Ljudsko poreklo Muhamedovog zakonodavstva, 1. deo

Odgovor na razmetanje jednog muslimanskog davagandiste, 1. deo

U jednom od svojih blog tekstova naš dragi brat i sabrat hrišćanski apologeta Dejvid Vud izneo je dokaze da Muhamedove zapovesti nisu dolazile od Boga, već iz njegovih sopstvenih misaonih procesa i iz dodira sa raznim grupama, poput Jevreja i hrišćana. Profesor Vud piše:

Sledeći hadis nam pruža uvid u Muhamedov metod zabranjivanja i prihvatanja različitih praksi:

Sunan an-Nasa’i 3328--Prenosi se od Aiše da joj je Džudama bint Vahb rekla da je Alahov Poslanik kazao: „Razmišljao sam da zabranim Ghilah sve dok se nisam setio da to čine Persijanci i Rimljani“--(jedan od prenosilaca) Ishak reče: „(Oni) to čine--i to ne škodi njihovoj deci.“

Ghilah se odnosi na polni odnos sa ženom koja doji. Muhamed kaže da je razmišljao da zabrani tu praksu. Ali onda se setio da to čine Persijanci i Rimljani, pa je nije zabranio. Očigledno, da se nije setio da Persijanci i Rimljani upražnjavaju Ghilah, on bi to osudio, a muslimani bi danas govorili da Alah zabranjuje Ghilah.

Zar nije očigledno da ovo nije imalo nikakve veze sa bilo kakvim božanskim uvidom sa Muhamedove strane i da je ono što je odbacivao i prihvatao bilo prosto stvar njegovih sasvim ljudskih misaonih procesa? Ako je tako, zašto su muslimani toliko opsednuti time da slede Muhamedove propise (naročito kada oni uključuju paganske prakse, kao što je klanjanje prema Kabi itd.)? Ovde će muslimani reći: „Sledimo Muhamedove propise zato što nam je on zapovedio da sledimo njegove propise.“ Ali upravo to je moja poenta. Kao što ovaj hadis pokazuje, Muhamedovo rasuđivanje nije imalo nikakve veze sa objavom. Zašto onda prihvatati njegovu zapovest da se slede njegovi propisi? (Muhammad's Reason for Not Forbidding Ghilah, nedelja, 25. januar 2009)

Nije iznenađujuće što muslimani nisu bili zadovoljni Vudovim izjavama, pa je jedan od njih odlučio da napiše „odgovor“ dug otprilike 20 stranica. Članak, koji je napisao selefijski propagandista Džalal Abualrub, objavljen je na sajtu Basama Zavadija (*).

I Džalal i njegovi istomišljenici zaista misle da je on dao „konačni odgovor“ Vudu. U svetlu toga odlučili smo da se pozabavimo njegovim ključnim tačkama kako bismo videli da li je Džalal postigao svoj cilj „pobijanja“ Vudovog argumenta.

Dokaz da najbolji propagandisti i branioci islama neprestano protivreče sami sebi

U ovom „pobijanju“ Džalal protivreči onome što je napisao i ovde i u svojim knjižicama. On kaže:

Poslanik Muhamed je izjavio da ponekad iznosi sopstveno mišljenje koje ponekad može biti pogrešno. Kada je prošao pored ljudi koji su kalemili urmine palme spajajući muška sa ženskim stablima kako bi stabla dala više ploda, rekao je da ne misli da je to korisno. Kada je kasnije ponovo prošao pored njih, otkrio je da su napustili tu praksu, iako im on nije rekao da to učine, i da je prinos opao. Rekao je:

„Ako od toga ima ikakve koristi, neka to čine. To je bilo samo moje lično mišljenje; nemojte se povoditi za mojim ličnim mišljenjem (ako je bilo pogrešno). Ali kada vam kažem bilo šta u ime Alaha, to prihvatite, jer ja ne pripisujem laž Alahu, Uzvišenom i Slavnom.“ (Muslim)

Muslimani čvrsto slede propise Poslanika Muhameda kada su oni deo vere. Hadis o Ghilah nije govorio o zakonodavstvu u islamu na osnovu onoga što Rimljani čine, da bi se potom tvrdilo da je to bila objava od Alaha koja je Poslaniku došla preko Rimljana. Govorio je o dejstvu Ghilah na dojilju i odojče.

Međutim, Džalal u istom tom odeljku nastavlja da tvrdi da je čak i Muhamedova ljudska mudrost ljudski savršena!

Takođe, Poslanik Muhamed, salla-llahu alejhi ve-sellem, u ovom hadisu nije dao nikakav propis osim potvrde da je Ghilah dozvoljena praksa, budući da ne utiče znatno na majku i dete. Ako išta, ovaj hadis dokazuje da je Poslanikova ljudska mudrost ljudski savršena [sic], jer nije zabranio muslimanima ono za šta se nije pokazalo da nosi bitne zdravstvene rizike. Ako išta, ovo muslimane još više uverava da je Alahov Poslanik, Muhamed, Konačni i Poslednji Poslanik i Izaslanik, bio ispravno vođen i da je posedovao kvalitete koji se nisu ticali samo vere, već i pitanja života i zdravlja.

Problem sa kojim se Džalal suočava jeste sledeći: ako je mudrost njegovog poslanika zaista bila savršena, zašto je onda Muhamed toliko pogrešio u pitanjima poljoprivrede? Zašto je dao netačan savet o kalemljenju stabala radi većeg prinosa? Da je njegova mudrost zaista bila potpuna i pouzdana, on bi zasigurno bio upućen u sve oblasti života, a ne samo u veru, što, kao što vidimo, uopšte nije bio slučaj.

Ali za Džalala stvari postaju još gore. Džalal je sigurno zaboravio šta je izjavio u jednoj od knjiga koje je napisao kao odgovor na primedbe pape Benedikta o islamu:

{Wa-ma yantiqu ‘ani-l-huwa, in huwa illa wa’hyum yu’ha („On ne govori po svojim prohtevima. To je samo Objava koja mu se obznanjuje.“)} (53:3-4)

Poslanik Muhamed nije samo govorio, ili „natak (u prezentu: jantiku)“ Kuran, on je govorio i sunnet. Abdulah Ibn Amr Ibn el-As je zapisivao sve što je Poslanik rekao, to jest njegov hadis ili verske izjave. Muslimani iz plemena Kurejš – Poslanikovog plemena – kritikovali su Abdulaha zbog toga, tvrdeći da Poslanik ponekad može reći nešto u ljutnji. Abdulah Ibn Amr upitao je Poslanika o tome, a on je rekao, pokazujući na svoja usta …

„Naprotiv, piši! Jer, tako mi Onoga (Alaha) u Čijoj je Ruci moja duša, IZ NJIH NE IZLAZI NIŠTA OSIM ISTINE.“ (Sahih hadis; Sahih Sunan Abi Davud [3646]) (Introduction to: Muhammad The Prophet of Mercy – Muhammad’s Role in Islam, Jalal Abualrub, priredio Alaa Mencke [Madinah Publishers and Distributors, prvo izdanje: jun 2007], str. 35; naglašavanje velikim slovima i podvlačenje naše)

Evo tog hadisa:

Prenosi Abdulah ibn Amr ibn el-As:
Zapisivao sam sve što sam čuo od Alahovog Poslanika. Nameravao sam (time) da to zapamtim. Kurejšije su mi to zabranile govoreći: Zar zapisuješ sve što čuješ od njega, a Alahov Poslanik je ljudsko biće: govori u ljutnji i u zadovoljstvu? Tako sam prestao da pišem i to sam spomenuo Alahovom Poslaniku. On je prstom pokazao na svoja usta i rekao: Piši, tako mi Onoga u Čijoj je ruci moja duša, iz njih izlazi samo ono što je ispravno. (Sunan Abu Davud, knjiga 25, broj 3639)

Obratite pažnju na kritiku plemena Kurejš u vezi sa tim što je Abdulah ibn Amr zapisivao sve što je Muhamed rekao. Upozorili su ga da ne treba da zapisuje sve što čuje od Muhameda jer ovaj može govoriti u ljutnji ili u zadovoljstvu, to jest napamet i usput. Umesto da se složi sa njima, Muhamed podstiče Abdulaha da nastavi da zapisuje ono što čuje, jer je tvrdio da iz njegovih usta ne izlazi ništa osim istine. Zapazite da Muhamed to nije ograničio na verska pitanja, što stoga upućuje na to da je verovao kako uvek govori istinu o svakom pitanju. Upravo to podrazumeva i Džalalov citat iz Kurana.

Ipak, na nesreću i po Muhameda i po Džalala, pleme Kurejš je bilo u pravu, a Džalalov poslanik nije, jer nije uvek govorio istinu niti davao valjane savete, kao što i sam Džalalov primer dokazuje! Zapravo, Muhamed ne samo da je često grešio nego se i ljutio do te mere da je proklinjao ljude!

Poglavlje 23: ONAJ KOGA JE ALAHOV POSLANIK (NEKA JE MIR NA NJEGA) PROKLEO IAKO TO ZAPRAVO NIJE ZASLUŽIO, TO ĆE MU BITI IZVOR NAGRADE I MILOSTI

Aiša je prenela da su dvojica ljudi posetila Alahovog Poslanika i da su obojica govorila o nečemu čega nisam svesna, ali ga je to razljutilo pa ih je obojicu prokleo i izrekao im kletvu, a kada su izašli, rekoh: Alahov Poslaniče, dobro će stići svakoga, ali neće stići ovu dvojicu. On reče: Zašto? Rekoh: Zato što si ih obojicu prokleo i izrekao im kletvu. On reče: Zar ne znaš da sam se pogodio sa svojim Gospodarem rekavši ovako: O Alahu, ja sam ljudsko biće, pa za muslimana koga prokunem ili kome izreknem kletvu učini to izvorom čistote i nagrade? (Sahih Muslim, knjiga 032, broj 6285)

Ebu Hurejra je preneo da je Alahov Poslanik rekao: O Alahu, sklapam sa Tobom savez protiv kojeg nikada nećeš postupiti. Ja sam ljudsko biće, pa za muslimana kome nanesem bilo kakvu štetu, ili koga izgrdim, ili koga prokunem, ili koga udarim, učini to izvorom blagoslova, očišćenja i bliskosti Tebi na Dan vaskrsenja. (Sahih Muslim, knjiga 032, broj 6290)

Dakle, Kurejšije su s pravom bile zabrinute, jer Muhamed ne samo da je pogrešio u savetu koji je dao o poljoprivredi nego je u svom gnevu i proklinjao ljude!

Za više o ovom pitanju predlažemo da pročitate ovaj članak.

Džalal dodatno potvrđuje Vudovu tezu jer piše:

O Ghilah se nije raspravljalo kao o delu božanskog nadahnuća, već kao o zdravstvenom pitanju, kao što hadis jasno pokazuje. Nasuprot tome, evo šta jeste deo božanskog nadahnuća i zašto je deo božanskog nadahnuća: „Objavljeno mi je da ćete biti iskušavani u grobu“ (Buhari i Muslim). Tema je: iskušavanje u grobu; zašto je to objava: zato što je Poslanik, neka je mir na njega, tako rekao!

Zapravo, ovo nije bila „objava“, nego nešto što je Muhamed naučio i „pozajmio“ od Jevreja!

Prenosi Masruk:
Aiša je rekla da joj je došla jedna Jevrejka i spomenula kaznu u grobu, rekavši joj: „Neka te Alah sačuva od kazne u grobu.“ Aiša je zatim upitala Alahovog Poslanika o kazni u grobu. On reče: „Da, (postoji) kazna u grobu.“ Aiša dodade: „NAKON TOGA nikada nisam videla Alahovog Poslanika a da nije tražio utočište kod Alaha od kazne u grobu u svakoj molitvi koju je obavljao.“ (Sahih al-Buhari, tom 2, knjiga 23, broj 454)

Prenosi Amra bint Abdurahman:
Jedna Jevrejka je došla Aiši da je pita nešto, a zatim je rekla: „Neka ti Alah da utočište od kazne u grobu.“ Aiša je onda upitala Alahovog Poslanika: „Da li će ljudi biti kažnjavani u svojim grobovima?“ Alahov Poslanik je zatražio Alahovo utočište od kazne u grobu (što je ukazivalo na potvrdan odgovor). Zatim je jednog dana Alahov Poslanik uzjahao (da bi otišao nekuda), ali je došlo do pomračenja sunca. Vratio se pre podne, prošao pozadi kraj nastambi (svojih žena), stao i počeo da obavlja (pomračinsku) molitvu, a ljudi su stajali za njim. Stajao je dugo, zatim je učinio dugo pregibanje, pa je ponovo stajao uspravno dugo, ali kraće nego prvi put, zatim je učinio produženo pregibanje kraće od prvog, potom je podigao glavu i dugo ničičio, a onda ustao (za drugi reket) na duže vreme, ali je to stajanje bilo kraće od stajanja u prvom reketu. Zatim je učinio produženo pregibanje kraće od prvog. Onda je stajao dugo, ali kraće nego prvi put, pa je opet učinio dugo pregibanje kraće od prvog, a zatim ničičio kraće nego prvi put. Potom je završio molitvu, održao propoved i rekao ono što je Alah hteo; i naredio je ljudima da traže utočište kod Alaha od kazne u grobu. (Sahih al-Buhari, tom 2, knjiga 18, broj 164)

Kakva ironija da je Džalal izabrao baš ovaj primer, kada on na kraju potvrđuje Vudovu tvrdnju da Muhamed nije bio nadahnut niti je primao ikakve objave od Boga. Naprotiv, Muhamed je jednostavno „pozajmljivao“ svoje priče i uputstva od Jevreja, hrišćana, pagana, Rimljana itd., i predstavljao ih kao božanski objavljene istine. Izgleda da su nevernici ipak bili u pravu kada su Muhameda optuživali da svoje podatke prepisuje iz već postojećih zemaljskih izvora za koje je tvrdio da su mu poslati od Alaha:

„Oni koji ne veruju govore:“Ovo nije ništa drugo do velika laž koju on izmišlja, a u tome mu i drugi ljudi pomažu”, i time čine nepravdu i potvoru. I govore: „To su izmišljotine drevnih naroda koje je on prepisao, pa mu se kazuju jutrom i večeri.“ Reci: „Objavljuje ga Onaj Koji zna tajne nebesa i Zemlje; On oprašta grehe i milostiv je."“ S. 25:4-6

Sa svim ovim pred očima prelazimo na sledeći odeljak, u kome se bavimo Džalalovim tvrdnjama o poreklu Kabe.

Al-Kaba – pagansko svetilište islama

Kao dodatni primer logički pogrešne i očajničke prirode Džalalovih „pobijanja“, on prekoreva Vuda zato što je muslimane optužio da obožavaju Kabu, crnu kockastu građevinu u Meki koju su izvorno podigli pagani radi obožavanja svojih lažnih bogova.

Iznenađen sam, međutim, što Dejvid Vud ponavlja bolesnu šalu da se muslimani klanjaju Kabi, insinuirajući da muslimani obožavaju Kabu. Ja i drugi muslimani smo tu potpunu laž više puta i na razne načine pobijali, ali ti ljudi prosto ne mogu da prestanu da ponavljaju lažne tvrdnje o islamu…

Ono što je Džalal ovde učinio jeste da je postavio strašilo optužujući Vuda za nešto što ovaj nije rekao, a zatim to pobija kako bi stvorio privid da zaista pobija Vudovu poentu. To je puko očajanje i razotkriva Džalalovu nesposobnost da pažljivo čita i da tačno predstavi stav svojih protivnika.

Pozivamo čitaoce da se vrate i pročitaju Vudovu izjavu i sami se uvere da Vud nije rekao ništa o tome da muslimani obožavaju Kabu. On je jednostavno naveo činjenicu, naime da se muslimani klanjaju prema Kabi. Ogroman je skok iz toga izvući zaključak da je Vud „insinuirao da muslimani obožavaju Kabu“.

Da li Džalal poriče da je to ono što oni čine tokom svojih pet dnevnih molitvi? Zar se od muslimana ne zahteva da se prilikom molitve klanjaju u pravcu Kabe, ma gde se u svetu nalazili?

Džalal spominje da su Avram i Ismail prvobitno sagradili Kabu radi obožavanja jedinog istinitog Boga i da su njihovi kasniji potomci izopačili pravu veru postavivši u nju stotine bogova.

Da bi Vud tvrdio kako je klanjanje u pravcu Kabe paganska tradicija koju muslimani oponašaju, morao bi da donese dokaz da su se pagani uopšte klanjali Kabi, kao i da su joj se klanjali bilo da su je videli ili da su bili daleko od nje. Moguće je da su se neki pagani klanjali prema Kabi zato što su njihovi idoli bili u njoj. Međutim, njihova namera je bila da se poklone idolima, a ne Kabi. Jer ponekad bi se klanjali idolu koji nije bio u Kabi. To što su pagani uveli idole u Kabu ni na koji način ne umanjuje njenu vrednost kao kuće sagrađene na islamskom monoteizmu od prvog dana. To što su pagani uveli idole u Kabu ne znači da muslimani ne mogu da se mole u njenom pravcu kao prema kući monoteističkog obožavanja koju su započeli Poslanici monoteizma, Ibrahim i Ismail, neka je mir na njih.

Čitaoci bi trebalo da uvide da Džalalov „odgovor“ nije ništa drugo do pretpostavljanje onoga što treba dokazati, jasan primer kružnog rasuđivanja. Džalal u predislamsku istoriju unatrag učitava islamsko verovanje da su Kabu sagradili Avram i Ismail. Problem sa kojim se suočava jeste to što, osim Muhamedovih tvrdnji u Kuranu, on nema apsolutno nikakav dokaz da je Avram išao u Meku ili da se Ismail lično tamo nastanio. Stoga izazivamo Džalala da prestane da pretpostavlja ono što treba dokazati i pozivamo ga da iznese svoje dokaze. Želimo da Džalal pruži neke predislamske arheološke ili tekstualne podatke kojima bi dokazao tvrdnju da Kaba izvorno nije bila pagansko svetilište podignuto radi obožavanja lažnih bogova.

Činjenica je da ih nema i da to zna. On u to veruje samo zato što pogrešno pretpostavlja da je Muhamed bio prorok koji je Kuran izgovorio putem objave. Međutim, svi podaci govore protiv te tvrdnje, jer pokazuju da je reč o mitu koji su stvorili Muhamed ili autor(i) Kurana.

A upravo to je poenta koju je Vud pokušavao da iznese. Zašto bismo prihvatali bilo šta što Muhamed kaže kada dokazi pokazuju da su njegovi podaci često bili pogrešni i da nisu dolazili s neba, nego od ljudi oko njega? Muhamed je posmatrao i u svoj verski sistem usvajao mnoge prakse različitih verskih grupa i naroda sa kojima je dolazio u dodir, a zatim proglašavao da su to Božje objave i uredbe koje su mu poslate.

Jedino što pouzdano znamo u vezi sa Kabom, što priznaju i sami muslimanski autoriteti, jeste to da su pagani već obavljali većinu, ako ne i sve obrede povezane sa ovim paganskim svetilištem, kao što je sedmostruko obilaženje oko njega, i da je to bilo mesto zagađeno idolima.

Ono što ovo čini još problematičnijim jeste to što je Muhamed obilazio oko ove paganske građevine dok su svi idoli još bili unutar nje!

A kada je Božji poslanik završio svoj period osame i vratio se (u Meku), on je najpre obavio obilaženje oko Kabe, kao što je imao običaj. Dok je to činio, sreo ga je Varaka i rekao: „O sine moga brata, kaži mi šta si video i čuo.“ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Guillaumea [Oxford University Press, Karachi, deseti otisak 1995], str. 107; podebljano naglašavanje naše)

Zapazite da je odmah nakon što se Gavrilo navodno prvi put pojavio Muhamedu, ovaj otišao da obavi obilaženje oko Kabe, što je često činio. Mora se imati na umu da u tom razdoblju svog života Muhamed nije primio nikakve „objave“ koje bi tvrdile da su Kabu prvobitno sagradili Avram i Ismail. To je došlo kasnije u njegovoj „proročkoj“ karijeri. Što se tiče ljudi u Meki, Kaba nije bila ništa drugo do pagansko svetilište podignuto u čast njihovih božanstava. Ipak, obavljajući obrede vezane za Kabu u razdoblju kada je u njoj još bilo 360 idola, Muhamed je naneo znatnu štetu svojim proročkim tvrdnjama.

Zapravo, postojalo je nekoliko Kaba koje su pagani poštovali, a jednu od njih je Muhamed dao da se uništi:

CLI: Paljenje kuća i palmi

2857. Prenosi se da je Kajs ibn Ebi Hazim rekao: „Džerir mi je rekao: ’Alahov Poslanik mi je rekao: „Zar me nećeš osloboditi Zu’l-Halase?“’ a to je bila kuća plemena Hasam koja se zvala Jemenska Kaba. ’Krenuo sam sa sto pedeset konjanika iz Ahmasa. Oni su dobri konjanici. Ja se nisam mogao čvrsto držati na konju, pa me je on (Poslanik) udario u grudi tako da sam video tragove njegovih prstiju na svojim grudima. Rekao je: „O Alahu, učvrsti ga i učini ga vođom koji je vođen.“’ Otišao je do nje, razvalio je i spalio. Zatim je poslao vest Alahovom Poslaniku. Džerirov glasnik je rekao: ’Tako mi Onoga koji te je poslao sa istinom, nisam ti došao dok je nisam ostavio kao da je iznemogla – ili šugava – kamila.’ On reče: ’Neka Alah blagoslovi konje i konjanike Ahmasa’ pet puta.“

CLXXXVIII: Radosne vesti o pobedama

2911. Prenosi se da je Kajs rekao: „Džerir ibn Abdulah mi je rekao: ’Alahov Poslanik mi je rekao: „Zar me nećeš osloboditi Zu’l-Halase?“’ a to je bila kuća u kojoj je boravilo pleme Hasam i koja se zvala Jemenska Kaba. Krenuo sam sa sto pedeset konjanika iz Ahmasa. Oni su dobri konjanici. Rekao sam Poslaniku da se ne mogu čvrsto držati na konju, pa me je on (Poslanik) udario u grudi tako da sam video tragove njegovih prstiju na svojim grudima i rekao: „O Alahu, učvrsti ga i učini ga vođom koji je vođen.“’ Otišao je do nje, razbio je i spalio do temelja. Zatim je poslao radosnu vest Alahovom Poslaniku. Džerirov glasnik je rekao: ’Tako mi Onoga koji te je poslao sa istinom, nisam ti došao dok je nisam ostavio kao da je šugava kamila.’ On reče: ’Neka Alah blagoslovi konje i konjanike Ahmasa’ pet puta.“ (Aisha Bewley, The Sahih Collection of Al-Bukhari, Poglavlje 61. Knjiga o džihadu i vojnim pohodima; podvučeno naglašavanje naše)

Da biste pročitali drugačiji prevod ovih istih izveštaja, idite ovde: 1, 2

Džalal se možda pozove na određena islamska referentna dela da bi dokazao kako su ljudi pre Muhamedovog rođenja znali da su Kabu sagradili Avram i Ismail. Evo tri glavna prigovora sa kojima će Džalal morati da se uhvati u koštac ako se odluči da se pozove na takve izvore. Prvi problem koji će Džalal morati da reši jeste to što, kao što smo ranije spomenuli, ne postoji verodostojan dokaz koji nepobitno potvrđuje da je Muhamed bio Ismailov potomak niti da se Ismail ikada nastanio u Meki. Kako je jedan autor rekao:

„… Ismail se smatra praocem Arapa. Dagon (1981) je pokazao da je ta zamisao islamska konstrukcija I DA U PREDISLAMSKOM PERIODU NIKADA NIJE USPOSTAVLJENA NIKAKVA VEZA IZMEĐU ISMAILA I ARAPA. Ipak, već u prvom islamskom veku Ismail je postao simbol islamske ume, a biblijski odlomci o Ismailu tumačeni su tako da se odnose na Muhameda, Arape ili muslimansku zajednicu.“ (Camilla Adang, Muslim Writers on Judaism and the Hebrew Bible from Ibn Rabban to Ibn Hazm [E.J. Brill Academic Publishers; avgust 1997 ISBN: 9004100342], str. 147, fn. 37; podebljano naglašavanje i velika slova naši)

Poznati islamolog Alfred Guillaume se slaže:

„… ne postoji istorijski dokaz za tvrdnju da su Avram ili Ismail ikada bili u Meki, a da je takva tradicija postojala, moralo bi se objasniti kako je izgubljeno svako sećanje na staro semitsko ime Ismail (koje se u arapskim natpisima nije javljalo u svom pravom arapskom obliku i pisalo se ispravno sa početnim suglasnikom Y). Oblik u Kuranu preuzet je ili iz grčkih ili iz sirijskih izvora.“ (Alfred Guillaume, Islam [Penguin Books Inc., Baltimore, 1956], str. 61-62)

Ibn Varak, bivši musliman koji je postao ateista, citira određene autoritete koji takođe poriču da su Avram ili Ismail ikada bili u Meki:

Kažu nam da je [Avram] rođen u Haldeji i da je bio sin siromašnog grnčara koji je zarađivao za život praveći male glinene idole. Jedva da je verovatno da je sin tog grnčara otišao u Meku, 300 milja daleko u tropskom pojasu, preko neprohodnih pustinja. Da je bio osvajač, nesumnjivo bi ciljao na lepu zemlju Asiriju; a ako je bio samo siromah, kako je prikazan, nije osnivao nikakva kraljevstva u stranim krajevima. — Volter

Za istoričara, Arapi nisu ništa više potomci Ismaila, Avramovog sina, nego što su Francuzi potomci Franka, Hektorovog sina. — Maksim Rodinson

Praktično je izvesno da Avram nikada nije stigao do Meke. — Montgomeri Vot

Suštinska stvar ... jeste da se objektivna činjenica, kada je utvrđena valjanim istorijskim metodama, mora prihvatiti. — Montgomeri Vot

Prema muslimanskoj tradiciji, Avram i Ismail su sagradili Kabu, kockastu građevinu u Svetoj džamiji u Meki. Ali izvan tih tradicija ne postoji apsolutno nikakav dokaz za tu tvrdnju – ni epigrafski, ni arheološki, ni dokumentarni. Zaista, Snouk Hurgronje je pokazao da je Muhamed izmislio tu priču kako bi svojoj veri dao arapsko poreklo i okvir; tom sjajnom improvizacijom Muhamed je uspostavio nezavisnost svoje vere, istovremeno uključivši u islam Kabu sa svim njenim istorijskim i verskim asocijacijama za Arape. (Ibn Warraq, Why I Am Not A Muslim [Prometheus Books, Amherst NY 1995], str. 131; podebljano naglašavanje naše)

Osim toga, sami muslimanski učenjaci priznaju da su Muhamedovo rodoslovlje mogli da prate unatrag samo do osobe po imenu Adnan i da je sve iza toga čisto nagađanje i izmišljotina:

… prema Ibn Abasu; on je rekao: Zaista Poslanik, KAD GOD bi navodio svoje rodoslovlje, NIJE IŠAO DALJE OD MAADA IBN ADNANA IBN UDADA, a zatim bi ućutao i rekao: Prenosioci rodoslovlja SU LAŽOVI, jer Alah kaže: „I Adu i Semudu i stanovnicima Resa i mnogim narodima između njih,“

Ibn Abas kaže: Poslanik bi bio obavešten o rodoslovlju (pre Adnana, od Alaha) da je on (Poslanik) to želeo.

… prema Abdulahu. Zaista je on učio: „o Adu, i o Semudu, i o onima posle njih? Samo ih Allah zna!“ Rodoslovci SU LAŽOVI.

… između Maada i Ismaila bilo je više od TRIDESET POKOLENJA; ali on nije naveo njihova imena, niti je opisao njihovo rodoslovlje, verovatno to nije spomenuo zato što je možda čuo hadis Ebu Saliha prema Ibn Abasu, koji je preneo o Poslaniku (neka ih Alah blagoslovi) DA JE ĆUTAO NAKON ŠTO BI SPOMENUO MAADA IBN ADNANA.

Hišam je rekao: Jedan prenosilac me je obavestio prema mom ocu, ali to nisam čuo od njega, da je rodoslovlje naveo ovako: Maad Ibn Adnan Ibn Udad Ibn al-Hamejsa Ibn Salaman Ibn Aws Ibn Juz Ibn Kamvel Ibn Ubeji Ibn al-Avvam, Ibn Našid Ibn Haza Ibn Buldas Ibn Tudlaf Ibn Tabih Ibn Džahim Ibn Nahiš Ibn Maha Ibn Ajfa Ibn Abkar Ibn Ubejd Ibn al-Dua Ibn Hamdan Ibn Sanbar Ibn Jasriba Ibn Nahzan Ibn Jalhan Ibn Irava Ibn Ajfa Ibn Dejšan Ibn Isar Ibn Iknad Ibn Ibham Ibn Muksi Ibn Nahis Ibn Zarih Ibn Šumeji Ibn Mazi Ibn Aws Ibn Aram IBN KAJDAR Ibn Ismail Ibn Ibrahim (neka ih Alah obojicu blagoslovi).

... Bio je jedan Tadmirit čiji je nadimak bio Ebu Jakub; bio je jedan od ... izraelskih muslimana, čitao je izraelsku književnost i stekao je znanje u njoj; on je spomenuo da je Burah Ibn Narija, pisar Irmije (Jeremije), sastavio rodoslovlje Maada Ibn Adnana i zapisao ga u svojim knjigama. To je poznato izraelskim učenjacima i učenim ljudima. Imena (ovde navedena) liče na njih, a ako postoji neka razlika, to je zbog jezika, jer su prevedena sa hebrejskog.

… Čuo sam nekoga kako kaže: Maad je bio savremenik Ise Ibn Merjem (Isusa, sina Marijinog) i njegovo rodoslovlje je ovo: Maad Ibn Adnan Ibn Udad Ibn Zejd Ibn Jakdur Ibn Jakdum Ibn Amin Ibn Manhar Ibn Sabuh Ibn al-Hamejsa Ibn Jašdžub Ibn Jarub, Ibn al-Avvam Ibn Nabit Ibn Salman Ibn Haml Ibn KAJDAR Ibn Ismail Ibn Ibrahim.

On (Ibn Sad) je rekao: Neko je naveo al-Avvala PRE al-Hamejse, prikazujući tako (al-Avvama) kao njegovog sina.

... Zaista je rodoslovlje Maada Ibn Adnana NAVOĐENO NA RAZLIČITE NAČINE. U nekim predanjima to je Maad Ibn Adnan Ibn Mukavvam, Ibn Nahur Ibn Tirah Ibn Jarub Ibn Jašdžub IBN NABIT Ibn Ismail.

On (Ibn Sad) je rekao: A neki kažu: Maad Ibn Adnan Ibn Udad Itahab Ibn Ejub IBN KAJDAR Ibn Ismail Ibrahim.

Muhamed Ibn Ishak je rekao: Kusaji Ibn Kilab je u nekim svojim stihovima svoje rodoslovlje pratio do Kajdara Ibn Ismaila. Muhamed Ibn al-Saib al-Kalbi je izrecitovao ovaj dvostih prema svom ocu, pripisujući ga Kusaju:

„Nemam ništa sa dojenjem ako deca Kajdara i Nabita nisu uspostavila srodstvo sa istim.“

Ebu Abd Alah Muhamed Ibn Sad je rekao: Ne nalazim veliku razliku među njima. Zaista, Maad je poticao od Kajdara Ibn Ismaila; a ova RAZLIKA u njegovom rodoslovlju pokazuje da ono NIJE BILO ISPRAVNO ZAPAMĆENO i da je pozajmljeno od ljudi Pisma (ahl al-Kitab) i prevedeno, pa su napravili razlike. Da je bilo ispravno, Alahov Poslanik bi ga morao znati. Najbolji put za nas jeste da rodoslovlje pratimo do Maada Ibn Adnana, A ZATIM DA ĆUTIMO SVE DO ISMAILA IBN IBRAHIMA.

... on prema Urvi; on je rekao: NISMO NAŠLI NIKOGA KO PRATI RODOSLOVLJE IZNAD MAADA IBN ADNANA.

... Čuo sam Ebu Bekra Ibn Sulejmana Ibn Ebu Hasmu kako kaže… NISMO NAŠLI IZVESNOST NI U ZNANJU NEKOG UČENJAKA NI U STIHOVIMA NEKOG PESNIKA (O POKOLENJIMA) IZNAD MAADA IBN ADNANA …

On (Ibn Sad) je rekao: Hišam Ibn Muhamed Ibn al-Saib nas je obavestio prema svom ocu da je Maad bio sa Buht Nasarom (Banu Ched Nader) kada se borio u tvrđavama Jemena. (Ibn Sa'ad, Kitab Al-Tabaqat Al-Kabir, tom I, delovi I i II, engleski prevod S. Moinul Haq, M.A., PH.D, uz pomoć H.K. Ghazanfara M.A. [Kitab Bhavan Exporters & Importers, 1784 Kalan Mahal, Daryaganj, New Delhi - 110 002 India], str. 50-53; naglašavanje velikim slovima i podvlačenje naši)

Muslimanski učenjaci ne samo da su bili nesigurni u pogledu Muhamedovog rodoslovlja iza Adnana nego nisu znali ni da li je bio Ismailov potomak preko njegovog sina Nevajota (Nabita) ili Kedara (Kajdara)!

Druga prepreka sa kojom se Džalal suočava jeste to što će svi islamski citati koje bi mogao da navede kako bi ustanovio avramovsko poreklo Kabe poticati iz izvora napisanih mnogo nakon Muhamedove smrti i stoga se ne mogu smatrati dokazom. Za očekivati je da bi muslimani nakon Muhamedove smrti počeli da izmišljaju priče o ljudima koji su živeli i pre i za vreme Muhamedovog rođenja, a koji su prepoznavali ili verovali da su Avram i Ismail sagradili Kabu, kako bi potkrepili nepotkrepljene tvrdnje Kurana.

Treća teškoća za Džalala jeste to što bi, čak i ako uzmemo zdravo za gotovo da islamski izvori tačno prenose istoriju kada je reč o poreklu Kabe, njihovo svedočanstvo optužilo ono što je Muhamed činio. Na primer, prema jednoj od najranijih biografija Muhamedovog života, postojala je određena epizoda koja se navodno odigrala pre Muhamedovog rođenja, u kojoj su neki jevrejski rabini tobože rekli jednom kralju da je Kabu sagradio Avram. Međutim, ta priča pokazuje da je Muhamed kriv što je obožavao kod Kabe dok je u njoj još uvek bilo 360 idola:

... Oni [rabini] rekoše da je jedini cilj tog plemena bio da unište njega i njegovu vojsku. ‘Ne znamo ni za jedan drugi hram u zemlji koji je Bog izabrao za sebe’, rekoše oni, ‘i ako učiniš ono što ti predlažu, ti i svi tvoji ljudi izginućete.’ Kralj ih upita šta treba da učini kada stigne onamo, a oni mu rekoše da učini ono što čine stanovnici Meke: da obiđe hram, da ga poštuje i da mu ukazuje čast, da obrije glavu i da se ponaša sa svom poniznošću dok ne napusti njegov sveti prostor. Kralj ih upita zašto i oni sami ne bi učinili to isto. Odgovoriše da je to zaista hram njihovog oca Avrama, ali da idoli koje su stanovnici postavili oko njega, i krv koju su tamo prolivali, predstavljaju nepremostivu prepreku. Oni su nečisti politeisti, rekoše – ili nešto u tom smislu. (Guillaume, str. 8-9; podvlačenje naše)

Osim činjenice da je muslimanski autor očigledno u usta tih Jevreja stavio tvrdnju da je Avram sagradio Kabu, zanimljivo je čitati kako su ti izmišljeni Jevreji odbili da obave hodočašće paganskom svetilištu zbog svih idola u njemu koji su ga oskvrnjivali. A ipak Muhamed, koji bi trebalo da je Božji konačni prorok, bez oklevanja trči oko građevine zatrpane gnusnim predmetima koje pravi Bog mrzi!

Dakle, ako Džalal želi da poverujemo u ovu priču, onda će morati da se suoči s činjenicom da su Jevreji bili pobožniji i bogobojazniji od Muhameda, budući da su, za razliku od njega, odbili da obožavaju na mestu koje su idoli oskvrnili.

Za više o pitanju Avramovog navodnog građenja Kabe i Muhamedovog navodnog porekla od Ismaila preporučujemo sledeće članke:

http://answering-islam.org/authors/toler/abraham_kaaba.html
http://answering-islam.org/Shamoun/ishmael.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/ishmael2.htm

To nas vodi do naše sledeće tačke.

Crni kamen – slučaj očiglednog islamskog idolopoklonstva

Ovo nije jedini primer u kome Muhamed odobrava idolopoklonstvo ili se njime bavi. Muhamed je imao običaj da ljubi crni kamen koji je bio deo paganskog svetilišta. Muhamed je dalje naložio muslimanima da i oni ljube ovaj idol kao deo obreda koji se obavljaju tokom hodočašća u Meku,

Prenosi Abis ibn Rabija: Umar priđe Crnom kamenu, poljubi ga i reče: „Nema sumnje, znam da si ti kamen i da nikome ne možeš ni koristiti ni nauditi. Da nisam video Alahovog Poslanika kako te ljubi, ne bih te poljubio.“ (Sahih al-Bukhari, tom 2, knjiga 26, broj 667)

Prenosi Salim da je njegov otac rekao: Video sam Alahovog Poslanika kako dolazi u Meku; prvo je poljubio ugao sa Crnim kamenom dok je obavljao tavaf, a u prva tri od sedam krugova (tavafa) činio je ramal. (Sahih al-Bukhari, tom 2, knjiga 26, broj 673; vidi takođe 675, 676, 679, 680)

Ovu praksu Sveto pismo jasno osuđuje, kao što ćemo uskoro videti.

Ono što ovo čini prilično začuđujućim jeste to što Džalal, iako sve to zna, ipak ima drskosti da tvrdi kako muslimani ne oponašaju paganske tradicije i da je Muhamed uništio sve idole!

Da bismo zaista razvejali laž koja tvrdi da muslimani oponašaju paganske tradicije, podsećamo čitaoce na ono što se dogodilo kada je Alahov Poslanik konačno uspeo da povrati Kabu od pagana:

uništio je sve idole koji su bili u Kabi ili oko nje (Buhari i Muslim).

Kako onda Vud može da iznosi tako lažnu tvrdnju?

Džalal je očigledno zaboravio šta Sveto pismo, na koje se obilato poziva kroz čitavo ovo „pobijanje“, kaže o ljubljenju predmeta poput crnog kamena. U svom „odgovoru“ Džalal se ovde poziva na Sveta pisma da bi pokazao kako su i proroci imali pravac molitve, konkretno Hram u Jerusalimu. Zatim tvrdi da muslimani jednostavno slušaju proroke, naročito time što slede njihov primer molitve prema određenom pravcu!

Muslimani nisu ničim opsednuti. Oni čine ono što Kuran, pa čak i Biblija, nalažu: slušajte proroke. Alah je rekao u Kuranu,

„Ko se pokori Poslaniku, pokorio se i Allahu“ (4:80).

I Stari zavet i Novi zavet se slažu,

„Vjerujte Gospodu Bogu svojemu i bićete jaki, vjerujte prorocima njegovijem i bićete srećni.“ (2. Dnevnika 20:20);

„Jer Mojsej ocima reče: Gospod Bog vaš podignuće vam Proroka iz vaše braće, kao mene; njega poslušajte u svemu što god vam kaže.“ (Dela apostolska 3:22).

Inače, zašto su proroci bili poslati — da ne bi bili poslušani? Muslimani nikada ne mogu slediti hrišćanski način verovanja u proroke koji se sastoji u neposlušnosti prema njima. Ako muslimani pođu tim opakim putem, nikada neće napredovati**.**

Sigurno Dejvid Vud zna da je Isus često ulazio u Hram u Jerusalimu da bi u njemu obožavao Alaha; Isus nikada nije znao za reč Bog niti ju je ikada upotrebio da opiše Stvoritelja. Kada je on, mir neka je s njim, ulazio u Hram da bi obožavao Alaha, sigurno se klanjao prema pravcu molitve unutar njega,

„I uđe Isus u hram Božiji, i izgna sve koji prodavahu i kupovahu po hramu, i ispremeta stolove onih što mijenjahu novce, i klupe onih što prodavahu golubove. I reče im: Napisano je: Dom moj dom molitve neka se zove“ (Matej 21:12-13).

Sigurno Dejvid zna da je Hram u kome se Isus molio bio pravac molitve za sinove Izrailjeve (1. Carevima 8:44). Sigurno su Vud i njemu slični čuli za mizrah i sigurno su videli Jevreje današnjeg doba, a i hrišćane koji posećuju Jerusalim, kako neprestano klimaju glavama i plaču moleći se prema zidu al-Masdžid al-Akse.

Džalal je citirao Sveto pismo i da bi dokazao da je Muhamed bio pravi prorok, u svom „odgovoru“ papi:

Iskorenjivanje širka: Kada je ušao u Kabu, Prorok islamskog monoteizma naredio je da se unište svi idoli u Kabi i oko nje, idoli koji su bili obožavani umesto Alaha. Dao je da se ti idoli unište upravo onako kako je Alah naredio svojim drevnim prorocima da čine, „Nego ovo im učinite: Oltare njihove raskopajte, i likove njihove polomite, lugove njihove isijecite, i rezane bogove njihove ognjem spalite.“ (Ponovljeni zakoni 7:5).

Šta papa zna o Muhamedu? Može li papa da izađe pred svoju pastvu i izjavi da je Muhamed učinio zlo kada je uništio idole i pozvao na jednoću Stvoritelja svega? (Jalal Abualrub, Muhammad: The Prophet of Mercy – 50 New & Humane Concepts Brought by Muhammad, priredio Alaa Mencke [Madinah Publishers and Distributors, jun 2007], str. 136; podvlačenje naše)

Takođe je citirao Bogom nadahnuta Sveta pisma u materijalu koji je pripremio za svoju debatu protiv Dejvida Vuda,

Dokazaću i Muhamedovo proroštvo kroz ono sa čim je poslat, a i kroz merila za proroke postavljena u Bibliji, kako bih dokazao Muhamedovu nadmoć nad bilo kojim prorokom pomenutim u dva Zaveta. Jedan hrišćanski autor je jednom napisao: „Biblija nam daje test kojim se utvrđuje pravi prorok.“ Stoga ćemo Bibliju upotrebiti kao test. (Is Muhammad a Prophet?, str. 1)

Nažalost po Džalala, njegovo opetovano pozivanje na Sveto pismo okreće se protiv njega, budući da ono nepobitno dokazuje da je Muhamed bio lažni prorok koji je svoje sledbenike podsticao na idolopoklonstvo.

Prema Svetom pismu, Bog zabranjuje svojim pravim sledbenicima da prave likove koji se potom uzimaju za predmete obožavanja:

„Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene;“ Izlazak 20:4-5

„Ali sam ostavio u Izrailju sedam tisuća koji nijedan ne saviše koljena pred Valom, niti ga ustima svojim cjelivaše.“ 1. Carevima 19:18

Zapazite da se klanjanje idolu i njegovo ljubljenje smatra činom obožavanja. Sledeći navod pokazuje šta se dešava kada se predmet načinjen po nalogu Božjeg proroka počne poštovati religioznim gestovima kao što su ljubljenje, klanjanje ili kađenje pred njim:

„A treće godine carovanja Osije, sina Ilina, nad Izrailjem zacari se Jezekija, sin Ahazov, nad Judom. Bijaše mu dvadeset i pet godina kad poče carovati i carova dvadeset i devet godina u Jerusalimu. Materi mu bješe ime Avija, kći Zaharijina. I činjaše što je pravo pred Gospodom sasvijem kao što je činio David, otac njegov. On obori visine, i izlomi likove i isječe lugove, i razbi zmiju od mjedi koju bješe načinio Mojsije, jer joj do tada kađahu sinovi Izrailjevi; i prozva je Neustan.“ 2. Carevima 18:1-4

Bronzana zmija koju je pravedni car Jezekija uništio bila je ona koju je Bog naredio Mojsiju da načini:

„Potom pođoše od gore Ora k Crvenom moru obilazeći zemlju Edomsku, i oslabi duh narodu od puta. I vikaše narod na Boga i na Mojsija: Zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hljeba ni vode, a ovaj se nikakvi hljeb već ogadio duši našoj. A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu te pomrije mnogo naroda u Izrailju. Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: Zgriješismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod. I Gospod reče Mojsiju: Načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti. I načini Mojsije zmiju od mjedi, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija, on pogleda u zmiju od mjedi i ozdravi.“ Brojevi 21:4-9

Evo lika koji je Mojsiju bilo naređeno da načini, a koji je potom uništen čim je narod počeo da ga poštuje. Ako je to ono što je Bog učinio sa likom koji je načinio jedan od njegovih najvećih proroka, zašto bi se onda predomislio i naredio Muhamedu i njegovim sledbenicima da počnu da ljube kamen koji nikome ne može ni nauditi ni koristiti?

U svetlu toga, zar gornji primer ne dokazuje van svake razumne sumnje da Muhamed nije potpuno iskorenio idolopoklonstvo, nego je zadržao mnoge paganske i idolopokloničke običaje Arapa? Zar to takođe nepobitno ne pokazuje da je, prema samom nadahnutom izvoru na koji se Džalal pozvao u odbranu svog proroka, Muhamed bio kriv za idolopoklonstvo zato što je ljubio crni kamen? Štaviše, zar nije jasno da Avram nije mogao ustanoviti ljubljenje crnog kamena, s obzirom na izričitu biblijsku zabranu poštovanja idola?

Islamsko idolopoklonstvo se tu ne završava. Sada okrećemo pažnju na još jedan slučaj u kome Muhamed ide protiv nadahnutih učenja Svetog pisma, kao i protiv sopstvenih zapovesti.

Muhamed se zaklinje nekim drugim mimo Alaha – još širka od takozvanog proroka monoteizma

Sveti proročki spisi izričito zapovedaju pravim poklonicima da se zaklinju i polažu zakletve jedino pravim, živim Bogom,

„Da se ne pomješate s tijem narodima što su ostali među vama, i da ne pominjete imena bogova njihovijeh, i da se ne kunete njima, niti da im služite niti im se klanjate.“ Isus Navin 23:7

„Sobom se zakleh; izide iz usta mojih riječ pravedna, i neće se poreći, da će im se pokloniti svako koljeno, i zaklinjati se svaki jezik.“ Isaija 45:23

„Ako ćeš se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloniš gadove svoje ispred mene, nećeš se skitati. I klećeš se istinito, vjerno i pravo: Tako da je živ Gospod! I narodi će se blagosiljati njim, i njim će se hvaliti.“ Jeremija 4:1-2; up. 12:16

Za samog Muhameda se prenosi da je zapovedio svojim sledbenicima da se zaklinju jedino Alahom. Čak se kaže da je upozoravao protiv zaklinjanja idolima ili očevima, što je u to vreme bio arapski običaj:

Prenosi Umar:
Prorok reče: „Ako neko mora da položi zakletvu, neka se zakune SAMO Alahom.“ Ljudi iz Kurejša su se zaklinjali svojim očevima, ali Prorok reče: „Ne zaklinjite se svojim očevima.“ (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 58, broj 177)

Prenosi Ibn Umar:
Alahov Poslanik srete Umara ibn el-Hataba dok je ovaj išao sa grupom jahača na kamilama i zaklinjao se svojim ocem. Prorok reče: „Gle! Alah vam zabranjuje da se zaklinjete svojim očevima, pa ko mora da položi zakletvu, neka se zakune Alahom ili neka ćuti.“ (Sahih al-Bukhari, tom 8, knjiga 78, broj 641)

Ponovo:

… Isključivo Alahovo pravo, kao što je, na primer, zavetovanje, ne sme se dati nikome niti ičemu osim jedino Alahu. Alahov Poslanik… reče… „Ko namerava da se zakune, neka se zakune Alahom ili neka ćuti.“ On, ... takođe reče, … „Ko se zakune nekim drugim mimo Alaha, počinio je širk.“ (Ibn Qayyim al-Jauziyyah, Zad-ul Ma'ad fi Hadyi Khairi-l 'Ibad [Provisions for the Hereafter Taken From the Guidance of Allah's Best Worshipper], preveo Jalal Abualrub, priredili Alaa Mencke i Shaheed M. Ali [Madinah Publishers & Distributors, Orlando Florida; prvo izdanje, oktobar 2001], tom 4, str. 320; podvlačenje naše)

Konačno, sledeći prenosi uzeti su iz knjige koju je napisao musliman koga Džalal smatra jednim od najvećih učenjaka koji su ikada živeli, a koga mnogi muslimanski učenjaci smatraju novotarom i kvariteljem pravog islama (*; *; *) — naime, pokojni Muhamed ibn Abdul-Vehab. To je čovek koji je uglavnom zaslužan za ponovno buđenje i oživljavanje islamskih shvatanja Ibn Tejmije, kao što je to da Alah doslovno ima određene telesne delove poput očiju i ruku, verovanja koja zastupa salafijski kult kojem Džalal pripada:

Alahov Poslanik reče: „Ko se zakune nekim drugim mimo Alaha, počinio je čin kufra ili širka.“ (Tirmidhee, Al-Hakim, Albaanee ga je proglasio saheeh u Irwaa #2561)

Ibn Mes'ud je rekao: „Draže mi je da se zakunem Alahom na laž nego da se zakunem nekim drugim na istinu“ (Abdur Razzaq i Tabaranee, Albaanee ga je proglasio saheeh u Irwaa #2562) (Takhreej of Kitaab at Tawheed, objavio SalafiManhaj.com 2004, Poglavlje 41: Alahove reči: „I ne pripisujte Alahu sudruge, a vi znate [istinu]“, str. 21; vidi takođe Kitab At-Tawheed, šejh ul-islama Muhameda ibn Abdul-Vehaba, u prevodu Compilation and Research Department Dar-us-Salam [Dar-us-Salam Publications Riyadh-Saudi Arabia, 1996], Poglavlje br. 42. („Ne pripisujte Alahu takmace…“))

Alahov Poslanik reče: „Ne zaklinjite se svojim očevima: ko se zakune Alahom, neka govori istinu, a onaj kome se zakletva polaže Alahovim imenom neka time bude zadovoljan; ko time nije zadovoljan, taj nije (jedan od robova) Alahovih“ (Ibn Maajah, Albaanee ga je proglasio saheeh u Irwaa #2698, a Ibn Hajr ga je proglasio hasan u Al Fath 11/536) (Isto, Poglavlje 42: Šta je rečeno o onome ko nije zadovoljan zakletvom položenom Alahovim imenom?; vidi takođe Kitab At-Tawheed izdavača Dar-us-Salam, Poglavlje br. 43. Šta se kaže o onome ko nije zadovoljan zakletvom položenom Alahovim imenom)

Začuđujuće, Muhamed ne samo da je prekršio učenja Svetog pisma nego je postupio i protivno sopstvenim uputstvima, zaklevši se ocem drugog čoveka i time počinivši širk!

Poglavlje 4: Zabrana uskraćivanja za života, samo da bi se rasipalo po smrti

2706. Prenosi se da je Abu Hurejra rekao: „Jedan čovek dođe Proroku i reče: ‘O Alahov Poslaniče, reci mi, ko od ljudi ima najviše prava na moje druženje?’ On reče: ‘Da, TAKO MI TVOG OCA, sigurno će ti biti rečeno.’ On reče: ‘Tvoja majka.’ On reče: ‘A zatim ko?’ On reče: ‘Zatim tvoja majka.’ On reče: ‘A zatim ko?’ On reče: ‘Zatim tvoja majka.’ On reče: ‘A zatim ko?’ On reče: ‘Zatim tvoj otac.’ On reče: ‘Reci mi, o Alahov Poslaniče, o mom imetku – kako da udelim milostinju?’ On reče: ‘Da, TAKO MI ALAHA, sigurno će ti biti rečeno…’“ (Sahih)

Komentari:

… c. Zakletva se može položiti jedino Alahovim imenom. Nije dozvoljeno polagati zakletvu nečim drugim mimo Alahovog imena, kao što je jasno pokazano u verodostojnim hadisima. Prorok reče: „Zaista! Alah vam zabranjuje da se zaklinjete svojim očevima. Ako neko mora da položi zakletvu, neka se zakune Alahom ili neka ćuti [sic].“ (Sahih Al-Bukhari: 6108.) U ovom hadisu zakletva položena ocem ili je iz vremena pre nego što je to bilo zabranjeno, ili je prosto deo arapske kulture, kao uobičajen običaj. U Arabiji je bilo uobičajeno da se tokom razgovora dodaju neke suvišne reči ili izrazi bez ikakve naročite namere. (English Translation of Sunan Ibn Majah - Compiled by Imam Muhammad Bin Yazeed Ibn Majah Al-Qazwini, From Hadith No. 1783 to 2718, hadise priredio i opremio referencama Hafiz Abu Tahir Zubair ‘Ali Za’i, preveo Nasiruddin al-Khattab (Kanada), završnu redakciju izvršio Abu Khaliyl (SAD) [Darussalam Publications and Distributors, prvo izdanje: jun 2007], tom 3, str. 553-554; naglašavanje velikim slovima i podvlačenje naši)

Prevodiočevi komentari da se Muhamedovo zaklinjanje možda dogodilo pre vremena kada je takvo polaganje zakletve bilo zabranjeno problematični su iz najmanje tri razloga. Prvo, muslimani poput Džalala veruju da su Mekanci potomci Ismaila i da su i on i njegov otac Avram sagradili Kabu i ustanovili obrede hodočašća — što je stav koji on sam iznosi ovde, u svom „odgovoru“ Vudu. To znači da bi ljudi znali i bili obavešteni da je takvo zaklinjanje zabranio Bog Avramov. U najmanju ruku, Muhamed je to morao znati s obzirom na svoje veze i kontakte i sa Jevrejima i sa hrišćanima.

Drugo, muslimani tvrde da je Alah čuvao Muhameda od svih idolopokloničkih običaja još i pre nego što je, navodno, postao prorok. Ako je to tačno, zar Alah ne bi zaštitio svog poslanika od činjenja idolopoklonstva zaklinjanjem nečijim ocem?

Treće, Muhamedov propust dogodio se nakon što je započela njegova navodna proročka služba, u vreme kada muslimani veruju da je njihov prorok primao nadahnuće. Zapravo, ranije smo pročitali izvesne prenose u kojima Muhamed tvrdi da je uvek govorio istinu i po nadahnuću. Ponovo, ako je tako, zar ne bi Muhamedov gospodar učinio sve da sačuva svog proroka od činjenja takvog greha nakon što je „objava“ počela da silazi, u vreme kada je Muhamed tobože uvek govorio po objavi? Ili to znači da je upravo Alah nadahnuo Muhameda da položi tu idolopokloničku zakletvu u ime nečijeg oca, budući da ovaj drugi nikada nije govorio osim putem nadahnuća?

S obzirom na sve rečeno, prilično je očigledno da je ovo još jedan slučaj u kome Muhamed nije činio ono što je propovedao i bio je kriv za idolopoklonstvo.

Za više o ovoj temi predlažemo sledeće članke:

http://answering-islam.org/Muhammad/Inconsistent/oath_making.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/allahs_oaths.htm

Kao da gornji primeri nisu dovoljni da dokažu kako islam promoviše idolopoklonstvo i da se sam Muhamed bavio idolopokloničkim običajima, njegovi sledbenici otišli su toliko daleko da su svog proroka pretvorili u još jednog idola. To je predmet našeg sledećeg odeljka.

Drugi islamski ilah (bog) – idolopokloničko poštovanje Muhameda

Džalal nastavlja da izvrće činjenice. On citira sledeći kuranski tekst da bi dokazao da se muslimani mole Alahu,

„Džamije su radi Allaha, i ne molite se, pored Allaha, nikome!“ (72:18).

Masadžid (množina od masdžid) jeste naziv za islamska bogoslužbena mesta.

Zatim se kasnije poziva na sledeći odlomak,

… „i oprosti nam! Ti, zaista, stalno primaš pokajanja, Milostivi!“, molili su se Alahu, Jedinom, upravo kao što se i muslimani posle njih mole Alahu, Jedinom,

I upućuje Vudu konkretan izazov,

Izazivam Dejvida Vuda da iznese dokaz da se muslimani, kada uzimaju Kabu za pravac molitve, zapravo klanjaju Kabi samoj, umesto da se mole Alahu u pravcu Kabe. Taj dokaz može biti u obliku onoga što muslimani govore u svojoj molitvi, na primer, prizivaju li Kabu, ili se dive tome koliko je visoka i lepa, ili govore li u molitvi bilo šta što ukazuje na to da se klanjaju ili mole Kabi.

U žurbi da napiše podugačak članak kako bi ostavio utisak da se zaista bavi Vudovim tvrdnjama i pobija ih, Džalal nije shvatio da je zapravo proizveo sopstveno pobijanje. Daleko od toga da se mole jedino Alahu, muslimani su uspeli da svog proroka pretvore u predmet obožavanja (uz Muhamedovu pomoć, naravno!). Na primer, u Kuranu je Muhamed učinio obaveznim za svoje sledbenike da dolaze k njemu kako bi primili oproštenje greha:

„A mi nismo nijednog poslanika poslali, osim da bi mu se pokoravalo uz Allahovo odobrenje. A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu i zamole Allaha da im oprosti, pa da i Poslanik zamoli da im se oprosti, oni bi videli da Allah, zaista, prima pokajanje i da je milostiv.“ S. 4:64 Hilali-Khan

Pitanje koje se prirodno nameće jeste: kako muslimani mogu i dalje da se drže te uputbe sada kada je Muhamed mrtav? Učenjaci su smislili odgovor:

Iako je ovaj stih (64) objavljen povodom određenog događaja koji se ticao licemera, ipak njegove reči daju opšte pravilo koje propisuje da će svakome ko se predstavi pred Svetim Prorokom, a on se pomoli za njegovo oproštenje, sasvim sigurno biti oprošteno. A ‘prisustvo pred Prorokom’, kakvo bi bilo za njegovog blagoslovenog života na ovom prolaznom svetu, IMA ISTO DEJSTVO I DANAS, jer poseta svetom prostoru Prorokove džamije i čin ‘predstavljanja’ sebe PRED BLAGOSLOVENIM STANOVNIKOM OSVEĆENOG MAUZOLEJA POTPADA POD NADLEŽNOST OVOG PRAVILA.

Sejjidna Alija je rekao: „Tri dana nakon što smo svi završili sa sahranom Alahovog Poslanika, dođe jedan seljak i pade pored blagoslovenog groba. Gorko plačući, pozvao se na ovaj određeni kuranski stih I, OBRAĆAJUĆI SE BLAGOSLOVENOM GROBU, rekao je: ‘Svemogući Alah je u ovom stihu obećao da će grešniku, ako se predstavi pred Alahovim rasulom, a rasul odluči da se pomoli za njegovo oproštenje, biti oprošteno. Stoga, evo me, predstavljam sebe PRED TOBOM, kako bih bio blagoslovljen TVOJOM molitvom za moje oproštenje.’ Ljudi koji su tada lično bili prisutni kažu da je, kao odgovor na seljakovo preklinjanje, iz osvećenog mauzoleja odjeknuo glas sa rečima… Oprošteno ti je.“ (al-Bahr al-Muhit) (Mufti Shafi Usmani, Maariful Quran, tom 2, str. 486; naglašavanje velikim slovima naše)

Drugim rečima, muslimani mogu i dalje da dolaze Muhamedu posećujući njegov grob i da mu se mole! A prema sledećem kazivanju, upravo su to neki muslimani i činili:

„Alah upućuje grešnike da, kada počine greh, dođu Alahovom poslaniku i zatraže oproštenje u njegovom prisustvu, a zatim da od njega zatraže da moli za oproštenje. I sasvim sigurno, da su to učinili, Alah bi im se povratio u milosti i smilovao im se, i zbog toga je On rekao „oni bi videli da Allah, zaista, prima pokajanje i da je milostiv.““

A šejh Mansur as-Sabag je u svojoj knjizi „Savršenstva“ (aš-Šema'il) naveo dobro poznat (čuven) prenos od Utbija:

„Sedeo sam kraj Prorokovog groba kada dođe jedan beduin i reče: ‘Mir neka je s tobom, o Alahov Proroče. Čuo sam Alaha kako kaže: „A mi nismo nijednog poslanika poslali, osim da bi mu se pokoravalo uz Allahovo odobrenje. A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu i zamole Allaha da im oprosti, pa da i Poslanik zamoli da im se oprosti, oni bi videli da Allah, zaista, prima pokajanje i da je milostiv.“ I ja sam ti došao tražeći oproštenje za svoj greh, uzimajući te za zagovornika kod svoga Gospodara.’

„Zatim poče da recituje stihove: ‘O ti, najbolji od onih čije su kosti sahranjene u al-Kai — od slatkih mirisa tih kostiju čitav predeo al-Kae i Akame postade namirisan. Sebe žrtvujem grobu u kome ti prebivaš; u njemu je čistota i u njemu je nepojmljiva plemenitost.’

„Zatim beduin ode, a mene savlada san. I videh Proroka u snu, i on reče: ‘O Utbi, pođi za beduinom i saopšti mu radosnu vest da mu je Alah oprostio.’“ (Ibn Kathir, Tafsir of Qur’an al-Adheem [Dar al-Fikr, Bejrut, 1992/1412], tom I, str. 643)

Muhamed je dalje učio svoje sledbenike da prizivaju mir na njega obraćajući mu se neposredno u svojim svakodnevnim molitvama:

Jahja mi je preneo od Malika, od Ibn Šihaba, od Urve ibn az-Zubejra, od Abd ar-Rahmana ibn Abd al-Karija, da je čuo Umara ibn el-Hataba kako govori, dok je s minbera poučavao ljude tešehudu: „Recite: Pozdravi pripadaju Alahu. Čista dela pripadaju Alahu. Dobre reči i molitve pripadaju Alahu. Mir na TEBE, Proroče, i Alahova milost i njegovi blagoslovi. Mir neka je na nas i na Alahove sluge koji su salihun. Svedočim da nema boga osim Alaha. I svedočim da je Muhamed njegov sluga i njegov poslanik.“

'At-tahiyatu lillah, az-zakiyatu lillah, at-tayibatu wa's-salawatu lillah. As-salamu ALAYKA ayyuha'nnabiyyu wa rahmatu'llahi wa barakatuhu. As-salamu alayna wa ala ibadi'llahi s-salihin. Ash-hadu an la ilaha illa 'llah wa ash-hadu anna Muhammadan abduhu wa rasuluh." (Malik’s Muwatta, knjiga 3, broj 3.14.56)

To znači da muslimani u svojim svakodnevnim činovima obožavanja govore mrtvoj osobi i neposredno joj se obraćaju!

Štaviše, pojedini prenosi tvrde da je sam Adam molio Alaha da mu oprosti radi Muhameda, čije je ime našao napisano na Alahovom prestolu!

Al-Bejhaki je naveo sledeći hadis u svojoj knjizi „Dala'il an-Nubuvva“ (Znaci proroštva): Prenosi Omer Ibn al-Hatab: Prorok je rekao: „Kada je Adam počinio greh, rekao je Alahu: 'O Gospode moj, molim Te posredstvom Muhameda da mi oprostiš'. Alah reče: 'O Adame! Kako si znao za Muhameda, kada ga još nisam stvorio?' Adam odgovori: 'O Gospode moj, kada si me stvorio, podigao sam pogled i ugledao na nogarima Prestola ispisane reči: Nema Boga dostojnog obožavanja osim Alaha i Muhamed je Njegov Poslanik. Znao sam da uz svoje ime ne pridružuješ nijedno drugo osim imena najdražeg u Tvome stvorenju.' Alah reče Adamu: 'Pravo si rekao, Adame. Muhamed je najdraži u Mome stvorenju. Oprostio sam ti zato što si molio posredstvom Muhameda. I DA NIJE BILO NJEGA, NE BIH TE NI STVORIO.'“ Ovaj hadis preneo je al-Hakim, koji ga je takođe klasifikovao kao sahih (verodostojan). Među prenosiocima ovog hadisa je i Abdurahman Ibn Zejd Ibn Aslam. Al-Hejsemi je rekao: „Ovaj hadis preneo je at-Taberani, a u njegovom lancu prenosilaca ima ljudi koje ne poznajem. Al-Hakim je stoga pogrešio klasifikujući ovaj hadis kao sahih, jer je i sam kritikovao Abdurahmana Ibn Zejda Ibn Aslama u svojoj knjizi ad-Du'afa, pa kako onda može da tvrdi verodostojnost hadisa nakon što ga je kritikovao?!!“ (Tafsir Ibn Kesir, prvi deo, sura Al-Fatiha, sura Al-Bekara, ajeti 1 do 141, skratio šeik Nasib Ar-Rafai [Al-Firdous Ltd., London: drugo izdanje 1998], str. 107, fus. 10; podvlačenje i verzal naši)

Kakvo bogohuljenje! Kako bi ime jednog stvorenja moglo biti ispisano na prestolu Stvoritelja a da to ne bude očigledno idolopoklonstvo?

Evo i nekih drugih primera muslimana koji se mole Muhamedu nakon njegove smrti, izmoljavajući od njega usluge:

Jednako je nužno gajiti uvažavanje i poštovanje prema Proroku nakon njegove smrti kao i dok je bio živ. To znači iskazivati ga kad god se pomenu Prorok, njegov hadis ili sunet, kad god neko čuje njegovo ime ili bilo šta o njegovom životu ili o tome kako su se ponašali njegova porodica i rođaci. To uključuje i poštovanje prema Ljudima njegove Kuće (ahl al-bejt) i njegovim ashabima...

Ebu Humejd je rekao: „Ebu Džafer, emir al-muminin, imao je spor sa Malikom u Prorokovoj džamiji. Malik mu reče: 'Emire al-muminin, ne podiži glas u ovoj džamiji. Alah je poučio ljude kako da se ponašaju rekavši: „ne dižite svoje glasove iznad Verovesnikovog glasa“ (49:2) On hvali ljude rečima: „One koji utišaju glasove svoje pred Allahovim Poslanikom – a to su oni čija je srca Allah prekalio u čestitosti – čeka oprost i nagrada velika.“ (49:3) On kori ljude govoreći: „onih koji te glasno dozivaju“... Poštovanje prema njemu kada je mrtav isto je kao i poštovanje prema njemu dok je bio živ.'“

„Ebu Džafer je time bio postiđen. Upitao je Malika: 'Ebu Abdulahu, da li se okrećeš ka kibli kada upućuješ molitvu ili se okrećeš ka Alahovom Poslaniku?' On odgovori: 'Zašto bi okretao lice od njega kada je on TVOJE SREDSTVO i sredstvo tvoga oca Adama ka Alahu na Dan proživljenja? Ja se okrećem ka njemu i MOLIM GA da posreduje, a Alah će uslišiti njegovo posredovanje. Alah kaže: „A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu“.'“ (4:64) (Kadi Ijad, Kitab Aš-šifa bi ta'rif hukuk al-Mustafa (Isceljenje prepoznavanjem prava Odabranoga), prevela Aiša Abdarahman Bjuli [Madinah Press, Inverness, Škotska, U.K., treći pretisak 1991, meki povez], Drugi deo. O pravima koja ljudi duguju Proroku, Treće poglavlje: Uzdizanje njega i nužnost da mu se ukaže poštovanje i čast, Odeljak 3. Poštovanje i uvažavanje Proroka nakon njegove smrti, str. 237-238; verzal i podvlačenje naši)

Tirmizi prenosi, preko svog lanca prenosilaca od Osmana ibn Hunejfa, da je jedan slep čovek došao Proroku i rekao: „Pogođen sam u svome vidu, pa te molim, moli Alaha za mene.“ Prorok reče: „Idi i uzmi abdest (vudu), klanjaj dva rekata namaza, a zatim reci:

O Alahu, molim Te i obraćam Ti se posredstvom svoga Proroka Muhameda, Proroka milosti; O MUHAMEDE (JA MUHAMED), TRAŽIM TVOJE POSREDOVANJE kod moga Gospoda da mi se vrati vid [a u drugoj verziji: za moju potrebu, da bude ispunjena. O Alahu, prihvati njegovo posredovanje za mene“].“

Prorok je dodao: „A ako postoji neka potreba, učini isto.“ (Ahmad ibn Nakib al-Misri, Reliance of the Traveller: The Classic Manual of Islamic Sacred Law (Umdat Al-Salik) in Arabic with facing English text, Commentary and Appendices, priredio i preveo Nuh Hah Mim Keler [Amana Corporation; prerađeno izdanje, 1. jul 1997], w40.3, str. 935; podebljanje i verzal naši)

Na kraju:

Štaviše, Taberani u svome „al-Mu'džem as-sagiru“ prenosi hadis od Osmana ibn Hunejfa da je jedan čovek više puta odlazio Osmanu ibn Afanu povodom nečega što mu je bilo potrebno, ali Osman nije obraćao pažnju ni na njega ni na njegovu potrebu. Taj čovek je sreo Ibn Hunejfa i požalio mu se na tu stvar - a to je bilo nakon smrti (visal) Proroka i nakon halifata Ebu Bekra i Omera - pa je Osman ibn Hunejf, koji je bio jedan od ashaba koji su sakupljali hadise i bio je učen u Alahovoj veri, rekao: „Idi do mesta za abdest i uzmi abdest (vudu), zatim dođi u džamiju, klanjaj u njoj dva rekata namaza i reci:

'O Alahu, molim Te i obraćam Ti se posredstvom našeg Proroka Muhameda, Proroka milosti; O MUHAMEDE (JA MUHAMED), OBRAĆAM SE POSREDSTVOM TEBE svome Gospodu, da mi ispuni potrebu', i pomeni svoju potrebu. Zatim dođi da pođem s tobom [kod halife Osmana].“ Tako je čovek otišao i učinio kako mu je rečeno, a onda otišao na vrata Osmana ibn Afana, i došao je vratar, uzeo ga za ruku, doveo ga Osmanu ibn Afanu i posadio ga pored njega na jastuk. Osman upita: „Šta ti je potrebno?“ i čovek pomenu ono što je želeo, a Osman mu to ispuni, pa reče: „Nisam se setio tvoje potrebe sve do ovog trenutka“, dodajući: „Kad god ti nešto zatreba, samo pomeni.“ Zatim je čovek otišao, sreo Osmana ibn Hunejfa i rekao mu: „Neka te Alah nagradi! Nije se osvrtao na moju potrebu niti je obraćao pažnju na mene sve dok ti nisi razgovarao s njim.“ Osman ibn Hunejf odgovori: „Tako mi Alaha, nisam razgovarao s njim, nego sam video slepog čoveka kako dolazi Alahovom Poslaniku i žali mu se na gubitak vida. Prorok reče: 'Zar ne možeš to podneti?', a čovek odgovori: 'O Alahov Poslaniče, nemam nikoga da me vodi, i to mi je velika teškoća.' Prorok mu reče: 'Idi do mesta za abdest i uzmi abdest (vudu), zatim klanjaj dva rekata namaza i uputi molitve.'“ Ibn Hunejf je nastavio: „Tako mi Alaha, nismo se ni razišli niti dugo razgovarali, a čovek nam se vratio kao da mu nikada ništa nije ni bilo.“

Ovo je izričit, nedvosmislen tekst od jednog Prorokovog ashaba koji dokazuje pravnu valjanost tavesula posredstvom mrtvih. Predanje su KAO STROGO VERODOSTOJNO (SAHIH) klasifikovali Bejhaki, Munziri i Hejsemi. (Isto, w40.4, str. 936-937; podebljanje i verzal naši)]

Reći da su ovi običaji i predanja problematični bilo bi divlje ublažavanje! Prvi problem sa kojim se Džalal i njegovi propagandisti suočavaju jeste taj što Kuran izričito kaže da oni koji su mrtvi u svojim grobovima ne mogu čuti:

„i nisu nikako isti živi i mrtvi. Allah će učiniti da čuje onaj koga On odabere, a ti ne možeš da dozoveš one u grobovima“ S. 35:22 Shakir

Drugi problem je taj što muslimanski spisi naglašavaju da se sve molitve i prizivanja upućuju jedino Alahu, a ne onima koji nikome ne mogu ni koristiti ni nauditi, u šta spada i Muhamed, koji je mrtav u grobu i ne može čuti:

„Molitva moja, i obredi moji, i život moj, i smrt moja zaista su radi Allaha, Gospodara svetova,“ S. 6:162 Hilali-Khan

„I pored Allaha, ne moli se onome ko ne može ni da ti koristi ni da ti naudi, jer ako bi to uradio, uistinu, bi bio među nepravednicima.“ S. 10:106 Hilali-Khan

„Ko je u većoj zabludi od onih koji, umesto Allaha, mole one koji neće da im se odazovu do Sudnjeg dana i koji su ravnodušni prema njihovim molbama.“ … „Ja nisam prvi poslanik i ne znam šta će da bude sa mnom ili sa vama; ja sledim samo ono što mi se objavljuje, i ja sam samo jasni opominjač.“ S. 46:5, 9 Hilali-Khan

„Džamije su radi Allaha, i ne molite se, pored Allaha, nikome!“ S. 72:18

Čak se i takozvana verodostojna predanja slažu sa ovim konkretnim islamskim tekstovima da mrtvi ne mogu čuti i da se prizivanja i molitve moraju upućivati jedino Alahu, budući da su sve to činovi obožavanja:

Prenosi Hišamov otac:
Pred Aišom je pomenuto da je Ibn Omer Proroku pripisao sledeću izjavu: „Mrtva osoba se kažnjava u grobu zbog plača i naricanja svoje porodice.“ Na to je Aiša rekla: „Ali Alahov Poslanik je rekao: 'Mrtva osoba se kažnjava zbog svojih zločina i greha dok njena porodica tada plače nad njom.'“ Dodala je: „A ovo je slično izjavi Alahovog Poslanika kada je stajao pored (ivice) bunara u kome su bila tela mnogobožaca ubijenih kod Bedra: 'Oni čuju šta govorim.'“ Dodala je: „Ali on je rekao: sada oni vrlo dobro znaju da je istina bilo ono što sam im govorio.“ Aiša je zatim proučila: „Ti ne možeš da dozoveš mrtve“ (30.52) i „a ti ne možeš da dozoveš one u grobovima“ (35.22), to jest, kada su zauzeli svoja mesta u (paklenoj) Vatri. (Sahih al-Buhari, tom 5, knjiga 59, Broj 316)

Prenosi An-Numan ibn Bešir:
Prorok je rekao: Molitva (du'a') jeste samo obožavanje.
(Zatim je proučio:) „Vaš Gospodar kaže: „Pomolite Mi se, i ja ću vam se odazvati!“ (xI.60). (Sunen Ebu Davud, knjiga 8, Broj 1474)

Ponovo:

Ebu al-Abas Abdulah bin Abas prenosi: Jednoga dana bio sam iza Proroka i on mi reče:

„O mladiću, poučiću te nekim rečima [saveta]: Čuvaj Alaha, i Alah će čuvati tebe. Čuvaj Alaha, i naći ćeš Ga pred sobom. Ako (imaš potrebu da) moliš, moli od Alaha; a ako tražiš pomoć, traži pomoć od Alaha. Znaj da, čak i kada bi se čitav narod (ili čitava zajednica) okupio da ti koristi nečim, ne bi ti koristio ničim osim onim što ti je Alah već propisao, i da, ako bi se okupili da ti naude nečim, ne bi ti mogli nauditi ničim osim onim što je Alah već zapisao protiv tebe. Pera su podignuta i stranice su se osušile.“

[Al-Tirmizi ovo prenosi i kaže: To je dobar, verodostojan hadis] (Nevevijevih četrdeset hadisa, Hadis br. 19; *; podebljanje i kurziv naši)

Konačno:

6- 931 - Prenosi se od Ebu Tamime al-Hudžejmija, a on od jednog čoveka iz Bel-Hudžejma, koji je rekao: 'Upitao sam: O Alahov Poslaniče! Kome da upućujem dovu?'

On reče: 'Prizivaj jedino Alaha. Ako te zadesi zlo pa Njemu uputiš molitvu, On će te ga osloboditi. Ako se izgubiš u pustoj zemlji pa Njemu uputiš molitvu, On će te vratiti na tvoje mesto. Ako te zadesi suša pa Njemu uputiš molitvu, On će dati da nikne rastinje.'
Br. 420 (Ahadeeth Pertaining to Eemaan, Tawheed, Deen and Qadr, uzeto iz Silsilah Ahadeeth As-Saheehah šeika Al-Albanija, preveo Abas Ebu Jahja; podebljanje i podvlačenje naši)

Hadiska literatura čak beleži i to da je Muhamed obavestio svoje najbliže srodnike i ashabe da im ne može koristiti pred Alahom:

Prenosi Um al-Ala:
Jedna ensarijka koja je dala zakletvu vernosti Proroku, da su Ensarije bacale kocku o tome kod koga će stanovati Muhadžiri. Odlučeno je da Osman bin Maz'un stanuje kod njih (tj. kod porodice Um al-Ale). Osman se razboleo i ja sam ga negovala dok nije umro, i pokrili smo ga njegovom odećom. Zatim nam je došao Prorok, a ja (obraćajući se mrtvom telu) rekoh: „O Ebu As-Saibe, neka je na tebe Alahova milost! Svedočim da te je Alah počastvovao.“ Na to Prorok reče: „Kako ti znaš da ga je Alah počastvovao?“ Odgovorih: „Ne znam. Neka su moji otac i majka žrtvovani za tebe, o Alahov Poslaniče! Ali ko je drugi toga dostojan (ako nije Osman)?“ On reče: „Što se njega tiče, tako mi Alaha, smrt ga je stigla, i ja se nadam najboljem za njega. Tako mi Alaha, iako sam Alahov Poslanik, ipak ne znam šta će Alah učiniti sa mnom,“ Tako mi Alaha, nikada više neću tvrditi za nekoga da je pobožan posle njega. To me je rastužilo, i kada sam zaspala, videla sam u snu potok koji teče za Osmana bin Maz'una. Otišla sam Alahovom Poslaniku i ispričala mu to. On primeti: „To simbolizuje njegova (dobra) dela.“ (Sahih al-Buhari, tom 5, knjiga 58, Broj 266)

Prenosi Ebu Hurejra:
Kada je Alah objavio stih: „I upozoravaj svoju najbližu rodbinu,“ Alahov Poslanik je ustao i rekao: „O ljudi iz Kurejša (ili je rekao slične reči)! Kupite (tj. spasite) sebe (od paklene vatre), jer vas ja ne mogu spasiti od Alahove kazne; o Beni Abd Menafe! Ja vas ne mogu spasiti od Alahove kazne; o Safija, tetko Alahovog Poslanika! Ja te ne mogu spasiti od Alahove kazne; o Fatima, kćeri Muhamedova! Traži od mene šta hoćeš od moga imetka, ali te ne mogu spasiti od Alahove kazne.“ (Sahih al-Buhari, tom 4, knjiga 51, Broj 16)

Ovo možda objašnjava zašto su se Muhamedovi sledbenici plašili smrti, budući da su znali da će završiti u paklu, ali nisu bili sigurni da li će ikada iz njega izaći:

Muhamed b. Džafer b. al-Zubejr od Urve b. al-Zubejra kaže: Poslanik je poslao svoj pohod na Mutu u džumadu-l-ula osme godine i postavio Zejda b. Harisu za zapovednika; ako Zejd bude ubijen, onda je zapovedništvo trebalo da preuzme Džafer b. Ebu Talib, a ako i on bude ubijen, onda Abdulah b. Revaha. Pohod se pripremio u broju od 3.000 ljudi i spremio se za polazak. Kada su hteli da krenu, oprostili su se sa poslanikovim prvacima i pozdravili ih. Kada se Abdulah b. Revaha opraštao od prvaka, zaplakao je, a kada su ga upitali za razlog, rekao je: 'Tako mi Boga, nije to zato što volim ovaj svet i što sam preterano vezan za vas, nego sam čuo poslanika kako čita stih iz Božje knjige u kome se pominje pakao: „I svaki od vas će do Pakla da stigne! Tvoj Gospodar se sigurno tako obavezao!“ a ja ne znam kako se mogu vratiti nakon što u njemu budem bio.' Muslimani rekoše: 'Bog bio s tobom i zaštitio te i vratio nam te živog i zdravog.' … (Gijom, Muhamedov život, str. 532; podebljanje i kurziv naši)

455w. Ebu Nazra je izvestio o čoveku po imenu Ebu Abdulah, iz reda ashaba Svetog Proroka. Njegovi drugovi otišli su da ga posete u bolesti a on je plakao. Upitali su ga: Šta te rasplakuje? Zar ti Alahov Poslanik nije rekao: Podreži brkove i ostani čvrst na tome dok me ne sretneš? On reče: Da, ali sam čuo Alahovog Poslanika kako kaže: Svemogući i Slavni Alah zahvatio je jednu šaku svojom desnom rukom, a drugu drugom rukom, i rekao: Ovo je za ovo, a ovo je za ovo, i ne marim. Ja ne znam u kojoj sam od te dve šake. - Ahmed

1563. Ovde „šaka“ znači skupina. Alah je jednu skupinu ljudi uzeo u svoju desnu ruku, a drugu u svoju levu, i rekao da će oni koji su u Njegovoj desnoj ruci otići u Raj, a oni u Njegovoj levoj u Pakao. Prenosilac se bojao u koju je od Alahovih ruku pao, jer bi to odlučilo njegovu sudbinu. (Maulana Fazlul Karim, Al-Hadis – An English Translation & Commentary With Arabic Text of Mishkat-Ul-Masabih [Islamic Education Center, Publishers and Booksellers, poboljšano izdanje 1988], knjiga III, poglavlje XXXII. Odeljak 1. Predodređenje, str. 114; kurziv i podvlačenje naši)

Ovo predanje može se naći i u prevodu Miškata al-Masabiha dr Džejmsa Robsona, tom I, knjiga I. – Vera, poglavlje IV. Vera u Božansku odredbu, str. 32, u izdanju Sh. Muhammad Ashraf Publishers, Booksellers & Exporters, Lahore-Pakistan, pretisak 1990.

Da bi izbegao da se pozabavi ovim činjenicama i prizna da muslimani obožavaju Muhameda – iako žestoko poriču da to čine – Džalal može napasti verodostojnost svih ovih konkretnih izveštaja u kojima se pominju muslimani koji se mole neposredno Muhamedu u svom svakodnevnom salatu i na njegovom grobu. Može dovoditi u pitanje hadise koji govore o ljudima koji prizivaju Muhameda nakon njegove smrti da posreduje za njih.

Ipak, takav pristup neće upaliti, jer su ovi izveštaji ocenjeni kao potpuno pouzdani, temeljno verodostojni, od strane mnogih čuvenih islamskih učenjaka. Odbaciti njihovu verodostojnost stoga samo razotkriva čist očaj muslimanskih propagandista poput Džalala i dodatno pokazuje krajnje haotično i protivrečno stanje islamske učenosti. Uostalom, često se nailazi na hadiske učenjake koji protivreče jedni drugima u pogledu ocene pojedinih predanja, kao što je slučaj i ovde, tj. selefijski polemičari poput al-Albanija i njemu sličnih, koji su protiv molitve upućene Muhamedu, naročito na njegovom grobu, čine sve što mogu da poreknu verodostojnost izveštaja poput onog o slepom čoveku koji se moli Muhamedu, dok drugi učenjaci strogo brane njihovu verodostojnost, budući da njihova teologija dozvoljava muslimanima da se mole Alahu posredovanjem drugih (poznato kao tavesul). To ostavlja prosečnog muslimana – kao i nemuslimana – zbunjenim u pogledu toga šta da veruje i prihvati o tako životno važnoj temi, a Džalalova poricanja ili slabljenja takvih predanja neće apsolutno ništa doprineti razjašnjenju tog pitanja niti rešavanju ovih velikih problema.

Dolazimo do kraja prvog dela, ali imamo još toga da kažemo o apoteozi ili obogotvorenju Muhameda u drugom delu naše pobijanja.