Neverovatna i apsurdna učenja Muhameda, 1. deo

Kako islam nastavlja da dobija na značaju širom sveta, mnogi hrišćani suočavaju se s pitanjem da li je Muhamed istinski prorok od Boga i, ako jeste, kako se meri sa istinskim prorocima koji su došli pre njega.

Ortodoksne islamske zajednice slede dva izvora: Kuran, muslimansko Sveto pismo, i Sunu, predanja „proroka“ Arabije.

Svim muslimanima koji traže zadovoljstvo svoga „gospoda“ nalaže se da u svemu oponašaju svoga „proroka“, tj. kako se molio, šta je jeo, kako se doterivao i održavao higijenu itd. Da bi verni musliman to činio, mora slediti predanja pripisana njihovom proroku koja se nazivaju hadis. Postoji nekoliko stepena hadisa, od slabih preko pouzdanih do verodostojnih (bez sumnje u njihovu autentičnost).

U svetlu toga, osvrnućemo se na hadisku literaturu kako bismo videli neke od stvari koje je Muhamed navodno govorio i činio. Razlog za citiranje hadisa jeste da se pokaže da ono što se pripisuje Muhamedu poništava ideju da je on istinski prorok, budući da nijedan istinski Božji prorok ne bi govorio niti činio ono što se za Muhameda navodi da je govorio i činio.

U našem ispitivanju citiraćemo pretežno (ali ne isključivo) najverodostojnija dostupna predanja, naime dela imama al-Buharija, nazvana Sahih al-Buhari. Al-Buharijeva zbirka hadisa smatra se toliko autentičnom da je salafijski muslimanski učenjak, dr Muhamed Muhsin Kan, mogao da napiše:

„Autentičnost al-Buharijevog dela takva je da su verski učeni islamski autoriteti o njemu rekli: ’Najautentičnija knjiga posle Alahove Knjige (tj. Kurana) jeste Sahi Buhari... Mnogi verski učenjaci islama pokušali su da nađu manu velikoj, izuzetnoj zbirci Sahi al-Buhari, ali nisu uspeli. Iz tog razloga jednoglasno su se složili da je najautentičnija knjiga posle Alahove Knjige Sahi al-Buhari.“ (Translation of the Meanings of Sahih al-Bukhari, Arabic-English, preveo dr Muhamed Muhsin Kan, bivši direktor Univerzitetske bolnice, Islamski univerzitet, Al-Madina Al-Munawwara (Kraljevina Saudijska Arabija), [Dar-us-Salam Publishers & Distributors, Rijad – Saudijska Arabija, jul 1997], tom 1, str. 18-19)

Koristićemo devetotomni prevod Sahih al-Buharija dr Kana, osim ako nije drugačije naznačeno.

ZNAK PROROŠTVA

Prema Kuranu, Muhamed nije učinio nijedno čudo koje bi potvrdilo njegovo proroštvo (Kuran 6:37; 17:59; 28:48; 29:50-51). Ta neprijatna činjenica navela je muslimanske teologe da očajnički traže bilo kakav znak koji bi posvedočio Muhamedove proročke tvrdnje. Jedan takav dokaz jeste takozvani „Pečat proroštva“, na koji se aludira u Kuranu:

„Muhammed nije roditelj nijednom od vaših ljudi, nego je Allahov poslanik i pečat - poslednji verovesnik, a Allah sve dobro zna.“ S. 33:40

Postavlja se pitanje šta je bio Pečat proroka. Da li je to bio duhovni ili telesni znak? Da li za njega postoji biblijski presedan i potvrda? Na naše zaprepašćenje, pečat je bio dlakav mladež između Muhamedovih lopatica!

„Prenosi As-Saib ibn Jazid … Stajao sam iza njega (tj. Muhameda) i video pečat proroštva između njegovih lopatica, i bio je poput ’Zir al-Hidžle’ (što znači dugme malog šatora, mada neki kažu ’jaje jarebice’).“ Tom 1, br. 189 – vidi i tom 4, br. 741

Poglavlje 28: ČINJENICA KOJA SE ODNOSI NA PEČAT NJEGOVOG PROROŠTVA, NJEGOVU KARAKTERISTIČNU ODLIKU I NJEGOV POLOŽAJ NA NJEGOVOM TELU

„Džabir b. Samura je preneo: Video sam pečat na njegovim leđima kao da je golubije jaje.“ (Sahih Muslim, knjiga 030, broj 5790)

„Abdulah b. Sardžis je preneo: Video sam Alahovog poslanika i jeo s njim hleb i meso, ili je rekao tarid (hleb natopljen čorbom). Rekoh mu: Da li je Alahov poslanik tražio oproštaj za tebe? On reče: Da, i za tebe, a zatim je proučio ovaj stih: „Traži oprost za svoje grehe i za vernike i vernice!“ (xlvii 19). Potom sam pošao za njim i video Pečat proroštva između njegovih lopatica, sa leve strane, sa mrljama na njemu poput dlakavih mladeža.“ (Sahih Muslim, knjiga 030, broj 5793)

Dictionary of Islam T. P. Hjuza navodi:

PEČAT PROROŠTVA. Khatimu 'n-Nubuwah. Mladež neuobičajene veličine na Prorokovim leđima, za koji se kaže da je bio božanski pečat koji je, prema predskazanjima Svetog pisma, obeležio Muhameda kao „Pečat proroka“, Khatimu'n Nabiyin.

Prema jednom predanju, zabeleženom u Mishkatu 'l-Masabih, knjiga iii, pogl. 7, bio je veličine dugmeta svadbenog baldahina. Drugi kažu da je bio veličine golubijeg jajeta, ili čak veličine stisnute pesnice.

Šeik 'Abdu 'l-Hakk kaže da je „to bio komad mesa, veoma sjajnog izgleda, i prema nekim predanjima u njemu je iznutra bilo tajno upisano: ’Bog je jedan i nema saučesnika.

Abu Ramsa’, čija je porodica bila vešta u hirurgiji, ponudio se da ga ukloni, ali je Muhamed odbio, rekavši: „Njegov lekar je Onaj koji ga je i postavio tu gde jeste.“

Prema drugom predanju, Muhamed je rekao Abu Ramsi: „Priđi ovamo i dodirni mi leđa“; što je ovaj i učinio, prevlačeći prste preko proročkog pečata i, gle! na tom mestu beše skup dlaka. (Vidi Muir, novo izd., str. 542.)

'Abdu 'l-Hakk takođe kaže da je nestao s Prorokovih leđa nedugo pre njegove smrti.

Nije jasno u kojoj je meri Muhamed podsticao verovanje u ovaj natprirodni znak svoje proročke misije, ali iz njegovog odgovora Abu Ramsi ne bi se reklo da je njegovom postojanju zaista pripisivao neku posebnu moć. (Str. 567)

Ovo se može tumačiti na jedan od dva načina: 1) da je Muhamed ovaj mladež shvatao kao telesni pečat autoriteta, tj. da je bio Alahov poslanik, ili 2) da je mladež bio nešto stavljeno na njegovo telo kao ništa više od znaka deformiteta, tj. kao beleg s rođenja.

Bez obzira na to kako je Muhamed razumeo značaj ovog znaka, ostaje činjenica da su ga muslimani uzeli kao dokaz da je Muhamed Alahov prorok. Međutim, ideja da mladež dokazuje proroštvo pogrešna je i ne nalazi nikakvu biblijsku potvrdu, nasuprot onome što muslimani možda veruju.

Drugi znak proroštva, prema muslimanima, bio je način na koji je Muhamed primao objave. Prema predanjima, Muhamed

ponašao se kao pijanac (Ibn Hišam, Al-Sirah al-Nabawiya, poglavlje o tome kako mu je dolazila objava).
drhtao je, penio na usta i hrkao ili stenjao poput kamile ili novorođenog teleta.

„Prenosi Safvan ibn Ja’la ibn Umajja od svoga oca, koji je rekao: ’Neki čovek je došao Proroku dok je ovaj bio u Džirani. Čovek je nosio ogrtač na kome su bili tragovi haluka ili sufre (vrsta mirisa). Čovek upita (Proroka): „Šta mi naređuješ da učinim u svojoj umri?“ Tada je Alah božanski nadahnuo Proroka i on beše zaklonjen komadom platna. Poželeo sam da vidim Proroka dok prima božansko nadahnuće. Omer mi reče: „Dođi! Da li bi voleo da pogledaš Proroka dok ga Alah nadahnjuje?“ Odgovorio sam potvrdno. Omer je podigao jedan ugao platna i ja sam pogledao Proroka koji je hrkao. (Podprenosilac je mislio da je rekao: hrkanje je bilo kao u kamile). Kada je to stanje prošlo, Prorok upita: „Gde je onaj koji je pitao o umri? Skini svoj ogrtač, speri tragove haluka sa svoga tela i očisti sufru (žutu boju) i obavi u svojoj umri ono što obavljaš na svom hadžu (tj. tavaf oko Kabe i saj između Safe i Merve).“’“ Tom 3, knj. 27, broj 17

U sahih zbirci Muslima nalazi se izveštaj Hamama b. Jahje, od ’Ata’a, od Ja’le b. Umajje, za koga se navodi da je rekao:

„’Omer mi reče: „Da li bi voleo da pogledaš Božjeg poslanika dok mu dolazi objava?“ Podigao je ivicu njegove odore s njegovog lica dok je primao objavu u al-Džirani, a on beše sav zajapuren. I stenjao je poput novorođenog teleta.’“ (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), preveo profesor Trevor Le Gassick, recenzirao dr Ahmed Fareed [Garnet Publishing Limited, UK, prvo izdanje u mekom povezu: 2000], tom I, str. 307; kurziv naš)

Vidi i Musnad Ahmad, tom 1, br. 34, 464 i tom VI, 163.

brzo je pomerao usne pokušavajući da izgovori i zapamti „objavu“.

„Prenosi Sa’id ibn Džubejr: Ibn Abas, u objašnjenju Alahove izjave: „Ne izgovaraj Kur'an jezikom svojim da bi ga što pre zapamtio,“ (75.16). Sa’id: ’Alahov poslanik je podnosio objavu s velikom mukom i pomerao je usne (brzo) uz nadahnuće.’ Ibn Abas je pomerao svoje usne govoreći: ’Pomeram usne pred tobom onako kako ih je Alahov poslanik pomerao.’ Sa’id je pomerao usne govoreći: ’Pomeram usne kao što sam video da ih Ibn Abas pomera.’ Ibn Abas je dodao: ’Tako je Alah objavio: „Ne izgovaraj Kur'an jezikom svojim da bi ga što pre zapamtio, Mi smo dužni da ga sakupimo da bi ga ti čitao.“ (75.16-17), što znači da će Alah učiniti da on (Prorok) napamet zapamti deo Kurana koji je tada objavljen i da ga izgovara. Alahova izjava: „A kada ga čitamo, ti prati čitanje njegovo,“ (75.18) znači „slušaj ga i ćuti“. „a posle, Mi smo dužni da ga objasnimo.“ (75.19) znači „Zatim je (na Alahu) da učini da ga izgovaraš (a njegovo značenje će samo po sebi postati jasno kroz tvoj jezik)“. Nakon toga, Alahov poslanik je slušao Gavrila kad god bi došao, a posle njegovog odlaska izgovarao bi to onako kako je Gavrilo izgovorio.’“ Tom 1, knj. 1, br. 4

oko njegovog lica moglo se čuti zujanje pčela.

„Imam Ahmed je naveo da mu je ’Abd al-Razak preneo, citirajući Junusa b. Salima, koji je rekao da mu je Junus b. Jazid diktirao, od Ibn Šihaba, od ’Urve b. ’Abd al-Rahmana b. ’Abd al-Karta, koji je rekao: ’Čuo sam Omera b. al-Hataba kako kaže: „Kada bi objava silazila Božjem poslaniku, čula bi se poput zujanja pčele blizu njegovog lica.“’“ (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad, tom I, str. 306)

znoj veličine bisera slivao mu se sa čela, čak i kada je napolju bilo hladno.
čuo je zvonjavu zvona koja mu je izazivala jak bol.

„Prenosi Aiša (majka vernika): Al-Haris ibn Hišam upita Alahovog poslanika: ’Alahov poslaniče! Kako ti se objavljuje božansko nadahnuće?’ Alahov poslanik odgovori: ’Ponekad ono (dolazi) poput zvonjave zvona, i taj oblik nadahnuća najteži je od svih, a to stanje prolazi nakon što shvatim ono što je nadahnuto. Ponekad anđeo dođe u obličju čoveka i govori mi, a ja shvatam ono što kaže.’ Aiša je dodala: Zaista sam videla Proroka kako prima božansko nadahnuće veoma hladnog dana i primetila znoj kako mu kaplje sa čela (kada je nadahnuće prošlo).“ Tom 1, knj. 1, br. 2

„… Tada ga je obuzelo ono stanje koje ga je obično obuzimalo (kada bi primao božansko nadahnuće). Znojio se toliko da su mu kapi znoja padale poput bisera, iako je bio (hladan) zimski dan. Kada je to stanje Alahovog poslanika prošlo, on se osmehnu, a prve reči koje izgovori behu: ’Aiša! Zahvali Alahu, jer je Alah objavio tvoju nevinost.’ Majka mi reče da odem Alahovom poslaniku. Odgovorih: ’Alaha mi, neću mu otići i neću zahvaliti nikome do Alahu.’ Tada Alah objavi: „Među vama je bilo onih koji su iznosili potvoru.“ (24.11). Tom 3, knj. 48, br. 829 – vidi i tom 4, br. 438

patio je od glavobolja i padao u nesvest.

Abu Nu’ajm je preneo, iz predanja Kutejbe, da mu je ’Ali b. Gurab preneo, od al-Ahvasa b. Hakima, od Abu ’Avane, od Sa’ida b. al-Musajiba, od Abu Hurejre, koji je rekao: „Kada bi objava silazila Božjem poslaniku, dobijao bi glavobolju i pokrivao bi glavu biljkom kane.“ (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad, tom I, str. 308; kurziv naš)

Abu Hurejra je preneo: „Kada bi objava od Alaha došla Proroku, bilo je kao da je pao u nesvest.“ (Abu Nu'ajm). (As-Sujuti, Tahdhib al-khasa'is al-nabawiyyah al-kubra („Zadivljujuće odlike Proroka“) [Iz Publication, Istanbul 2003], str. 300)

pocrveneo bi i teško disao

„Prenosi Safvan ibn Ja’la ibn Umajja: Ja’la je govorio: ’Voleo bih da mogu da vidim Alahovog poslanika u trenutku kada prima božansko nadahnuće.’ Kada je Prorok bio u Al-Džirani, zaklonjen odećom obešenom nad njim, a neki od njegovih drugova behu s njim, dođe čovek namirisan mirisom i reče: ’Alahov poslaniče! Kakvo je tvoje mišljenje o čoveku koji stupa u ihram i oblači ogrtač pošto je namirisao telo mirisom?’ Prorok je neko vreme čekao, a onda na njega siđe božansko nadahnuće. Omer dade znak Ja’li, govoreći mu da priđe. Ja’la dođe i gurnu glavu (ispod zastora koji je zaklanjao Proroka) i gle! Prorokovo lice beše crveno i on je neko vreme teško disao, a zatim mu je laknulo. Nato reče: ’Gde je onaj koji me je maločas pitao o umri?’ Čoveka potražiše i dovedoše pred Proroka, koji mu reče: ’Što se tiče mirisa kojim si namirisao telo, moraš ga oprati tri puta, a što se tiče tvog ogrtača, moraš ga skinuti; a zatim u svojoj umri obavi sve ono što obavljaš na hadžu.’“ Tom 6, knj. 61, br. 508

Nalazimo da, nasuprot muslimanskom osećanju, ova dva znaka ne uspevaju da potvrde Muhamedovo proroštvo, i to iz veoma dobrih razloga. Prvo, nijedan biblijski prorok nikada nije doživljavao takva stanja tokom objave. Zapravo, takva stanja nalazimo kod spiritista, medijuma, gatara i onih koji se bave okultnim. Jedna takva osoba bio je paganin Sokrat, koji je tvrdio da je njegovu filozofiju nadahnjivao njegov dajmon (demon), koji je takođe bio uzrok Sokratovih napada. Upravo je u tom stanju Sokrat primao ideje za filozofsku raspravu koju će na kraju izneti — ili je bar tako tvrdio.

I sam Muhamed je isprva verovao da ga je opseo džin (demonski duh):

„Prenosi Aiša: Početak božanskog nadahnuća Alahovom poslaniku bio je u obliku dobrih, ispravnih (istinitih) snova u snu. Nikada nije usnio san a da se nije obistinio poput jasne dnevne svetlosti. Odlazio je u osamu (u pećinu) Hira, gde je neprekidno mnogo (dana) noći obožavao (samo Alaha). Sa sobom je nosio hranu za taj (boravak), a zatim se vraćao (svojoj ženi) Hatidži da uzme hranu i tako ponovo za novo razdoblje boravka, sve dok mu iznenada, dok je bio u pećini Hira, nije sišla Istina. Anđeo mu je došao u nju i zatražio od njega da čita. Prorok odgovori: ’Ne znam da čitam.’ (Prorok je dodao): ’Anđeo me je (silom) uhvatio i pritisnuo tako snažno da više nisam mogao da izdržim. Zatim me je pustio i ponovo zatražio da čitam, a ja odgovorih: „Ne znam da čitam“, nakon čega me je ponovo uhvatio i pritisnuo po drugi put dok više nisam mogao da izdržim. Zatim me je pustio i opet zatražio da čitam, ali ja ponovo odgovorih: „Ne znam da čitam (ili: šta da čitam?).“ Nato me je uhvatio po treći put i pritisnuo me, a onda me pustio i rekao: „Čitaj sa imenom tvoga Gospodara Koji stvara, stvara čoveka od zakvačka. Čitaj, plemenit je tvoj Gospodar,“ sve do „onome što ne zna.“ (96.1-5)’

„Zatim se Alahov poslanik vratio s nadahnućem, dok su mu se mišići vrata trzali OD UŽASA, sve dok nije ušao kod Hatidže i rekao: ’Pokrijte me! Pokrijte me!’ Pokrivali su ga dok mu strah nije prošao, a onda je rekao: ’O Hatidža, šta je sa mnom?’ Zatim joj je ispričao sve što se dogodilo i rekao: ’Bojim se da mi se nešto ne dogodi.’ … Ali nakon nekoliko dana Varaka je umro i božansko nadahnuće je takođe zastalo na neko vreme, a Prorok je postao toliko tužan da je, kako smo čuli, NEKOLIKO PUTA NAMERAVAO DA SE BACI SA VRHOVA VISOKIH PLANINA, i svaki put kada bi se popeo na vrh planine da bi se bacio dole, Gavrilo bi mu se pojavio i rekao: ’O Muhamede! Ti si zaista istinski Alahov poslanik’, nakon čega bi mu se srce smirilo i on bi se umirio i vratio kući. A kad god bi razdoblje dolaska nadahnuća postalo dugo, činio bi kao i pre, ali kada bi stigao na vrh planine, Gavrilo bi mu se pojavio i rekao mu ono što je govorio i ranije. (Ibn Abas je o značenju: „On čini da zora sviće“ (6.96) rekao da Al-Asbah znači svetlost sunca danju i svetlost meseca noću).“ Tom 9, knj. 87, br. 111

I sama Muhamedova dojilja, Halima, verovala je da je opsednut:

’Nekoliko meseci nakon našeg povratka, on i njegov brat behu s našim jaganjcima iza šatora kada njegov brat dotrča i reče nam: „Dvojica ljudi obučenih u belo zgrabili su onog mog kurejšijskog brata, oborili ga i otvorili mu trbuh, i prevrću ga.“ Potrčasmo ka njemu i nađosmo ga kako stoji sivog lica. Uhvatismo ga i upitah ga šta se dogodilo. On reče: „Dvojica ljudi u belom ruhu dođoše i oboriše me, otvoriše mi trbuh i tražiše u njemu ne znam šta.“1 Tako ga odnesosmo natrag u naš šator. Njegov otac mi reče: „Bojim se da je ovo dete doživelo moždani udar, pa ga vrati njegovoj porodici pre nego što se posledice pokažu.“ Zato ga podigosmo i odnesosmo njegovoj majci, koja upita zašto smo ga doveli kada sam toliko brinula za njegovo dobro i želela da ga zadržim kod sebe. Rekoh joj: „Bog je dao mome sinu da živi dosad i ja sam izvršila svoju dužnost. Bojim se da ga ne zadesi zlo, pa sam ti ga vratila kao što si želela.“ Upitala me je šta se dogodilo i nije mi dala mira dok joj nisam rekla. Kada me je upitala da li se bojim da ga je demon opseo, odgovorila sam da se bojim. Odgovorila je da nijedan demon nema vlast nad njenim sinom, koji ima veliku budućnost pred sobom, a zatim mi je ispričala kako je, dok je bila trudna s njim, iz nje izašla svetlost koja je obasjala dvorce Busre u Siriji, i da ga je rodila s najmanjom mogućom mukom. Kada ga je rodila, stavio je ruke na zemlju podižući glavu ka nebesima. „Ostavi ga onda i idi u miru“, rekla je.’ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, s uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karachi, deseti otisak 1995], str. 71-72; podebljanje i kurziv naši)

Sledeću priču povezanu s Muhamedovim boravkom kod Halime prenosi Abu 'l-Fida' (str. 64). Kada je prošlo neko vreme, Muhamed i njegov brat po dojilji otišli su podalje od kuće, kada Halimin sin dođe svojoj majci i reče: „Dvojica ljudi obučenih u belo ruho zgrabila su kurejšijskog dečaka, oborila ga i rasporila mu trbuh.“ Tako Halima i njen muž odoše na mesto gde je dete bilo, ali ga nađoše kako stoji na nogama. I rekoše: „Šta ti se dogodilo, dete?“ A on odgovori i reče: „Dvojica ljudi dođoše k meni, oboriše me i rasporiše mi trbuh.“ Tada Halimin muž reče njoj: „Veoma se bojim da je ovaj dečak dobio epilepsiju.“ Zato ga odvedoše njegovoj majci Amini. I Halima reče Amini: „Bojim se da je opsednut đavolom.“ Ali Amina reče: „Šta na svetu Satana može imati sa mojim sinom da bi mu bio neprijatelj?“ (Hughes, Dictionary of Islam, str. 368; podebljanje i kurziv naši)

Još jednom moramo ponoviti činjenicu da nijedan biblijski prorok nikada nije pomišljao da skoči sa litice nakon što bi primio nadahnuće, niti je Gavrilo ulivao strah i užas u srca Božjih slugu, već ih je često tešio — za razliku od ovog „Gavrila“ koji je činio da Muhamed drhti, peni i obilno se znoji.

Dodatna naznaka okultne prirode Muhamedovih objava vidi se u sledećim primerima uzetim iz Biblije i islamskih izvora.

Prema al-Vakidiju, „Muhamed je gajio takvu odbojnost prema obliku krsta da je razbijao sve što bi u njegovu kuću bilo doneseno s tim likom na sebi.“ (Dictionary of Islam, str. 63)

Pitamo se šta je moglo izazvati tako žestoku reakciju na simbol krsta koji je ukazivao na pobedu Gospoda Isusa na Golgoti? Sveta Biblija daje odgovor:

„I odgovarajući jedan iz naroda reče: Učitelju, dovedoh tebi sina svojega u kome je duh nijemi. I kad god ga uhvati lomi ga, i pjenu baca, i škrguće zubima; i suši se.“ … „I dovedoše ga njemu; i kad ga vidje duh, odmah ga stade lomiti; i padnuvši na zemlju valjaše se bacajući pjenu.“ … „A Isus vidjevši da se stječe narod, zaprijeti duhu nečistome govoreći mu: Duše nijemi i gluhi, ja ti zapovijedam, iziđi iz njega i više ne ulazi u njega! I povikavši i izlomivši ga vrlo, iziđe; i bi kao mrtav tako da mnogi govorahu: umrije.“ Marko 9:17-18, 20, 25-26

Dovoljno je uporediti Muhamedovo stanje u vreme objave sa stanjem ovog demonom opsednutog dečaka i zaključak je očigledan: duh koji je nadahnjivao Muhameda zasigurno nije bio od Boga.

Muhamed se takođe molio za mrtve i govorio im, što je uobičajena okultna praksa. Muhamed Husein Hajkal navodi da je, povodom pobede kod Bedra, kada je Muhamed dao da se njegovi protivnici pobiju, on počeo

„da se obraća mrtvima u njihovim novim grobovima: ’O narode groba!’ promrmljao je, ’O `Utba ibn Rabija! O Šejba ibn Rabija! O Umajja ibn Halaf! O Abu Džahl ibn Hišam!’ Pošto ih je poimence prozvao jednog po jednog, obratio im se ovim rečima: ’Da li ste zaista našli ono što vam je vaš Gospod obećao? Ja sam našao ono što je moj Gospod obećao meni. Ali jeste li vi?’ Muslimani koji su ga čuli upitaše: ’Zar dozivaš mrtve?’ a Prorok odgovori: ’Oni me čuju ništa manje nego vi, samo što ne mogu da mi odgovore.’“ (Hajkal, The Life of Muhammad, preveo Isma'il Razi A. al-Faruqi, str. 74)

Prema istom autoru, u drugoj prilici Muhamed je zatečen kako se „moli za mrtve sahranjene na tom groblju“, pri čemu autor priznaje da „nema razloga poricati događaj Prorokove posete groblju Baki kao neumesan, s obzirom na Muhamedovu duhovnu i psihičku moć opštenja sa oblastima stvarnosti i njegovu svest o duhovnoj stvarnosti koja nadilazi svest običnih ljudi“. (Isto, str. 496)

Takva praksa je gnusna istinitom Bogu Avramovom:

„Kad uđeš u zemlju koju ti Gospod Bog tvoj daje, ne uči se činiti gadna djela onijeh naroda. Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, Ni bajač, ni koji se dogovara sa zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za takve gadove tjera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe.“ Ponovljeni zakoni 18:9-12 NKJV

Drugo, kao što je ranije rečeno, nigde u svetoj Bibliji ne nalaze se proročanstva o budućem poslaniku koji će imati mladež na ramenu kao potvrdu svog apostolstva. Ova činjenica navela je neke muslimane, poput Alija al-Tabarija, da namerno pogrešno prevedu i protumače biblijske odlomke, tj. da sledeću izjavu iz Isaije 9:6 „kojemu je vlast na ramenu“ tumače kao „pečat proroštva biće na njegovim ramenima“!

Provera istinskog proroštva ne dolazi od telesnih znakova niti od stanja poslanika u vreme objave, već od moralnog učenja i uputstva koje pretendent daje. Stoga Muhamed opstaje ili pada na osnovu poruke koja nam je predstavljena u hadisima i Kuranu. Upravo tu nalazimo istinsku proveru proroštva.

SATANA

Muhamed je imao veoma neobične poglede na Satanu. Na primer, mislio je da Satana mokri ljudima u uši:

„Prenosi Abdulah: Pred Prorokom je pomenut neki čovek i rečeno mu je da je spavao sve do jutra i nije ustao na (fadžr – ranojutarnju) molitvu. Prorok reče: ’Satana mu je mokrio u uši.’“ Tom 2, knj. 21, br. 245

Verovao je da zevanje dolazi od Satane:

„Prenosi Abu Hurejra: Prorok reče: ’Zevanje je od Satane, i ako neko od vas zevne, treba da suzdrži zevanje koliko god može, jer ako neko od vas (dok zeva) kaže: „Ha“, Satana će mu se smejati.’“ Tom 4, knj. 54, br. 509 – vidi i tom 8, knj. 73, br. 242

Muhamed je čak tvrdio da Satana zaista boravi u gornjem delu čovekovog nosa tokom noći i da ga stoga svakog jutra treba isprati uvlačenjem i izbacivanjem vode kroz nos!

„Prenosi Abu Hurejra: Prorok reče: ’Ako se neko od vas probudi iz sna i obavi abdest, treba da opere nos tako što će u njega staviti vodu i zatim je izduvati tri puta, jer je Satana čitave noći boravio u gornjem delu njegovog nosa.’“ Tom 4, knj. 54, br. 516

Fusnota uz ovaj hadis kaže:

„Treba da verujemo da Satana zaista boravi u gornjem delu nečijeg nosa, iako ne možemo pojmiti kako, jer se to odnosi na nevidljivi svet o kome ne znamo ništa osim onoga što nam Alah kaže preko svoga poslanika.“

Činjeni su očajnički pokušaji da se ovom predanju da smisao. Jedno ponuđeno objašnjenje jeste da se „Satana“ odnosi na štetne stvari u nosu koje treba isprati. Kada bi to bilo tako, onda nešto štetno ulazi u nos i danju kao i noću; ipak, ovaj hadis naglašava noć, podrazumevajući da Satana doslovno ulazi u nečiji nos noću — ili je bar Muhamed tako verovao.

Da stvar bude gora, Muhamed je zaista mislio da Satana može da prdi, tj. da ispušta vetrove!

„Prenosi Abu Hurejra: Alahov poslanik reče: ’Kada se prouči ezan, Satana beži i pri bekstvu bučno ispušta vetrove kako ne bi čuo ezan. Kada se ezan završi, on se vraća, pa opet beži kada se prouči ikamet, a nakon njegovog završetka ponovo se vraća sve dok ne došapne čoveku u srce (da mu odvrati pažnju od molitve) i navede ga da se seti stvari kojih se pre molitve nije sećao, i to ga navede da zaboravi koliko je klanjao.’“ Tom 1, knjiga 11, broj 582

Naposletku, Muhamed je mislio da je ružan san od Satane i da čovek „treba tri puta da pljune u stranu i da zatraži utočište kod Alaha od njegovog zla; tada mu neće nauditi“. (Sahih Muslim, knj. 29, broj 5613). Ostaje da se čovek pita kako pljuvanje tri puta u stranu utiče na Satanu?

PSI

Muhamed je verovao da anđeli ne ulaze u kuću u kojoj je pas:

„Prenosi Abu Talha: Prorok reče: ’Anđeli ne ulaze u kuću u kojoj je pas ili slika.’“ Tom 4, knj. 54, br. 539 – vidi i tom 5, knj. 59, br. 338

Poglavlje 19: ANĐELI NE ULAZE U KUĆU U KOJOJ JE PAS ILI SLIKA

Aiša je prenela da je Gavrilo obećao Alahovom poslaniku da će doći u određeni čas; taj čas je došao, ali ga on nije posetio. A u njegovoj ruci (u ruci Alahovog poslanika) beše štap. Bacio ga je iz ruke i rekao: Nikada Alah ni Njegovi izaslanici (anđeli) nisu prekršili svoje obećanje. Zatim je bacio pogled i (slučajno) našao štene pod svojim ležajem, pa reče: Aiša, kada je ovaj pas ušao ovamo? Ona reče: Alaha mi, ne znam. On je zatim naredio i ono je izbačeno. Onda je došao Gavrilo, a Alahov poslanik mu reče: Obećao si mi i ja sam te čekao, ali nisi došao, na šta on reče: Pas u tvojoj kući me je sprečio (da dođem), jer mi (anđeli) ne ulazimo u kuću u kojoj je pas ili slika. (Sahih Muslim, knjiga 024, broj 5246)

I zbog toga je „Alahov poslanik naredio da se psi pobiju“ (tom 4, br. 540).

Kasnije, nakon što je shvatio da su psi neophodni za lov i čuvanje ovaca, Muhamed se predomislio:

Mejmuna je prenela da je jednog jutra Alahov poslanik ćutao od tuge. Mejmuna reče: Alahov poslaniče, primećujem danas promenu u tvom raspoloženju. Alahov poslanik reče: Gavrilo mi je obećao da će me sresti noćas, ali me nije sreo. Alaha mi, on nikada nije kršio svoja obećanja, i Alahov poslanik je proveo dan u tom tužnom (raspoloženju). Onda mu pade na pamet da je pod njihovim ležajem bilo štene. Naredio je i ono je izbačeno. Zatim je uzeo malo vode u ruku i poškropio to mesto. Kada je palo veče, Gavrilo ga je sreo, a on mu reče: obećao si mi da ćeš me sresti prethodne noći. On reče: Da, ali mi ne ulazimo u kuću u kojoj je pas ili slika. Tada je, tog istog jutra, naredio ubijanje pasa, sve dok nije objavio da treba ubiti i psa koji se drži radi voćnjaka, ali je poštedeo psa namenjenog zaštiti prostranih polja (ili velikih vrtova). (Sahih Muslim, knjiga 024, broj 5248)

Poglavlje 31: NAREDBA O UBIJANJU PASA I ZATIM NJENO UKIDANJE, I ZABRANA NJIHOVOG DRŽANJA OSIM RADI LOVA I ZAŠTITE ZEMLJIŠTA ILI STOKE ILI SLIČNOG…

Ibn Umar je preneo da je Alahov poslanik naredio ubijanje pasa, osim psa pripitomljenog za lov, ili za čuvanje stada ovaca ili drugih domaćih životinja...” (Sahih Muslim, knjiga 010, broj 3812)

Abu Zubair je čuo Džabira b. Abdulaha kako govori: Alahov poslanik nam je naredio da ubijamo pse, i mi smo tu naredbu sprovodili toliko da smo ubili čak i psa koji je dolazio sa jednom ženom iz pustinje. Zatim je Alahov Poslanik zabranio njihovo ubijanje. On (Sveti Prorok) je dalje rekao: Vaša je dužnost da ubijete potpuno crnog (psa) koji ima dve tačke (na očima), jer je on đavo. (Sahih Muslim, knjiga 010, broj 3813)

Ove predaje otvaraju nekoliko pitanja. Prvo, ako su Alahovi anđeli sposobni da se odupru samom Satani, kako ih psi ili slike mogu sprečiti da izvrše svoje zadatke? Drugo, zar „Gavrilo“ nije mogao da sačeka da Muhamed izađe iz svoje kuće kako bi razgovarao sa njim? Ili zar nije mogao da se sretne sa Muhamedom u njegovoj džamiji? Zašto je taj „Gavrilo“ morao da govori sa Muhamedom u njegovoj kući, u kojoj je bio uginuli pas? Treće, ako su psi zaista đavoli, zašto onda Kuran kaže da je Alah zaštitio psa zajedno sa Stanovnicima pećine (Kuran 18:18 i 18:20)? Da li se Alah bavi očuvanjem zlih životinja dok one vekovima leže usnule, samo da bi ih ponovo probudio? Još važnije, šta su te pravedne sluge uopšte radile sa psom? Četvrto, zar Alah nije dao Solomonu vlast nad džinima da grade kipove ili slike (Kuran 34:13)? I zar hram koji je Solomon sagradio za obožavanje Boga nije sadržao slike (1. Carevima 6:23-35; 7:27-37; 2. Dnevnika 3:10-14)? Da li to onda znači da anđeli nikada nisu ulazili u Solomonovu palatu ili hram?

Prevodilac Sahih Muslima, Abdul Hamid Siddiqui, očajnički pokušava da otkloni očigledne probleme sa Muhamedovim stavom o psima,

"Hadis nam daje predstavu o tome zašto je Sveti Prorok naredio da se psi ubijaju. Mora da je bilo previše pasa lutalica, a time i opasnosti od besnila u gradu Medini i njenoj okolini. Sveti Prorok je stoga naredio da se oni ubiju. Kasnije, kada se pokazalo da su ih njegovi drugovi ubijali bez razlike, zabranio im je da to čine i rekao im da treba ubijati samo divlje zveri koje su bile izvor opasnosti po život. Reč ’đavo’ pojašnjava ovu tačku. Ovde đavo označava divlju..." (Sahih Muslim by Imam Muslim, na engleski preveo Abdul Hamid Siddiqui [Kitab Bhavan, New Delhi, India, 11th Reprint 1995], Volume III & IV, Book X. Kitab Al-Buyu' (Pertaining To Business Transactions), str. 825, fn. 2012; isticanje kurzivom naše)

Oseća se Siddiquijev očaj u nastojanju da odbrani ubijanje pasa. On to pokušava da opravda pretpostavkom da je u Medini bilo previše pasa lutalica i besnih pasa, ali za takvu tvrdnju ne pruža nikakav dokaz. Drugo, čak i da je njegova pretpostavka tačna, zašto je Muhamed dopustio da i lovački i ovčarski psi ostanu živi? Uostalom, ti psi bi bili jednako opasni, budući da bi dolazili u dodir sa divljim životinjama zaraženim bolestima koje su te bolesti lako mogle preneti na ljude. Štaviše, i dalje nam ostaje da se nosimo sa problemom da su potpuno crni psi sa dve tačke đavoli. Ako „đavo“, kako Siddiqui tvrdi, znači divlji, zašto onda izdvajati baš te pse kao đavole kada je bilo i drugih pasa koji su bili jednako, ili čak i više, divlji od njih? Čini se da je Muhamed verovao da su te životinje bile doslovno opsednute đavolima.

Konačno, Muhamed je izjavio da svaki čovek koji drži psa u druge svrhe osim za lov ili čuvanje stada „svakoga dana gubi od svojih dela u vrednosti dva kirata“ (Sahih Muslim, knjiga 010, broj 3815). Drugim rečima, muslimani koji drže kućne pse izgubili bi svoje večne nagrade.

GROZNICA OD VRELINE

Muhamed je tvrdio da groznicu izaziva vrelina paklene vatre:

„Prenosi Aiša: prorok je rekao: ’groznica potiče od vreline paklene vatre, zato je stišavajte vodom.’“ Tom 4, knj. 54, br. 485

A Muhamed je takođe učio da,

„… žestina vrućine potiče od besnenja paklene vatre, i po veoma toplom vremenu klanjajte (zuhr) kada zahladni.“ Tom 1, knj. 10, br. 514

MOKRAĆA I OLAKŠANJE

Muhamed je verovao da će ljudi biti mučeni u svojim grobovima zato što su svoju odeću uprljali mokraćom:

„Prenosi Ibn Abas: ’Jednom je prorok, prolazeći pored jednog od hejtana (vrtova ili grobalja) Medine ili Meke, čuo glasove dvojice ljudi koji su bili mučeni u svojim grobovima. Prorok je rekao: ’Ova dvojica se ne muče zbog velikog greha (koji treba izbegavati).’ Zatim je dodao: ’Da! (Ipak se muče zbog velikog greha). Zaista, jedan od njih se nikada nije čuvao od toga da se uprlja svojom mokraćom, dok je drugi išao unaokolo šireći klevete (da bi izazvao neprijateljstvo među prijateljima).’

A kako je Muhamed očekivao da oni dobiju olakšanje od svog bola?

„Prorok je zatim zatražio zelenu granu (palme urme), prelomio je na dva dela i stavio po jedan deo na svaki grob. Kada su ga upitali zašto je to učinio, odgovorio je: ’Nadam se da će njihovo mučenje biti umanjeno dok se ove ne osuše.’“ Tom 1, knj. 4, br. 215

Zapravo, Muhamed je verovao da određene vrste mokraće imaju lekovito dejstvo:

„(Prenosi Abu Kilaba): Anas je rekao: ’neki ljudi iz plemena Ukl ili Urajna došli su u Medinu i tamošnja klima im nije prijala. Zato im je prorok naredio da odu do stada (muznih) kamila i da piju njihovo mleko i mokraću (kao lek) …“ Tom 1, knj. 4, br. 234

Druga predaja kaže da im je Muhamed rekao da „piju mešavinu njenog (kamiljeg) mleka i mokraće.“ (As-Sayyid Sabiq, Fiqh us-Sunnah, Purification and Prayer, tom 1, str. 12)

Muslimanski učenjaci su koristili ove predaje da dokažu da je Muhamed dozvolio pijenje životinjske mokraće. Na primer, priređivač petotomnog izdanja Fiqh us-Sunnah kaže da se „po analogiji i mokraća drugih dozvoljenih životinja može smatrati čistom.“ (Isto.)

A prema Ibn al-Munziru, „Oni koji tvrde da je to bilo dozvoljeno samo tim ljudima nisu u pravu“, budući da „učenjaci bez ikakvog prigovora dozvoljavaju prodaju ovčijeg izmeta i upotrebu kamilje mokraće u lečenju, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti, i to opet bez ikakvog prigovora. To pokazuje da se oni smatraju čistim.“ (Isto.)

Aš-Šaukani je izjavio da su „očigledno, mokraća i izmet svake životinje koju je dozvoljeno jesti čisti.“ (Isto.)

Na to priređivač kaže: „Ne postoji ništa što bi dokazivalo suprotno.“ (Isto.)

LJUDI PRETVORENI U ŽIVOTINJE

Sledeća predaja nam pokazuje kakvim se rasuđivanjem Muhamed služio da bi zaključio da je jedna grupa Jevreja bila pretvorena u pacove:

„Prenosi (Abu Hurajra): Prorok je rekao: ’jedna grupa Izrailjaca je nestala. Niko ne zna šta su činili. Ali ja ne vidim drugo nego da su bili prokleti i pretvoreni u pacove, jer ako pred pacova staviš mleko kamile, on ga neće piti, ali ako se pred njega stavi ovčije mleko, popiće ga.’ Rekao sam to Ka’bu, koji me je upitao: ’jesi li to čuo od proroka?’ Rekao sam: ’Da’. Ka’b mi je to pitanje postavio nekoliko puta; rekao sam Ka’bu: ’zar ja čitam Tevrat (Toru)? (tj. ovo ti govorim od proroka).’“ Tom 4, knj. 54, br. 524

Šta kaže fusnota?

„Kasnije je prorok putem nadahnuća bio obavešten o sudbini tih Izrailjaca: Bili su pretvoreni u svinje i majmune.“

Ova fusnota nije jedina koja potvrđuje doslovno pretvaranje ljudi u životinje. Nekoliko najvećih islamskih učenjaka, naime Bejdavi, al-Zamahšari i dvojica Dželalejna, u svojim komentarima takođe su verovali da su neki Jevreji bili doslovno pretvoreni u životinje.

Muhamed je dalje verovao da će Alah na Dan suda pretvoriti Avramovog neznabožačkog oca u hijenu i baciti ga u pakao:

„Prenosi Abu Hurajra: Prorok je rekao: ’Na Dan vaskrsenja Avram će sresti svog oca Azara, čije će lice biti tamno i prekriveno prašinom. (Prorok Avram će mu reći): „Zar ti nisam rekao da mi ne budeš neposlušan?“ Njegov otac će odgovoriti: „Danas ti neću biti neposlušan.“ Avram će reći: „O Gospode! Obećao si mi da me nećeš osramotiti na Dan vaskrsenja; a šta bi za mene bilo sramnije od proklinjanja i obeščašćenja mog oca?“ Tada će Alah reći (njemu): „Zabranio sam Raj nevernicima.“ Zatim će mu se obratiti: „O Avrame! Pogledaj! Šta je pod tvojim nogama?“ On će pogledati i tamo će videti dabh (životinju), umrljanu krvlju, koja će biti uhvaćena za noge i bačena u (paklenu) Vatru.’“ Tom 4, knj. 55, br. 569

U svetlu toga, ne bi trebalo da nas iznenadi što je Muhamed zaista mislio da bi njegov bog doslovno pretvorio lica ljudi u magareća ako bi oni podigli glavu u molitvi pre imama!

„Prenosi Abu Hurajra: prorok je rekao: ’zar se onaj ko podigne glavu pre imama ne boji da bi Alah mogao da mu glavu pretvori u magareću ili njegov lik (lice) u magareći?“ Tom 1, knj. 11, br. 660

„Prenosi An-Nu’man bin Bašar: prorok je rekao: ’poravnajte svoje redove ili će Alah izmeniti vaša lica.’“ Tom 1, knj. 11, br. 685

Još jednom, prevodilac nam kaže,

„Ovo je ozbiljno upozorenje: ako ne poravnate svoje redove [u salatu (molitvi)], Alah može vaša lica pretvoriti u životinjska, npr. magareća, itd. Ili ih učiniti poput potiljaka, itd. (vidi Fath Al-Bari, tom 2, strana 349).“

MAJMUNI KOJI POŠTUJU ŠERIJAT

Jedan od Muhamedovih drugova tvrdio je da je bio svedok i pomagač grupi majmuna koji su kamenovali majmunicu zbog počinjenog preljube!

Prenosi Amr bin Majmun: Tokom predislamskog doba neznanja video sam majmunicu okruženu brojnim majmunima. Svi su je kamenovali, zato što je počinila nedozvoljeni polni odnos. I ja sam je kamenovao zajedno sa njima. Tom 5, knj. 58, br. 188

Treba li još nešto reći?

ŽENE

Većina ljudi u paklu biće žene, budući da se prenosi da je Muhamed upozorio grupu svojih sledbenica da treba da,

„’Dajete milostinju, jer sam video da ste većina stanovnika paklene vatre vi (žene).’ One su upitale: ’Zašto je to tako, o Alahov poslaniče?’ On je odgovorio: ’Često proklinjete i nezahvalne ste svojim muževima. Nisam video nikoga ko je manjkaviji u razumu i veri od vas. Razborit i pametan čovek može biti zaveden od strane nekih od vas.’ Žene su upitale: ’O Alahov poslaniče! Šta je to manjkavo u našem razumu i veri?’ On je rekao: ’Zar svedočenje (dokaz) dveju žena nije jednako svedočenju jednog muškarca?’ One su potvrdno odgovorile. On je rekao: ’To je manjkavost vašeg razuma. Zar nije istina da žena ne može ni da se moli ni da posti tokom svog mesečnog pranja?’ Žene su potvrdno odgovorile. On je rekao: ’To je manjkavost vaše vere.’“ Tom 1, knj. 6, br. 301 – vidi takođe Tom 4, knj. 54, br. 464

Žene su takođe zao predznak i najštetnija su stvar za muškarce:

„Prenosi Abdulah bin Umar: Čuo sam proroka kako govori: ’Zao predznak je u tri stvari: u konju, ženi i kući.’“ Tom 4, knj. 52, br. 110

„Prenosi Usara bin Zejd: Prorok je rekao: ’Posle sebe nisam ostavio nijednu fitnu (iskušenje i nevolju, itd.) štetniju po muškarce od žena.’“ Tom 7, knj. 62, br. 33

Muhamed je učio da anđeli proklinju svaku ženu koja odbije da spava sa svojim mužem:

„Prenosi Abu Hurajra: Alahov poslanik je rekao: ’Ako muž pozove svoju ženu u svoju postelju (tj. da imaju polni odnos), a ona odbije i u ljutnji ga prokune, anđeli će je proklinjati do jutra.’“ Tom 4, knj. 54, br. 460

Muhamed je naredio da, ako je neko odsutan i vraća se kući sa svog puta, ne sme da uđe dok

„žena čiji je muž bio odsutan (od kuće) ne obrije svoje stidne dlake, a žena raščupane kose ne očešlja svoju kosu.“ Tom 7, knj. 62, br. 173

PRIVREMENI BRAKOVI

Muhamed je izvesno vreme dozvoljavao ono što se naziva mut’a, privremene brakove kojima su muslimani zadovoljavali svoje polne želje.

„Prenosi Abdulah: Učestvovali smo u svetim ratovima koje je vodio prorok, a sa nama nije bilo žena (supruga). Zato smo rekli (proroku): ’Da li da se uškopimo?’ Ali nam je prorok to zabranio i od tada nam je dozvolio da se oženimo ženom (privremeno) dajući joj makar i odeću, a zatim je izgovorio: „ne zabranjujte sebi ono što je lepo, što je Allah dozvolio““ Tom 6, knj. 60, br. 139

Ovo bi se smatralo oblikom legalne prostitucije, jer to nisu bili pravi brakovi, već polne usluge koje su muslimani plaćali.

DŽIHAD I OTPADNIŠTVO

Džihad (borba za stvar islama) jedno je od najvažnijih načela u islamu. Dr Khan piše:

„Al-Džihad (sveta borba) na Alahovom putu (svom snagom i oružjem) ima najveću važnost u islamu i jedan je od njegovih stubova (na kojima on počiva). Džihadom se islam uspostavlja, Alahova Reč se uzdiže [Njegova Reč je La ilaha ill-Allah (što znači: niko nema pravo da bude obožavan osim Alaha), i Njegova vera se širi.

„Napuštanjem džihada (neka nas Alah od toga sačuva) islam se uništava, a muslimani padaju u podređen položaj; njihova čast se gubi, njihove zemlje se otimaju, njihova vladavina i vlast nestaju. Džihad je obavezna dužnost u islamu za svakog muslimana, a onaj ko pokuša da izbegne tu dužnost, ili u dubini svog srca ne želi da je ispuni, umire sa jednom od osobina licemera.“ (Isto, str. 580, fn. 1)

Stoga se važnost širenja islama putem rata ne sme potcenjivati. Zapravo, džihad je možda najvažnija dužnost koju musliman može da ispuni, važnija čak i od molitve i posta:

„Prenosi Abu Hurajra: Jedan čovek je došao Alahovom poslaniku i rekao: ’Uputi me na delo koje je jednako džihadu (po nagradi).’ On je odgovorio: ’Ne nalazim takvo delo.’ Zatim je dodao: ’Možeš li, dok je muslimanski borac otišao u džihad, da uđeš u svoju džamiju i obavljaš salat (molitve) bez prestanka i da držiš saum (post) i nikada ga ne prekineš?’ Čovek je rekao: ’Ali ko to može da učini?’“ Tom 4, knj. 52, br. 44

Khan objašnjava,

„Naravno, niko ne može neprekidno obavljati salat (molitvu) i držati saum (post), a budući da muslimanski borac biva nagrađen kao da čini takva nemoguća dela, nijedno moguće delo nije jednako džihadu po nagradi.“ (Isto, str. 580, fn. 2)

Hadis takođe kaže:

"Prenosi (Abdulah bin Masud): Pitao sam proroka: ’Koje je delo najdraže Alahu?’ On je odgovorio: ’Obavljati as-salat (molitve) u njihovo rano utvrđeno vreme.’ Pitao sam: ’Šta je sledeće (po vrednosti)?’ Odgovorio je: ’Biti dobar i poslušan prema svojim roditeljima.’ Ponovo sam pitao: ’Šta je sledeće (po vrednosti)?’ Odgovorio je: ’Učestvovati u džihadu (verskoj borbi) na Alahovom putu.’ (Abdulah) je dodao: ’Ovo mi je rekao Alahov poslanik, a da sam pitao još, rekao bi mi još.’“ Tom 1, knj. 10, br. 505

Ovo je navelo hiljade ljudi da pređu u islam iz straha, a ne iz iskrenog prihvatanja srcem. Jedan takav čovek prihvatio je islam nakon što je tri uzastopna dana bio vezan za stub, pre nego što je pušten:

„Prenosi Abu Hurajra: Prorok je poslao konjicu prema Nedždu i oni su doveli čoveka iz plemena Banu Hanifa po imenu Sumama bin Usal. Vezali su ga za jedan od stubova džamije. Prorok je otišao do njega i rekao: ’Šta imaš (da kažeš), o Sumama?’ (tj. ’Šta misliš da ću ti učiniti?’) On je odgovorio: ’Imam dobru misao, o Muhamede! Ako bi me ubio, ubio bi čoveka koji je već nekoga ubio; ako bi me pustio na slobodu, učinio bi uslugu onome ko je zahvalan; a ako želiš imovinu, onda traži od mene bogatstvo koje god želiš.’ Ostavljen je do sledećeg dana, kada mu je prorok rekao: ’Šta imaš, o Sumama?’ On je rekao: ’Ono što sam ti rekao, tj. ako me pustiš na slobodu, učinio bi uslugu onome ko je zahvalan.’ Prorok ga je ostavio do dana posle toga, kada je rekao: ’Šta imaš, o Sumama?’ On je rekao: ’Imam ono što sam ti rekao.’

„Na to je prorok rekao: ’Pustite Sumamu’, pa je on otišao u vrt palmi urmi blizu džamije, okupao se, a zatim ušao u džamiju i rekao: ’La ilaha ill-Allah’ (niko nema pravo da bude obožavan osim Alaha), i svedočim takođe da je Muhamed Njegov poslanik! Tako mi Alaha, o Muhamede! Nije bilo lica na površini zemlje koje mi je bilo mrskije od tvoga, ali sada je tvoje lice postalo najdraže lice za mene. Tako mi Alaha, nije bilo vere koja mi je bila mrskija od tvoje, ali sada je ona najdraža vera za mene. Tako mi Alaha, nije bilo grada koji mi je bio mrskiji od tvog grada, ali sada je on najdraži grad za mene. Tvoja konjica me je uhapsila (u času) kada sam nameravao da obavim umru, i šta sada misliš?’

„Alahov poslanik mu je dao radosne vesti (čestitao mu) i naredio mu da obavi umru. Pa kada je došao u Meku, neko mu je rekao: ’Jesi li postao sabi? (jesi li promenio veru?)’ Sumama je rekao: ’Ne, tako mi Alaha! Prihvatio sam islam sa Muhamedom, Alahovim poslanikom. Ne, tako mi Alaha! Nijedno zrno pšenice neće doći do vas iz Jemame osim ako Prorok ne da svoju dozvolu.’“ Tom 5, knj. 59, br. 658

Zamisao da se neko drži vezan tri dana je neverovatna. Poslednja rečenica ovog odlomka takođe je zanimljiva jer otkriva razlog Sumaminog obraćenja, naime ekonomsko blagostanje.

Pošto su mnogi postali muslimani iz straha od mača, ne iznenađuje što je veliki broj njih napustio islam nakon Muhamedove smrti. To je dovelo do krvavih ratova i do primene surovih metoda mučenja kako bi se otpadnici prisilili da se vrate u islam, pa čak i do njihovog ubijanja ako bi odbili:

„Prenosi (Abu Hurajra): Kada je Alahov poslanik umro, a Abu Bekr postao halifa, neki Arapi su se odmetnuli (prešli u neverovanje) (Abu Bekr je odlučio da im objavi rat). Umar je rekao Abu Bekru: ’Kako možeš da se boriš protiv tih ljudi iako je Alahov poslanik rekao: „Naređeno mi je (od Alaha) da se borim protiv ljudi dok ne kažu: La ilaha ill-Allah (niko nema pravo da bude obožavan osim Alaha), a ko to kaže, spasiće od mene svoj život i imovinu, osim u slučaju prestupa protiv zakona (prava i uslova zbog kojih će biti pravedno kažnjen), a njegov obračun biće kod Alaha.“’ Abu Bekr je rekao: ’Tako mi Alaha! Boriću se protiv onih koji prave razliku između salata (molitve) i zekata, jer je zekat obavezno pravo koje se uzima od imovine (prema Alahovim naredbama). Tako mi Alaha! Ako mi odbiju da daju čak i jare koje su davali u vreme Alahovog poslanika, borio bih se protiv njih zbog toga što ga uskraćuju.’ Tada je Umar rekao: ’Tako mi Alaha, nije bilo ništa drugo nego što je Alah otvorio grudi Abu Bekra ka toj odluci (da se bori), i ja sam shvatio da je njegova odluka bila ispravna.’“ Tom 2, knj. 23, br. 483

„(Prenosi Ikrima): Alija je spalio neke ljude, i vest o tome je stigla do Ibn Abasa, koji je rekao: ’Da sam bio na njegovom mestu, ne bih ih spalio, jer je prorok rekao: „Ne kažnjavajte nikoga Alahovom kaznom.“ Nema sumnje da bih ih ubio, jer je prorok rekao: „Ako neko (musliman) napusti svoju veru, ubijte ga.“ Tom 4, knj. 52, br. 260

„Prenosi Abu Burda: Alahov apostol je poslao Abu Musaa i Muaza bin Džebela u Jemen. Poslao je svakog od njih da upravlja jednom pokrajinom, jer se Jemen sastojao od dve pokrajine. Prorok im je rekao: ’Olakšavajte ljudima stvari i nemojte im ih otežavati (budite ljubazni i blagi (obojica) prema ljudima i ne budite strogi prema njima), i donosite ljudima radosne vesti i nemojte ih odbijati.’ Tako je svaki od njih otišao da obavlja svoj posao. I kada bi neko od njih obilazio svoju pokrajinu i našao se blizu (granice pokrajine) svog druga, posetio bi ga i pozdravio. Jednom je Muaz obilazio onaj deo svoje oblasti koji je bio blizu (granice pokrajine) njegovog druga Abu Musaa. Muaz je došao jašući svoju mazgu dok nije stigao do Abu Musaa i video ga kako sedi, a ljudi su se okupili oko njega. Gle! Tu je bio čovek vezanih ruku iza vrata. Muaz je rekao Abu Musau: ’O Abdulahu bin Kajse! Šta je ovo?’ Abu Musa je odgovorio: ’Ovaj čovek se vratio u neznaboštvo nakon što je prihvatio islam.’ Muaz je rekao: ’Neću sjahati dok on ne bude ubijen.’ Abu Musa je odgovorio: ’Doveden je upravo zbog toga, pa siđi.’ Muaz je rekao: ’Neću sjahati dok on ne bude ubijen.’ Tako je Abu Musa naredio da bude ubijen, i on je ubijen. Zatim je Muaz sjahao…“ Tom 5, knj. 59, br. 630

Ovim se završava prvi deo. Molimo vas da pređete na Drugi deo.