga Boga, kome Agur upućuje svoj govor, priznajući svoje neznanje o božanskom Biću, koje bi s pravom mogao nazvati Itiel i Ukal, to jest „Bog sa mnom“ i „Silni“; a izvesno je da Agur upućuje molitvu Bogu, (Priče Solomonove 30:7-9); a neki same ove reči čitaju kao molitvu: „neka Bog bude sa mnom, i nadvladaću“, to jest, nad svim svojim neprijateljima; jer ako je Bog na strani svoga naroda, ko će biti protiv njega? ili: „moći ću“ sve činiti kroz Gospodnju snagu, (Rimljanima 8:31) (Filipljanima 4:13); ali ja pre mislim da reči treba čitati, kako Jarhi primećuje, „o Itielu i Ukalu“; to jest, o Mesiji, kome ova imena odgovaraju. Itiel, ili „Bog sa mnom“, veoma je sličan izrazu koji je sam Hristos koristio u danima svoga tela, (Jovan 8:29) (16:32). Bog je bio s njim kao večnom Rečju i svojim jedinorodnim Sinom, od sve večnosti, što označava njegovo su-postojanje, bliskost sjedinjenja, jednakost prirode i različitost ličnosti; bio je s njim kao Posrednikom pre nego što je svet nastao, u savetu mira, koji je bio između njih dvojice; u savezu milosti sklopljenom s njim, u kome je sve bilo dogovoreno u pogledu spasenja njegovog naroda; bio je s njim od početka vremena pa sve do njegovog ovaploćenja; bio je s njim u stvaranju svih stvari, u njihovom održavanju; u delima proviđenja i u upravljanju crkvom; bio je s njim tokom njegovog stanja poniženja; u njegovom detinjstvu, da ga zaštiti od Irodove zlobe; bio je s njim kada je raspravljao sa učiteljima u hramu, da ga vodi; bio je s njim na njegovom krštenju, preobraženju i u drugim prilikama; bio je s njim tokom čitave njegove javne službe, od početka do njenog kraja; činio je dobro i isceljivao svakovrsne bolesti i tvorio zadivljujuća čuda, jer je Bog bio s njim, (Jovan 3:2) (Dela apostolska 10:38); i bio je s njim u njegovim stradanjima i u njegovoj smrti; a tako je s njim i u njegovom uzvišenom stanju; podigao ga je iz mrtvih, postavio ga sebi zdesna i uvek uslišava njegovo delotvorno posredovanje; i biće s njim u vaskrsavanju mrtvih i u suđenju svetu. „Ukal“, koje ima značenje sposobnog, jakog, silnog i moćnog, odgovara Hristu, koji je silni Bog, najsilniji, Svemogući; što se pokazuje po delima koja je činio pre svoga ovaploćenja, kao što su stvaranje svih stvari ni iz čega, održavanje svih stvari i razni čudesni događaji u koje je bio uključen, kao što su pometnja jezika, spaljivanje Sodoma i Gomora, vođenje sinova Izrailjevih kroz pustinju, i drugi; takođe i ono što je činio dok je bio ovde na zemlji, silna dela i čuda koja je izvršio, a naročito veliko delo iskupljenja čoveka, kao i podizanje samoga sebe iz mrtvih: štaviše, ono što sada čini i što će činiti za svoj narod pokazuje da je on Silni; stara se o svim crkvama i brine za njih; namiruje sve potrebe svoga naroda, nosi sve njihove terete, podupire ih u svim njihovim iskušenjima i izbavlja ih iz njih; jača ih za svoju službu, štiti ih od njihovih neprijatelja, čuva ih od pada, podiže njihova mrtva tela i privodi sve sinove Božje u slavu: ili, ako bi se ta reč prevela, kako je moguće, kao „pojeden“ ili „sažežen“, to važi za Hrista, koga je izjela revnost, (Psalam 69:9); i koji je protoobraz žrtve sažežene ognjem. (The New John Gill Exposition of the Entire Bible; izvor; podvlačenje naše)

I:

„Ko je izašao na nebo i opet sišao?“?
itd.] Onaj ko je bio tamo da donese poznanje Boga i božanskih stvari, pa se vratio da ga saopšti. Enoh je bio uzet na nebo pre ovoga vremena; a Ilija, kako je vrlo verovatno, posle; ali se nijedan od njih nije vratio da obavesti smrtnike šta se tamo može videti, poznati i uživati: nakon toga je apostol Pavle bio uznesen do trećeg neba i vratio se natrag; ali ono što je čuo bilo je takvo da čoveku nije dopušteno da izgovori: i zaista, od Hristovog dolaska nema potrebe ni za kakvim daljim otkrivenjem niti za bilo kakvim takvim pohodom da bi se ono zadobilo, (Rimljanima 10:6-8). I, strogo govoreći, nikada nije bilo nikoga osim njega, čija su imena Itiel i Ukal, ko je to ikada učinio: on je počivao na Očevim grudima i bio upućen u svu njegovu misao i volju; sišao je s neba na zemlju ne mesnim kretanjem, već primanjem prirode; i kada je obznanio volju svoga Oca i izvršio svoje delo, uzišao je iznad svih nebesa i primio darove za ljude; da bi njima ispunio svoje crkve i svoje služitelje, kako bi se saopštavalo i uvećavalo duhovno i božansko poznanje; i stoga, sa velikom prikladnošću i umesnošću, on ove reči primenjuje na samoga sebe, (Jovan 3:13);

„Ko je skupio vjetar u pregršti svoje?“?
nijedno puko stvorenje; nijedan čovek niti skup ljudi; nije u moći nikoga, ni ljudi ni anđela, da po svojoj volji zaustavi ili pusti vetrove; niti Satana, iako se naziva knezom vlasti vazduha, to jest đavola u vazduhu, ima takvu vlast nad njima; niko osim onoga koji ih je stvorio ne može im zapovediti da duvaju ili da miruju; naime, onaj koji ih iznosi iz svojih riznica, i njegov vlastiti sin, koga su vetar i mora slušali; …

„Kako mu je ime? I kako je ime sinu njegovu? Znaš li?“?
ako si siguran da je puki čovek onaj koji čini sve ove stvari, reci njegovo ime; ili, ako je mrtav, kaži kako se zove njegov sin ili bilo ko iz njegove porodice; tako to tumače Jarhi i drugi: ili pre, budući da se ove stvari mogu pripisati jedino Gospodu i njegovom vlastitom Sinu, kaži kako mu je ime; to jest, kakva je njegova priroda i kakva su njegova savršenstva, koja su nedokučiva i neizreciva; inače, on je poznat po svom imenu Jehova, a naročito po tome kako je njegovo ime objavljeno u Hristu i očitovano po njemu i u njegovom jevanđelju: a pošto ima sina iste prirode sa sobom, koji poseduje ista savršenstva, jednosuštnog i su-postojećeg, i u svakom pogledu jednakog njemu, a ipak od njega različitu ličnost, kaži kakva su i njegova priroda i njegova savršenstva; objasni njegovo rođenje i način na koji se ono zbiva; njegovo božansko sinovstvo i kojoj vrsti pripada; stvari koje su izvan domašaja ljudske sposobnosti i koje se ne mogu izraziti jezikom ljudi i anđela; vidi (Matej 11:27) (16:15-17). Inače, iako je njegovo ime neko vreme bilo tajna, te se nazivao samo semenom žene i Avraamovim, (Postanje 3:15) (22:18) (32:29) (Sudije 13:17,18); ipak su mu pod Starim zavetom data mnoga imena; kao Silom, Emanuilo, Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večnosti i Knez mira; Gospod pravda naša, i Čovek, Klica: a pod Novim zavetom, Isus Spasitelj, Hristos Pomazanik; Glava crkve, Sudija sveta; Reč Božja, i Car nad carevima i Gospod nad gospodarima. Ovo mesto Svetog pisma je dokaz da je Hristos večni Sin Božji; njegove jednakosti sa njegovim božanskim Ocem kao takvim, jer su njihovo ime i njihova priroda podjednako neizrecivi; njegovog su-postojanja sa Ocem kao takvim; i njegove sveprisutnosti i svemoći, izražene ovde upotrebljenim izrazima o uzlaženju… i njegove ličnosne različitosti od Oca; jer se isto pitanje posebno postavlja o njemu kao i o Ocu. Neki poslednju rečenicu prevode: „znaš li?“ (Izvor; podvlačenje naše)

Gilu se pridružuje još jedan veliki pokojni egzegeta po imenu Metju Henri:

… 2. Kao predmet njegovog izlaganja. Itiel znači Bog sa mnom, što je primena imena Emanuilo, Bog sa nama. Reč ga naziva Bog sa nama_;_ vera to prisvaja i naziva ga „Bog sa mnom, koji me je zavoleo i predao sebe za mene, i u sjedinjenje i zajednicu sa kojim sam primljen.“ Ukal znači Silni_,_ jer je na onoga koji je silan položena pomoć za nas. Mnogi dobri tumači stoga ovo primenjuju na Mesiju, jer njemu sva proroštva svedoče, pa zašto onda ne i ovo? To je ono što je Agur govorio o Itielu, naime o Itielu (to je ime na kome je naglasak) sa nama, Isaija 7:14.

Tri stvari prorok ovde ima na umu:--

I. Da ponizi samoga sebe. Pre nego što ispovedi svoju veru, on ispoveda svoju ludost i slabost i nedostatnost razuma, zbog kojih je toliko neophodno da nas vodi i da nama upravlja vera. Pre nego što progovori o Spasitelju, on govori o sebi kao o nekome kome je Spasitelj potreban i ko je bez njega ništa; moramo izaći iz sebe pre nego što uđemo u Isusa Hrista…

II. Da uzvisi Isusa Hrista, i Oca u njemu (Priče Solomonove 30:4): „Ko je izašao na nebo“ itd. 1. Neki ovo razumeju o Bogu i o njegovim delima, koja su i neuporediva i neistraživa. On izaziva sav ljudski rod da položi račun o nebesima gore, o vetrovima, vodama, zemlji: „Ko može tvrditi da je uzišao na nebo, da osmotri nebeska tela gore, a zatim sišao da nam ih opiše? Ko može tvrditi da je imao vlast nad vetrovima, da ih je držao u svojoj ruci i njima upravljao, kao što to čini Bog, ili da je povezao morske talase povojem, kao što je Bog učinio? Ko je utvrdio sve krajeve zemlje, ili može opisati čvrstinu njenih temelja ili prostranstvo njenih međa? Reci mi kako se zove taj čovek koji se može upustiti u nadmetanje sa Bogom ili biti u njegovom savetu, ili, ako je mrtav, kako se zove onaj kome je zaveštao ovu veliku tajnu.“ 2. Drugi to odnose na Hrista, na Itiela i Ukala, Sina Božjeg, jer se ovde pita za Sinovljevo ime, kao i za Očevo, i upućuje se izazov svakome da se sa njim nadmeće. Mi sada moramo uzvisivati Hrista kao onoga koji je otkriven; oni su ga tada veličali kao onoga koji je skriven, kao onoga o kome su nešto čuli, ali su o njemu imali veoma mračne i manjkave predstave. „Ušima svojim čusmo slavu njezinu.“ ali ga ne možemo opisati (Jov 28:22); svakako je Bog taj koji je sabrao vetar u pregršti svoje i svezao vode kao u haljinu; ali kako mu je ime? Ono glasi: „Ja sam onaj što jest“ (Izlazak 3:14), ime koje treba obožavati, a ne razumeti. Kako je ime njegovog Sina, kroz koga on čini sve ove stvari? Starozavetni svetitelji očekivali su da Mesija bude Sin Blagoslovenoga, i ovde se o njemu govori kao o ličnosti različitoj od Oca, ali je njegovo ime još uvek tajna. Zapazi: veliki Iskupitelj se, u slavama svoga proviđenja i svoje milosti, niti sa kim može uporediti niti do savršenstva dokučiti. (1.) Slave carstva njegove milosti su neistražive i neuporedive; jer ko je još uzišao na nebo i sišao? Ko je još savršeno upoznat sa oba sveta, i sam ima slobodnu vezu sa oba, te je stoga podoban da uspostavi vezu među njima, kao Posrednik, kao Jakovljeve lestve? On je bio na nebu u naručju Očevom (Jovan 1:1,18); odatle je sišao da uzme na sebe našu prirodu; i nikada nije bilo takvog snishođenja. U toj prirodi je ponovo uzišao (Efescima 4:9), da primi obećane slave svoga uzvišenog stanja; i ko je još to učinio? Rimljanima 10:6. (2.) Slave carstva njegovog proviđenja su isto tako neistražive i neuporedive. Onaj isti koji miri nebo i zemlju bio je Tvorac obojega i svime upravlja i raspolaže. Njegova vladavina nad tri niža elementa — vazduhom, vodom i zemljom — ovde se posebno navodi. [1.] Kretanja vazduha su pod njegovim upravljanjem. Satana se izdaje za kneza vlasti vazduha, ali čak i tamo Hristos ima svu vlast; on je zapretio vetrovima i oni su ga poslušali. [2.] Međe vode on određuje: on veže vode kao u haljinu; dovde ćeš doći, i ne dalje, Jov 38:9-11. [3.] Temelje zemlje on utvrđuje. On ju je u početku osnovao; on je i sada održava. Da se Hristos nije umešao, temelji zemlje bi potonuli pod teretom prokletstva nad zemljom, zbog čovekovog greha. Ko je i šta je taj Silni koji sve ovo čini? Mi ne možemo dokučiti Boga, niti Sina Božjeg, do savršenstva. O, dubine tog znanja! (Matthew Henry Complete Commentary on the Whole Bible; izvor)

Ono što ćemo ovde učiniti jeste da raščlanimo Priče Solomonove 30:4 kako bismo pokazali da se sve što je nadahnuti pisac izjavio o Bogu i njegovom Sinu na drugim mestima u Svetoj Bibliji primenjuje na Jahvea i Gospoda Isusa.

1. „Ko je izašao na nebo i opet sišao?“

Jahve

Isus

„A Gospod reče Mojsiju: Evo ja ću doći k tebi u gustom oblaku, da narod čuje kad ti stanem govoriti i da ti vjeruje do vijeka. Jer Mojsije bješe javio Gospodu riječi narodne. I reče Gospod Mojsiju: Idi k narodu, i osveštaj ih danas i sjutra, i neka operu haljine svoje; I neka budu gotovi za treći dan, jer će u treći dan sići Gospod na goru Sinajsku pred svijem narodom.“… „A treći dan kad bi ujutru, gromovi zagrmješe i munje zasijevaše, i posta gust oblak na gori, i zatrubi truba veoma jako da zadrhta sav narod koji bijaše u okolu. Tada Mojsije izvede narod iz okola pred Boga, i stadoše ispod gore. A gora se Sinajska sva dimljaše, jer siđe na nju Gospod u ognju; i dim se iz nje podizaše kao dim iz peći, i sva se gora tresijaše veoma. I truba sve jače trubljaše, i Mojsije govoraše, a Bog mu odgovaraše glasom. I Gospod sišavši na goru Sinajsku, na vrh gore, pozva Mojsija na vrh gore; i izađe Mojsije. A Gospod reče Mojsiju: Siđi, opomeni narod da ne prestupe međe da vide Gospoda, da ne bi izginuli od mene. I sami sveštenici, koji pristupaju ka Gospodu, neka se osveštaju, da ih ne bi pobio Gospod. A Mojsije reče Gospodu: Neće moći narod izaći na goru Sinajsku, jer si nas ti opomenuo rekavši: Načini među gori i osveštaj je. A Gospod mu reče: Idi, siđi, pa onda dođi ti i Aron s tobom; a sveštenici i narod neka ne prestupe međe da se popnu ka Gospodu, da ih ne bi pobio.“ Izlazak 19:9-11, 16-24 „A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji. I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili. Hajde da siđemo i da im pometemo jezik da ne razumiju jedan drugoga što govore. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Zato se prozva Vavilon, jer ondje pomete Gospod jezik cijele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.“ Postanje 11:5-9 „Ti si izašao na visinu, doveo si roblje, primio darove za ljude, a i za one koji se protive da ovdje nastavaš, Gospode Bože!“ Psalam 68:18

„I niko se nije popeo na nebo osim Onaj koji siđe s neba, Sin Čovječiji koji je na nebu.“ Jovan 3:13 „A pravednost koja je od vjere ovako govori: Da ne rečeš u srcu svome: Ko će se popeti na nebo? to jest, da svede Hrista; Ili: Ko će sići u bezdan? to jest, da izvede Hrista iz mrtvih.“ Rimljanima 10:6-7 „A svakome se od nas dade blagodat po mjeri dara Hristova. Zato veli: Uzišavši na visinu zaplijeni plijen i dade darove ljudima. A ono „uziđe“ šta je, osim da prvo i siđe u najdonja mjesta zemlje? Onaj koji siđe to je isti koji i uziđe više sviju nebesa da ispuni sve.“ Efescima 4:7-10