Kritika debatnih taktika Šabira Alija, 1. deo · Apologetizam by Sam Shamoun

Ovde počinje serija članaka u kojima izdvajamo i odgovaramo na neke od argumenata i prigovora Šabira Alija koje je iznosio u nekim od svojih nedavnih debata o blaženom i slavnom Trojstvu naspram njegove verzije islamskog unitarijanizma. Bavićemo se određenim konkretnim tvrdnjama koje je Ali izneo u debati sa dr Nabilom Kurešijem, pod naslovom „Kakav je Bog zaista: tevhid ili Trojstvo?“ (https://www.youtube.com/watch?v=FWpqqqZn7Kg) .

Takođe ćemo izneti neke od tvrdnji koje je Ali izrekao u debati o toj istoj temi sa drugim hrišćanskim apologetom, Džonatanom Meklačijem, koja je održana 16. avgusta 2015. godine (https://www.youtube.com/watch?v=ay-1WOtrCBs) .

Važno je da čitaoci unapred pogledaju obe ove debate, jer će im to pomoći da bolje razumeju i prate naše odgovore na Alijeve tvrdnje.

Razotkrivanje Alijevih izvrtanja i pogrešnog predstavljanja

U debati sa Meklačijem, Ali je pogrešno predstavio Justina Mučenika, tvrdeći da je ovaj rekao kako su hrišćani obožavali i anđele zajedno sa Bogom, Hristom i Svetim Duhom. Očigledno je da je Ali prosto ponavljao argument Barta Ermana, koji je izneo potpuno istu tvrdnju u svojoj najnovijoj knjizi koja se bavi božanstvom Hrista:

„Zapravo, postoji izvesno pitanje da li se za Justina može s pravom smatrati da prihvata učenje o Trojstvu. On još uvek ne govori o tri božanska bića — Ocu, Sinu i Duhu — kao o potpuno jednakima, niti o tome da su ’trojica’ ’jedno’. On zaista kaže da se Bog obožava na prvom mestu, Sin na drugom, a proročki Duh na trećem (1. Apologija 1.13). Ali i ovo, izgleda, ukazuje na hijerarhiju božanstva, sa Bogom na vrhu i ostalima na nižim mestima ispod njega; a na drugom mestu Justin tvrdi da je jedino Bog ’nepromenljiv i večan’ i da je Sin podređen Ocu (1. Apologija 13). Isto tako, on naznačava da hrišćani obožavaju Boga, Sina, anđele i Duha–što očigledno nije trojstveno gledište (1. Apologija 13). Ako ništa drugo, može se reći da Justin predstavlja razvoj ka ortodoksnim hristološkim i trojstvenim paradoksima.“ (Kako je Isus postao Bog: Uzdizanje jevrejskog propovednika iz Galileje [HarperOne, izdanje u tvrdom povezu: 2014], 9. Orto-paradoksi na putu za Nikeju, str. 334)

Dovoljno je reći da je ovo grubo pogrešno čitanje Justina sa Ermanove strane, jer pažljiv pogled na kontekst pokazuje da Justin NIJE tvrdio da hrišćani obožavaju anđele zajedno sa Ocem, Sinom i Svetim Duhom:

Glava 6. Pobijanje optužbe za bezbožništvo

Otuda nas nazivaju bezbožnicima. I priznajemo da jesmo bezbožnici kada je reč o bogovima te vrste, ali ne i u pogledu najistinitijeg Boga, Oca pravednosti i uzdržanja i ostalih vrlina, koji je slobodan od svake nečistote. Ali i Njega, i Sina (koji je izišao od Njega i naučio nas ovim stvarima, kao i mnoštvo drugih dobrih anđela koji Ga prate i Njemu su upodobljeni), i proročkog Duha, mi obožavamo i klanjamo im se, poznajući ih razumom i istinom, i objavljujući bez zavisti svakome ko želi da nauči, kao što smo i sami poučeni. (Justin Mučenik, Prva apologija: http://www.newadvent.org/fathers/0126.htm; podvlačenje je moje)

Sasvim je očigledno da Justin nije navodio anđele kao predmete hrišćanskog obožavanja. Naprotiv, kao što kontekst pokazuje, Justinova poenta je bila da Hristos nije bio jedini koji je došao od Boga da pouči hrišćane njihovoj veri, budući da je Bog i anđele poslao upravo u tu svrhu.

Da Justin ni na trenutak nije smatrao prihvatljivim da vernici obožavaju bilo koga osim Boga, jasno pokazuje njegovo ponovljeno naglašavanje da hrišćani obožavaju JEDINO Boga:

„A što se tiče toga da se uopšte ne zaklinjemo i da uvek govorimo istinu, ovako nam je zapovedio: Ne kunite se nikako; nego neka vaše da bude da, a ne — ne; jer što je više od toga, od zla je. Matej 5:34, 27 A da treba da obožavamo JEDINO Boga, ovako nas je uverio: Najveća zapovest jeste: Obožavaj Gospoda Boga svoga, i Njemu jedinome služi, svim srcem svojim i svom snagom svojom, Gospodu Bogu koji te je stvorio. Marko 12:30 A kada mu je neki čovek prišao i rekao: Učitelju blagi, On je odgovorio i rekao: Niko nije blag osim jedinoga Boga, koji je sve stvorio. Matej 19:6, 17 A oni koji ne budu živeli onako kako je On učio, neka se smatraju nehrišćanima, makar usnama ispovedali Hristove propise; jer neće se spasti oni koji ispovedaju, nego oni koji čine dela, prema Njegovoj reči…“ (Isto, Glava 16. O strpljenju i zaklinjanju; naglasak podebljanjem, velikim slovima i podvlačenjem je moj)

Glava 17. Hristos je učio građanskoj poslušnosti

I svuda se mi, spremnije od svih ljudi, trudimo da onima koje ste vi postavili plaćamo poreze, i redovne i vanredne, kao što nas je On naučio; jer su tada neki došli k Njemu i pitali Ga da li treba plaćati danak caru; a On je odgovorio: Recite mi, čiji lik nosi ovaj novac? A oni rekoše: Carev. I On im opet odgovori: Dajte, dakle, caru carevo, a Bogu Božje. Otuda JEDINO Bogu ukazujemo obožavanje, dok vam u ostalim stvarima rado služimo, priznajući vas za careve i vladare ljudi, i moleći se da se uz vašu carsku vlast u vama nađe i zdrav sud. Ali ako ne obratite pažnju na naše molbe i otvorena objašnjenja, nećemo pretrpeti nikakav gubitak, jer verujemo (ili, tačnije, uvereni smo) da će svaki čovek pretrpeti kaznu u večnom ognju prema zasluzi svoga dela, i položiti račun prema moći koju je primio od Boga, kao što je Hristos naznačio kada je rekao: Kome je Bog dao više, od njega će se više i tražiti. Luka 12:48 (Isto; naglasak velikim slovima i podvlačenjem je moj)

Justin čak navodi Isusove reči u tom smislu:

„… Jer za ovog đavola, kada je [Isus] izišao iz reke Jordana, u času kada mu je glas progovorio: ’Ti si Sin moj: ja te danas rodih’, u sećanjima apostola zapisano je da je došao k Njemu i kušao Ga, čak dotle da Mu je rekao: ’Obožavaj mene’; a Hristos mu je odgovorio: ’Idi od mene, sotono: obožavaj Gospoda Boga svoga i Njemu jedinome služi.’ Matej 4:9-10…“ (Dijalog s Trifonom Judejcem, Glava 103. Fariseji su bikovi: lav koji riče jeste Irod ili đavo: http://newadvent.org/fathers/01287.htm; naglasak podebljanjem i podvlačenjem je moj)

U isto vreme, međutim, ovaj blaženi mučenik vaskrslog Gospoda potvrđuje da svi istinski vernici obožavaju i Sina i Svetog Duha, baš kao što je i sam Erman priznao. Obratite pažnju i na sledeća mesta iz Justinovih spisa:

Glava 13. Hrišćani služe Bogu razumno

Koji trezven čovek, dakle, neće priznati da nismo bezbožnici, kada obožavamo Tvorca ovoga svemira i objavljujemo, kako smo poučeni, da Mu nisu potrebni potoci krvi, ni prinosi pića, ni tamjan; koga hvalimo koliko god možemo molitvom i zahvaljivanjem za sve čime smo snabdeveni, jer smo naučili da je jedina čast dostojna Njega to da ne spaljujemo ono što je On stvorio za naše izdržavanje, nego da to koristimo za sebe i za one kojima je potrebno, i da Mu sa zahvalnošću prinosimo hvalu prizivima i himnama za naše stvaranje, za sva sredstva zdravlja, za razna svojstva različitih vrsta stvari i za smene godišnjih doba; i da pred Njega iznosimo molbe da opet postojimo u neraspadljivosti kroz veru u Njega. Naš učitelj u ovim stvarima jeste Isus Hristos, koji je i rođen radi toga, i bio raspet pod Pontijem Pilatom, prokuratorom Judeje, u vreme cara Tiberija; a da GA MI RAZUMNO OBOŽAVAMO, pošto smo naučili da je On Sin samoga istinitog Boga, i držeći Ga na drugom mestu, A PROROČKOG DUHA na trećem — to ćemo i dokazati. Jer oni objavljuju da se naše ludilo sastoji u tome što raspetom čoveku dajemo mesto odmah do nepromenljivog i večnog Boga, Tvorca svega; jer ne razaznaju tajnu koja je u tome, na koju vas, dok vam je razjašnjavamo, molimo da obratite pažnju. (Prva apologija; naglasak velikim slovima i podvlačenjem je moj)

„… Sve što je god pravo rečeno među svim ljudima, svojina je nas hrišćana. Jer odmah nakon Boga, mi obožavamo i volimo Logos koji je od nerođenog i neizrecivog Boga, budući da je i On postao čovek radi nas, da bi, postavši učesnik naših stradanja, doneo i isceljenje…“ (Justin Mučenik, Druga apologija, Glava 13. Kako je Logos bio u svim ljudima: http://www.newadvent.org/fathers/0127.htm )

„… Prema tome, kada se u vreme Njegovog rođenja na nebu pojavila zvezda, kao što je zapisano u sećanjima Njegovih apostola, mudraci iz Arabije, prepoznavši po tome znak, dođoše i ukazaše Mu obožavanje.“ (Dijalog, Glava 106. Hristovo vaskrsenje prorečeno je u zaključku Psalma; naglasak podebljanjem i podvlačenjem je moj)

Justin: Ali kada bi znao, Trifone, ko je Onaj koji se čas naziva Anđelom velikog saveta, a Čovekom kod Jezekilja, i sličnim Sinu čovečjem kod Danila, i Detetom kod Isaije, i Hristom i Bogom koga treba obožavati kod Davida, i Hristom i Kamenom kod mnogih, i Premudrošću kod Solomona, i Josifom i Judom i Zvezdom kod Mojsija, i Istokom kod Zaharije, i Stradalnikom i Jakovom i Izrailjem opet kod Isaije, i Šibljikom, i Cvetom, i Kamenom ugaonim, i Sinom Božjim — ne bi hulio na Onoga koji je sada došao, i rodio se, i stradao, i uzašao na nebo; koji će i ponovo doći, i tada će tvojih dvanaest plemena zaridati. Jer da si razumeo ono što su proroci napisali, ne bi poricao da je On Bog, Sin jedinoga, nerođenog, neizrecivog Boga… (Isto, Glava 126. Različita imena Hristova prema obema prirodama. Pokazuje se da je On Bog i da se javljao patrijarsima: http://www.newadvent.org/fathers/01289.htm; podvlačenje je moje)

Erman nam pomaže da uvidimo zašto Justin i hrišćani koje je on predstavljao nisu imali nikakvih nedoumica oko toga da obožavaju Gospoda Isusa zajedno sa Ocem:

„Postoje dva glavna načina na koja Justin razume Hrista kao božansko biće, a oba se vraćaju na ranija gledišta koja smo već razmotrili. Justin razvija ta gledišta na sofisticiranije načine nego što se vidi u samom Novom zavetu. On je Hrista video i kao Anđela Gospodnjeg pre ovaploćenja i kao Logos (Reč) Božji koji je postao telo…“

„Na više mesta u svojim spisima Justin govori o Hristu kao o Anđelu Gospodnjem koji se javljao u Starom zavetu. U 2. poglavlju videli smo da postoji izvesna dvosmislenost u čuvenom odlomku o Mojsiju i gorućem grmu: ’Anđeo Gospodnji’ govori sa Mojsijem, ali se onda pripovedanje pomera tako da ukazuje da je zapravo ’Gospod’ taj koji sa njim razgovara. Justin nastoji da ovu tekstualnu zagonetku objasni hristološki. Razlog zašto je ovaj božanski lik istovremeno i Anđeo Gospodnji i Gospod jeste taj što u grmu nije Bog Otac, nego Hristos, KOJI JE POTPUNO BOŽANSKI. Justin najpre utvrđuje da ovaj anđeo NIJE OBIČAN ANĐEO, NEGO BOG: ’Zar ne vidiš da je Onaj o kome Mojsije govori kao o Anđelu koji je s njim razgovarao iz ognjenog grma isti onaj koji, BUDUĆI BOG, objavljuje Mojsiju da je On Bog Avramov, Isakov i Jakovljev?’ (Dijalog 59). Ali potom tvrdi da taj ’Bog’ nije mogao biti Bog Otac: ’Niko ko ima i najmanje razuma ne bi se usudio da ustvrdi da je Tvorac i Otac svega ostavio svoja nadnebeska prostranstva da bi se učinio vidljivim na jednom malom mestu na zemlji’ (Dijalog 60). Pa ko je onda bio taj Bog? Bio je to Hristos, anđeo koji je kasnije trebalo da postane čovek.

„Hristos je takođe bio jedan od trojice anđela koji su se javili Avramu kod hrastova u Mamriji u Postanju 18, još jednom odlomku koji smo razmotrili. Pošto je ovaj ’anđeo’ ujedno i ’čovek’, ali se naziva ’Gospodom’, Justinu je jasno: ’Postoji i u Pismima se spominje DRUGI BOG I GOSPOD, potčinjen Tvorcu svega, koji se naziva Anđelom.’ Taj se ’javio Avramu, Jakovu i Mojsiju, i naziva se Bogom, [i] različit je od Boga, Tvorca; različit, to jest, po broju, ali ne i po umu’ (Dijalog 56). Ovi patrijarsi nisu videli Boga Oca, nego ’Boga Sina … Njegovog anđela’ (Dijalog 127).

„Bog Sin je, dakle, onaj kome Bog Otac govori u Starom zavetu kada kaže: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“ (Postanje 1:26); on je onaj kome Bog govori u psalmima kada kaže: „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv“ (Psalam 45:6); i on je onaj na koga se tekst odnosi kada kaže: „Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane“ (Psalam 110:1).“ (Kako je Isus postao Bog, str. 331-332; naglasak podebljanjem i velikim slovima je moj)

„Za Justina, međutim, Hristos nije bio samo Anđeo Gospodnji; on je bio i Reč (Logos) Božja koja je postala čovek. Čini se jasnim da je na Justina uticala hristologija koja se nalazi u Jevanđelju po Jovanu, knjizi koju, začudo, retko — ako uopšte ikada — zaista citira. Ali Justinova logosna hristologija naprednija je i filosofski razvijenija od one koja se nalazi u Četvrtom jevanđelju…“

„Justin se posebno bavio pitanjem da li je Hristos u bilo kom smislu biće različito od Boga Oca, i ako jeste, kako treba zamisliti odnos Hrista, ovaploćene Reči, prema samom Bogu Ocu. Na jednom mestu Justin razmatra Hrista kao Reč u odnosu na reči koje mi sami upotrebljavamo. Kada izgovorimo reč, ta reč u izvesnom smislu ima postojanje nezavisno od nas (što otkrivamo kada neko pogrešno razume reč koju smo izgovorili); s druge strane, reč koju izgovaramo svoje postojanje duguje u potpunosti nama, jer smo mi ti koji je izgovaramo. Takav je i Logos Božji: ON ISHODI OD BOGA, i tako u potpunosti pripada Bogu, ali dobija sopstvenu vrstu postojanja kada jednom izađe.

„Na drugom mestu Justin poredi Hristov odnos prema Bogu sa vatrom kojom se pali druga vatra. Druga vatra postoji nezavisno od prve, ali ne bi mogla nastati bez one prve. Štaviše, kada se zapali, nova vatra ništa ne umanjuje od prve vatre, ne čini je manjom nego što je bila u početku. Prva vatra ostaje potpuno ista kao i pre. Ali druga vatra jeste podjednako potpuno vatra kao i prva. I tako je to sa Bogom i Hristom. HRISTOS JE IZIŠAO OD BOGA i postao sopstveno biće, a ipak Bog nije bio ni najmanje umanjen kada se to dogodilo (Dijalog 61). Justin, dakle, naglašava da je Hristos biće odvojeno od Boga i da je ’numerički različit od Oca’ (Dijalog 129); ALI HRISTOS JE U ISTO VREME POTPUNO BOG.“ (Isto, str. 332-334; naglasak podebljanjem i velikim slovima je moj)

Otuda je za Justina vaskrsli Gospod bio niko drugi do sam Poslanik Božji i Jehova Bog Svemogući, koji se javljao starozavetnim patrijarsima i prorocima. Nije ni čudo što je Justin mogao da govori o hrišćanima koji obožavaju Isusa zajedno sa Bogom Ocem, jer za njih Hristos nije bio puko stvorenje, nego večni Logos/Reč Oca, koji je proizišao iz samog Bića Božjeg i koji je stoga isto toliko Bog koliko je i Otac. Isto važi i za Svetog Duha, za koga se Justin slaže da se takođe obožava zajedno sa Ocem i Sinom.

A budući da je Justin jasno učio da se jedino Bog sme obožavati, to znači da su, i za njega i za pravoverne vernike, Sin i Duh dve božanske Ličnosti koje potpuno učestvuju u samoj suštini samoga Boga.

Evo sažetka koji pomaže da se izvuku logičke posledice Justinovih izjava o hrišćanskom obožavanju:

Justin Mučenik (i svi istinski hrišćani) verovali su da se jedino Bog sme obožavati.
Justin Mučenik (zajedno sa svim istinskim vernicima) obožavao je (i obožavaju) Oca, Sina i Duha.
To, dakle, pokazuje da su i Justin i pravoverni hrišćani verovali da su Otac, Sin i Duh svi potpuno i istinski Bog po prirodi.

Prilično je nesrećno što se Ali nije potrudio da proveri Ermanovu referencu kako bi i sam video da li je ovaj tačno predstavio Justinove poglede po tom pitanju. Izgleda da će Ali slepo prihvatiti svako mišljenje koje je kritično prema Svetom pismu i hrišćanstvu, sve dok mu ono pomaže da napadne i potkopa hrišćansku veru. A ipak, kada je reč o njegovoj sopstvenoj religiji, Ali nikada neće zdravo za gotovo uzeti ono što neki autor kaže, naročito kada taj pojedinac dovodi u pitanje istinitost tvrdnji islama. Naprotiv, Ali će lično proveriti tvrdnje koje je izneo neki autoritet, kako bi se uverio da dotična osoba nije pogrešno razumela ili pogrešno predstavila ono što islamski korpus zaista uči.

Takva očigledna nedoslednost je, najblaže rečeno, zaista uznemirujuća.

Imajući prethodno u vidu, spremni smo da pređemo na sledeći deo naše serije: Kritika debatnih taktika Šabira Alija, 1b deo.