Marijin rodoslov u Lukinom jevanđelju?
Lukino jevanđelje beleži rodoslov koji, kako izgleda, pripada Mariji, iako je Josif naveden po imenu:
„I sam Isus imaše oko trideset godina kad poče; i bješe, kao što se mišljaše, sin Josifa, sina Ilijeva, Sina Matatova, sina Levijeva, sina Melhijeva, sina Jenejeva, sina Josifova, Sina Matatijeva, sina Amosova, sina Naumova, sina Eslimova, sina Nagejeva, Sina Maatova, sina Matatijeva, sina Semejeva, sina Josifova, sina Jodina, Sina Joananova, sina Risajeva, sina Zorovaveljova, sina Salatiilova, sina Nirijeva, Sina Melhijeva, sina Adijeva, sina Kosamova, sina Elmodamova, sina Irova, Sina Josijina, sina Eliezerova, sina Jorimova, sina Matatova, sina Levijeva, Sina Simeonova, sina Judina, sina Josifova, sina Jonamova, sina Elikimova, Sina Melejeva, sina Mainanova, sina Matatina, sina Natanova, sina Davidova, Sina Jesejeva, sina Ovidova, sina Voozova, sina Salmonova, sina Naasonova, Sina Aminadavova, sina Aramova, sina Joramova, sina Esromova, sina Faresova, sina Judina, Sina Jakovljeva, sina Isakova, sina Avraamova, sina Tarina, sina Nahorova, Sina Seruhova, sina Ragavova, sina Falekova, sina Everova, sina Salina, Sina Kainanova, sina Arfaksadova, sina Simova, sina Nojeva, sina Lamehova, Sina Matusalova, sina Enohova, sina Jaredova, sina Maleleilova, sina Kainanova, Sina Enesova, sina Sitova, sina Adamova, sina Božijega.“ Luka 3:23-38 Legacy Standard Bible (LSB)
Razlog zbog kojeg Luka pominje Josifa, a ne Mariju, jeste taj što su izrailjski rodoslovi usredsređeni na muškarce, budući da su po svojoj prirodi patrijarhalni.
A kada čovek nije imao muške naslednike, nego samo kćeri, njegova loza se nastavljala preko zeta, kao što nalazimo u slučaju sledećeg pripadnika Judinog plemena:
„A sinovi Apailovi: Jesej; a sinovi Jesejevi: Sisan, i kći Sisanova Alaja. A sinovi Jadaja, brata Samajeva: Jeter i Jonatan; ali Jeter umrije bez djece. A sinovi Jonatanovi: Falet i Zaza. Ti bijahu sinovi Jerameilovi. A Sisan ne imaše sinova nego kćeri; i imaše Sisan slugu Misirca po imenu Jaraju. Zato Sisan dade kćer svoju Jaraji, sluzi svojemu, za ženu; a ona mu rodi Ataja. A Ataj rodi Natana; a Natan rodi Zavada;“ 1. Dnevnika 2:31-36
Egipatski rob rađa muškog naslednika svome tastu Sesanu da bi se nastavila loza njegovog dede iz Judinog plemena. Budući da hrišćansko predanje, koje seže čak do prvog veka, uči da je Marija bila jedino dete svojih roditelja, sasvim je smisleno da je Josif za svoga tasta izvršio ulogu sličnu onoj koju je Sesanov egipatski rob Jaraja izvršio za njega.
Kada tome dodamo činjenicu da su Luka 1-2 usredsređeni prvenstveno na Mariju, a ne na Josifa, teza da je taj rodoslov Marijin postaje utoliko verovatnija.
Štaviše, latinski komentar na jevanđelja, koji je u četvrtom veku (350. n. e.) napisao afrički episkop italijanske Akvileje, navodi da je već tada bilo mnogo hrišćanskih tumača koji su verovali da je Lukin rodoslov rodoslov svete i blažene Djeve:
M. long. I. _„i od seobe vavilonske do Hrista, koljena četrnaest.“_47 [135] A nalazi se samo trinaest.48 Razlog ove stvari se objašnjava, a ovaj problem rodoslova rešava prema načelu pravila. U Zakonu je zapisano da, ako neko umre bez dece, njegov brat ili najbliži srodnik treba da uzme njegovu ženu i podigne potomstvo u ime pokojnika.49 Josif je, dakle, sin dvojice ljudi: jednog po telu, to jest Jakova, i jednog po Zakonu, to jest Ilije.50 Kada je Ilija umro, Jakov je, kao njegov najbliži srodnik, uzeo njegovu ženu [140] i rodio Josifa. Iz tog razloga ga Matej, nabrajajući rodoslov, naziva sinom Jakovljevim, dok ga Luka, pišući svoje jevanđelje po Zakonu i držeći se načela svoga pravila, naziva sinom Ilijinim. To je očigledno u skladu sa onim što je davno pre toga bilo zapoveđeno u Zakonu — da se potomstvo podigne u ime pokojnika koji je preminuo bez dece. Deca su se smatrala decom u ime pokojnika, kao što se ovde Josif smatra sinom Ilijinim. Ali Zakon je predstavljao samo obličje istine: [145] potom, kada je došlo vreme, pređašnje obličje je iščezlo, a istina je na njegovo mesto stala čvrsto. Stoga, da bi se potpunije pokazalo kako niko nije rođen u ime pokojnika osim onoga za koga je bila pripremljena sama stvarnost, Jakov je rodio sina i nije ga nazvao Ilija nego Josif. Preostaje nam još da sve apostole posmatramo kao da su jedan jedini čovek. Gospod ih je nazvao braćom: „Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego sam vas nazvao prijateljima“,51 te su preuzeli Crkvu [150] posle Gospodnje smrti, to jest posle Njegovog stradanja. I zaista je od njih rođeno dete u ime pokojnika, to jest Hrista: to je hrišćanski narod, koji zaista uzima svoje ime od imena pokojnikovog.
Matej ovako počinje svoje jevanđelje: „Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Avraamova sina.“.52 Razlog zbog kojeg Hrista naziva sinom Davidovim jeste to što se na mnogim mestima isti Hristos [155] naziva Davidom, i zato što su Marija i Josif bili iz istog plemena kao i David, iz plemena Judinog. A pošto je car David bio iz istog plemena, iz tog razloga se Hristos naziva i istinitim i večnim carem i zove se David.53 **MNOGI TUMAČI žele da se rodoslov koji navodi Matej smatra Josifovim, A DA SE RODOSLOV KOJI NAVODI LUKA SMATRA MARIJINIM, tako da se, budući da se kaže da je muž glava ženi,**54 i njen rodoslov imenuje po muškoj strani. [160] Ali to se ne slaže sa pravilom i problemom koji su gore najtačnije rešeni, gde je pokazano načelo rodoslova. Kao što je gore rečeno da je Hristos sin Davidov, tako je on sin Davidov, Avramov, Adamov, Božji, jer rodoslov koji počinje od Adama dopire do Avrama, a od Avrama do cara Davida. Kao što je gore rečeno, to pokazuje da je Hristos istiniti i večni car, baš kao što su proroci [165] rekli. Ali da bi se još očiglednije razumelo zašto je Juda, iako rođen na četvrtom mestu, primio blagoslov, a ne prvenac, razlog je bio ovaj: budući da je po Zakonu običaj da niko drugi ne prima blagoslov osim onoga koji je najstariji i koji ima prava prvenca, Ruvim, prvenac, nije ga primio zato što je počinio rodoskvrnuće sa inočom svoga oca; Simeon i Levije zato što su, uvređeni silovanjem svoje sestre [170] Dine koje je počinio Sihem, sin Emorov, mačevima poklali ljude toga grada koji su još trpeli bolove od obrezanja — delo koje ni njima nije donelo blagoslov.55 Blagoslov je dat Judi, četvrtom po redu, jer je to broj na kome je došao Spasitelj, koji jedini ima puninu blagoslova, posle pravednosti, zakona i proroštva. Kao što je Juda, koji beše četvrti, primio blagoslov i bio nazvan lavom i lavićem,56 [175] tako je i Hristos tada nazvan lavom zbog svoje snage, jer se javlja kao pobednik i pokoritelj đavola, pa i same smrti.
47 Matej 1:17.
48 Up. Matej 1:12–16.
49 Up. Ponovljeni zakoni 25:5–6.
50 Up. Matej 1:16; Luka 3:23.
51 Jovan 15:15.
52 Matej 1:1. Da bi se sačuvale veze koje uspostavlja Fortunatijan, za latinsku jedninu generatio u ovom biblijskom odlomku upotrebljena je jednina „rođenje“.
53 Druga polovina ove rečenice mogla bi se prevesti na više načina, ali red 164 potvrđuje ovde usvojeno tumačenje.
54 Up. Efescima 5:23.
55 Up. Postanje 49:3–12; 35:22; 34:1–31.
56 Up. Postanje 49:9. (Fortunatianus of Aquileia, Commentary on the Gospels, engleski prevod i uvod H.A.G. Houghton u saradnji sa Lukasom J. Dorfbauerom [Walter de Gruyter GmbH, Berlin/Boston, 2017], str. 6-7; naglasak moj)
Uprkos tome što Fortunatijan odbacuje ovo gledište, on ipak priznaje da je već bilo mnogo vernika koji su ovo mišljenje zastupali i pre vremena kada je napisao svoj komentar, sredinom 4. veka n. e.
Izgleda da je i sveti Jeronim verovao isto:
1.16. „A Jakov rodi Josifa“. Car Julijan14 nam navodi ovaj odlomak kao primer nesaglasnosti među jevanđelistima: zašto je jevanđelist Matej rekao da je Josif bio sin Jakovljev, a Luka ga naziva sinom Ilijinim?15 On ne razume običaj Svetog pisma, da mu je jedan otac po prirodi, a drugi po zakonu. Jer znamo zapovest koju je Bog dao preko Mojsija: ako brat ili bliski srodnik umre bez dece, drugi treba da uzme njegovu ženu kako bi podigao potomstvo svome bratu ili bliskom srodniku.16 O ovome su i hroničar Afrikan17 i Jevsevije Kesarijski u svojim knjigama opširnije raspravljali o nesaglasnostima u jevanđeljima.18...
1.18. „A rođenje Isusa Hrista ovako bi“.19 Pažljiv čitalac mogao bi da postavi ovo pitanje: budući da Josif nije otac Gospoda i Spasitelja,20 kako se niz rodoslova koji se spušta do Josifa odnosi na Gospoda?21 Na to najpre odgovaramo da nije običaj Svetog pisma da izlaže rodoslove žena; drugo, Josif i Marija su poticali iz istog plemena. Zato je po zakonu bio primoran da je uzme, jer mu je bila bliska srodnica.22 Isto tako, činjenica da su zajedno popisani [u popisu] u Vitlejemu23 jasno pokazuje da su poticali iz jednog istog roda.
1.18. „Kad je mati njegova Marija bila obručena Josifu“. Zašto je začet ne od obične device, nego od zaručene? Prvo, da bi se Marijino poreklo pokazalo kroz Josifov rodoslov; drugo, da je Jevreji ne bi kamenovali kao preljubnicu; treće, da bi imala utehu kada pobegne u Egipat. Mučenik Ignjatije24 dodao je i četvrti razlog zašto je začet od zaručene žene, rekavši da je to bilo zato da bi njegovo rođenje bilo sakriveno od đavola, sve dok je ovaj mislio da dete nije rođeno od device nego od žene.25 (Saint Jerome, Commentary on Matthew (Fathers of the Church Patristic Series)), preveo Thomas P. Scheck [The Catholic University of America Press, 2014], Prva knjiga (1.1-10.42), str. 61-62; naglasak moj)
Jeronim jasno kaže da Josifova loza uključuje i Mariju, jer je i ona Davidov potomak. Na koji bi se rodoslov to moglo odnositi ako ne na Lukin, s obzirom na to da je čitava Lukina pripovest usredsređena na Marijina iskustva? To je u suprotnosti sa Matejevim jevanđeljem, u kome je težište na Josifovoj perspektivi.
Jeronim je takođe upoznat sa gledištem Julija Afrikana, koje prihvataju i Jevsevije i Fortunatijan, da Matej 1 i Luka 3 beleže Josifov biološki i pravni rodoslov. To je posledica leviratskih brakova u Josifovom porodičnom stablu, u kojima čovek rađa potomka sa udovicom svoga preminulog brata. Svrha tih zajednica bila je da se spreči da loza pokojnika bude zauvek odsečena od zajednice Izrailjeve (up. Ponovljeni zakoni 25:5-10).
Za dalje čitanje