Ljudsko poreklo Muhamedovog zakonodavstva 2. deo

Odgovor na razmetanje jednog muslimanskog davagandiste, 2. deo

Nastavljamo sa našim pobijanjem Džalalove tirade protiv hrišćanskog apologete Dejvida Vuda. Ovde ćemo pružiti dodatnu dokumentaciju o bogohulnoj i idolopokloničkoj prirodi islama.

Idolopoklonička veroispovest islama

Nije iznenađujuće što islam nalaže veru u Muhameda kao Alahovog poslanika da bi se bilo spaseno, budući da je on predstavljen kao poslednji od proroka (Kuran 33:40). Kako je primetio pokojni prevodilac i komentator Kurana Abdulah Jusuf Ali,

„… Ovaj stih ne pretenduje da postavi iscrpan spisak članova vere. Niti nastoji da razloži suštinu istinskog verovanja u Alaha, koje nema smisla ukoliko nije praćeno verovanjem u Njegove proroke, jer jedino njihovim posredstvom saznajemo Alahovu volju i možemo je slediti u svom praktičnom životu. To naročito važi za Njegovog poslednjeg Proroka, Muhameda, čija je poruka univerzalna i nije ograničena ni na jednu posebnu grupu ili deo čovečanstva. Verovanje u Muhamedovo proroštvo je stoga sastavni deo i logična posledica verovanja u Alaha. Štaviše, ono je i suštinska provera iskrenosti takvog verovanja. To postaje jasno kada se ovaj stih čita zajedno sa drugim relevantnim stihovima Kurana. Vidi, na primer, iv. 170, v. 15, 19, vii. 157, 158, xxi. 107, xxv. I, xxxiii, 40, lxi. 6. Vidi takođe ii. 40, iii. 31-32, iv. 150-151.“ (Ali, Komentar na Kuran 5:69, fusnota 779 – ALIM CD-Rom verzija; podvlačenje naše)

Međutim, ono što jeste iznenađujuće i prilično šokantno jeste to što tradicionalni, ortodoksni islam zahteva od svojih sledbenika da usmeno ispovede veru i u Alaha i u Muhameda zajedno kako bi bili spaseni. To je poznato kao šehada (svedočanstvo, svedočenje, svedok) ili kelima (veroispovest, izjava).

Osoba mora izgovoriti sledeće arapske reči da bi bila smatrana i prihvaćena kao musliman(ka):

Ash-shadu anna la ilaha illallah. Ash-shadu anna Muhammadar Rasoolulah („Svedočim da nema boga osim Alaha. I svedočim da je Muhamed Njegov sluga i poslanik“).

Musliman(ka) svoju veru može izraziti i sledećim rečima:

Ash-shadu anna la ilaha illallahu wahdahu la Sharika Lahu wa ash-shadu anna Muhammadan abduhu wa rasuluhu („Svedočim da nema boga osim Njega, Jednoga, bez ikakvog sudruga. I svedočim da je Muhamed Njegov sluga i Njegov Poslanik“).

Kao da to nije dovoljno problematično, ono što mnogi nemuslimani (kao i mnogi muslimani!) ne shvataju jeste da izvesni muslimanski izvori svedoče da je Alah namerno spojio svoje ime sa Muhamedovim upotrebom arapskog veznika va („i“). A prema islamskim učenjacima, to je veznik jednakosti i sudruštva, što Muhameda stoga stavlja na isti božanski nivo sa njegovim bogom!

Na primer, čuveni muslimanski pravnik i učenjak po imenu Kadi Ijad ibn Musa el-Jahsubi pominje muslimane koji su druge odvraćali od upotrebe tog veznika kada se govori o Alahu i bilo čemu drugom. On, međutim, pravi izuzetak u slučaju islamske veroispovesti, upravo one ispovesti koja Muhameda uzdiže na božanski status i izjednačuje ga sa Alahom!

Katada je rekao: „Alah je uzvisio njegov ugled na ovom svetu i na Onome. Nema govornika, svedoka niti ikoga ko obavlja molitvu a da ne kaže: ‚Nema boga osim Alaha i Muhamed je Alahov Poslanik.‘“

Ebu Seid el-Hudri je preneo da je Prorok rekao: „Džibril mi je došao i rekao: ‚Moj Gospodar i tvoj Gospodar kaže: „Znaš li kako sam uzvisio tvoj ugled?“‘ Rekoh: ‚Alah i Njegov Poslanik najbolje znaju.‘ On reče: ‚Kada se Ja pominjem, i ti se pominješ sa Mnom.‘“

Ibn Ata je naveo hadis kudsi koji glasi: „Upotpunio sam veru time što se ti pominješ sa Mnom.“ I još jedan koji kaže: „Učinio sam tvoje pominjanje delom Svog pominjanja, pa ko god pomene Mene, pominje i tebe.“

Džafer ibn Muhamed es-Sadik: „Niko te ne pomene kao Poslanika a da Mene ne pomene kao Gospodara.“

Činjenica da je pominjanje Proroka neposredno povezano sa pominjanjem Alaha takođe pokazuje da je pokornost Proroku povezana sa pokornošću Alahu, a njegovo ime sa Alahovim imenom. Alah kaže: „Uzvišen si Ti! Rekoše oni, mi znamo samo ono čemu si nas Ti poučio! Zasigurno si Ti Sveznajući i Mudri.“ (2:32) i „verujte u Allaha i Njegovog Poslanika“ (4:136) Alah ih spaja koristeći veznik va KOJI JE VEZNIK SUDRUŠTVA. NIJE DOZVOLJENO KORISTITI OVAJ VEZNIK U VEZI SA ALAHOM NI ZA KOGA OSIM ZA PROROKA.

Huzejfa je rekao da je Prorok rekao: „Niko od vas neka ne kaže: ‚Šta Alah hoće i (va) šta taj i taj hoće.‘ Nego recite: ‚Šta Alah hoće.‘ Zatim zastanite i recite: ‚Taj i taj hoće.‘“

El-Hatabi je rekao: „Prorok vas je uputio na ispravno ponašanje time što je Alahovu volju stavio ispred volje drugih. Izabrao je ‚zatim‘ (summa), što podrazumeva redosled i prvenstvo, nasuprot ‚i‘ (va) ŠTO PODRAZUMEVA SUDRUŠTVO.“

Nešto slično se pominje u drugom hadisu. Neko je govorio u prisustvu Proroka, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i rekao: „Ko se pokorava Alahu i Njegovom Poslaniku, taj je ispravno upućen, a ko se buni protiv njih dvojice (spajajući ih upotrebom dvojine)…“ Prorok mu reče: „Kakav si ti loš govornik! Ustani! [Ili je rekao: Izlazi!]“

Ebu Sulejman je rekao: „Nije mu se svidelo što se ta dva imena tako spajaju JER TO PODRAZUMEVA JEDNAKOST.“ … (Kadi Ijad, Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa, Prvi deo. Alahova velika procena vrednosti Njegovog Proroka izražena i rečju i delom, Prvo poglavlje: Alahova hvala njemu i Njegovo veliko poštovanje prema njemu, Odeljak 1. O hvali njemu i njegovim brojnim izvrsnim odlikama, str. 7-8; velika slova i podvlačenje naši)

„… Spojio je njegovo ime sa Svojim imenom, i njegovo zadovoljstvo sa Svojim zadovoljstvom. Učinio ga je jednim od dva stuba tevhida.“ (Isto, Prvo poglavlje: Alahova hvala njegovom Proroku, Odeljak 9. O znacima počasti datim Proroku u suri el-Feth, str. 27; podvlačenje naše)

I ne samo da je Alah spojio Muhamedovo ime sa svojim upotrebom veznika va, već je njegovo ime postavio i na sama vrata nebeskog vrta!

Ibn Abas je rekao: „Na vratima Vrta piše: Ja sam Alah. Nema boga osim Mene. Muhamed je Alahov Poslanik. Neću kazniti nikoga ko to izgovori.“ (Isto, Treće poglavlje: O verodostojnim i dobro poznatim predanjima koja govore o ogromnoj vrednosti koju mu je pridao njegov Gospodar, o njegovom uzvišenom položaju i njegovoj plemenitosti na ovom i na onom svetu, Odeljak 1. Šta je došlo u vezi sa njegovim mestom kod njegovog Gospodara, Silnog i Veličanstvenog, sa time što je izabran, sa njegovim visokim ugledom, sa time što mu je dato prvenstvo, sa njegovim gospodstvom nad sinovima Adamovim, sa povlasticom stepena koji su mu dati na ovom svetu i sa blagoslovom njegovog izvrsnog imena, str. 90; podvlačenje naše)

Zanimljivo je da se čak i pokojni Muhamed ibn Abdul-Vehab složio da je za muslimana od životne važnosti da izbegava upotrebu va kada govori o Alahu zajedno sa nekim ili nečim drugim. Prema njemu, musliman bi radije trebalo da koristi veznik summa („zatim“), ili neku drugu formulaciju kojom će izbeći pridruživanje bilo čega Alahu. On u svojoj knjizi o islamskom monoteizmu piše da,

Jedan Jevrejin je došao Proroku i rekao: „Zaista, vi (muslimani) činite širk, jer kažete: ‚Kako Alah hoće I kako ti hoćeš‘; i kažete: ‚Tako mi Kabe!‘“ I zato je Prorok naredio onome ko želi da se zakune, da kaže: „Tako mi Gospodara Kabe“ i da kaže: „Kako Alah hoće, ZATIM kako ti hoćeš.“ (En-Nesai, Albani ga je ocenio sahihom u as-Sahiha br. 137, Ez-Zehebi ga je ocenio sahihom u svojoj proveri Al-Mustadraka, a Ibn Hadžer ga je ocenio sahihom u Al-Isabi 4/389)

Jedan čovek je došao Proroku i rekao: „Kako Alah I ti hoćeš“, na šta je Prorok rekao: „Zar da me postaviš za sudruga pored Alaha? Kako Alah Jedini hoće“ (En-Nesai, Albani ga je ocenio verodostojnim (hasan) u as-Sahiha br. 139)

Prenosi se od Et-Tufejla, Aišinog polubrata, da je rekao: „Video sam u snu da sam naišao na neke Jevreje i rekao im: ‚Vi ste zaista dobar narod da ne tvrdite kako je Uzejr Alahov sin.‘ Oni odgovoriše: ‚I vi ste dobri, da ne govorite: Kako Alah hoće I kako Muhamed hoće.‘ Zatim sam naišao na neke hrišćane i rekao im: ‚Vi ste zaista dobar narod da ne tvrdite kako je Mesija (Isus) Alahov sin.‘ Oni odgovoriše: ‚I vi ste takođe dobri, da ne govorite: Kako Alah hoće I kako Muhamed hoće.‘ Kada sam se probudio, ispričao sam to nekome, a zatim sam otišao Proroku i ponovio mu to. On me upita: ‚Jesi li nekome ovo ispričao?‘ Rekoh: ‚Da.‘ Zatim je otišao na propovedaonicu i, nakon što je hvalio Alaha, rekao: ‚Et-Tufejl je usnio san koji je već saopštio nekima od vas. Govorili ste nešto što mi je do sada bilo sprečeno da vam zabranim. Odsad ne govorite: Kako Alah hoće I kako Muhamed hoće, nego recite: Šta Alah Jedini hoće.‘“ (Ibn Madža, Albani ga pominje u as-Sahiha br. 138, El-Hejsemi je rekao u Medžma ez-Zevaid: ljudi u njegovom lancu su pouzdani prema uslovima imama Muslima) (Takhreej of Kitaab at Tawheed, objavio SalafiManhaj.com 2004, Poglavlje 43: Reći: „Kako Alah hoće i ti hoćeš“, str. 21-22; vidi takođe Kitab At-Tawheed, u prevodu Compilation and Research Department Dar-us-Salam, Poglavlje br. 44. Kako je to reći „Šta Alah hoće i šta ti hoćeš“; velika slova, kurziv i podvlačenje naši)

Prorok je rekao: „Ne govorite: ‚Kako Alah hoće I kako taj i taj hoće‘, nego (umesto toga) recite: ‚Kako Alah hoće, a ZATIM kako taj i taj hoće.‘“ (Ebu Davud, Albani ga je ocenio sahihom u as-Sahiha br. 137, kao i šejhul-islam Muhamed ibn Abdul Vehab u Kitab at-Tevhidu)

Ibrahim en-Nehai je mrzeo da iko kaže: „Tražim utočište kod Alaha I kod tebe“, ali je smatrao dozvoljenim reći: „Tražim utočište kod Alaha, a ZATIM kod tebe.“ Zatim je dodao: „Čovek treba da kaže: Da nije bilo Alaha, onda taj i taj…“ i ne treba da kaže: „Da nije bilo Alaha I tog i tog.“ (Abdur Razak) (Isto, Poglavlje 41: Alahove reči: „I ne pripisujte Alahu sudruge kada znate [Istinu]“, str. 21; vidi takođe Kitab At-Tawheed, izdanje Dar-us-Salam, Poglavlje br. 42. („Ne postavljajte Alahu takmace…“); velika slova naša)

Neka od ovih predanja nalaze se i u spisima pokojnog šejha el-Albanija, još jednog selefije koga mnogi muslimanski učenjaci smatraju novotarom i iskrivljivačem islamskih učenja (*; *),

2- 923 - Prenosi se od Kutejle bint Sifi el-Džuhenije koja je rekla: Jedan učen čovek od sledbenika Knjige došao je Alahovom Poslaniku i rekao: ‚O Muhamede, vi biste bili blagosloven narod samo da ne činite širk!‘

On reče: ‚SubhanAllah, kako to?‘

On reče: ‚Vi kažete, kada se zaklinjete: „Kunem se Kabom.“‘

Kutejla reče: Alahov Poslanik je izvesno vreme sačekao, a zatim rekao: ‚Zaista je tako rekao, pa ko se zaklinje neka se zakune rečima: (va Rabb al-Kaba) Kunem se Gospodarom Kabe.‘

Učeni čovek zatim reče: ‚O Muhamede, vi biste bili blagosloven narod da Alahu ne pripisujete sudruga!‘

Poslanik reče: ‚SubhanAllah, a kako to?‘

On odgovori: ‚Vi kažete: „Šta god Alah hoće I šta god ti hoćeš.“‘

Kutejla reče: Alahov Poslanik je izvesno vreme sačekao, a zatim rekao: ‚Zaista je tako rekao, pa ko kaže: „Šta god Alah hoće“, neka uz to kaže: „ZATIM šta god ti hoćeš.“‘ Br. 1166 (Ahadeeth Pertaining to Eemaan, Tawheed, Deen and Qadr, uzeto iz Silsilah Ahadeeth As-Saheehah šejha el-Albanija, preveo Abas Ebu Jahja; velika slova i podvlačenje naši)

Iz prethodnih izvora je očigledno da islamska ispovest vere uzdiže Muhameda na božanski status, čineći ga jednakim Alahu. Tradicionalni islam je stoga kriv za idolopoklonstvo, budući da od svojih sledbenika zahteva da sa svojim tvorcem spoje puko pogrešivo, nesavršeno stvorenje, čineći ga neophodnim sastavnim delom spasenja.

Da bi se videlo koliko je muslimanska kelima zaista bogohulna i idolopoklonička, dovoljno je uporediti starozavetnu ispovest vere sa islamskom:

„Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“ (Shema Yisrael Yahweh Eloheinu Yahweh Echad) Ponovljeni zakoni 6:4

Primetimo da Šema ne pominje Mojsija (niti bilo kog drugog proroka, kad smo već kod toga). Ova starozavetna veroispovedna izjava nije nalik muslimanskoj šehadi, jer pokazuje da u svedočanstvu vere nema mesta za ispovedanje pukog stvorenja (čak ni anđela!) pored jednog istinitog Boga. Džalal će teško pronaći ijednog pukog smrtnog proroka ili poslanika koji je svoje ime spojio sa Jahveovim onako kako je to učinio Muhamed.

To što je Muhamed potom došao nakon zapisivanja i kodifikovanja Božjih nadahnutih otkrivenja, koja je Bog govorio kroz svoje blagoslovene proroke i apostole, i uzvisio sebe do jednakosti u statusu sa Bogom – nešto što nijedan istinski smrtni prorok ili apostol nikada nije učinio – prosto je dodatni dokaz da je on lažni prorok.

Džalal stoga treba da objasni kako bi i zašto bi Alah učinio Muhameda sastavnim delom islamskog monoteizma uključivši ga kao jedan od dva stuba tevhida, kada bi to trebalo da bude sama suština Alahovog jedinstva. Džalal dalje mora da opovrgne to da ovo uključivanje Muhameda u islamsku veroispovest ne čini njegovog proroka, koji nije ništa više od konačnog stvorenja, bogom i ravnopravnim sudrugom islamskog božanstva.

Džalal bi sada mogao reći da je upravo to ono što je Novi zavet učinio sa Gospodom Isusom Hristom, naročito to što je spojio Njegovu Ličnost sa Bogom Ocem u ispovednim izjavama, kao u sledećim primerima:

„Jer ako ispovijedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i vjeruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem vjeruje za pravednost, a ustima se ispovijeda za spasenje.“ Rimljanima 10:9-10

„Što se pak tiče jedenja idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svijetu, i da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga. Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo gospoda, Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ 1. Korinćanima 8:4-6

Problem sa pozivanjem na takve tekstove radi opravdanja onoga što je Muhamed učinio u šehadi jeste u tome što ovi odlomci pretpostavljaju božanstvo Hrista i njegovu suštinsku ravnopravnost sa Ocem. Nadahnuti novozavetni pisci ne spajaju stvorenje sa Tvorcem u izjavama vere, već podstiču istinske vernike da ispovede spasonosnu veru u božanskog Oca i njegovog božanskog Sina. Drugim rečima, novozavetni autori su verovali da su i Otac i Sin potpuno Bog po suštini i zajednički Izvor spasenja, što objašnjava zašto je ispovedanje vere u obojicu neophodno za spasenje:

„Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni. Jer ne posla Bog Sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz njega. Koji u njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen, jer nije vjerovao u ime Jedinorodnoga Sina Božijega.“ Jovan 3:16-18

„I ko čuje moje riječi i ne vjeruje, ja mu ne sudim; jer ne dođoh da sudim svijetu, nego da spasem svijet.“ Jovan 12:47

„Neka se ne zbunjuje srce vaše, vjerujte u Boga, i u mene vjerujte. U kući Oca mojega stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih vam rekao: Idem da vam pripremim mjesto. I ako otidem i pripremim vam mjesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da gdje sam ja, budete i vi.“ Jovan 14:1-3

„Ovo izgovori Isus, pa podiže oči svoje nebu i reče: Oče, došao je čas, proslavi Sina svojega, da i Sin tvoj proslavi tebe; Kao što si mu dao vlast nad svakim tijelom, da svemu što si mu dao, daruje im život vječni. A ovo je vječni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.“ Jovan 17:1-3

„Jer je prikladno Bogu, za Kojega je sve i kroz Kojega je sve, Koji privede mnoge sinove u slavu, da Čelnika spasenja njihova učini savršenim kroz stradanje.“ Jevrejima 2:10

„Iako bijaše Sin, preko stradanja nauči se poslušnosti, I pokazavši se savršen, postade svima koji su mu poslušni uzrok spasenja vječnoga,“ Jevrejima 5:8-9

„U tome se pokaza ljubav Božija prema nama što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svijet da živimo Njime. U tome je ljubav, ne što mi zavoljesmo Boga, nego što On zavolje nas, i posla Sina svojega, kao žrtvu pomirenja za grijehe naše. Ljubljeni, kad ovako Bog zavoli nas, i mi smo dužni ljubiti jedni druge. Boga niko nikada nije vidio: ako ljubimo jedni druge, Bog u nama prebiva, i ljubav je njegova savršena u nama. Po ovome znamo da u Njemu prebivamo, i On u nama, što nam je dao od Duha svojega. I mi smo vidjeli i svjedočimo da je Otac poslao Sina – Spasitelja svijeta. Koji prizna da je Isus Sin Božiji, Bog u njemu prebiva i on u Bogu.“ 1. Jovanova 4:9-10, 14-15

„Ako primamo svjedočanstvo čovječije, svjedočanstvo je Božije veće; jer ovo je svjedočanstvo Božije koje je posvjedočio o Sinu svojemu. Koji vjeruje u Sina Božijega ima svjedočanstvo u sebi; koji ne vjeruje Bogu načinio ga je lažom, jer nije vjerovao svjedočanstvu kojim je Bog posvjedočio o Sinu svojemu. I ovo je svjedočanstvo da nam je Bog dao život vječni; i ovaj život je u Sinu njegovom. Onaj koji ima Sina ima život; ko nema Sina Božijega nema života. Ovo napisah vama koji vjerujete u ime Sina Božijega, da znate da imate život vječni i da vjerujete u ime Sina Božijega.“ 1. Jovanova 5:9-13

„I pjevahu pjesmu novu govoreći: Dostojan si da uzmeš knjigu, i da otvoriš pečate njene; jer si bio zaklan i krvlju svojom iskupio si Bogu nas iz svakoga roda i jezika i naroda i plemena. I učinio si ih Bogu našemu carevima i sveštenicima i carovaće na zemlji. I vidjeh i čuh glas mnogih anđela oko prijestola i živih bića i starješina, i bješe broj njihov mirijade mirijada i hiljade hiljada. Govoreći glasom gromkim: Dostojno je Jagnje koje je zaklano, da primi silu i bogatstvo i premudrost i čast i slavu i blagoslov. I čuh gdje svako stvorenje što je na nebu i na zemlji i pod zemljom i što je na moru, i sve što je u njima, govori: Onome što sjedi na prijestolu, i Jagnjetu, blagoslov i čast i slava i moć u vijekove vijekova! I četiri živa bića rekoše: Amin. I starješine padoše i pokloniše se.“ Otkrivenje 5:9-14

„Potom vidjeh, i gle, mnoštvo naroda kojeg ne može niko izbrojati, od svakoga plemena i roda i naroda i jezika, stajaše pred prijestolom i pred Jagnjetom, obučeno u haljine bijele, i palme u rukama njihovim; I klicahu snažnim glasom, govoreći: Spasenje je u Bogu našemu koji sjedi na prijestolu, i u Jagnjetu.“ Otkrivenje 7:9-10

Navoditi, dakle, novozavetne tekstove da bi se opravdalo ono što je Muhamed učinio samo dodatno dokazuje da je islamska ispovest uzela stvorenje i izjednačila ga sa tvorcem.

Za više o idolopokloničkim implikacijama islamske šehade preporučujemo sledeće članke i pobijanja:

http://answering-islam.org/Shamoun/real_shahada.htm
http://answering-islam.org/Responses/Osama/zawadi_shahadah.htm
http://answering-islam.org/authors/rogers/shema.html
http://www.submission.org/shahada.html
http://www.submission.org/muhammed/shahada.html

Muhamed – onaj koji deli Alahov presto

Da stvar bude gora, postoje izvesni islamski tumači koji tvrde da se sledeći odlomak,

„I probdi deo noći u molitvi – to je samo tvoja dužnost; Gospodar tvoj će ti na Budućem svetu hvale dostojno mesto darovati.“ S. 17:79

odnosi na poslednji dan kada će Alah zaista posaditi Muhameda na svoj sopstveni presto! Čuveni muslimanski istoričar i komentator et-Tabari je napisao:

„Iako predanja koja smo naveli na osnovu autoriteta Proroka, njegovih ashaba i tabiina ukazuju na ispravno tumačenje izraza makaman mahmudan u Kuranu 17:79 (kao da se odnosi na Muhamedovu ulogu zagovornika na Dan vaskrsenja), Mudžahidova tvrdnja da će Bog posaditi Muhameda na Svoj presto ostaje tvrdnja čija se ispravnost NE MOŽE ODBACITI ni na osnovu predanja (haber) ni na osnovu spekulacije (nazar). To je tako zato što ne postoji predanje od Božjeg Poslanika niti od bilo koga od njegovih ashaba ili tabiina koje bi to proglasilo nemogućim… Iz onoga što smo rekli postalo je jasno da nije nemoguće da sledbenik islama kaže ono što je Mudžahid rekao, naime, da će Bog posaditi Muhameda na Svoj presto. Ako neko kaže: Mi ne osuđujemo to što Bog posađuje Muhameda na Svoj presto (s obzirom na sledeće predanje koje prenose) Abas b. Abd el-Azim – Jahja b. Kesir – el-Džurejri – Sejf es-Sadusi – Abdulah b. Selam: ‚Na Dan vaskrsenja Muhamed će biti na Gospodnjem podnožju (kursi)‘, ali osuđujemo to da ga Bog posadi zajedno sa Sobom, treba mu odgovoriti: Da li je onda po vašem mišljenju dozvoljeno da ga posadi na njega, ali ne zajedno sa Njim? Ako to dozvoli, biva doveden do tvrdnje da je ili on zajedno sa Njim, ili da ga Bog posađuje (na presto) dok je On Sam ili odvojen od njega ili niti spojen sa njim niti odvojen od njega. Koju god mogućnost izabere, time ulazi u ono što osuđuje. Ako kaže da to nije dozvoljeno, odstupa od izjava svih grupa koje smo naveli. To znači odstupanje od gledišta svih sledbenika islama, budući da nema druge moguće tvrdnje osim te tri, prema svakoj od kojih Mudžahidova tvrdnja u tom smislu nije nemoguća.“ (The History of Al-Tabari – General Introduction and From Creation to the Flood, preveo Franc Rozental [State University of New York Press (SUNY), Albani 1989], tom I, Dodatak A. Delimičan prevod tefsira na Kuran 17:79 (gore, str. 75 i dalje), str. 149. 151; velika slova i podvlačenje naši)

Vidi takođe et-Tabarijevo objašnjenje Kurana 17:79.

El-Kurtubi, koji se takođe smatra izvanrednim muslimanskim egzegetom, prokomentarisao je isto ovo kuransko mesto u svom delu al-Jami‘ li Ahkam al-Qur’an:

Treće objašnjenje ovog stiha jeste ono koje je et-Tabari preneo od jedne grupe učenjaka – među njima i od Mudžahida – prema kojem je „Uzvišena Stanica to što Alah posađuje Proroka sa Sobom na Svoj Presto (kursiyyih)“. Oni su preneli hadis u tom smislu, a et-Tabari je mogućnost (jawâz) takve stvari potkrepio nekim preteranim izjavama (shatatin min al-qawl). Međutim, ono što je rekao ne može se izvesti [iz stiha] osim uz preteranu prefinjenost u pogledu značenja (al-talattuf bi al-ma‘nâ), i to je nategnuto (fîhi bu‘d). To ne znači da takvo predanje ne postoji; samo to da ga [onaj koji je obdaren] znanjem tumači figurativno (al-‘ilmu yata’awwaluhu)… Na toj osnovi je, što se mogućnosti tiče, svejedno da li Alah posađuje Proroka na Presto ili na zemlju. Jer Njegova uzvišenost nad Prestolom nije u smislu premeštanja (intiqâl), uklanjanja (zawâl), niti promene položaja iz stajanja u sedenje, niti bilo kakvog stanja ili uslova kojem je sam Presto podložan. Naprotiv, On je uzvišen nad Prestolom onako kako je to sam o Sebi izjavio, ne kazujući kako. Niti to što On posađuje Proroka na Presto nameće Proroku (s) svojstvo Gospodstva [sic] niti ga izvodi iz svojstva sluganstva [sic]. Naprotiv, to se sastoji u uzvišenju zbog njegovog položaja i u počasti koja mu je ukazana zbog njegovog uzvišenog karaktera. (Izvor; podvlačenje naše)

Drugi muslimanski autoritet po imenu Ibn Bata izjavio je u svojoj knjizi al-Sharh wa al-Ibana ‘ala Usul al-Sunna wa al-Diyana („Razrada načela sunitskog učenja“), str. 61, da:

Prorok će biti posađen na Presto sa svojim Gospodarom (yujlas ma‘a rabbihi ‘alâ al-‘arsh), i ta povlastica ne pripada nikome drugom. Tako je to Nafi preneo od Ibn Omera od Proroka u vezi sa stihom: „Gospodar tvoj će ti na Budućem svetu hvale dostojno mesto darovati.“ – rekao je da će ga On posaditi sa Sobom na Presto. Tako je to objasnio i Mudžahid, kako prenosi Muhamed ibn Fudajl, od el-Lejsa, od Mudžahida. (Podvlačenje naše)

Za one koje zanima ko je taj Mudžahid, reč je o Mudžahidu ibn Džabru, Ebu el-Hadžadžu el-Mahzumiju (umro 102), jednom od glavnih komentatora Kurana među tabiinima ili sledbenicima Muhamedovih ashaba (sahaba), koji se smatra nosiocem najvišeg ranga pouzdanosti među prenosiocima hadisa (thiqa). Muslimanski učenjak po imenu Ibn Sad prenosi u al-Tabaqat al-Kubra (6:9) da je Mudžahid, zajedno sa Ibn Abasom, Muhamedovim bratom od strica i jednim od najučenijih muslimana koji su ikada živeli, prošao kroz objašnjenje islamskog spisa otprilike trideset puta.

A evo i savremenog muslimanskog pisca koji potvrđuje ovo tumačenje:

Znaju li oni za nekog drugog Proroka ili anđela kome se Alah obratio neposredno i čijim se životom zakleo? „života mi tvoga“ (15:72); „A ko govori lepše od onoga koji poziva Allahu, koji radi dobra dela i koji govori: „Ja sam, zaista, musliman!““ (41:33), tj. ko bolje govori od Proroka? „A oni koji veruju i čine dobra dela - oni su, zaista, najbolja stvorenja.“ (98:7), tj. Prorok je najbolji od stvorenja; „Najugledniji je kod Allaha onaj koji Ga se najviše boji.“ (49:13), tj. Prorok je najplemenitiji od onih kojima se Kuran obraća u Alahovim očima; „I, zaista, tvoj moral je veličanstven“ (68:4). Stvarnost ove pohvale – khuluqin `azim – može dokučiti jedino Onaj koji govori i onaj kome On to htedne; „Neke od tih poslanika odlikovali smo više nego druge. Sa nekima od njih je Allah govorio, a neke je za više stepeni uzdigao.“ (2:253), tj. Prorok. „Mi smo jedne verovesnike nad drugima odlikovali“ (17:55), a zatim je rekao: „Gospodar tvoj će ti na Budućem svetu hvale dostojno mesto darovati“ (17:79), Stanica za koju je Prorok rekao da je niko osim njega neće dobiti, a to je Stanica zagovora sa desne strane Slavnog prestola, kao što smo opširno opisali u tekstu „Posađivanje Proroka na Presto“. (G.F. Haddad, Proročka titula „Najbolji od stvorenjahttp://www.livingislam.org/n/bc_e.html“; *; *; podvlačenje naše)

Ovo je još jedan očigledan slučaj muslimanskog „pozajmljivanja“ teologije nadahnutih svetih Spisa, naročito biblijskog prikaza Gospoda Isusa, i njegove primene na Muhameda kako bi ovaj drugi postao uporediviji sa slavnim i vaskrslim Sinom Božjim. Prema Božjim istinski nadahnutim spisima, Isus je nakon svog vaskrsenja uzašao na nebo da sedne na slavni presto svog Oca i sa njega vlada kao uzvišeni i besmrtni Gospod svega stvorenja, kome će svako stvorenje na kraju odati obožavanje:

„Opet ga prvosveštenik zapita i reče: Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga? A Isus reče: Ja sam taj; i vidjećete Sina Čovječijega gdje sjedi sa desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim.“ Marko 14:61b-62

„A on, pun Duha Svetoga, pogleda na nebo i vidje slavu Božiju i Isusa gdje stoji s desne strane Bogu, I reče: Evo, vidim nebesa otvorena i Sina Čovječijega gdje stoji s desne strane Bogu.“ Dela apostolska 7:55-56

„I kakva je neizmjerna veličina sile njegove na nama koji vjerujemo po djejstvu silne moći njegove, Koju učini u Hristu vaskrsavši ga iz mrtvih, i posadi sebi s desne strane na nebesima, Iznad svakoga načalstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i iznad svakoga imena što se može nazvati, ne samo u ovome vijeku, nego i u budućem; I sve pokori pod noge njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, Koja je tijelo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.“ Efescima 1:19-23

„Jer znajte ovo, da nijedan bludnik, ili nečist, ili lakomac, koji je idolopoklonik, nema nasljeđa u Carstvu Hrista i Boga.“ Efescima 5:5

„Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ Filipljanima 2:9-11

„Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno, I vi ste ispunjeni u Njemu, koji je glava svakoga načalstva i vlasti;“… „Ako ste, dakle, vaskrsli sa Hristom, tražite ono što je gore gdje Hristos sjedi s desne strane Boga.“ Kološanima 2:9-10, 3:1

„A od ovoga što govorismo glavno je: Mi imamo takvoga Prvosveštenika, koji sjede s desne strane prijestola Veličanstva na nebesima, Sveštenoslužitelj Svetinje i istinske Skinije, koju postavi Gospod, a ne čovjek.“ Jevrejima 8:1-2

… „vaskrsenjem Isusa Hrista, Koji, otišavši na nebo, sa desne je strane Boga, i potčinjeni su mu anđeli i vlasti i sile.“ 1. Petrova 3:21b-22

„Onome koji pobijedi daću da sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu njegovom.“ Otkrivenje 3:21

„I pokaza mi rijeku vode života, bistru kao kristal, koja izvire od prijestola“ (jednina) „Božijeg i Jagnjetovog. Nasred trga njegova i sa obje strane rijeke Drvo života, koje rađa dvanaest rodova dajući svakoga mjeseca svoj rod, i lišće od Drveta bijaše za liječenje naroda. I više neće biti nikakvoga prokletstva; i prijesto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i sluge njegove služiće Mu.“ Otkrivenje 22:1-3

Zanimljivo je da je bilo i muslimana, poput komentatora Al-Kawtharija, koji su jasno uviđali da su ove islamske predaje bile pod uticajem hrišćanskih tvrdnji o uzvišenju vaskrslog Hrista. On je u svom delu Maqalat, str. 358, napisao:

“Ko zamišlja da naš Gospod sedi na Prestolu i ostavlja mesto pored sebe da bi Njegov Poslanik seo, taj je sledio hrišćane koji tvrde da je Isa uzet na nebo i seo pored svog Oca – Alah je čist od pripisivanja sudruga koje Mu oni pripisuju!” (G. F. Haddad, Sedenje Poslanika na Prestolu; naglašavanje podvlačenjem je naše)

Već za Muhamedova života bilo je pojedinaca koji su uviđali da se on predstavlja kao islamska verzija Isusa, iznoseći određene tvrdnje i zahteve prilično slične onome što Novi zavet uči o Hristu:

Prenosi se da je 'Umer rekao Poslaniku: “Deo tvoje odličnosti kod Alaha jeste to što je poslušnost tebi učinio poslušnošću Njemu. Alah kaže: „Ko se pokori Poslaniku, pokorio se i Allahu“ (4:80) i „Ako vi volite Allaha, onda mene (Muhammeda) sledite, i vas će Allah da voli“” (3:31) prenosi se da su, kada je ovaj ajet objavljen, ljudi rekli: “Muhamed hoće da ga prihvatimo kao milost ONAKO KAKO SU HRIŠĆANI UČINILI SA ISOM, pa je Alah objavio: „Reci: „Pokoravajte se Allahu i Poslaniku Muhammedu!““” (3:32) (Qadi Iyad, str. 9; naglašavanje velikim slovima i podvlačenjem je naše)

(„On vam ne naređuje“) o narode Kurejšija, Jevreji i hrišćani („da anđele“) kao kćeri Alahove („i verovesnike smatrate božanstvima. Zar da vam naređuje neverovanje,“) kako bi vam Avram mogao narediti da sledite nevernstvo („nakon što ste postali Njemu predani?!“ (Alahu) nakon što vam je naredio da sledite islam (potpuno predanje Alahu), govoreći vam: („Allah vam je veru odabrao, i nipošto nemojte da umrete drugačije osim kao muslimani.“ [2:132]). Alah ovde kaže: Alah nije poslao nijednog Poslanika a da mu nije naredio da sledi islam, a ne judaizam, hrišćanstvo ili obožavanje idola, kako to tvrde ovi nevernici. Takođe se kaže da je ovaj stih objavljen povodom tvrdnji Jevreja da im je Muhamed naredio da ga vole i da ga obožavaju kao što su hrišćani obožavali Isusa. Hrišćani i idolopoklonici izneli su istu tvrdnju. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; naglašavanje masnim slovima i podvlačenjem je naše)

Za više o tome kako Muhamed zauzima Alahov presto pogledajte sledeće članke:

http://www.sunnah.org/history/Scholars/Al-Tabari.htm
http://www.sunnah.org/aqida/ProphetsSeatingontheThrone.htm
http://www.livingislam.org/n/bc_e.html

Islam – religija predavanja Muhamedu

U svetlu prethodno rečenog ne treba da čudi otkriće da Kuran uči da je islam zapravo religija potpunog predanja ili pokoravanja Alahu i Muhamedu:

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate, a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio i sasvim se ne pokore!“ S. 4:65 Pickthall

Kako to jedan izvor kaže:

(„I, tako Mi Gospodara tvoga,“) Alah se zakleo Sobom i vremenom Muhamedovim, („oni neće da veruju“) u tajnosti, niti zaslužuju da budu nazvani vernicima kada su sami („sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate, a potom u dušama svojim ne osete“) u svojim srcima („tegobu“) nikakve sumnje („zbog onoga što si odredio“) među njima, („sasvim se ne pokore“) da ti se u potpunosti pokore. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; naglašavanje masnim slovima i podvlačenjem je naše)

Zapravo, evo šta se dogodilo jednom Muhamedovom drugu koji je odbio da se u potpunosti pokori Muhamedovim naredbama:

Niko ne postaje vernik osim ako se ne obrati Poslaniku radi presude I NE POKORI SE NJEGOVIM ODLUKAMA

Alah je rekao…

<„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate“> Alah se kune Svojim Slavnim, Najčasnijim Bićem, da niko neće dostići veru dok se ne obrati Poslaniku radi presude U SVIM STVARIMA. Nakon toga, šta god Poslanik zapovedi, čista je istina kojoj se mora pokoriti i iznutra i spolja. Alah je rekao…

<„a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio i sasvim se ne pokore“> što znači: oni prianjaju uz tvoju presudu i stoga ne osećaju nikakvo oklevanje u pogledu tvoje odluke, već joj se pokoravaju i iznutra i spolja. Oni se pokoravaju Poslanikovoj odluci potpunim predanjem, bez ikakvog odbacivanja, poricanja ili spora. El-Buhari je zabeležio da je `Urva rekao: “Ez-Zubejr se sporio sa jednim čovekom oko potoka koji su obojica koristili za navodnjavanje. Alahov Poslanik je rekao Ez-Zubejru…

<<O Zubejre! Prvo navodni (svoj vrt), a zatim pusti vodu da teče tvome susedu.>> Ensarija se naljutio i rekao: `O Alahov Poslaniče! Da li je to zato što ti je on rođak?' Na to je lice Alahovog Poslanika promenilo boju (od ljutnje) i on je rekao…

<<Navodni (svoj vrt), o Zubejre, a zatim zadrži vodu dok ne dosegne zidove (oko palmi). Potom pusti vodu svome susedu.>> Tako je Alahov Poslanik dao Ez-Zubejru njegovo puno pravo kada ga je Ensarija naljutio. Pre toga je Alahov Poslanik doneo velikodušnu presudu, korisnu i za Ez-Zubejra i za Ensariju. Ez-Zubejr je rekao: `Mislim da je sledeći stih objavljen povodom tog slučaja…

<„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate“>’” Drugi povod u svom Tafsiru navodi El-Hafiz Ebu Ishak Ibrahim bin `Abdur-Rahman bin Ibrahim bin Duhajm, koji je zabeležio da je Damra preneo kako su dvojica ljudi iznela svoj spor pred Poslanika, a on je presudio u korist onoga ko je od njih bio u pravu. Onaj koji je izgubio spor rekao je: “Ne slažem se.” Drugi ga je upitao: “Šta onda hoćeš?” On je rekao: “Hajdemo Ebu Bekru es-Sidiku.” Otišli su Ebu Bekru i onaj koji je dobio spor rekao je: “Otišli smo sa svojim sporom Poslaniku i on je doneo odluku u moju korist.” Ebu Bekr je rekao: “Onda je presuda ona koju je doneo Alahov Poslanik.” Onaj koji je izgubio spor i dalje je odbijao odluku i rekao: “Hajdemo `Umeru bin el-Hatabu.” Kada su otišli `Umeru, onaj koji je dobio spor rekao je: "Odneli smo svoj spor Poslaniku i on je presudio u moju korist, ali ovaj čovek je odbio da se pokori odluci.” `Umer bin el-Hatab je upitao drugog čoveka i on je to potvrdio. `Umer je otišao u svoju kuću i izašao iz nje držeći visoko svoj mač. Udario je mačem po glavi čoveka koji je odbio Poslanikovu odluku i ubio ga. Posledično, Alah je objavio…

<„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju“>. (Tafsir Ibn Kathir; naglašavanje velikim slovima i podvlačenjem je naše)

Muhamedov drug je hladnokrvno posečen samo zato što je odbio da u potpunosti prihvati odluku svog proroka! Zar to jasno ne dokazuje da musliman mora da se pokorava Muhamedu na isti način i u istoj meri u kojoj se pokorava Alahu? Zar to dalje ne pokazuje da islam nije monoteistička religija i da muslimani zaista obožavaju Muhameda, budući da se od njih zahteva da svoju volju potpuno podrede svakoj njegovoj odluci i zapovesti i da ga ispovedaju uz svoga boga kako bi bili spaseni? I zar ih sve to ne čini muhamedancima, upravo onim nazivom koji muslimani preziru i odbacuju, kada Muhamed stoji u samom središtu njihove religije?

Onima koje zanima da pročitaju više o temi Muhamedove apoteoze ili obogotvorenja predlažemo sledeće članke i odgovore:

Obogotvorenje Muhameda
Da li muslimani obožavaju Muhameda?
Ponovni osvrt na pitanje drugog boga islama

U sledećem odeljku ispitaćemo Jalalovo pozivanje na Novi zavet u vezi sa molitvenim životom Gospoda Isusa, da bismo videli kako se to okreće protiv njega.

Ispitivanje Isusovih prehrambenih navika – dokaz iz Svetog pisma da je Muhamed lažni prorok

Jalal kori Vuda što jede ono što Isus nikada nije jeo niti dozvolio:

Međutim, zaista mi nije čudno što bi Dejvid Vud kritikovao muslimane zbog poslušnosti njihovom Poslaniku. On pripada stadu koje jede ono što Isus nikada nije jeo niti im je dozvolio da jedu. Tako oni pokazuju svoju poslušnost i odanost svome navodnom gospodu – neposlušnošću prema njemu i protivrečenjem njegovoj praksi. A onda imaju hrabrosti da kritikuju muslimane zbog poslušnosti njihovom Poslaniku.

Jalal je zaboravio da spomene da Isus nije jeo kamilje meso, budući da je to bilo izričito zabranjeno Zakonom koji je Bog dao preko Mojsija:

„I reče Gospod Mojsiju i Aronu govoreći im: Kažite sinovima Izrailjevim i recite: Ovo su životinje koje ćete jesti između svijeh životinja na zemlji: Što god ima papke i papci su mu razdvojeni i preživa između životinja, to jedite. Ali onijeh što samo preživaju ili što samo imaju papke razdvojene, ne jedite, kao što je kamila, jer preživa ali nema papaka razdvojenih; da vam je nečista;“ Levitska 11:1-4

„Ne jedi ništa gadno. Ovo su životinje koje ćete jesti: goveče, ovcu, kozu, Jelena, srnu, bivola, divokozu, jednoroga i kozu kamenjaču; I sve životinje koje imaju papke rascijepljene na dvoje, i koje preživaju između životinja, njih jedite. Ali ne jedite onijeh koje samo preživaju ili koje samo imaju papke rascijepljene na dvoje, kao: kamile, zeca, pitomoga zeca, jer preživaju a nemaju papaka razdvojenijeh; da vam je nečisto;“ Ponovljeni zakoni 14:3-7

A ipak je njegov lažni prorok dozvolio jedenje kamiljeg mesa!

„Stvara i stoku koja teret nosi i onu od koje je prostirka; jedite deo onoga čime vas opskrbljuje Allah, a ne sledite đavolje stope, zaista vam je on otvoreni neprijatelj, i to osam životinja u paru: par ovaca i par koza. Reci: „Da li je On zabranio mužjake ili ženke, ili ono što se nalazi u utrobama ženki? Obavestite me pouzdano, ako je istina to šta govorite“, i par kamila i par goveda. Reci: „Da li je On zabranio mužjake i ženke i ono što se nalazi u utrobama ženki? Da li ste vi bili prisutni kad vam je Allah to propisao?“ Ima li onda većeg nepravednika od onoga koji, ne znajući istinu, izmišlja laži o Allahu da bi ljude u zabludu doveo? Allah sigurno neće da uputi na Pravi put ljude koji su nepravednici. Reci: „Ja ne vidim u ovome što mi se objavljuje da je ikome zabranjeno da jede ma šta drugo osim uginule životinje, ili krvi koja ističe, ili svinjskog mesa, to je, zaista, pogano, ili što je kao vid neposlušnosti zaklano u nečije drugo, a ne u Allahovo ime.“ A bude li ko primoran, ne želeći to i ne preterujući u tome, pa tvoj Gospodar je, zaista, Oprostitelj greha, Milostivi. Jevrejima smo sve životinje koje imaju kopita ili kandže zabranili, a od goveda i brava njihov loj, osim onog sa leđa ili sa creva, ili onog pomešanog sa kostima. Time smo ih zbog njihove nepravde kaznili; i Mi, zaista, govorimo istinu. A ako ti oni ne budu verovali, ti reci: „Gospodar vaš je posednik neizmerne milosti, ali kazne Njegove ne bivaju pošteđeni ljudi grešnici.““ S. 6:142-147

„A kamile smo vam učinili jednim od Allahovih znamenja i vi u njima imate dobro; zato spominjite Allahovo ime nad njima, kada budu za klanje pripremljene, a kada se to završi, jedite meso, a nahranite i onoga koji ne prosi, a i onog koji prosi; tako smo vam ih potčinili da biste zahvalni bili.“ S. 22:36

Hadisi kažu:

Prenosi Enes bin Malik:
Alahov Poslanik je u Medini klanjao četiri rekata podne-namaza, a mi smo bili u njegovom društvu, i dva rekata ikindije u Zul-Hulejfi, a zatim je tamo prenoćio do zore; potom je uzjahao, a kada je stigao do El-Bejde, hvalio je i slavio Alaha i izgovorio tekbir (tj. Elhamdulilah i Subhanalah(1) i Alahu ekber). Zatim su on i ljudi sa njim izgovorili telbiju sa namerom da obave hadž i umru. Kada smo stigli (u Meku), naredio nam je da završimo ihram (nakon obavljanja umre) (to je traženo samo od onih koji sa sobom nisu imali hedj (žrtvenu životinju)) do dana tervije, a to je 8. zul-hidže, kada su obukli ihram za hadž. Poslanik je žrtvovao mnogo kamila (zaklavši ih) sopstvenim rukama, stojeći. Dok je Alahov Poslanik bio u Medini, žrtvovao je dva rogata ovna crno-bele boje u ime Alaha.” (Sahih al-Bukhari, tom 2, knjiga 26, Broj 623)

Prenosi 'Alija:
Poslanik me je poslao da nadgledam (klanje) budna (hedj-kamila) i naredio mi je da razdelim njihovo meso, a zatim mi je naredio da razdelim njihove pokrivače i kože. 'Alija je dodao: “Poslanik mi je naredio da nadgledam klanje (budna) i da mesaru ne dam ništa (od njihovih tela) kao naknadu za klanje.” (Sahih al-Bukhari, tom 2, knjiga 26, Broj 774)

Stoga Muhamed stoji osuđen i od Mojsija i od Gospoda Isusa zato što je jeo i drugima dozvoljavao da jedu životinju koju je istinski Bog Avramov izričito zabranio.

Jalal je dalje zaboravio šta njegova sopstvena lažna knjiga kaže o tome da je Isus poslat da učini dozvoljenim neke od stvari koje su bile zabranjene sinovima Izrailjevim:

„Potvrđujući tako istinitost Tore, objavljene pre mene,“ (wa musaddiqan lima bayna yadayya mina al-tawrati), „i dopuštajući nešto što vam je bilo zabranjeno, ja vam donosim dokaz od vašega Gospodara. Pa, bojte se Allaha, a meni budite pokorni!“ S. 3:50

Prema Jalalovim sopstvenim učenjacima, to je uključivalo i dozvoljavanje konzumiranja određene hrane:

(„Potvrđujući“) i došao sam potvrđujući Alahovu božansku jednost u Religiji („Tore, objavljene pre mene“) i sve druge Spise, („dopuštajući“) da vam dam zakonsku dozvolu u pogledu („nešto što vam je bilo zabranjeno“) kao što su meso kamile, loj goveda i ovaca, subota i druge stvari. („ja vam donosim dokaz“) sa znamenjem („od vašega Gospodara. Pa, bojte se Allaha“) dakle, bojte se Alaha u onome što vam je zapovedio i pokajte se Njemu („a meni budite pokorni“) i sledite moju zapovest i Religiju; (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; naglašavanje masnim slovima i podvlačenjem je naše)

Isto tako, „Potvrđujući tako istinitost Tore, objavljene pre mene, i dopuštajući nešto što vam je bilo zabranjeno“, u njoj. Tako im je učinio dozvoljenim ribu i ptice koje nemaju bodlje; kaže se i da im je sve to učinio dozvoljenim, tako da ba'd, ‘neke’, znači kull, ‘sve’). „ja vam donosim dokaz od vašega Gospodara“, ponovio je to radi naglaska i radi proširenja: „Pa, bojte se Allaha, a meni budite pokorni!“, u onome što vam zapovedam u pogledu potvrđivanja Božje jednosti i pokornosti Njemu. (Tafsir al-Jalalayn; naglašavanje masnim slovima i podvlačenjem je naše)

Za više o ovom konkretnom pitanju pogledajte sledeće odgovore:

http://answering-islam.org/Responses/Abualrub/one_law.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/mosaic_law.htm

Ispitivanje Isusovog molitvenog života – još dokaza iz nadahnutog Svetog pisma da Muhamed nije bio Božji prorok

Jalal takođe izvrće ono što Sveto pismo, Božje istinski nadahnuto otkrivenje, kaže o molitvenom životu Gospoda Isusa:

Očigledno je da je način molitve koji je sam Isus praktikovao pred svojim Stvoriteljem bio upravo islamsko padanje ničice, sudžud [sic]. Zašto onda hrišćani u crkvama plešu, pevaju i skaču umesto da padaju ničice kao što je činio njihov lažno prisvojeni gospod i spasitelj kada se molio? Nasuprot tome, muslimani se mole kao što se Isus molio, uzimajući pravac molitve kao što je i Isus činio, a tokom ranog perioda islama molili su se prema istoj kibli, istom pravcu molitve kao i Isus. Ko onda praktikuje paganstvo?

Da li se Isus zaista molio kao što se mole muslimani? Pa, pogledajmo:

„I uzevši onih pet hljebova i dvije ribe, pogleda na nebo, i blagoslovi, pa prelomi hljebove, i dade učenicima da stave pred njih; i one dvije ribe razdijeli svima.“ Marko 6:41

„I otišavši malo, pade na lice svoje moleći se i govoreći: Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti! I došavši učenicima, nađe ih gdje spavaju, i reče Petru: Zar ne mogoste jedan čas probdjeti sa mnom? Bdite i molite se da ne padnete u napast; jer je duh srčan, ali je tijelo slabo. Opet i drugi put otide i pomoli se govoreći: Oče moj, ako ne može da me mimoiđe ova čaša da je ne pijem, neka bude volja tvoja.“ Matej 26:39-42

„Kada pak Marta ču da Isus dolazi, iziđe pred njega, a Marija sjeđaše doma. Onda reče Marta Isusu: Gospode, da si ti bio ovdje, ne bi umro brat moj. Ali i sada znam, da što god zaišteš u Boga, daće ti Bog. Reče joj Isus: Vaskrsnuće brat tvoj. Marta mu reče: Znam da će vaskrsnuti o vaskrsenju u posljednji dan. Isus joj reče: Ja sam vaskrsenje i život; koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u mene neće umrijeti vavijek. Vjeruješ li ovo? Reče mu: Da, Gospode! Ja vjerujem da si ti Hristos Sin Božiji koji dolazi u svijet.“ … „A Isus se opet potrese u sebi, i dođe na grob. A to bijaše pećina, i kamen ležaše na njoj. Isus reče: Sklonite kamen! Reče mu Marta, sestra umrloga: Gospode, već zaudara; jer je četiri dana U grobu. Reče joj Isus: Ne rekoh li ti da ako vjeruješ, vidjećeš slavu Božiju? Tada skloniše kamen gdje ležaše mrtvac. A Isus podiže oči gore, i reče: Oče, blagodarim ti što si me uslišio! A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si me ti poslao. I ovo rekavši, viknu gromkim glasom: Lazare, iziđi napolje! I iziđe umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano.“ Jovan 11:20-27, 38-44

„Ovo izgovori Isus, pa podiže oči svoje nebu i reče: Oče, došao je čas, proslavi Sina svojega, da i Sin tvoj proslavi tebe; Kao što si mu dao vlast nad svakim tijelom, da svemu što si mu dao, daruje im život vječni. A ovo je vječni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista. Ja te proslavih na zemlji; djelo svrših koje si mi dao da izvršim. I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade.“ Jovan 17:1-5

Iz svih ovih tekstova mogu se izvući tri glavne stvari. Prvo, Isus se molio gledajući ka nebu, što je u islamu izričito zabranjeno:

Džabir b. Semura prenosi: Alahov Poslanik (mir neka je na njega) je rekao: Ljudi koji podižu pogled ka nebu u molitvi treba to da izbegavaju ili će izgubiti vid. (Sahih Muslim, knjiga 004, broj 0862)

Ebu Hurejre prenosi: Ljudi treba da izbegavaju podizanje pogleda ka nebu dok mole u molitvi, inače će im oči biti oduzete. (Sahih Muslim, knjiga 004, Broj 0863)

Drugo, Isus je Boga oslovljavao kao svog Oca. Muhamed je, međutim, poricao da je njegov bog ikome otac, a naročito Hristu:

„Jevreji govore: „Uzejr je Allahov sin“, a hrišćani kažu: „Mesija je Allahov sin.“ To su njihove reči, iz njihovih usta, oponašaju reči prethodnih nevernika - ubio ih Allah! Kuda se odmeću?“ S. 9:30

„Oni govore: „Svemilosni je uzeo dete!“ Vi, zaista, govorite nešto strašno i gnusno! Gotovo da se od toga nebesa raspadnu, a Zemlja provali i planine zdrobe, jer Svemilosnom pripisuju dete! Nezamislivo je da Svemilosni ima dete! Pa, svi će oni, i oni na nebesima i oni na Zemlji, da dođu Svemilosnom kao sluge.“ S. 19:88-93

Treće, Isus potvrđuje svoje preegzistiranje i svoje apsolutno božanstvo tvrdeći da može da daje večni život i da je postojao sa svojim Ocem u istoj Božanskoj slavi pre stvaranja sveta. I opet, to je nešto što muslimanski učenjaci poriču, budući da ne veruju u božanstvo Gospoda Isusa.

Tako svi ovi primeri pružaju dodatan dokaz protiv Muhameda, razotkrivajući ga kao lažnog proroka koji je propovedao lažnog Isusa i lažno jevanđelje. On stoga pada pod gnev i osudu istinskog Boga Svetog pisma:

„Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni. Jer ne posla Bog Sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz njega. Koji u njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen, jer nije vjerovao u ime Jedinorodnoga Sina Božijega.“ Jovan 3:16-18

„Ko je lažljivac ako ne onaj ko poriče da Isus jeste Hristos. Taj je antihrist koji odriče Oca i Sina. Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema; a koji priznaje Sina, ima i Oca.“ 1. Jovanova 2:22-23

Jalal je dalje očigledno zaboravio ili prevideo da je Gospod Isus izričito rekao kako će doći vreme kada istinski sledbenici više neće morati da idu u Jerusalim, pa čak ni da se okreću prema njemu, da bi obožavali Boga:

„Reče mu žena: Gospode, vidim da si ti prorok. Oci naši klanjahu se Bogu na gori ovoj, a vi kažete da je u Jerusalimu mjesto gdje se treba klanjati. Reče joj Isus: Ženo, vjeruj mi da dolazi čas kada se nećete klanjati Ocu ni na gori ovoj ni u Jerusalimu. Vi se klanjate onome što ne znate; a mi se klanjamo onome što znamo; jer je spasenje od Judejaca. Ali dolazi čas, i već je tu, kada će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju.“ Jovan 4:19-24

Budući da Isus kaže da se Bog Otac mora obožavati u zajednici sa Svetim Duhom i u skladu sa njegovom otkrivenom istinom, i budući da je Muhamed poricao da je njegov bog otac, to znači da muslimani ne obožavaju istinskog Boga i da su njihove molitve njemu gnusoba, pošto u sebi nemaju Svetog Duha koji prebiva.

Jalal je takođe zaboravio svedočanstvo svog sopstvenog lažnog proroka, koji je izjavio da je Bog prorocima poput Davida dao Psalme,

„A ako te budu lažljivcem smatrali, pa i pre tebe su lažljivcima smatrani poslanici koji su donosili Jasne dokaze i spise i Knjigu svetiljku.“ S. 3:184

„Mi objavljujemo tebi kao što smo objavljivali Noju i verovesnicima posle njega, objavljivali smo Avramu, i Jišmaelu i Isaku i Jakovu i potomcima, i Isusu, i Jovu, i Joni, i Mojsiju, i Aronu, i Solomonu, a Davidu smo dali Psalme“ S. 4:163

I da upravo ti Psalmi podstiču istinske vernike da pevaju i igraju pred Gospodom:

„Pojte Gospodu pjesmu novu; hvala da mu je na saboru svijetih. Neka se veseli Izrailj o Stvoritelju svom, sinovi sionski nek se raduju o Caru svom. Neka hvale ime njegovo poklikujući, u bubanj i gusle neka mu udaraju. Jer je mio Gospodu narod njegov, ukrašava smjerne spasavajući ih. Nek se vesele sveci u slavi, i nek se raduju na posteljama svojim. Slava je Božija u ustima njihovijem, i mač s obje strane oštar u ruci njihovoj, Da se osvete narodima, i pokaraju plemena; Da svežu careve njihove u lance, i vlastelu njihovu u okove gvozdene, I izvrše na njima napisani sud. Ova je čast svima svecima njegovijem. Aliluja!“ Psalam 149:1-9

„Hvalite Boga u svetinji njegovoj, hvalite ga na tvrđi slave njegove. Hvalite ga prema sili njegovoj, hvalite ga prema visokome veličanstvu njegovu. Hvalite ga uz glas trubni, hvalite ga uz psaltir i gusle. Hvalite ga s bubnjem i veseljem, hvalite ga uz žice i organ. Hvalite ga uz jasne kimvale, hvalite ga uz kimvale gromovne. Sve što diše neka hvali Gospoda! Aliluja!“ Psalam 150:1-6

Za samog Davida se kaže da je igrao pred Gospodom:

„I javiše caru Davidu govoreći: Gospod blagoslovi dom Ovid-Edomov i sve što ima radi kovčega Božijega. Tada otide David, i prenese kovčeg Božji iz kuće Ovid-Edomove u grad Davidov s veseljem. I kad oni koji nošahu kovčeg Gospodnji postupiše šest koraka, prinese na žrtvu vola i debela ovna. I David igraše iz sve snage pred Gospodom, i bješe ogrnut oplećkom lanenijem. Tako David i sav dom Izrailjev nošahu kovčeg Gospodnji podvikujući i trubeći u trube. A kad kovčeg Gospodnji ulažaše u grad Davidov, Mihala kći Saulova, gledajući s prozora, vidje cara Davida gdje skače i igra pred Gospodom, i podrugnu mu se u srcu svojem. A kad donesoše kovčeg Gospodnji, namjestiše ga na njegovo mjesto u šatoru koji mu razape David. I prinese David žrtve paljenice i žrtve zahvalne pred Gospodom. Potom prinesavši David žrtve paljenice i žrtve zahvalne, blagoslovi narod u ime Gospoda nad vojskama. I razdade među sav narod, među sve mnoštvo Izrailjevo, i ljudima i ženama, svakome po jedan hljeb i komad mesa i žban vina. Potom otide narod, svak svojoj kući. I David se vrati da blagoslovi svoj dom; a Mihala, kći Saulova, izide na susret Davidu, i reče: Kako je slavan bio danas car Izrailjev kad se danas otkrivao pred sluškinjama sluga svojih, kao što se otkrivaju nikakvi ljudi! A David reče Mihali: Pred Gospodom, koji me je izabrao preko oca tvojega i preko svega doma njegova, te mi zapovjedio da budem vođ narodu Gospodnjemu, Izrailju, igrao sam i igraću pred Gospodom. I još ću se većma poniziti i još ću manji sebi biti; i opet ću biti slavan pred sluškinjama za koje govoriš. I Mihala, kći Saulova, ne ima poroda do smrti svoje.“ 2. Samuilova 6:12-16, 20-23

Toliko o Džalalovom pozivanju na Sveto pismo i na Isusov molitveni život!

Zaključak

Naše ispitivanje Džalalovih argumenata još jednom je pokazalo da je njegov nedavni „odgovor“ prosto još jedan primer njegovog nesuvislog brbljanja. Sa svakim novim člankom i „pobijanjem“ Džalal jednostavno pruža dodatni dokaz da je majstor logičkih grešaka koji može da proizvede jedino odgovore što izokreću argumente svojih protivnika, kao i da izvrće ono što Sveto pismo, istinska Božja Reč, i njegovi sopstveni religijski izvori zapravo uče. Čini se da Džalal računa na to da čitaoci neće prozreti svu njegovu razmetljivost i nada se da će oni biti obmanuti da pomisle kako on zaista odgovara na tvrdnje svojih protivnika.

Ono što je Džalalovo „pobijanje“ učinilo prilično zabavnim jeste to što je u pojedinim slučajevima na kraju dokazao Vudovu tvrdnju, uprkos tome što je zaista mislio da piše temeljno opovrgavanje! Tužna stvar u vezi s tim jeste da Džalal ne vidi kako njegovi „odgovori“ pomažu da se utvrde argumenti njegovih protivnika i kako ističu njegov prilično nesuvisao i logički pogrešan stil pisanja. Zaista je nesrećno što to ne uviđa, jer bi njegovim protivnicima uštedelo mnogo vremena u odgovaranju na takvu aljkavu i nenaučnu polemiku kada bi to shvatio.

Kakvo god da je stanje, Vudova kratka objava na blogu ostaje nedirnuta, a dokazi pokazuju da istinski Bog Avrahamov nije nadahnuo Muhameda. Naprotiv, podaci ukazuju na to da je Muhamed bio pod uticajem lažljivog i obmanjujućeg duha, kao i raznih religijskih grupa sa kojima je bio u stalnom dodiru. Štaviše, islamski izvorni materijal konačno dokazuje da je islam idolopoklonički i paganski sistem koji se prerušava u monoteističku religiju.