Muhamed i dalje pozajmljuje! [Deo 2] · Apologetizam by Sam Shamoun

Uticaj hrišćanskih apokrifa na
sastavljanje i formiranje Kurana, 2. deo

Nastavljamo našu raspravu o Zavadijevim primedbama na tvrdnju da je Muhamed u Kuran preuzeo hrišćanske basne o Isusu.

**
Muhamedov izvor obaveštenja o hrišćanstvu u Meki**

Zavadi odgovara pokojnom hrišćanskom islamologu Vilijamu Sent Kleru Tisdalu, koji je verovao da je Muhamed možda saznao za Isusa koji govori u kolevci od svoje koptske robinje Marije:

Kuranski stih o Isusu u kolevci objavljen je u Meki, dok je Poslanik sreo Mariju Koptkinju tek u medinskom periodu.

Međutim, ovo i dalje ne pobija činjenicu da je Muhamed za te basne saznao preko svojih dodira sa hrišćanima. Prema muslimanskim komentatorima, Muhamed se u Meki često sastajao sa dvojicom hrišćana i slušao njihovo čitanje Svetog pisma:

I doista (wa-laqad služi za potvrdu) znamo da oni govore: „Njega samo jedan čovek poučava, Kuranu“ — to je bio hrišćanski kovač kome je Poslanik često odlazio. Bog, uzvišen neka je, kaže: Jezik, govor onoga na koga ukazuju, kome se priklanjaju, [optužujući ga] da je on [taj koji] ga poučava, jeste strani; a ovo, Kuran, jeste [na] jasnom arapskom jeziku, jeziku jasnoće i razgovetnosti: pa kako bi ga onda stranac mogao poučavati? (Tafsir al-Jalalayn; podebljanje naše)

(A Mi dobro znamo) o Muhamede (da oni) tj. mekanski nevernici (govore: Njega samo jedan čovek) Džabr i Jasar (poučava) Kuranu. (Govor onoga na koga krivo ukazuju) priklanjaju se i to njemu pripisuju (jeste stran) hebrejski, (a ovo je jasan arapski govor) On kaže: Kuran je na arapskom jeziku. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs)

Ponovo:

(A Mi dobro znamo da oni govore: Njega samo jedan čovek poučava. Govor onoga na koga krivo ukazuju jeste stran…) [16:103]. Abu Nasr Ahmad ibn Ibrahim al-Muzakki> Abu ‘Abd Allah Muhammad ibn Hamdan al-Zahid> ‘Abd Allah ibn Muhammad ibn ‘Abd al-‘Aziz> Abu Hisham al-Rifa‘i> Ibn Fudayl> Husayn> ‘Abd Allah ibn Muslim, koji je rekao: „Posedovali smo dvojicu hrišćanskih mladića iz naroda ‘Ajn Tamra, jedan se zvao Jasar, a drugi Džabr. Njihov zanat bila je izrada mačeva, ali su takođe umeli da čitaju Sveto pismo na svom jeziku. Alahov Poslanik je prolazio pored njih i slušao njihovo čitanje. Zbog toga su idolopoklonici govorili: ‘Njega oni poučavaju!’ Da bi ih opovrgao, Alah, uzvišen je On, objavio je (Govor onoga na koga krivo ukazuju jeste stran, a ovo je jasan arapski govor).“ (‘Ali ibn Ahmad Al-Wahidi, Asbab Al-Nuzul; podebljanje naše)

Konačno:

Nastavio je: „Božji Poslanik je često sedeo na al-Marvi, blizu radnje mladog hrišćanina po imenu Džabr, roba plemena Banu al-Hadrami. Ljudi su govorili: ‘Tako mi Boga, Muhameda većinu onoga što govori uči upravo Džabr!’“ (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), preveo profesor Trevor Le Gassick, pregledao dr Ahmed Fareed [Garnet Publishing Limited, 8 Southern Court, south Street Reading RG1 4QS, UK; The Center for Muslim Contribution to Civilization: prvo izdanje u mekom povezu, 2000], tom II, str. 55)

Drugi izvor kaže da je pet godina pre nego što je Muhamed počeo da tvrdi da je prorok u Meki živeo stolar koji je bio koptski hrišćanin.

Muhamed b. Ishak b. Jasar je rekao: „Kada je Božji Poslanik napunio 35 godina, Kurejšije su se dogovorile da ponovo sagrade ka‘bu. Učinili su to jer su bili zabrinuti zbog njenog krova, bojeći se da će se srušiti, pošto je bio načinjen samo od kamenja postavljenog povrh njenog okvira. Takođe su želeli da je učine višom, a ne samo da joj naprave novi krov…

Ibn Ishak je rekao: „U Meki je bio jedan KOPT koji je bio stolar, pa im je tako bilo dostupno nešto od onoga što je bilo potrebno za popravku.

„Postojala je zmija koja bi izlazila iz bunara ka‘be, u koji su svakoga dana spuštali žrtvene prinose. Izlazila bi i sunčala se na zidu ka‘be. Svi su je se plašili, jer kad god bi joj se neko približio, podigla bi glavu, čujno pomerala svoje kolutove i otvarala usta. Jednoga dana, dok je po svom običaju ležala na zidu ka‘be, Bog je poslao pticu koja ju je zgrabila i odletela sa njom.

Nato su Kurejšije rekle: ‘Sada se možemo nadati da je Bog zadovoljan našim naumom. Imamo domaćeg stolara i drvo, a Bog se pobrinuo za zmiju.’“ (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), tom I, str. 199-200; podebljanje i velika slova naši)

Dalje nam se kazuje da je grupa Mekanaca prešla u hrišćanstvo, a jedan od njih bio je Varaka b. Naufal, brat od strica prve Muhamedove žene Hatidže bint Huvejlid.

Neka obaveštenja o Varaki dali smo u gornjem materijalu koji se odnosi na Zejda b. ‘Amra b. Nufejla, neka mu se Bog smiluje. Ispričali smo kako je postao hrišćanin pre dolaska islama i kako je otišao i otputovao u Siriju u pratnji Zejda b. ‘Amra, ‘Usmana b. al-Huvejrisa i ‘Ubejd Alaha b. Džahša. Svi oni su postali hrišćani jer su ustanovili da je hrišćanstvo u to vreme religija najbliža istini …

Varaka b. Nufejl je prihvatio hrišćanstvo i, kao što smo gore rekli, pokušavao je da ga nasluti u Božjem Poslaniku, na osnovu načina na koji bi ga Hatidža opisivala i predstavljala. Ona je Varaki pričala o njegovim lepim, čistim osobinama i o znacima i naznakama koji su bili na njemu. (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), preveo profesor Trevor Le Gassick, pregledao dr Ahmed Fareed [Garnet Publishing Limited, 8 Southern Court, south Street Reading RG1 4QS, UK; The Center for Muslim Contribution to Civilization: prvo izdanje u mekom povezu, 2000], tom I, str. 287)

Zapravo, Varaka je bio čovek kome je Muhamed otišao ubrzo nakon susreta sa duhom koji ga je mučio, kako bi dobio njegov savet u vezi sa svojim doživljajem:

Prenosi Aiša:

Početak Božanske objave Alahovom Poslaniku bio je u obliku dobrih, ispravnih (istinitih) snova u snu. Nikada nije usnio san a da se on nije obistinio jasno kao svetlost dana. Odlazio bi u osamu (u pećinu) Hira, gde bi neprekidno mnogo (dana) noći obožavao (jedino Alaha). Sa sobom bi poneo hranu za taj (boravak), a zatim bi se vraćao (svojoj ženi) Hatidži da uzme hranu na isti način za novi period boravka, sve dok mu iznenada nije došla Istina dok je bio u pećini Hira. Anđeo mu je došao u nju i zatražio od njega da čita. Poslanik je odgovorio: „Ne znam da čitam.“ (Poslanik je dodao): „Anđeo me je (silom) uhvatio i pritisnuo tako snažno da više nisam mogao da izdržim. Zatim me je pustio i ponovo zatražio da čitam, a ja sam odgovorio: ‘Ne znam da čitam’, nakon čega me je ponovo uhvatio i pritisnuo po drugi put dok više nisam mogao da izdržim. Zatim me je pustio i ponovo zatražio da čitam, ali sam opet odgovorio: ‘Ne znam da čitam (ili: šta da čitam?).’ Nato me je uhvatio po treći put i pritisnuo me, a zatim me pustio i rekao: ‘Čitaj: U ime Gospodara tvoga, koji je stvorio (sve što postoji). Stvorio je čoveka od ugruška. Čitaj, a Gospodar tvoj je Najplemenitiji… sve do… ono što nije znao.’“ (96.15)

Zatim se Alahov Poslanik vratio sa Objavom, dok su mu se vratni mišići grčili od užasa, sve dok nije ušao kod Hatidže i rekao: „Pokrijte me! Pokrijte me!“ Pokrivali su ga dok njegov strah nije prošao, a onda je rekao: „O Hatidža, šta se to dešava sa mnom?“ Zatim joj je ispričao sve što se dogodilo i rekao: ‘Bojim se da mi se nešto ne dogodi.’ Hatidža je rekla: ‘Nikada! Naprotiv, primi radosnu vest, jer tako mi Alaha, Alah te nikada neće poniziti, budući da održavaš dobre odnose sa svojom rodbinom, govoriš istinu, pomažeš siromašnima i unesrećenima, velikodušno služiš svom gostu i pomažeš onima koje je zadesila nevolja.’ Hatidža ga je zatim odvela kod (svog rođaka) Varake bin Naufala bin Asada bin ‘Abdul ‘Uze bin Kusaja. Varaka je bio sin njenog strica sa očeve strane, tj. očevog brata, koji je u predislamskom periodu postao hrišćanin i pisao je arapskim pismom i zapisivao je iz jevanđelja na arapskom onoliko koliko je Alah želeo da zapiše. Bio je star čovek i izgubio je vid. Hatidža mu je rekla: „O rođače moj! Poslušaj priču svog sinovca.“ Varaka je upitao: „O sinovče moj! Šta si video?“ Poslanik je opisao sve što je video. (Sahih al-Bukhari, tom 9, knjiga 87, broj 111)

Takođe se tvrdi da je unutar Kabe postojao kamen sa natpisom iz Jevanđelja po Mateju 7:16,

Lejs Abu Sulejm je tvrdio da su, četrdeset godina pre poslanikove misije, ako je istina ono što kažu, u Ka‘bi našli kamen na kome je stajao natpis: ‘Ko seje dobro, žanjaće radost; ko seje zlo, žanjaće tugu; možete li činiti zlo a biti nagrađeni dobrim? Nikako, kao što se grožđe ne može brati sa trnja.’1

1. Čudno mesto za nalaženje citata iz jevanđelja; up. Mt. 7. 16. (Alfred Guillaume, The Life of Muhammad, str. 86; podebljanje naše)

Za Kabu se čak kaže da je sadržala slike Hrista i Marije!

I. I. od Hakima b. ‘Abbada b. Hanifa i drugih predanjara: Kurejšije su u Ka‘bu postavile slike, među njima i dve — Isusa sina Marijinog i Marije (neka je mir na obojicu!). I. Šihab je rekao: Asma’ k. Šakra je rekla da se jedna žena iz Gasana pridružila hodočašću Arapa, i kada je u Ka‘bi ugledala sliku Marije, rekla je: ‘Neka su ti otac moj i majka moja otkup! Ti si sigurno Arapkinja!’ Poslanik je naredio da se slike izbrišu OSIM ONIH ISUSA I MARIJE. (Isto, str. 552; velika slova naša)

Ovo pokazuje koliko je hrišćanstvo u to vreme bilo rasprostranjeno u Meki. U svetlu toga, Muhamed je lako mogao da čuje apokrifnu basnu o Isusu koji govori u kolevci od bilo koga od mnogih hrišćana koji su tada živeli u Meki.

Zapravo, nadahnuće koje je Muhamed primio od hrišćana bilo je toliko rašireno i dobro poznato da su muslimani morali da izmisle priču kako bi ga potkopali i obezvredili:

Prenosi Anas:

Bio je jedan hrišćanin koji je prihvatio islam i čitao suru al-Bekaru i Al-Imran, i zapisivao je (objave) za Poslanika. Kasnije se ponovo vratio hrišćanstvu i govorio je: „Muhamed ne zna ništa osim onoga što sam mu ja napisao.“ Tada mu je Alah dao da umre, i ljudi su ga sahranili, ali su ujutru videli da je zemlja izbacila njegovo telo. Rekli su: „Ovo je delo Muhameda i njegovih drugova. Iskopali su grob našeg druga i izvadili njegovo telo iz njega, jer je pobegao od njih.“ Ponovo su mu iskopali dubok grob, ali su ujutru opet videli da je zemlja izbacila njegovo telo. Rekli su: „Ovo je delo Muhameda i njegovih drugova. Iskopali su grob našeg druga i izbacili njegovo telo napolje, jer je pobegao od njih.“ Iskopali su mu grob toliko duboko koliko su mogli, ali su ujutru opet videli da je zemlja izbacila njegovo telo. Tako su poverovali da ono što ga je zadesilo nisu učinila ljudska bića i morali su da ga ostave izbačenog (na zemlji). (Sahih al-Bukhari, tom 4, knjiga 56, broj 814)

Uprkos maštovitim pojedinostima o sahrani tog hrišćanina, ovaj hadis svedoči da su Muhamedovi savremenici bili svesni da je postojao snažan hrišćanski uticaj koji je Muhamedu pomogao da oblikuje i uobliči priče koje se nalaze u Kuranu.

**
Zašto obrazovani hrišćani odbacuju priče o Isusovim čudima iz detinjstva iz hrišćanskih apokrifa**

Zavadi misli da ima odgovor za hrišćane koji odbacuju priče koje se nalaze u apokrifima:

Ako neko želi da odbaci ovu priču o čudu sa pticom od gline kao „legendu“, onda kako Isusovo vaskrsavanje Lazara nije legenda? SAMO ZATO ŠTO SE NEKA PRIČA NE NALAZI U KANONSKIM JEVANĐELJIMA NE SLEDI DA JE ONA LEGENDA.

On takođe kaže:

Sa čisto istorijske tačke gledišta, ne možemo sa sigurnošću reći da je priča o tome kako Isus pravi pticu od gline i čudesno joj daje život izmišljotina. Moguće je da je ta priča kružila u prvom veku. Istovremeno, ne bismo mogli ni sa pouzdanjem i izvesnošću reći da je ta priča postojala u prvom veku. Sa čisto istorijske tačke gledišta, morali bismo zaključiti: NE ZNAMO. Možda je postojala (bilo usmeno bilo u pisanom obliku) u prvom veku, a možda i nije. Ne postoji dokaz koji bi govorio protiv njenog postojanja (usmenog ili pisanog) u prvom veku, niti bilo kakav pozitivan dokaz koji bi „pokazao“ njeno postojanje u prvom veku (usmeno ili pisano). Sve što znamo jeste da je postojala u pisanom obliku u petom/šestom veku (u rukopisu Tominog jevanđelja detinjstva) i da možda postoje dokazi o njenom postojanju u Irinejevo vreme (180. g. n. e.).[1] S obzirom na činjenicu da su usmena predanja i dalje bila cenjena i u opticaju čak i nakon pisanja kanonskih jevanđelja, ne možemo a priori isključiti stvarnu mogućnost da su autentična (i neautentična/iskvarena) usmena predanja iz prvog veka našla put do dokumenata koji nisu uvršteni u kanonski spisak spisa. Nekanonski dokumenti vrlo lako mogu sadržati predanja iz prvog veka, mada prepoznavanje tih predanja i utvrđivanje njihovog obima nije istorijski moguće. Kanonski dokumenti ne mogu sadržati sva predanja ili veliki uzorak predanja koja su kružila u prvom veku.

Ironično, Zavadi se poziva na Jovanovo jevanđelje da bi dokazao kako je Isus učinio mnoga druga čuda koja nisu zabeležena u jevanđeljima!

Hrišćanin bi i dalje insistirao na tome da se ova priča ne nalazi u Bibliji i da je to problematično. Na to odgovaramo rečima da „nedostatak dokaza ne mora nužno značiti dokaz nepostojanja“. Autor Jovanovog jevanđelja jasno kaže da je Isus učinio mnoge stvari (moguće i čuda) koje nisu zabeležene (Jovan 21:25), te stoga imamo dobar razlog da verujemo da je barem moguće da ni ovo Isusovo čudo nije zabeleženo.

Zavadi ni ne sluti da se svedočanstvo baš tog istog jevanđelja okreće protiv njega, budući da dokazuje da Isus nije mogao učiniti nijedno od čuda koja mu Jevanđelje detinjstva pripisuje!

Prema Jovanovom jevanđelju, prvi čudesni znak koji je Isus učinio zbio se kada je bio odrastao čovek, nakon što je njegova javna služba već započela i nakon što je Sveti Duh već sišao i ostao na njemu:

„A sutradan vidje Jovan Isusa gdje dolazi k njemu, i reče: Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta! Ovo je Onaj za koga ja rekoh: Za mnom dolazi čovjek koji preda mnom bi, jer prije mene bješe. I ja ga ne znadoh, ali da se javi Izrailju, zato dođoh ja da krštavam vodom. I posvjedoči Jovan govoreći: Vidio sam Duha gdje silazi kao golub sa neba i ostade na njemu. I ja ga ne znadoh, ali Onaj koji me posla da krštavam vodom on mi reče: Na koga vidiš da silazi Duh i ostaje na njemu to je onaj koji krštava Duhom Svetim. I ja sam vidio i zasvjedočio da je on Sin Božiji. Sutradan opet stajaše Jovan i dvojica od učenika njegovih. I ugledavši Isusa gdje ide, reče: Gle, Jagnje Božije!“ Jovan 1:29-36

„I u treći dan bi svadba u Kani Galilejskoj, i ondje bješe mati Isusova. A pozvan bješe i Isus i učenici njegovi na svadbu. I kad nesta vina, reče mati Isusova njemu: Nemaju vina. Isus joj reče: Šta hoćeš od mene, ženo? Još nije došao čas moj. Reče mati njegova slugama: Što god vam reče učinite. A ondje bješe šest kamenih sudova za vodu, postavljenih po običaju judejskog očišćenja, koji hvatahu po dvije ili po tri mjere. Reče im Isus: Napunite sudove vodom. I napuniše ih do vrha. I reče im Isus: Zahvatite sad i nosite peharniku. I odnesoše. A kad okusi peharnik vino koje je postalo od vode, i ne znađaše otkuda je, a sluge znadijahu koje su zahvatile vodu, pozva peharnik ženika. I reče mu: Svaki čovjek najprije dobro vino iznosi, a kada se opiju, onda lošije; a ti si čuvao dobro vino do sada. Ovim, u Kani Galilejskoj, učini Isus početak znamenja, i pokaza slavu svoju; i vjerovaše u njega učenici njegovi.“ Jovan 2:1-11

Od tada je Isus počeo da čini mnoge druge znake i čudesa:

„A kada bješe u Jerusalimu o prazniku Pashe, mnogi vjerovaše u ime njegovo videći znake njegove koje činjaše. A sam Isus ne povjeravaše sebe njima, jer ih je on znao sve. I ne trebaše da mu ko svjedoči za čovjeka; jer sam znadijaše šta bješe u čovjeku.“ Jovan 2:23-25

„A bijaše čovjek među farisejima, po imenu Nikodim, knez judejski. On dođe Isusu noću i reče mu: Ravi, znamo da si učitelj od Boga došao; jer niko ne može ova znamenja tvoriti koja ti tvoriš ako nije Bog s njim.“ Jovan 3:1-2

Jovan nam čak kaže koje je drugo čudo Isus učinio u Kani:

„Isus pak dođe opet u Kanu Galilejsku, gdje pretvori vodu u vino. I bješe neki carev čovjek čiji sin bolovaše u Kapernaumu. Ovaj čuvši da je Isus došao iz Judeje u Galileju, otide k njemu i moljaše ga da siđe i da mu iscijeli sina; jer bijaše na samrti. Kaza mu, dakle, Isus: Ako ne vidite znake i čudesa, nećete da povjerujete. Veli mu carev čovjek: Gospode, dođi dok nije umrlo dijete moje. Reče mu Isus: Idi, sin tvoj je živ. I vjerova čovjek riječi koju mu reče Isus i pođe. A već dok on silažaše, gle, sretoše ga sluge njegove i javiše mu govoreći: Dijete je tvoje živo. Tada ih upita za čas u koji mu bi lakše; i kazaše mu: Juče u sedmi čas pusti ga groznica. Tada razumje otac da to bješe u onaj čas u koji mu reče Isus: Sin tvoj je živ. I vjerova on i sva kuća njegova. Ovo je opet drugo znamenje koje učini Isus došavši iz Judeje u Galileju.“ Jovan 4:46-54

Još je ironičnije to što se Zavadi poziva na Tisdala, ali propušta da pomene razlog koji je Tisdal naveo za odbacivanje ovih hrišćanskih mitova i basni:

Ovde ponovo primećujemo da je, iako je legenda očigledno ista kao ona koja se ukratko pominje u Kuranu, razlika ipak dovoljna da dokaže da je Muhamed po sećanju iznosio njen skraćeni oblik, a da nije imao pred sobom nikakav pisani dokument. Otuda pominje samo jednu pticu umesto dvanaest i govori o tome da joj je život dat Isusovim dahom, a ne njegovom zapovešću. Kratko pominjanje te priče u Kuranu pokazuje da je ona bila široko rasprostranjena i da se u to vreme u nju uopšteno verovalo. To opet dokazuje kako je malo znanja o Novom zavetu tada bilo u Medini; jer ne samo da u kanonskim jevanđeljima nema takvih izveštaja o čudima koja je naš Spasitelj učinio u svom detinjstvu, već Jovan II 11 pokazuje da nijedno nije učinjeno pre njegovog krštenja u dobi od oko trideset godina. (The Original Sources of the Quran, Chapter IV. The Influence of Christianity and Christian Apocryphal Books; podebljanje naše)

… Sada je jasno da su takve priče o čudima iz detinjstva potpuno suprotne onome što je zapisano u Jovanovom jevanđelju (II) o pretvaranju vode u vino, gde je zabeleženo da je „ovo bio početak čudesa koja učini Isus u Kani galilejskoj i pokaza slavu svoju“. Isus je tada imao preko trideset godina; i jasno je da pre toga nije učinio nijedno čudo. Ali sva čuda navedena u Kuranu, mimo onih koja su gore pomenuta i onog o Trpezi o kome će biti reči niže, nesumnjivo su istinita i van svake sumnje, budući da odgovaraju onome što čitamo u četiri jevanđelja. (The Sources of Islam, Chapter IV. Tales Derived From Heretical Sources, Childhood of Jesus, str. 59; podebljanje naše)

Dakle, Isusovo prvo čudo dogodilo se u Kani, kada je pretvorio vodu u vino, nakon što je Sveti Duh sišao na njega. Isus je od tog trenutka počeo da čini i druge znake i čudesa.

Činjenica da je Isus svoj prvi čudesni znak učinio tek nakon što je Duh sišao na njega značajna je jer pokazuje da je Hristos svoja čuda činio u sili Svetog Duha.

Niti je to samo Jovanovo gledište, jer sva jevanđelja, uključujući i knjigu Dela apostolskih, slažu se da je Isusova čudotvorna služba započela tek NAKON što je Sveti Duh sišao na njega prilikom njegovog krštenja:

„A dogodi se kada se bješe krstio sav narod, i kada se Isus krstio, dok se on moljaše Bogu, otvori se nebo, I siđe na njega Duh Sveti u tjelesnom obliku kao golub, i ču se glas sa neba govoreći: Ti si Sin moj ljubljeni, ti si po mojoj volji. I sam Isus imaše oko trideset godina kad poče; i bješe, kao što se mišljaše, sin Josifa,“ Luka 3:21-23 – up. Matej 3:16-17; Marko 1:9-11

„Isus pak pun Duha Svetoga vrati se sa Jordana, i bi odveden Duhom u pustinju.“… „I vrati se Isus u sili Duha u Galileju; i otide glas o njemu po svoj okolini. I on učaše po sinagogama njihovim, i svi ga hvaljahu. I dođe u Nazaret gdje bješe odgajen, i uđe po običaju svome u dan subotni u sinagogu, i ustade da čita. I dadoše mu knjigu proroka Isaije, i otvorivši knjigu nađe mjesto gdje bješe napisano: Duh Gospodnji je na meni; zato me pomaza da blagovijestim siromasima; posla me da iscijelim skrušene u srcu; da propovijedam zarobljenima da će biti pušteni, i slijepima da će progledati; da oslobodim potlačene; I da propovijedam prijatnu godinu Gospodnju. I zatvorivši knjigu, vrati je služitelju pa sjede; i oči sviju u sinagogi bijahu uprte u njega. A poče im govoriti: Danas se ispuni ovo Pismo u ušima vašim.“ Luka 4:1, 14-21

„A ako li ja Duhom Božijim izgonim demone, onda je došlo k vama Carstvo Božije.“ Matej 12:28

„Prvu ti knjigu napisah, o Teofile, o svemu što poče Isus i tvoriti i učiti Do dana kada se vaznese, pošto Duhom Svetim dade zapovjesti apostolima koje izabra,“ Dela apostolska 1:1-2

„Vi znate riječ koja se zbila po svoj Judeji, počevši od Galileje, poslije krštenja koje propovijedaše Jovan: Isusa iz Nazareta, kako ga pomaza Bog Duhom Svetim i silom, koji prolažaše čineći dobro i iscjeljujući sve mučene od đavola, jer Bog bijaše s njim.“ Dela apostolska 10:37-38

I sam Kuran se slaže da je Isus bio ojačan Svetim Duhom radi vršenja svoje službe i čudesnih znakova:

„I Mi smo Mojsiju Knjigu dali i posle njega, jednog za drugim, poslanike slali. I Isusu, sinu Marijinom, jasne smo dokaze dali i Duhom Blagoslovljenim (anđelom Gavrilom) smo ga pomogli. I kad god vam je koji poslanik doneo ono što nije godilo dušama vašim, vi ste se uzoholili, pa ste neke u laž ugonili, a neke ubijali.“ S. 2:87

„Neke od tih poslanika odlikovali smo više nego druge. Sa nekima od njih je Allah govorio, a neke je za više stepeni uzdigao. A Isusu, Marijinom sinu, smo jasne dokaze dali i svetim Duhom (anđelom Gavrilom) ga pomogli. Da je Allah hteo, oni se ne bi međusobno posle njih ubijali, kada su im jasni dokazi već došli, ali oni su se razišli, neki od njih su verovali, a neki su poricali. A da je Allah hteo, oni se ne bi međusobno ubijali! Ali, Allah radi ono što On želi.“ S. 2:253

„Kad Allah kaže: „O Isuse, Marijin sine, seti se blagodati Moje prema tebi i tvojoj majci kada sam te Duhom blagoslovljenim (anđelom Gavrilom) pomogao pa si sa ljudima, u bešici i kao zreo čovek, razgovarao; i kada sam te naučio pismenosti i mudrosti, i Tori i Jevanđelju; i kada si, Mojom dozvolom, od blata nešto poput ptice oblikovao i u nju udahnuo, i kada je ona, Mojom dozvolom, postala ptica; i kada si, Mojom dozvolom, od rođenja slepog i gubavog izlečio; i kada si, Mojom dozvolom, dizao mrtve; i kada sam od tebe odbio Izrailjeve sinove, kad si im ti doneo jasne dokaze, pa su oni među njima koji nisu verovali - povikali: „Ovo nije ništa drugo do jasna vradžbina““ S. 5:110

Međutim, slažući se sa Svetom Biblijom da je Bog ojačao Isusa Svetim Duhom, Muhamed je zapravo uveo veliku protivrečnost koja ozbiljno podriva njegove poslaničke tvrdnje.

Prema svim izveštajima iz prvog veka, Isusova javna služba nije započela sve dok Sveti Duh nije izliven na Hrista nakon njegovog krštenja od strane Jovana. Tek je od tog trenutka Isus počeo da čini čuda.

To ukazuje na to da Isus ne bi činio nikakva čuda kao dete, budući da Sveti Duh u tom razdoblju njegovog života još nije sišao na njega. Ovo takođe objašnjava zašto jevanđelja veoma malo govore o Isusovim ranim godinama, jer je očigledno da tokom tog vremena nije učinio ništa značajno, osim što je sa dvanaest godina posetio Jerusalim, gde je zadivio verske vođe svojim znanjem (up. Luka 2:41-52).

Muhamed je prihvatio činjenicu da je Isus bio osnažen Svetim Duhom da bi vršio svoju službu, koja se sastojala u činjenju čuda.

Ipak, Muhamed je prihvatio i priče o Isusovim čudima iz detinjstva. Time je Muhamed protivrečio svedočanstvu očevidaca zabeleženom u dokumentima iz prvog veka, jer to znači da je Isus činio čuda i pre nego što je Sveti Duh sišao na njega!

Evo pregleda prethodnih tačaka, kako bi se Zavadiju i drugim muslimanima pomoglo da jasnije sagledaju sve velike probleme koje je Muhamed stvorio i sebi i svojim sledbenicima.

Bog je osnažio Isusa Svetim Duhom da bi vršio svoju zemaljsku službu, koja je uključivala i činjenje čuda.
Isus nije primio Svetog Duha sve dok nije bio odrastao čovek.
To znači da pre tog trenutka ne bi činio nikakva čuda, što je upravo ono što uče jevanđelja i Dela apostolska.
Muhamed se slaže sa izveštajima očevidaca iz prvog veka da je Isus bio ojačan Svetim Duhom da bi činio čudesne znake.
Ipak, Muhamed takođe pominje priče o tome kako Isus čini čuda kao dete, u vreme kada mu Sveti Duh još nije bio dat.
Muhamed je takođe pogrešno pretpostavio da je Bog već ojačao Isusa Svetim Duhom dok je bio odojče, zbog čega je Muhamed verovao da je Hristos mogao da govori u kolevci kao beba.
Muhamed stoga protivreči izveštajima očevidaca iz prvog veka u pogledu vremena kada je Isus počeo da čini svoja čuda.

Ako će Zavadi ovome prigovoriti, onda će morati da objasni zašto Kuran uči da je Bog ojačao Isusa Svetim Duhom, ako to nije bilo radi toga da bi mu omogućio da čini čuda. Takođe će morati da pruži čvrste razloge zbog kojih bismo trebali odbaciti jednoglasno svedočanstvo svih dokumenata iz prvog veka, tj. jevanđelja i Dela apostolskih, koji uče da je Isus počeo da čini čuda tek nakon što je Sveti Duh sišao na njega prilikom njegovog krštenja od strane Jovana. Zavadi će dalje morati da objasni zašto bi iko trebalo da odbaci takve višestruko potvrđene svedoke iz prvog veka zarad tvrdnji iz izvora koji su napisani vekovima nakon što su očevici živeli i koji su u neposrednom sukobu sa svim našim dokumentima iz prvog veka.

Zavadijevi problemi izdaleka nisu gotovi.

**
Teološke posledice Isusovih čuda**

Očigledno je da Muhamed nije shvatao značaj uključivanja ovih čudesnih priča o Isusu, koje su imale za cilj da dokažu da je Isus Božji jedinstveni Božanski Sin koji, poput svog Oca, daje život kome hoće. Pogrešno je pretpostavio da može uključiti takva čuda i pritom i dalje tvrditi da Hristos nije Bog. Međutim, Muhamed se grubo prevario, kao što ćemo sada videti.

Štaviše, uključivanjem ove basne o pticama od gline Muhamed je došao do priče koja Isusa prikazuje kako stvara na potpuno isti način na koji stvara Alah!

Na primer, kaže se da je Alah stvorio čoveka od gline i udahnuo u njega svoj Duh, očigledno u svrhu da ga oživi, odnosno da mu da život:

„I kad tvoj Gospodar reče anđelima: „Ja ću da stvorim čoveka od suve gline, od glatkog blata. I kad mu dam lik i u njega udahnem dušu, vi mu se poklonite.““ S. 15:28-29

„Kada je anđelima tvoj Gospodar rekao: „Stvoriću čoveka od gline, pa kad mu upotpunim oblik i u njega udahnem život, vi mu se poklonite!”“ S. 38:71-72

Kuran samo ponavlja biblijsku priču o stvaranju čoveka:

„To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo, I svaku biljku poljsku, dokle je još ne bješe na zemlji, i svaku travku poljsku dokle još ne nicaše; jer Gospod Bog još ne pusti dažda na zemlju, niti bješe čovjeka da radi zemlju, Ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju. A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.“ Postanje 2:4-7

Zapanjujuće je da je upravo tako, prema Kuranu, Isus stvorio pticu i oživeo je!

„On će da ga poduči Knjizi i mudrosti, i Tori i Jevanđelju. I poslaće ga kao poslanika Izrailjevim sinovima: „Doneo sam vam znak od vašega Gospodara: oblikovaću vam od ilovače nešto poput ptice, i u nju ću da duvnem, pa će, Allahovom dozvolom, da bude ptica; i izlečiću slepog od rođenja i gubavog, i oživljavaću mrtve Allahovom dozvolom; i kazivaću vam šta jedete i šta u domovima vašim čuvate. U svemu tome ima dokaza za vas, ako vernici budete.“ S. 3:48-49

Očigledno je da je Isus dunuo u pticu od gline sa ciljem da joj da život. To znači da Isus poseduje Duha na isti način na koji ga poseduje Bog, budući da Bog upravo kroz Duha daje život svom stvorenju. Drugim rečima, Kuran implicira da je Isus udahnuo Duha u te ptice kako bi ih oživeo!

Nama kao hrišćanima ovo učenje ne dolazi kao iznenađenje, budući da jevanđelja svedoče da Isus Hristos krštava svoje sledbenike Svetim Duhom:

„I propovijedaše govoreći: Dolazi za mnom jači od mene pred kim ja nisam dostojan sagnuti se i odriješiti remena na obući njegovoj. Ja vas krstih vodom, a on će vas krstiti Duhom Svetim.“ Marko 1:7-8

A prema Jevanđelju po Jovanu, Isus je zaista dunuo Svetog Duha na svoje učenike:

„A Isus im reče opet: Mir vam! Kao što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas. I ovo rekavši, dunu i reče im: Primite Duha Svetoga! Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su.“ Jovan 20:21-23

Razlog zbog kojeg Isus može da krštava Svetim Duhom i da ga izdahne jeste taj što je on sam Život, te je stoga u stanju da daje život celom stvorenju na potpuno isti način na koji to čini Otac:

„A Isus odgovori i reče im: Zaista, zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin; Jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje što sam čini; i pokazaće mu veća djela od ovih da se vi čudite. Jer kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje hoće oživljava. Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu, Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao. Zaista, zaista vam kažem: Ko moju riječ sluša i vjeruje Onome koji me je poslao, ima život vječni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život. Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijega, i čuvši ga oživjeće. Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi; I dade mu vlast i da sudi, jer je Sin Čovječiji. Ne čudite se tome, jer dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijega, I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda. Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe. Kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan; jer ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao.“ Jovan 5:19-30

„Istražujete Pisma, jer vi mislite da u njima imate život vječni; a upravo ona svjedoče o meni; I nećete da dođete k meni da imate život.“ Jovan 5:39-40

Zapravo, jedan od razloga zbog kojih je Isus činio čuda u sili Svetog Duha bio je da pruži natprirodnu potvrdu da je on doista Život koji je postao telo i da je upravo on Onaj koji će svima dati život i vaskrsnuti mrtve:

„Poslije toga otide Isus preko Galilejskog, Tiverijadskog mora. I za njim iđaše mnoštvo naroda, jer gledahu znamenja njegova koja činjaše na bolesnicima. A Isus iziđe na goru, i ondje sjeđaše sa učenicima svojim. A bijaše blizu Pasha, praznik judejski. Podignuvši Isus oči, i vidjevši da mnoštvo naroda dolazi k njemu, reče Filipu: Odakle da kupimo hljeba da ovi jedu? A ovo govoraše kušajući ga, jer sam znađaše šta će činiti. Odgovori mu Filip: Ni za dvjesta dinara hljeba nije im dosta, da svako od njih samo malo dobije. Reče mu jedan od učenika njegovih, Andrej, brat Simona Petra: Ovdje ima jedno momče koje ima pet hljebova ječmenih i dvije ribe. Ali šta je to na toliko mnoštvo? A Isus reče: Recite ljudima da posjedaju. A bješe trave mnogo na onome mjestu. Posjedaše, dakle, ljudi na broj oko pet hiljada. A Isus uze hljebove, i zablagodarivši, razdade učenicima, a učenici onima koji bijahu posjedali; tako i od riba koliko htjedoše. A kada se nasitiše, reče učenicima svojim: Skupite preostale komade, da ništa ne propadne. I sakupiše, i napuniše dvanaest kotarica komada od pet hljebova ječmenih što preostade iza onih koji su jeli. A ljudi vidjevši znamenje koje učini Isus, govorahu: Ovo je zaista Prorok koji treba da dođe na svijet. A kad razumije Isus da hoće da dođu da ga uhvate i učine carem, on otide opet na goru sam.“ … „A Isus im reče: Ja sam hljeb života: koji meni dolazi neće ogladnjeti, i koji u mene vjeruje neće nikad ožednjeti. Nego vam rekoh: i vidjeli ste me, i ne vjerujete. Sve što mi daje Otac meni će doći; i onoga koji dolazi meni neću istjerati napolje. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla. A ovo je volja Oca koji me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u posljednji dan. A ovo je volja Oca koji me posla, da svaki koji vidi Sina i vjeruje u njega ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. Tada gunđahu Judejci na njega što reče: Ja sam hljeb koji siđe s neba, I govorahu: Nije li ovo Isus, sin Josifov, kome mi znamo oca i mater? Kako, dakle, on govori: S neba sam sišao?“ … „Ja sam hljeb života. Oci vaši jedoše manu u pustinji, i pomriješe. Ovo je hljeb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hljeb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hljeba živjeće vavijek; i hljeb koji ću ja dati tijelo je moje, koje ću ja dati za život svijeta.“ … „A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. Jer tijelo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko piće. Koji jede moje tijelo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu. Kao što mene posla živi Otac, i kao što ja živim zbog Oca, i onaj koji jede mene i on će živjeti zbog mene. Ovo je hljeb koji siđe s neba: ne kao što oci vaši jedoše manu, i pomriješe; koji jede hljeb ovaj živjeće vavijek.“ Jovan 6:1-15, 35-42, 48-51, 53-58

„Bijaše pak neki bolesnik, Lazar iz Vitanije, iz sela Marije i Marte, sestre njezine. A Marija, čiji brat Lazar bolovaše, bješe ona koja pomaza Gospoda mirisom i obrisa noge njegove svojom kosom. Onda sestre poslaše k njemu govoreći: Gospode, evo boluje onaj koga ti ljubiš. A kada ču Isus, reče: Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božiju, da se Sin Božiji proslavi kroz nju.“ … „Kada pak Marta ču da Isus dolazi, iziđe pred njega, a Marija sjeđaše doma. Onda reče Marta Isusu: Gospode, da si ti bio ovdje, ne bi umro brat moj. Ali i sada znam, da što god zaišteš u Boga, daće ti Bog. Reče joj Isus: Vaskrsnuće brat tvoj. Marta mu reče: Znam da će vaskrsnuti o vaskrsenju u posljednji dan. Isus joj reče: Ja sam vaskrsenje i život; koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u mene neće umrijeti vavijek. Vjeruješ li ovo? Reče mu: Da, Gospode! Ja vjerujem da si ti Hristos Sin Božiji koji dolazi u svijet.“ … „A Isus se opet potrese u sebi, i dođe na grob. A to bijaše pećina, i kamen ležaše na njoj. Isus reče: Sklonite kamen! Reče mu Marta, sestra umrloga: Gospode, već zaudara; jer je četiri dana U grobu. Reče joj Isus: Ne rekoh li ti da ako vjeruješ, vidjećeš slavu Božiju? Tada skloniše kamen gdje ležaše mrtvac. A Isus podiže oči gore, i reče: Oče, blagodarim ti što si me uslišio! A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si me ti poslao. I ovo rekavši, viknu gromkim glasom: Lazare, iziđi napolje! I iziđe umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano. Isus im reče: Razdriješite ga i pustite neka ide.“ Jovan 11:1-4, 20-27, 38-44

Muhamed je mislio da nema nikakvog problema u tome da ove priče o Isusovim čudima uključi u Kuran, jer po njegovom shvatanju one nisu dokazivale da je on u punom smislu Božanski. Međutim, grubo se prevario, budući da je svrha tih čuda bila da pruži natprirodnu božansku potvrdu da je Hristos Božanski Sin Božji koji je i sam Život. Uključivanjem priča o tome kako Isus udahnjuje život u pticu od gline i podiže mrtve, Muhamed nije uspeo da uvidi kako takva čuda utvrđuju da Hristos poseduje Duha i da ga može poslati kako bi pojedincima dao biološki i duhovni život.

Ono što sve ovo čini još zapanjujućim jeste to što, prema Kuranu, Onaj koji može da stvara nije isti kao onaj koji ne može:

„Pa je li onda Onaj Koji stvara kao onaj koji ne stvara!? Urazumite se!“ S. 16:17 Hilali-Khan

Budući da Isus stvara i daje život na potpuno isti način na koji to čini Alah, to znači da je on potpuno isti kao Alah!

To takođe znači da je Isus beskrajno veći od Muhameda, jer ovaj potonji nije mogao da stvori ni jednu jedinu stvar i nije bio sposoban da bilo kome ili bilo čemu da život! Zapravo, Muhamed je život oduzimao, podstičući svoje sledbenike da pobiju bezbroj ljudi.

Dakle, budući da Muhamed nije mogao ni da stvara ni da daje život, on je stoga neuporedivo niži od Isusa Hrista!

Zbog toga su hrišćani iz Nadžrana bili u pravu kada su Muhamedu izneli ova čuda kako bi utvrdili da je Isus Bog:

Imena četrnaest najuglednijih ljudi među šezdeset jahača bila su: ‘Abdu'l-Masih al-‘Aqib, al-Ayham as-Sayyid; Abu Haritha b. ‘Alqama, brat B. Bakr b. Wa'il; Aus; al-Harith; Zayd; Qays; Yazid; Nubayh; Khuwaylid; ‘Amr; Khalid; ‘Amr; Khalid; ‘Abdullah; Johannes; od njih su trojica prvopomenutih govorila apostolu. Bili su hrišćani po vizantijskom obredu, premda su se međusobno razlikovali u pojedinim tačkama, govoreći: On je Bog; i On je sin Božji; i On je treće lice Trojstva, što je učenje hrišćanstva. Oni tvrde da je on Bog ZATO ŠTO JE PODIZAO MRTVE, i lečio bolesne, i objavljivao nevidljivo; I PRAVIO PTICE OD GLINE PA U NJIH DUVAO, TAKO DA SU ODLETALE; a sve je to bilo po zapovesti Boga Svemogućeg, „Učinićemo ga znakom ljudima." Tvrde da je on sin Božji time što kažu da nije imao poznatog oca; a govorio je u kolevci, a to je nešto što nijedno Adamovo dete nikada nije učinilo. Tvrde da je on treći od trojice time što Bog kaže: Mi smo učinili, Mi smo zapovedili, Mi smo stvorili i Mi smo odredili, pa kažu: Kada bi On bio jedan, rekao bi Ja sam učinio, Ja sam stvorio, i tako dalje, ali On je On i Isus i Marija. Povodom svih ovih tvrdnji objavljen je Kuran. (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq's Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 271; podebljanje i velika slova naši)

Uz to rečeno, moramo ponovo da naglasimo svoju tvrdnju, naime, obavešteni hrišćani ne odbacuju priče o čudima iz apokrifa na osnovu toga što bi bile suviše mitske i maštovite da bi bile istinite. Naprotiv, razlog zbog kojeg obrazovani hrišćani koji poznaju Sveto pismo odbacuju ta čuda jeste taj što ona protivreče izričitom svedočanstvu kanonskih jevanđelja, posebno Jovanovog, da Isus nije činio nikakve čudesne znake ni čudesa dok je bio dete. Prema svedočanstvima očevidaca, Isus je svoje prvo čudo učinio nakon što je primio silu od Svetog Duha, koji je sišao na njega u obliku goluba, kada je imao otprilike 30 godina.

Postoji, međutim, način da se Zavadi izvuče iz ovog nereda. Zavadi jednostavno može da se pomiri sa činjenicama i prizna da Kuran sadrži maštovite priče i legende sa ciljem da se iznese neka etička ili moralna pouka i/ili da se istaknu određene duhovne istine. U tome ne bi bio usamljen, budući da su i drugi muslimani, poput pokojnog Muhameda Asada, čvrsto verovali da je Kuran ispunjen legendama i basnama. Za detalje molimo vas pogledajte ovde.

Ako Gospod Isus da, u bliskoj budućnosti biće još odgovora na Zavadijeve argumente i „odgovore".

Postskriptum

Zavadi je izradio dodatak u kojem „odgovara" na moju dokumentaciju koja dokazuje da je Muhamed basnu o Isusu koji stvara ptice od gline preuzeo od hrišćana sa kojima je imao dodira. Postaje sve očiglednije da je Zavadi na putu samouništenja, jer njegovi argumenti nisu samo loši, oni su naprosto smešni. Zavadi takođe pokazuje sve veću sklonost da laže i obmanjuje svoje čitaoce, što je tužan pokazatelj da ide stopama Nadira Ahmeda i Osame Abdalaha, dvojice muslimanskih polemičara koje više nijedan apologeta niti pošten čovek ne shvata ozbiljno.

Postoji samo jedna glavna tačka tog „pobijanja" kojom želimo ovde da se pozabavimo. Zavadi ne samo da dovodi u pitanje pouzdanost izveštaja Ibn Ishaka, što uvek čini kada ne može da opovrgne činjenice, već i tvrdi da Ibn Ishak nije navodio stvarne reči hrišćana iz Nadžrana. Zavadi želi da poverujemo da je Ibn Ishak samo sažimao ono što su rekli Muhamedu!

Ovo takođe pretpostavlja da je priča pouzdana. Štaviše, Ibn Ishak ne iznosi stvarne reči nadžranskih hrišćana, nego SAMO SAŽIMA ono što su rekli i o čemu su razgovarali sa Prorokom. Kako Šamun može sa imalo sigurnosti da tvrdi da je „kuranska priča o Isusu koji stvara ptice od gline istovetna verziji koju su ispričali hrišćani iz Nadžrana"?

Samo jednu stvar treba da učinimo da bismo razotkrili Zavadijev slabašan i očajnički pokušaj da porekne očigledno, naime da je Muhamed „posudio" priču o Isusu koji oblikuje ptice od gline iz hrišćanskih apokrifnih izvora koje je čuo usmenim putem. Dovoljno je da navedemo muslimanske izvore koji potvrđuju da Ibn Ishak nije jednostavno sažimao ono što je rečeno, nego je izveštavao o onome što su hrišćani iz Nadžrana zaista rekli Muhamedu.

Naša prva referenca dolazi od muslimanskog naučnika, dr Mahmuda M. Ajuba, koji navodi Tabarijevo objašnjenje Kurana 3:59:

U nešto dužoj verziji drugog izveštaja koji prenosi Vahidi, Tabari, na osnovu autoriteta Ibn Džuredža, izveštava da su dvojica monaha ljutito rekla Proroku: „Ako govoriš istinu, onda nam pokaži slugu koji je oživljavao mrtve, isceljivao onoga ko je rođen slep, I KOJI JE MOGAO DA OD GLINE OBLIKUJE LIK PTICE I DA U NJEGA DUNE, PA DA POSTANE PTICA [up. stih 49, gore]. Naprotiv, Isus je Bog." Prorok nije rekao ništa dok mu nije došao Gavrilo i rekao: „O Muhamede, 'Nevernici su zaista oni koji govore da je Bog Hristos, sin Marijin' [Kuran 5:17 i 72]." Božji Poslanik reče: „O Gavrilo, tražili su od mene da ih obavestim o još jednom primeru poput Isusovog." Gavrilo odgovori: „Primer Isusa kod Boga je poput primera Adama. Stvorio ga je od praha, a zatim mu rekao: Budi! i on bi." Kada su se ti ljudi vratili sledećeg jutra, Prorok im je izgovorio ove stihove (Tabari, VI, str. 467-71). (Ayoub, The Qur'an and Its Interpreters: The House of ‘Imran [State University of New York (SUNY) Press, Albany 1992], tom II_,_ str. 184; podebljanje i velika slova naši)

Hrišćanski naučnik Gordon Nikels navodi još jednu verziju ove priče, preuzetu iz dela Tafsir Muqatil ibn Sulayman:

Mukatilova verzija tog susreta, bilo da se posmatra kao međuverski razgovor, žučna rasprava ili pretnja silom, prati glavne linije poznatijih izveštaja iz sire.21 Međutim, sadrži i neke jedinstvene pojedinosti. Naročito, kod Mukatila razgovor počinje pitanjem nadžranske delegacije: „O Muḥammade, zašto vređaš (shatama) i sramotiš (‘aba) našeg gospodara (ṣaḥib)?"22 Prorok islama odgovara: „Kojeg vašeg gospodara?", a hrišćani kažu: „‘Isaa, sina Marije device." Hrišćani nastavljaju sa svojim zahtevom: „Pokaži nam slugu poput njega među onim što je Alah stvorio. On oživljava mrtve i isceljuje slepe i gubave I STVARA PTICU OD GLINE."23 Mukatil na ovom mestu primećuje da hrišćani nisu rekli „po dopuštenju (idhn) Alaha". To je izraz koji se ponavlja u kuranskim izveštajima o čudima ‘Ise u 3.49 i 5.110. Hrišćani nastavljaju: „Dok svaki čovek ima oca, ‘Isa nije imao oca. Zato se složi sa nama da je ‘Isa sin (ibn) Alahov i mi ćemo te slediti."24 (Nickels, The Christians of Najran in Muqatil's Tafsir; podebljanje i velika slova naši)

Gornji izveštaji utvrđuju sledeće dve činjenice. Prvo, ovi izvori potkrepljuju Ibn Ishakovu verziju događaja, čime razotkrivaju šta zapravo predstavlja Zavadijev očajnički pokušaj da dovede u pitanje njenu verodostojnost. Drugo, oni takođe potvrđuju da je Muhamed ovu bajkovitu priču o Isusu koji od gline oblikuje pticu, a zatim u nju udahnjuje život, čuo od hrišćana iz Nadžrana, i da ju je potom od reči do reči uneo u Kuran.

U svetlu ovoga, vreme je da se Zavadi suoči sa stvarnošću i prihvati činjenicu da je Muhameda prevario duh koji je dolazio na njega, navodeći ga da uzme hrišćansku basnu koju je čuo usmenim putem i doda je u Kuran kao način da hrišćane namami da prihvate njegovu lažnu religiju. Muhamed i njegov duh nisu ni slutili da će se to vratiti kao dokaz da je Kuran laž i da je Muhamed bio lažni prorok. Muhamedov duh naveo ga je da u knjigu za koju je Muhamed tvrdio da ju je poslao onaj koji zna sve stvari unese basne i mitove o Isusu. Zaista, sveznajuće biće bi znalo da ne treba pokušavati da se laži i basne predstave kao stvarna istorija.