Ne kušaj Gospoda Isusa 4

Nego Ga umesto toga obožavaj! 4. deo

Stigli smo do poslednjeg dela naše rasprave.

Jahve Bog je došao!

Evo poslednjeg niza dokaza koji potvrđuje da je sam Isus Gospod Bog koga ne treba kušati, nego ga umesto toga treba obožavati i služiti mu:

„U one pak dane dođe Jovan Krstitelj i propovijedaše u pustinji Judejskoj. I govoraše: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko. Jer to je onaj za koga je rekao prorok Isaija govoreći: Glas vapijućeg u pustinji: pripremite put Gospodnji, poravnite staze njegove. A sam Jovan imaše haljinu od kamilje dlake i pojas kožni oko bedara svojih, a hrana mu bijaše bilje i divlji med. Tada izlažaše k njemu Jerusalim i sva Judeja, i sva okolina jordanska. I on ih krštavaše u Jordanu, i ispovijedahu grijehe svoje. A kad vidje mnoge fariseje i sadukeje gdje dolaze da ih krsti, reče im: Porodi aspidini, ko vam kaza da bježite od gnjeva koji ide? Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja. I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avraama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovoga podignuti djecu Avraamu. A već i sjekira kod korijena drveću stoji; svako, dakle, drvo koje ne rađa dobra roda, siječe se i u oganj baca. Ja vas krštavam vodom za pokajanje; a onaj što dolazi za mnom jači je od mene: ja nisam dostojan njemu obuće ponijeti; on će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem. Njemu je lopata u ruci pa će otrijebiti gumno svoje, i skupiće pšenicu svoju u žitnicu, a pljevu će sažeći ognjem neugasivim. Tada dođe Isus iz Galileje na Jordan Jovanu da ga ovaj krsti. A Jovan mu branjaše govoreći: Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš meni? A Isus odgovori i reče mu: Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu. Tada ga ostavi. I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vidje Duha Božijega gdje silazi kao golub i dolazi na njega. I gle, glas sa nebesa koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji.“ Matej 3:1-3, 11-17 – uporediti Luka 3:1-6, 15-17; Marko 1:1-11; Jovan 1:1-10, 14-15, 19-36; 3:22-36

Matej citira Isaiju 40 (kao i ostala jevanđelja) da bi pokazao da je Jovan Krstitelj glasnik ili izaslanik za koga je nadahnuti prorok rekao da će biti poslat pred Jahvom da pripremi njegov dolazak:

„Glas je nekoga koji viče: Pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našemu. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i što je krivo neka bude pravo, i neravna mjesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospodnja, i svako će tijelo vidjeti; jer usta Gospodnja govoriše. Glas govori: Viči. I reče: Šta da vičem? Da je svako tijelo trava i sve dobro njegovo kao cvijet poljski. Suši se trava, cvijet opada kad duh Gospodnji dune na nj; doista je narod trava. Suši se trava, cvijet opada; ali riječ Boga našega ostaje dovijeka. Izidi na visoku goru, Sione, koji javljaš dobre glase; podigni silno glas svoj, Jerusalime, koji javljaš dobre glase; podigni, ne boj se. Kaži gradovima Judinijem: Evo Boga vašega. Evo, Gospod Bog ide na jakoga, i mišica će njegova obladati njim; evo, plata je njegova kod njega i djelo njegovo pred njim. Kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u njedrima će ih nositi, a dojilice će voditi polako.“ Isaija 40:3-5, 9-11

Proroštvo jasno kaže da sam Gospod Bog dolazi da objavi svoju slavu svakom telu, kao i da spase svoj narod i da se stara o njemu kao pastir.

A ipak, kao što je pokazao sam kontekst Mateja 3, i kao što objavljuje ostatak jevanđelja, Jovan je bio poslat da pripremi dolazak Gospoda Isusa!

Ovo nalazimo izrečeno čak i u knjizi Dela apostolskih:

„Dogodi se, pak, kad bješe Apolos u Korintu, da Pavle prolažaše gornje zemlje, i dođe u Efes, i našavši neke učenike, Reče im: Jeste li primili Duha Svetoga kada ste povjerovali? A oni mu rekoše: Nismo ni čuli da ima Duh Sveti. A on im reče: U šta se, dakle, krstite? A oni rekoše: U krštenje Jovanovo. A Pavle reče: Jovan je krstio krštenjem pokajanja, govoreći narodu da vjeruju u Onoga koji dolazi za njim, to jest u Hrista Isusa. A kad to čuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa. I kad Pavle položi ruke na njih, siđe Duh Sveti na njih, i govorahu jezike i proricahu. A bijaše ljudi svega oko dvanaest.“ Dela apostolska 19:1-7

Ovo znači da Isus nije niko drugi do sam onaj Gospod Bog za koga je Isaija rekao da će doći da spase svoje stado i da se stara o njemu!

Ovo objašnjava zašto je Jovan mogao da kaže da nije dostojan da se sagne i odveže i ponese Isusove sandale, što je u to vreme bila dužnost robova, ili da Hristos krštava ljude Svetim Duhom, delom koje nadahnuto Sveto pismo pripisuje jedino Jahveu (uporediti Isaija 34:16; 44:1-3; 59:19-21; Jezekilj 26:25-27; 37:12-14; 39:29; Joil 2:27-32). Drugim rečima, razlog zbog kojeg je Isus toliko veći i moćniji od Krstitelja i može da daruje Svetog Duha svojim sledbenicima jeste taj što je on Jahve Bog ovaploćeni.

Zaključne napomene

U ovoj seriji ispitali smo Isusove reči upućene protivniku da se Gospod Bog ne sme kušati, nego da se jedino njemu treba klanjati i služiti mu, kako bismo videli da li je govorio o Ocu, ili je ukazivao na samog sebe kao Gospoda Boga, budući da je on bio Onaj koga je neprijatelj kušao.

Videli smo iz našeg ispitivanja Mateja i Luke-Dela kako su drugi često kušali Isusa, što je nešto što nisu smeli da čine. Takođe smo videli kako je Isus primao upravo ono obožavanje koje pripada jedino Bogu. Zatim smo dokumentovali kako sva četiri jevanđelja poistovećuju Isusa sa Gospodom Bogom za koga je prorok Isaija rekao da će doći da otkrije svoju slavu i da pase svoj narod pod svojom brižnom ljubavlju. Sve ovo snažno ukazuje na to da je Isus ukazivao na samog sebe kao na Gospoda Boga koga je Satana trebalo da obožava i kome je trebalo da služi, umesto da pokušava da ga kuša.

Čak i kada bi neko odbacio ovo tumačenje, naša analiza je u najmanju ruku pokazala da je Isus poistovećen sa Jahveom Bogom ovaploćenim, što znači da se ono što je Hristos rekao o Gospodu Bogu jednako odnosi i na njega samog, to jest, umesto da kušamo Gospoda Isusa, treba da ga obožavamo i da mu služimo, budući da je dostojan iste časti i slave koju Bog Otac očekuje da primi od svog stvorenja. Kao što je i sam Hristos rekao u Jovanovom jevanđelju:

„Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu, Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao.“ Jovan 5:22-23

Stoga, istinski vernici su oni koji odbijaju da kušaju Gospoda Isusa, nego biraju da ga obožavaju i da mu služe kao božanskom, jedinstvenom Sinu Božjem i suverenom Gospodu celokupnog stvorenja, na slavu Boga Oca:

„Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ Filipljanima 2:9-11

Ukoliko nije drugačije naznačeno, svi navodi iz Svetog pisma uzeti su iz Ovlašćene verzije kralja Džejmsa (AV) Svete Biblije.

Dodatak

Svedočanstvo crkvenih otaca i biblijskih tumača

Evo nekoliko navoda raznih crkvenih otaca, teologa i komentatora koji su takođe razumeli da je Isus poistovećivao samog sebe sa Gospodom Bogom koga ne treba kušati, nego koga umesto toga treba obožavati i kome treba služiti. Ovi citati pomažu da se pokaže da naša egzegeza nije nešto novo, nego da su je delili i drugi u prošlosti, ljudi čija su učenost i poznavanje Svetog pisma neupitni. Oni su čak koristili i neke od istih argumenata koje smo i mi upotrebili da bi potvrdili svoj stav, npr. da je Isus primao božansko obožavanje, što jasno pokazuje da je on sam onaj isti Gospod Bog koga jedinog treba obožavati i kome jedinom treba služiti.

Hilarije: Obarajući tako đavolje pokušaje, On objavljuje da je i Bog i Gospod…

Jeronim: Kada đavo kaže Spasitelju: „Ako padneš i pokloniš mi se“, odgovoreno mu je suprotnom izjavom, da mu više priliči da obožava Isusa kao svog Gospoda i Boga. (Sv. Toma Akvinski, Catena Aurea (Zlatni lanac): Jevanđelje po Mateju, preveo Džon Henri Parker, sv. I, J.G.F. i J. Rivington, London, 1842; posvetu preveo Džozef Keni, O.P.; podebljani naglasak naš)

ne kušajte Gospoda Boga svog, čime prećutno pokazuje da je onaj naveo Sveto pismo u sasvim pogrešnu svrhu, budući da ono nikada ne može protivrečiti samo sebi; a takođe i da je kušanje Boga to kada neko zanemari uobičajena sredstva sigurnosti i očekuje da će ga Bog, budući da može, i sačuvati bez upotrebe takvih sredstava. Jevrejska reč תנסו „kušati“, kako primećuje Menaše ben Izrael, uvek se uzima u lošem smislu i treba je razumeti kao odnošenje na one koji bi hteli da iskušaju Božju silu, dobrotu ili volju. A pošto ne priliči da to čini bilo koji čovek, tako ne priliči ni njemu samom; a možda i ovim nagoveštava da je i sam bio Bog; i stoga, kao što nije bilo ispravno da on kuša Boga Oca čineći takav korak na koji ga je Satana navodio, niti bi to bilo ispravno kod bilo koga drugog, tako je bilo bezakono od đavola da kuša njega koji je Bog nad svima, blagosloven doveka. (Tumačenje cele Biblije Džona Gila, Matej 4:7; podebljani i podvučeni naglasak naš)

Ne kušaj Gospoda Boga svog: u tekstu u Ponovljenim zakonima reči glase: „ne kušajte Gospoda Boga svog“. Drugo lice množine ovde je promenjeno u drugo lice jednine, kako bi se reči prilagodile Satani, kome se Hristos pojedinačno obraća i kome odgovara, a koji je bio pod istim opštim zakonom kao i druga razumna stvorenja; i Jehova se može nazvati Gospodom njegovim Bogom, jer je njegov tvorac i vladar, kojim je održavan u svom postojanju i kome je podložan, hteo on to ili ne; premda mu nije Bog saveza. A čak i ako se pod Gospodom Bogom misli na našeg Gospoda Isusa Hrista, KAKO NEKI MISLE, on je Bog nad svima; nad svim poglavarstvima i vlastima, dobrim i zlim, kojim je sve stvoreno i u kome sve opstoji; i čija su se sila i vlast nad Satanom i njegovim anđelima obilno pokazali u izgonjenju zlih duhova iz ljudi, u slanju istih kuda mu je bila volja, u plenjenju sila tame i u uništenju onoga koji je imao vlast nad smrću, to jest đavola; a bila bi to velika drskost i zloća u stvorenju da kuša Gospoda svog Boga, na bilo koji način ili u bilo kom obliku; vidi Gila o Mateju 4:7 (Isto, Luka 4:12; podebljani, verzalni i podvučeni naglasak naš)

[2.] Argumentom uzetim iz Svetog pisma. Zapazi: da bismo ojačali svoju odlučnost protiv greha, dobro je videti koliko mnogo razloga postoji za takvu odlučnost. Argument je veoma prikladan i tačno odgovara svrsi, uzet iz Ponovljenih zakona 6:13 i 10:20. Gospodu Bogu svom klanjaj se i njemu jedinom služi. Hristos ne raspravlja o tome da li je on bio anđeo svetlosti, kako se predstavljao, ili nije; nego, čak i da jeste, ipak mu se ne sme klanjati, jer je to čast koja pripada jedino Bogu. Zapazi: dobro je da naši odgovori na kušanje budu što potpuniji i što sažetiji, tako da ne ostavljaju mesta prigovorima. Naš Spasitelj se u ovom slučaju poziva na temeljni zakon, koji je neoboriv i opšte obavezujući. Zapazi: religiozno obožavanje pripada jedino Bogu i ne sme se davati nijednom stvorenju; ono je cvet krune koji se ne može otuđiti, grana Božje slave koju on neće dati drugome, i koju ne bi dao ni sopstvenom Sinu, obavezujući sve ljude da poštuju Sina kao što poštuju Oca, da on nije bio Bog, jednak njemu i jedno s njim. Hristos navodi ovaj zakon o religioznom obožavanju, i navodi ga primenjujući ga na sebe: prvo, da pokaže da je u svom stanju poniženja i sam bio stavljen pod ovaj zakon: premda mu se, kao Bogu, obožavanje ukazivalo, ipak je, kao čovek, obožavao Boga, i javno i privatno. On nas ne obavezuje ni na šta više od onoga na šta je najpre sam sebe izvoleo obavezati. Tako mu je priličilo da ispuni svaku pravdu. Drugo, da pokaže da je zakon religioznog obožavanja večno obavezujući: premda je ukinuo i izmenio mnoge ustanove bogosluženja, ipak je došao da ovaj temeljni zakon prirode — da se jedino Bogu treba klanjati — potvrdi, učvrsti i nametne nama. (Potpuni komentar Biblije Metjua Henrija, Matej 4:10: http://www.studylight.org/commentaries/mhm/view.cgi?bk=39&ch=4; podebljani i podvučeni naglasak naš)

Luka 4:12 donosi Hristov odgovor tačno kao i kod Mateja. Priroda ovog odgovora verovatno objašnjava zamenu redosleda drugog i trećeg kušanja kod Luke. Jevanđelist je smatrao prikladnim da ovo bude poslednja reč, tumačeći je kao zabranu kušanja Isusa Gospoda. Lukina verzija kušanja odlikuje se svuda pažljivim ograničavanjem đavolove moći (vide Luka 4:1; Luka 4:6). Zamena poslednja dva kušanja proizlazi iz istog uzroka. Stara Šlajermaherova zamisao da je put za Jerusalim vodio preko planina je bezvredna. Treba primetiti da Matejeve vezne rečce ( τότε, πάλιν) više podrazumevaju sled nego Lukine ( καὶ, δὲ). O opštem značenju kušanja vide kod Mateja. (Grčki Novi zavet Ekspozitora: http://www.studylight.org/commentaries/egt/view.cgi?bk=41&ch=4; podebljani i podvučeni naglasak naš)

Zapazi, 2. Oružje kojim on odbija i uzvraća ognjenu strelu Satanine kušnje, a to je štit Svetog pisma: Pisano je, Gospodu Bogu svom klanjaj se.

Odatle nauči: da je Bog jedini predmet religioznog obožavanja; to tako naročito pripada Tvorcu da je davati to bilo kom stvorenju grubo idolopoklonstvo i protivno Svetom pismu. Nijedno stvorenje ne sme odavati božansko poklonjenje ikome osim svom Tvorcu; otuda se vidi da Hristos nije stvorenje, budući da mu se ukazuje božansko obožavanje. (Tumačne beleške s praktičnim zapažanjima o Novom zavetu Vilijama Berkita, Matej 4:10; podebljani i podvučeni naglasak naš)