Naučnikov biblijski sažetak o božanstvu Hrista

Biblijski sažetak konzervativnog hrišćanskog naučnika

O božanstvu Hrista

U jednom drugom članku (*) citirali smo maestralnu odbranu istorijske verodostojnosti Jovanovog jevanđelja, koju je izneo poznati hrišćanski naučnik i pastor Džon MekArtur, a koja je preuzeta iz njegovog komentara na to isto jevanđelje.

U svom odeljku o Jovanu 5:17-24 MekArtur izvanredno sažima izričito biblijsko svedočanstvo o božanstvu Hrista, dokazujući van svake razumne sumnje da Jovanovo jevanđelje nije jedino u kojem Isus iznosi božanske tvrdnje. S obzirom na to, odlučili smo da taj odeljak citiramo opširno.

„Ironično, u svim raspravama o njemu, Isusovo sopstveno svedočanstvo o sebi retko se razmatra razumno. Da li je On, kao što je istorijsko hrišćanstvo oduvek tvrdilo, tvrdio da je Bog ovaploćen u ljudskom telu? Ili su, kao što skeptici tvrde, Njegovi sledbenici kasnije izmislili te tvrdnje i pripisali ih Njemu? Sva ta nevernička pseudonauka zanemaruje biblijski izveštaj o Njegovom životu i službi, koji ne ostavlja nijednu opravdanu sumnju u pogledu toga za koga je Isus objavio da jeste i ko je zaista bio.

„Isus je često govorio o svom jedinstvenom, onostranom poreklu, o tome da je postojao na nebu pre nego što je došao u ovaj svet. Neprijateljski raspoloženim Jevrejima izjavio je: „Vi ste odozdo, ja sam odozgo; vi ste od ovoga svijeta, ja nisam od ovoga svijeta.“ (8:23). „A šta ako“ upitao je, „vidite Sina Čovječijega da odlazi gore gdje je prije bio?“ (6:62). U svojoj prvosvešteničkoj molitvi Isus je govorio o slavi koju je imao kod Oca pre nego što je svet postojao (17:5). U Jovanu 16:28 rekao je svojim učenicima: „Iziđoh od Oca, i došao sam na svijet; opet ostavljam svijet, i idem Ocu.“

„Isus je preuzeo prerogative božanstva. Tvrdio je da ima vlast nad večnom sudbinom ljudi (8:24; upor. Luka 12:8-9; Jovan 5:22, 27-29), da ima vlast nad božanski ustanovljenom ustanovom subote (Matej 12:8; Marko 2:28; Luka 6:5), da ima moć da usliši molitvu (Jovan 14:13-14; upor. Dela apostolska 7:59; 9:10-17) i da ima pravo da prima obožavanje, veru i poslušnost koji pripadaju jedino Bogu (Matej 21:16; Jovan 14:1; upor. Jovan 5:23). Takođe je preuzeo pravo da oprašta grehe (Marko 2:5-11) – nešto što, kao što su Njegovi zapanjeni protivnici ispravno razumeli, jedino Bog može da čini (st. 7).

„Isus je takođe Božje anđele (Postanje 28:12; Luka 12:8-9; 15:10; Jovan 1:51) nazvao svojim anđelima (Matej 13:41; 24:30-31); Božje izabranike (Luka 18:7; Rimljanima 8:33) svojim izabranicima (Matej 24:30-31); a Božje carstvo (Matej 12:28; 19:24; 21:31; Marko 1:15; Luka 4:43; Jovan 3:3) svojim carstvom (Matej 13:41; 16:28; upor. Luka 1:33; 2. Timoteju 4:1)…

„Gospodnji omiljeni opis samoga sebe bio je 'Sin Čovečji' (upor. Matej 8:20; Marko 2:28; Luka 6:22; Jovan 9:35-37, itd.). Iako se čini da ta titula naglašava Njegovu ljudsku prirodu, ona govori i o Njegovom božanstvu. Isusova upotreba tog izraza potiče iz Danila 7:13-14, gde je Sin Čovečji ravnopravan sa Bogom Ocem, Starim danima.

„Jevreji su sebe kolektivno smatrali sinovima Božjim po stvaranju. Isus je, međutim, tvrdio da je Božji Sin po prirodi. „Sve je meni predao Otac moj,“ potvrdio je Isus, „i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ (Matej 11:27). U Jovanu 5:25-26 rekao je: „Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijega, i čuvši ga oživjeće. Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi;“ Pošto je primio vest da je Lazar bolestan, Isus je rekao učenicima: „Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božiju, da se Sin Božiji proslavi kroz nju.“ (11:4). Kada su Ga na suđenju upitali: „Ti li si, dakle, Sin Božiji?“ Isus je odgovorio: „Vi kažete da sam ja.“ (Luka 22:70; upor. Marko 14:61-62). Umesto da odbaci tu titulu, Gospod ju je prihvatio bez izvinjavanja i bez stida (Matej 4:3, 6; 8:29; Marko 3:11-12; Luka 4:41; Jovan 1:49-50; 11:27).

„Neprijateljski raspoložene jevrejske vlasti jasno su razumele da je Isusova upotreba titule Sin Božji predstavljala tvrdnju o božanstvu. Inače Ga ne bi optužile za bogohuljenje (upor. 10:36). Zapravo, upravo je Isusova tvrdnja da je Sin Božji navela Jevreje da zahtevaju Njegovu smrt: „Odgovoriše mu Judejci: Mi imamo zakon i po zakonu našemu mora da umre, jer načini sebe Sinom Božijim.“ (19:7). Čak i dok je bio na krstu, neki su Mu se rugali podsmevajući se: „Uzdao se u Boga, neka ga izbavi sad, ako mu je po volji; jer govoraše: Ja sam Sin Božiji.“ (Matej 27:43).

„Isus je dodatno razgnevio neverne Jevreje time što je za sebe uzeo savezno ime Boga, 'Ja jesam' (Jahve). To ime bilo je toliko sveto Jevrejima da su odbijali čak i da ga izgovore, da ga ne bi uzeli uzalud i navukli na sebe sud (upor. Izlazak 20:7). U Jovanu 8:24 Isus je upozorio da će oni koji odbijaju da veruju da je On Jahve večno propasti: „Zato vam i rekoh da ćete pomrijeti u grijesima svojim; jer ako ne povjerujete da Ja jesam, pomrijećete u grijesima svojim.“ (Reči 'He' nema u izvornom grčkom tekstu.) Kasnije u tom poglavlju „A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: prije nego Avraam nastade, Ja jesam.“ (st. 58). Za razliku od mnogih savremenih poricatelja Njegovog božanstva, Jevreji su tačno znali šta On tvrdi, kao što jasno pokazuje njihov potonji pokušaj da Ga kamenuju zbog bogohuljenja (st. 59). U Jovanu 13:19 Isus je rekao svojim učenicima da će, kada se ostvari ono što je prorekao, poverovati da je On Jahve. Čak su i Njegovi neprijatelji, koji su došli da Ga uhapse u Getsimaniji, bili savladani Njegovom božanskom silom i pali su na zemlju kada je Isus rekao: „Ja sam.“ (18:5-8).

„Sve navedene linije dokaza stiču se u jednoj neizbežnoj tački: Isus Hristos je tvrdio da je apsolutno jednak Bogu. Zato je i mogao da kaže: „Ja i Otac jedno smo.“ (10:30); „I ko vidi mene, vidi Onoga koji me je poslao.“ (12:45); i „Ko je vidio mene, vidio je Oca“ (14:9). Oni koji bi poricali da je Isus tvrdio da je Bog moraju poricati istorijsku tačnost i istinitost jevanđeoskih zapisa i time sebe postaviti za izvore istine više od njih. Oni tvrde da znaju više o tome šta je bilo istina pre dve hiljade godina nego nadahnuti očevici. Takav skepticizam je, međutim, neopravdan, jer je Novi zavet daleko najbolje posvedočen dokument antičkog sveta (upor. F. F. Bruce, The New Testament Documents: Are They Reliable? (Downers Grove, Ill.: InterVarsity, 1973)). Skeptici takođe teško objašnjavaju zašto bi Isusovi monoteistički jevrejski sledbenici tako rano u istoriji crkve prihvatili Njegovo božanstvo ako ne zbog Njegovih sopstvenih tvrdnji. Vilijam Lejn Krejg primećuje:

U ROKU OD DVADESET GODINA od raspeća postojala je potpuno razvijena hristologija koja je Isusa objavljivala kao ovaploćenog Boga. Kako se objašnjava to da monoteistički Jevreji obožavaju jednog od svojih sunarodnika kao ovaploćenog Boga, ako ne na osnovu tvrdnji samog Isusa? … Ako Isus nikada nije iznosio takve tvrdnje, onda verovanje najranijih hrišćana u tom pogledu postaje neobjašnjivo. (Apologetics: An Introduction [Chicago: Moody, 1984], 160)

„Ovaj odeljak, koji potvrđuje božanstvo našeg Gospoda, proizlazi neposredno iz sukoba koji je nastao kada je Isus u subotu iscelio hromog čoveka (st. 1-16). Gospod nije prekršio starozavetne propise o suboti, nego rabinske dodatke tim propisima. Ipak, nije se branio ukazujući na razliku između Božjeg zakona i suvišne ljudske tradicije. Umesto toga, odgovorio je na daleko radikalniji način – ustvrdio je da je jednak Bogu i da stoga ima pravo da subotom čini šta god hoće. Rezultat je jedan od najdubljih hristoloških govora u celom Svetom pismu. U stihovima 17-24 Isus iznosi pet nedvosmislenih tvrdnji o punoj jednakosti s Bogom: jednak je Ocu u svojoj ličnosti, u svojim delima, u svojoj suverenoj moći, u svom sudu i u časti koja Mu pripada.” (The MacArthur New Testament Commentary: John 1-11 [Moody Publishers, Chicago, IL 2006], str. 182-185; podebljanje i velika slova naši)

Ne bismo mogli bolje da kažemo!

Isus Hristos je Jahve na slavu Boga Oca!