Izlaganje Džona Makartura o tome kako naš Gospod koristi Psalam 110:1

U svetlu našeg nedavnog odgovora na objavu Pola Vilijamsa, u kojoj je preneo mem jednog unitarijanskog jeretika koji zloupotrebljava Marka 12:28-34, odlučili smo da promenimo temu i navedemo konzervativno tumačenje toga kako se naš vaskrsli Gospod poziva na Psalam 110:1, poziv koji se nalazi u sva tri sinoptička jevanđelja; egzegezu koja nastoji da poštuje biblijske tekstove i da s njima postupa onako kako oni zaista i jesu — kao bogonadahnuta otkrivenja.

Evo odlomka o kojem je reč:

„I odgovorivši Isus reče učeći u hramu: Kako govore književnici da je Hristos sin Davidov? Jer sam David kaza Duhom Svetim: Reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim. Sam David, dakle, naziva ga Gospodom, pa otkuda mu je sin? I mnogi narod slušaše ga rado.“ Marko 12:35-37 – uporedi Matej 22:41-46; Luka 20:41-44

Navod koji sledi preuzet je iz The MacArthur’s New Testament Commentary: Mark 9-16, u izdanju Moody Publishers, Čikago, Ilinois, 2015, str. 209-213. Reč je o serijalu komentara koji je priredio poznati hrišćanski pastor i naučnik Džon F. Makartur, čovek posvećen apsolutnom autoritetu Svetog pisma i predan služenju vaskrslom Gospodu u svetosti i istini. Delovi Makarturovog izlaganja Markovog jevanđelja mogu se pročitati ovde.

… Prvi stih dokazuje da mesija nije mogao biti samo čovek, budući da ga je David nazvao svojim Gospodom.

Isusov jednostavan argument bio je toliko snažan i ubedljiv da su, kada je postao široko poznat nakon što je Novi zavet napisan, mnogi Jevreji — da bi izbegli očiglednu stvarnost — porekli istorijsko gledište da je Psalam 110 mesijanski. Umesto toga, tvrdilo se da se on odnosi na Avrama, ili na Melhisedeka, ili na međuzavetnog jevrejskog vođu Judu Makabejca. Savremeni liberalni naučnici, koji poriču Hristovo božanstvo i nepogrešivost Svetog pisma, tvrdili su da se David jednostavno prevario kada je mesiju smatrao svojim Gospodom. Međutim, svi ti argumenti zahtevaju odbacivanje otkrivene istine da je sam David nazvao mesiju svojim Gospodom, i to zbog otkrivenja od Svetoga Duha.

Dalje, Bog je Davidovom Gospodu objavio: „Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“ Uzdizanje Mesije na njegovu desnicu, što upućuje na božanski položaj moći (uporedi Izlazak 15:6; Psalmi 20:6; 44:3; 60:5; 89:13), simbolizuje njegovu jednakost sa Ocem po činu i vlasti i suštinski potvrđuje njegovo božanstvo. Mesijina vladavina biće apsolutna, jer će Bog položiti njegove neprijatelje pod njegove noge ili, kako Luka piše, „Dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim.“ (Luka 20:43)… Stari zavet, dakle, otkriva ne samo Isusovu ljudsku prirodu kao Davidovog sina nego i njegovo božanstvo kao Davidovog Gospoda, uzvišenog s desne strane Oca. Ovde je nepojmljiva, beskrajna istina da je Isus i potpuno Bog i potpuno čovek… Zaključak ovog odlomka je antiklimaktičan i tragičan. Sa veličanstvenih visina Isusove duboke mudrosti i majstorskog izlaganja Psalma 110, kojim dokazuje svoje božanstvo, čitalac biva survan u dubine mržnjom vođenog odbacivanja od strane otvrdnulih vođa naroda, kao i razonođene ravnodušnosti mnoštva naroda, koje ga je jedino rado slušalo, ali koje će dva dana kasnije tražiti njegovo pogubljenje. Jedni su ga mrzeli, drugima je bio zabava. Izgleda da niko nije pao ničice pred svemogućim ovaploćenim Bogom da bi se pokajao i ispovedio ga kao Gospoda i Spasitelja.

A sledeći opširan odlomak preuzet je iz The MacArthur’s New Testament Commentary: Luke 18-24, objavljenog 2014, str. 153-158. Delovi ovog komentara takođe se mogu pročitati ovde.

Hristova poenta jeste sledeća: ako je Mesija bio samo čovek, kako su Jevreji učili, zašto ga je David nazvao svojim Gospodom? Nijedan bliskoistočni otac, a ponajmanje kralj, ne bi svog ljudskog sina nazvao Gospodom. Isusov jednostavan argument bio je toliko snažan i ubedljiv da su, kada je postao široko poznat nakon dovršenja Novog zaveta, mnogi Jevreji napustili istorijsko gledište da je Psalam 110 mesijanski. Umesto toga, jedni su smatrali da se on nekako odnosi na Avrama; drugi na Melhisedeka; a treći na međuzavetnog jevrejskog vođu Judu Makabejca. Savremeni liberalni naučnici, koji poriču Isusovo božanstvo i istinitost Svetog pisma, tvrdili su da se David jednostavno prevario kada je Mesiju smatrao svojim Gospodom. Međutim, u Markovom izveštaju o ovom događaju Isus je svoj navod Psalma 110:1 uveo rečima: „Jer sam David kaza Duhom Svetim“ (Marko 12:36; uporedi Dela apostolska 4:25). Stoga, poricati ono što je David napisao znači poricati i istinitost svedočanstva koje Sveti Duh daje o Isusu Hristu…

Budući istovremeno i Davidov sin i Davidov Gospod, Isus je potpuno Bog i potpuno čovek. Sveto pismo ga objavljuje kao večnu Reč (Jovan 1:1) koja je postala telo (14. stih), a njegova ljudska priroda jasno je vidljiva u Svetom pismu. On „je po tijelu rođen od sjemena Davidova“ (Rimljanima 1:3) i „napredovaše u premudrosti i u rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi.“ (Luka 2:52). Pisac Poslanice Jevrejima kaže da „pošto ta djeca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udjela u tome,“ (Jevrejima 2:14). Kasnije u istom poglavlju dodaje da je Isus „je trebalo da u svemu bude podoban braći, da bi bio milostiv i vjeran Prvosveštenik u službi Bogu, kako bi očistio grijehe naroda.“ (Jevrejima 2:17). Isus je gladneo (Matej 4:1-2) i žedneo (Jovan 4:7), i umarao se (Jovan 4:5-6; uporedi Matej 8:23-24). Isus je iskusio čitav raspon ljudskih osećanja, uključujući radost (Luka 10:21), tugu (Matej 26:37), ljubav (Jovan 11:5, 36; 15:9), samilost (Matej 9:36), čuđenje (Luka 7:9) i gnev (Marko 3:5).

Ali Isus je takođe potpuno Bog. Jovan 1:1 kaže da „Logos bješe Bog.“ On je uzeo na sebe sveto ime Božje (JHVH; Izlazak 3:14) kada je svojim protivnicima rekao: „Zaista, zaista vam kažem: prije nego Avraam nastade, Ja jesam.“ (Jovan 8:58). Da su jevrejske vođe (za razliku od modernih sektaša) jasno razumele šta je time mislio, bilo je očigledno iz njihove reakcije: pokušali su da ga kamenuju zbog bogohuljenja (59. stih; uporedi Levitska 24:16). U Jovanu 10:30 Isus je tvrdio da je iste suštine kao Bog Otac. Jevreji su ponovo pokušali da ga kamenuju zbog bogohuljenja, jer „ti, čovjek budući, praviš Bog“ (33. stih). Kada mu se Toma obratio kao Bogu (Jovan 20:28), Isus je prihvatio to potvrđivanje svog božanstva i pohvalio njegovu veru (29. stih). Filipljanima 2:6 kaže da je Isus „budući u obličju Božijem“ (to jest, da je po prirodi Bog), a Kološanima 2:9 dodaje da „u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno“. Titu 2:13 naziva ga „velikoga Boga i Spasa našega“, a 2. Petrova 1:1 naziva ga „Boga našega i Spasa“. U Jevrejima 1:8 Bog Otac kaže Isusu: „Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka“

Mnoga imena i titule koji se u Starom zavetu koriste za Boga, u Novom zavetu se koriste za Hrista:

JHVH (uporedi Isaija 6:5, 10 sa Jovan 12:39-41; Jeremija 23:5-6)
Pastir (uporedi Psalam 23:1 sa Jovan 10:14)
Sudija (uporedi Postanje 18:25 sa 2. Timoteju 4:1, 8)
Svetac (uporedi Isaija 10:20 sa Dela apostolska 3:14; uporedi Psalam 16:10 sa Dela apostolska 2:27)
Prvi i Poslednji (uporedi Isaija 44:6; 48:12 sa Otkrivenje 1:17; 22:13)
Svetlost (uporedi Psalam 27:1 sa Jovan 8:12)
Gospodar subote (uporedi Izlazak 16:23, 29; Levitska 19:3 sa Matej 12:8)
Spasitelj (uporedi Isaija 43:11 sa Dela apostolska 4:12; Titu 2:13)
JA JESAM (uporedi Izlazak 3:14 sa Jovan 8:58)
Probodeni (uporedi Zaharija 12:10 sa Jovan 19:37)
Silni Bog (uporedi Isaija 10:21 sa Isaija 9:6)
Gospod nad gospodarima (uporedi Ponovljeni zakoni 10:17 sa Otkrivenje 17:14)
Alfa i Omega (uporedi Otkrivenje 1:8 sa Otkrivenje 22:13)
Gospod slave (uporedi Psalam 24:10 sa 1. Korinćanima 2:8)
Iskupitelj (uporedi Isaija 41:14; 48:17; 63:16 sa Efescima 1:7; Jevrejima 9:12)

Isus Hristos poseduje nesaopštiva Božja svojstva (ona koja su jedinstveno Božja i nemaju analogiju u čoveku):

Večnost (Mihej 5:2; Isaija 9:6)
Sveprisutnost (Matej 18:20; 28:20)
Sveznanje (Matej 11:23; Jovan 16:30; 21:17)
Svemoć (Filipljanima 3:21)
Nepromenljivost (Jevrejima 13:8)
Apsolutna suverenost (Matej 28:18)
Slava (Jovan 17:5; 1. Korinćanima 2:8; uporedi Isaija 42:8; 48:11)

Isus Hristos je takođe činio dela koja jedino Bog može činiti:

Stvaranje (Jovan 1:3; Kološanima 1:16)
Proviđenje (održavanje stvorenja) (Kološanima 1:17; Jevrejima 1:3)
Davanje života (Jovan 5:21)
Opraštanje greha (Marko 2:7, 10)
To što njegova reč ostaje doveka (Matej 24:35; uporedi Isaija 40:8)

Konačno, Isus Hristos je prihvatao obožavanje, iako je učio da jedino Boga treba obožavati (Matej 4:10), a Sveto pismo beleži da su i ljudi (Dela apostolska 10:25-26) i anđeli (Otkrivenje 22:8-9) odbijali obožavanje:

Matej 14:33
Matej 28:9
Jovan 5:23
Jovan 9:38

(vidi takođe Filipljanima 2:10 [uporedi Isaija 45:23], Jevrejima 1:6)

Drugi način da se pokaže Hristovo božanstvo jeste da se postavi pitanje: „Ako je Bog postao čovek, kakav bismo očekivali da bude?”

Prvo, ako je Bog postao čovek, očekivali bismo da bude bezgrešan, jer je Bog apsolutno svet (Isaija 6:3). Takav je i Isus. Čak ni njegovi ljuti neprijatelji nisu mogli ništa da odgovore na njegov izazov: „Koji me od vas kori za grijeh?“ (Jovan 8:46). On je „svet, nezlobiv, čist, odvojen od grješnika i viši od nebesa“ (Jevrejima 7:26).

Drugo, ako je Bog postao čovek, očekivali bismo da njegove reči budu najveće reči ikada izgovorene, jer je Bog sveznajući, savršeno mudar i ima beskrajno vladanje istinom i sposobnost da je savršeno izrazi. Isusove reči pokazale su upravo to. Stražari poslati da ga uhapse izvestili su svoje pretpostavljene: „Nikada čovjek nije tako govorio kao ovaj čovjek.“ (Jovan 7:46; uporedi Matej 7:28-29).

Treće, ako je Bog postao čovek, očekivali bismo da pokaže natprirodnu silu, jer je Bog svemoguć. Isus je vladao prirodom, hodao po vodi, iscelivao bolesne, vaskrsavao mrtve, gospodario carstvom Satane i demona, natprirodno izmicao onima koji su pokušavali da ga ubiju i činio čuda previše brojna da bi se izbrojala (Jovan 21:25).

Četvrto, ako je Bog postao čovek, očekivali bismo da izvrši dubok uticaj na čovečanstvo. Isus jeste. Promenio je svet kao niko drugi u istoriji.

Peto, ako je Bog postao čovek, očekivali bismo da ispolji Božju ljubav, milost, dobrotu, samilost, pravdu, sud i gnev. Isus jeste.

Isus Hristos je u svakom pogledu bio tačan odraz Božje prirode (Jevrejima 1:3). Ali iako nikada nisu pomutili njegovu beskrajnu mudrost, opovrgli njegove neuporedive reči niti porekli njegova moćna čuda, većina jevrejskog naroda i njihove vođe na kraju su ga odbacili. Nisu poslušali glas ovaploćenog Boga niti mu se pokorili (uporedi Jevrejima 3:7), nego su otvrdnuli svoja srca protiv njega, baš kao što su činili i njihovi preci (8. stih). Za sve one koji, poput njih, „griješimo hotimice i poslije primljenog poznanja istine, tu više nema žrtve za grijehe, Nego samo strašno očekivanje suda i jarost ognja koji će progutati protivnike.“ (Jevrejima 10:26-27). Zaista, „Strašno je pasti u ruke Boga živoga.“ (Jevrejima 10:31).

Kakva izrazita razlika i oštar kontrast između načina na koji predani hrišćanin koji veruje Bibliji postupa sa nadahnutom Božjom Rečju i onoga koji nema nikakvog poštovanja ni obzira prema biblijskim tekstovima. Neka nam naš vaskrsli Gospod slave omogući svojim veličanstvenim Duhom da pokažemo istu vrstu poštovanja i brige prema njegovim bogonadahnutim istinama kakvu pokazuju Makartur i njemu slični, i neka nas osnaži da za njim tragamo radikalnom ljubavlju i svetošću, onako kako je osnažio sluge poput Makartura da to čine.