Procena Jovanovog jevanđelja iz pera konzervativnog hrišćanskog tumača

Budući da muslimani veoma rado citiraju kritičke naučnike koji dovode u pitanje istorijsku pouzdanost Isusovih reči i dela zabeleženih u Jovanovom jevanđelju, odlučio sam da navedem stavove jednog konzervativnog hrišćanskog teologa, koji je ujedno i pastor, kako bih izneo odgovor na te napade na Jovanovo jevanđelje.

Iako sam u odbranu Jovana mogao da citiram i druge posvećene hrišćanske naučnike, tj. Donalda A. Karsona (Donald A. Carson), Leona Morisa (Leon Morris) i druge, odlučio sam da se pozovem na komentar Džona Makartura (John MacArthur) na Jovanovo jevanđelje, prosto zato što su njegovi argumenti u prilog njegovoj autentičnosti precizni i jezgroviti. Štaviše, Makartur nije samo konzervativni naučnik koji potvrđuje nepogrešivost i bezgrešnost Svetog pisma (poput Karsona i Morisa), već i pastor koji voli Gospoda Isusa i Njegovu Reč, Sveto pismo, i posvećen je tome da Božji narod živi u poslušnosti Božjem otkrivenom merilu istine.

Uz to rečeno, pogledajmo šta ovaj autor i pastor, koji veruje Bibliji, ima da kaže o istinitosti i nadahnutosti četvrtog jevanđelja.

Odnos i razlike između Jovana i sinoptičkih jevanđelja

“Dve stvari se moraju imati na umu kada je reč o razlikama između Jovana i sinoptičkih jevanđelja. Prvo, te razlike nisu protivrečnosti; ništa u Jovanu ne protivreči sinopticima, niti obrnuto. Drugo, razlike između Jovana i sinoptika ne smeju se preuveličavati. I Jovan i sinoptici predstavljaju Isusa Hrista kao Sina Čovečijeg, Mesiju Izrailja (Marko 2:10; Jovan 1:51), i kao Sina Božjeg, Boga u ljudskom telu (Marko 1:1; Jovan 1:34). Sva četiri jevanđelja prikazuju Ga kao Spasitelja, koji je došao da „spasti narod svoj od grijeha njihovih.“ (Matej 1:21; up. Jovan 3:16), koji je umro žrtvenom smrću na krstu i vaskrsao iz mrtvih.

“Jovan i sinoptici su od strane božanskog Duha zamišljeni tako da se međusobno dopunjuju. Oni 'predstavljaju isprepletanu tradiciju, to jest, … oni se međusobno potkrepljuju ili objašnjavaju (D. A. Carson, Douglas J. Moo i Leon Morris, An Introduction to the New Testament [Grand Rapids: Zondervan, 1992], 161. Kurziv u originalu.). Na primer, na Njegovom suđenju (Marko 14:58) i dok je bio na krstu (Marko 15:29), Isusovi neprijatelji optuživali su Ga da je tvrdio kako će razoriti hram. Sinoptici ne beleže osnov za tu lažnu optužbu, ali Jovan beleži (2:19). Sinoptici ne objašnjavaju zašto su Jevreji morali da izvedu Isusa pred Pilata; Jovan objašnjava da su im Rimljani uskratili pravo na izricanje smrtne kazne (18:31). Sinoptici smeštaju Petra u dvorište prvosveštenika (Matej 26:58; Marko 14:54; Luka 22:54-55); Jovan objašnjava kako je dobio pristup (Jovan 18:15-16). Poziv Petra, Andreja, Jakova i Jovana (Matej 4:18-22) postaje razumljiviji u svetlu Jovana 1:35-42, gde se otkriva da su oni već proveli vreme sa Isusom. Sinoptici beleže da je Isus odmah nakon nahranjenja pet hiljada ljudi otpustio narod (Matej 14:22; Marko 6:45); Jovan otkriva zašto je to učinio: nameravali su da pokušaju da Ga postave za cara (Jovan 6:15). Iz Jovanovog jevanđelja je očigledno da su, kada se Sinedrion sastao u sredu Strasne sedmice da isplanira Isusovo hapšenje (Marko 14:1-2), oni samo sprovodili odluku donetu ranije, nakon vaskrsenja Lazara (Jovan 11:47-53).

“Ne samo da Jovanove pozadinske informacije čine odlomke u sinopticima razumljivijim; tačno je i obrnuto. Jovan je, pišući decenijama nakon ostalih, pretpostavljao da su njegovi čitaoci upoznati sa događajima zabeleženim u sinopticima. Izveštaji o rođenju kod Mateja i Luke otkrivaju kako je večno preegzistentna Reč (Jovan 1:1) dobila ljudsku porodicu (Jovan 2:12). U 1:40 Jovan predstavlja Andreja kao Petrovog brata, iako Petra još nije bio pomenuo. Jovanova objašnjavajuća napomena da „još ne bijaše Jovan bačen u tamnicu.“ (Jovan 3:24) pretpostavlja da su njegovi čitaoci znali da će on naposletku i biti bačen u tamnicu. Ipak, Jovanovo jevanđelje ne beleži Krstiteljevo tamnovanje, koje je opisano u sinopticima (Matej 4:12; 14:3; Marko 6:17; Luka 3:20). Jovan je zabeležio: „sam Isus posvjedoči da prorok u svojoj postojbini nema časti.“ (Jovan 4:44), a ipak se ta izjava ne nalazi u njegovom jevanđelju. Ona je, međutim, zabeležena u sinopticima (Matej 13:57; Marko 6:4; Luka 4:24). Jovan 6:67, 70-71 govori o dvanaestorici apostola; ali, kao što je gore rečeno, Jovanovo jevanđelje, za razliku od sinoptika (Matej 10:2-4; Marko 3:14-19; Luka 6:13-16), nema spisak dvanaestorice apostola. Po načinu na koji su predstavljene, Jovan je očigledno očekivao da njegovi čitaoci znaju ko su Marija i Marta (11:1), iako ih ranije nije pominjao. One se, međutim, pominju u Lukinom jevanđelju (10:38-42). U istoj vezi, Jovan je napomenuo da je Marija bila ona koja je pomazala Gospodnje noge (11:2). Tu priču neće ispričati sve do 12. poglavlja, ali je pretpostavljao da će njegovi čitaoci biti upoznati s njom iz sinoptičkih izveštaja (Matej 26:6-13; Marko 14:3-9). Jovanov izveštaj o Filipovom oklevanju da dovede Grke Isusu dok se prvo nije posavetovao sa Andrejem (12:21-22) možda je bio podstaknut time što su čitaoci bili upoznati sa Isusovom zapovešću: „Na put neznabožaca ne idite“ (Matej 10:5).” (The MacArthur New Testament Commentary: John 1-11 [Moody Publishers, Chicago, IL 2006], str. 2-3)

Autorstvo Jovanovog jevanđelja

Spoljašnji dokazi

“Kao ni ostala tri jevanđelja, ni Jovanovo jevanđelje ne imenuje svog autora. Ali prema svedočanstvu rane crkve, napisao ga je apostol Jovan. Irinej (oko 130-200. n. e.) bio je prva osoba koja je izričito imenovala Jovana kao autora. U svom delu Protiv jeresi, napisanom u poslednjoj četvrtini drugog veka, Irinej svedoči: 'Potom [nakon što su napisana sinoptička jevanđelja], Jovan, učenik Gospodnji, koji je i naslonio glavu na Njegove grudi, i sam je objavio jevanđelje za vreme svog boravka u Efesu u Aziji' (3.1.1). Ono što njegovo svedočanstvo čini naročito dragocenim jeste to što je Irinej bio učenik Polikarpa (Jevsevije, Crkvena istorija, 5.20), koji je bio učenik apostola Jovana (Irinej, Protiv jeresi, 3.3.4). Tako je postojala neposredna linija od Irineja do Jovana, sa samo jednom karikom između. Teofil Antiohijski, koji je živeo otprilike u isto vreme kad i Irinej, pisao je: 'Sveti spisi nas poučavaju, kao i svi duhonosni [nadahnuti] ljudi, od kojih jedan, Jovan, kaže: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga“' (Autoliku, 2.22). Crkveni oci posle Irineja dosledno su smatrali da je apostol Jovan autor ovog jevanđelja. Muratorijev kanon (spisak novozavetnih knjiga iz drugog veka), Tertulijan, Kliment Aleksandrijski, Origen, Dionisije Aleksandrijski i Jevsevije — svi ga navode kao njegovog autora.

“Raniji pisci, iako ne imenuju apostola Jovana kao autora, pokazuju da poznaju četvrto jevanđelje. Justin Mučenik (oko 100-165. n. e.) citirao je Jovana 3:5 (Prva apologija, 61). To što je njegov učenik Tatijan uvrstio Jovana u svoj Dijatesaron (najstariju poznatu harmoniju jevanđelja) pruža dodatni dokaz da je Justin bio upoznat s njim. Čak su i neki izvan crkve (npr. gnostici poput Iraklona, Ptolemeja i Vasilida, kao i apokrifno Jevanđelje po Tomi; Markion [koji je odbacio sva jevanđelja osim Luke]; i paganski protivnik hrišćanstva, Celzus), premda su ga odbacivali ili izvrtali njegovu istinu, priznavali da je četvrto jevanđelje napisao apostol Jovan.

“Naslov ('Po Jovanu' ili 'Jevanđelje po Jovanu') nije deo izvornog nadahnutog teksta, već je dodat u kasnijim rukopisima. Ipak, nikada nije pronađen nijedan rukopis koji Jovanovo jevanđelje pripisuje bilo kome drugom osim njemu. Danijel B. Volas (Daniel B. Wallace) primećuje da neprekinuti tok ukazuje na prepoznavanje (ili barem priznavanje) Jovanovog autorstva već u prvoj četvrtini drugog veka. Zaista, Jovanovo jevanđelje je jedinstveno među jevanđeljima po tome što dva rana papirusa (p66 i p75, datirana oko 200) svedoče o Jovanovom autorstvu. Budući da ova dva [rukopisa] nisu bila u bliskom srodstvu jedan sa drugim, ovo zajedničko predanje [o Jovanovom autorstvu] mora da im prethodi za najmanje tri ili četiri generacije prepisivanja. ('The Gospel of John: Introduction, Argument, Outline' [Biblical Studies Press: www.bible.org, 1999])

“Za razliku od kanonskih jevanđelja, lažna jevanđelja koja su pisali falsifikatori uvek su tvrdila da ih je napisala neka istaknuta ličnost rane crkve, ali nisu mogla da izdrže ni spoljašnju ni unutrašnju proveru. S druge strane, prava jevanđelja su uvek izdržala svako legitimno ispitivanje u pogledu autorstva, iako imena autora nisu navedena.

“Najstariji sačuvani deo bilo koje novozavetne knjige jeste sićušni fragment (p52) koji sadrži nekoliko stihova iz Jovana 18 i potiče iz oko 130. n. e. (ili ranije). (Još jedan rani fragment, poznat kao Egertonov papirus 2, takođe citira delove Jovanovog jevanđelja. Naučnici ga datiraju najkasnije u sredinu drugog veka.) Kritičari iz devetnaestog veka samouvereno su datirali Jovanovo jevanđelje u drugu polovinu drugog veka. Otkriće p52 početkom dvadesetog veka oglasilo je smrt tom gledištu. Fragment je pronađen u zabačenom kraju Egipta. Ako se uzme u obzir vreme potrebno da Jovanovo jevanđelje dospe tako daleko, datum njegovog nastanka pomera se unazad u prvi vek. Pored gore pomenutih rukopisnih fragmenata, postoje i neki arheološki dokazi koji takođe ukazuju na to da je Jovanovo jevanđelje bilo poznato početkom drugog veka (videti Leon Morris, The Gospel According to John, The New International Commentary on the New Testament [Grand Rapids: Eerdmans, 1979], 28-29). (Isto, str. 3-5)

Unutrašnji dokazi

“Pored spoljašnjeg svedočanstva, i unutrašnji dokazi upućuju na apostola Jovana kao autora. Tumač i tekstualni naučnik iz devetnaestog veka B. F. Vestkot (B. F. Westcott) sažeo je te dokaze u nizu koncentričnih krugova, postepeno sužavajući fokus do apostola Jovana (The Gospel According to St. John [Reprint: Grand Rapids: Eerdmans. 1978], v-xxiv). Njegovo rasuđivanje je i danas valjano; 'Vestkot nije toliko opovrgnut koliko je zaobiđen. Izgleda da se niko nije na odgovarajući način pozabavio njegovim moćnim argumentom' (Morris, John, 9). Njegov argument može se ukratko sažeti na sledeći način:

1. Autor je bio Jevrejin. Bio je upoznat sa savremenim jevrejskim mišljenjima o širokom krugu tema, uključujući Mesiju (npr. 1:21, 25; 6:14-15; 7:26-27, 31, 40-42; 12:34), važnost formalnog verskog obrazovanja (7:15), odnos stradanja prema ličnom grehu (9:2), kao i stav Jevreja prema Samarjanima (4:9), ženama (4:27) i helenističkim Jevrejima iz dijaspore (7:35). Bio je upoznat sa jevrejskim običajima, uključujući nužnost izbegavanja obredne nečistote usled dodira sa neznabošcima (18:28), potrebu za očišćenjem pre proslavljanja Pashe (11:55), kao i sa svadbenim (2:1-10) i pogrebnim (11:17-44; 19:40) običajima. Bio je upoznat sa velikim jevrejskim praznicima: Pashom (2:13; 6:4; 11:55), Senicama (Sotorima; 7:2) i Obnovljenjem hrama.

2. Autor je bio palestinski Jevrejin. Imao je detaljno poznavanje mesnih lokaliteta, dostupno samo nekome ko je zaista živeo u Palestini. Razlikovao je Vitaniju s one strane Jordana (1:28) od Vitanije u predgrađu Jerusalima (11:1), i znao je tačnu udaljenost ove druge od Jerusalima (11:18). Poznavao je Jerusalim, opisujući najmanje tri mesta koja se ne pominju u sinopticima (banju Vitezdu [5:2], banju Siloam [9:7; premda Luka pominje kulu kraj banje; Luka 13:4] i klisuru Kedron [18:1]). Takođe je detaljno poznavao hram (2:14, 20; 8:20; 10:23).

3. Autor je bio očevidac. Navodio je konkretne pojedinosti, čak i kada nisu bile bitne za priču. Mnoge od tih pojedinosti nisu mogle poticati iz sinoptika, koji ih ne beleže. Tu spadaju ime oca Jude Iskariotskog (6:71; 13:2, 26), koliko dugo je Lazar bio u grobu (11:17, 39), koliko dugo je Isus ostao u Siharu (4:40. 43), tačno vreme kada su se pojedini događaji odigrali (1:39; 4:6, 52; 19:14; up. 13:30) i tačni brojevi (1:35; 2:6; 6:9, 19; 19:23; 21:8, 11). Jedino je on zabeležio da su hlebovi koje je dečak imao pri nahranjenju pet hiljada ljudi bili ječmeni (6:9), da se, nakon što je Marija izlila miro na Isusove noge, kuća ispunila njegovim mirisom (12:3), da su grane kojima je narod zastirao put tokom svečanog ulaska bile palmine (12:13), da su rimski vojnici bili u četi koja je pratila Judu u Getsimaniju (18:3, 12), da je Isusov hiton bio bez šava (19:23) i da je ubrus s Njegove glave bio odvojen od platnenih povoja (20:7).

4. Autor je bio apostol. Bio je prisno upoznat sa onim što je Dvanaestorica mislila i osećala (npr. 2:11, 17, 22; 4:27; 6:19; 12:16; 13:22, 28; 20:9; 21:12).

5. Autor je bio apostol Jovan. Izuzetno je to što apostol Jovan, pomenut dvadeset puta u sinoptičkim jevanđeljima, nije nijednom imenovan u svom jevanđelju. Leon Moris primećuje: 'Nije lako smisliti razlog zašto bi bilo koji hrišćanin, osim samog Jovana, potpuno izostavio svaki pomen tako istaknutog apostola' (Morris, John, 11). Štaviše, samo je izuzetno značajna ličnost neospornog autoriteta mogla da napiše jevanđelje koje se toliko upadljivo razlikuje od ostala tri (videti raspravu iznad) i da ono bude opšteprihvaćeno u crkvi.

“Umesto da imenuje apostola Jovana kao autora, Jovanovo jevanđelje tvrdi da ga je napisao „učenik koga Isus ljubljaše“ (21:20). Analiza tekstova koji ga pominju jasno pokazuje da voljeni učenik nije niko drugi do apostol Jovan. Prvi trag o njegovom identitetu jeste to što je bio prisutan na Tajnoj večeri (13:23). Budući da su na toj večeri bili prisutni samo Dvanaestorica (Matej 26:20; Marko 14:17-18; Luka 22:14), voljeni učenik je morao biti apostol (što znači da nije mogao biti Jovan Marko, Lazar ili bogati mladi upravitelj [koji čak nije bio ni vernik! (Matej 19:22)], kako su neki kritičari predlagali). Jovan 21:2 dodatno sužava njegovo određenje na Petra, Tomu, Natanaila, sinove Zevedejeve ili dvojicu drugih neimenovanih učenika. Petar, Toma i Natanailo ne mogu biti voljeni učenik, pošto su imenovani u tekstu. (On takođe ne može biti Petar, jer se njih dvojica međusobno obraćaju [13:24; 21:7]). I dvojica neimenovanih učenika mogu se isključiti; da je jedan od njih bio voljeni učenik, a time i autor četvrtog jevanđelja, zašto ne bi po imenu pomenuo apostola Jovana? Dalje, njegova bliskost sa Isusom („bješe naslonjen na naručje Isusovo.“ [13:23]) na Tajnoj večeri otkriva da je voljeni učenik bio jedan iz uskog kruga Dvanaestorice. Od te trojice, on, kao što je gore rečeno, nije mogao biti Petar. Niti je mogao biti Jakov, jer je pretrpeo mučeništvo suviše rano da bi napisao Jovanovo jevanđelje (Dela apostolska 12:2).

“Metodom eliminacije, voljeni učenik i autor Jovanovog jevanđelja (21:24) može biti jedino apostol Jovan. To poistovećivanje dodatno je potkrepljeno bliskom povezanošću voljenog učenika sa Petrom (13:23-24; 20:2; 21:7), što je bilo tačno za Jovana (Luka 22:8; Dela apostolska 3:1-11; 4:13, 19; 8:14; Galatima 2:9). (Isto, str. 5-7)

“U samom jevanđelju nema ničeg određenog što bi ukazalo na to kada je napisano. Datumi koje navode konzervativni naučnici kreću se od vremena pre pada Jerusalima do poslednje decenije prvog veka. (Kao što je gore rečeno, datovanje u drugi vek isključeno je otkrićem papirusnih fragmenata p52 i Egertonovog papirusa 2). Nekoliko razmatranja ide u prilog datumu pri kraju tog raspona (oko 80-90. n. e.). Jovanovo jevanđelje napisano je dovoljno dugo nakon Petrove smrti (oko 67-68. n. e.) da se razvila glasina kako će Jovan doživeti drugi dolazak (Jovan 21:22-23). Ta glasina bi bila uverljivija kada je Jovan bio starac. Jovan ne pominje pad Jerusalima i razorenje hrama (70. n. e.). Ako je njegovo jevanđelje napisano deceniju ili više nakon tog događaja, to možda više nije bilo aktuelno pitanje za njegove čitaoce. (Razorenje hrama bi u svakom slučaju bilo manje značajno neznabošcima i Jevrejima iz dijaspore nego palestinskim Jevrejima.) Naposletku, iako od njih nije zavisio, Jovan je poznavao sinoptička jevanđelja. Kasniji datum ostavlja vremena da ona budu napisana i da se rašire među Jovanovim čitaocima. Svedočanstvo crkvenih otaca dodatno potvrđuje da je Jovanovo jevanđelje napisano poslednje od četiri (npr. Irinej, Protiv jeresi, 3.1.1; Jevsevije, Crkvena istorija, 3.24, 6.14).

“Prema jednoglasnom predanju rane crkve, Jovan je napisao svoje jevanđelje dok je živeo u Efesu.” (Isto, str. 9)

Odgovor na neke tipične prigovore

“Uprkos snažnim spoljašnjim i unutrašnjim dokazima, mnogi kritičari — kojima je, kao i uvek, očajnički potrebno da napadnu celovitost Svetog pisma kako bi diskreditovali njegovu istinu i vlast nad svojim grešnim životima — poriču da je apostol Jovan napisao četvrto jevanđelje. Argumenti koje iznose odražavaju neverje, neubedljivi su i često krajnje subjektivni. Neki tvrde da je Jovan, poput svog brata Jakova, pretrpeo mučeništvo suviše rano da bi napisao Jovanovo jevanđelje. Ali to gledište počiva na pogrešnom čitanju Marka 10:39, koje samo ukazuje na to da će dvojica braće stradati, a ne nužno i da će biti pogubljeni kao mučenici.

“Drugi ukazuju na izvesnog 'Jovana Prezvitera' koga pominje (prema Jevsevijevom tumačenju) Papije. Ali malo je verovatno da je takva osoba uopšte postojala, a još manje da je išta napisala (D. A. Carson, The Gospel According to John, The Pillar New Testament Commentary [Grand Rapids: Eerdmans, 1991], 69-70).

“Još jedan neosnovan argument koji kritičari iznose jeste da je hristologija četvrtog jevanđelja suviše razvijena da bi je napisao hrišćanin prvog naraštaja. Ali Jovanova hristologija je božanski otkrivena (što kritičari odbacuju) i u skladu je sa hristologijom ostatka Novog zaveta (up. Rimljanima 9:5; Filipljanima 2:6; Kološanima 2:9; Titu 2:13; 2. Petrova 1:1).

“Još drugi duhovno slepi skeptici tvrde da neškolovani (Dela apostolska 4:13) galilejski ribar nije mogao dovoljno dobro vladati grčkim da bi napisao četvrto jevanđelje. Ali Dela apostolska 4:13 ne znače da je Jovan bio nepismen, već samo da nije bio obučavan u rabinskim školama (up. Jovan 7:15). Galileja je bila blizu pretežno neznabožačke oblasti poznate kao Dekapolj, koja se nalazila istočno i južno od Galilejskog mora. Postoje i dokazi da se grčki uobičajeno govorio širom Palestine u prvom veku (up. Robert L. Thomas i Stanley N. Gundry, 'The Languages Jesus Spoke', u A Harmony of the Gospels [Chicago: Moody, 1978], 309-12). Pored toga, Jovan je napisao svoje jevanđelje nakon mnogo godina života i službe među ljudima grčkog govora u Efesu (videti dole). Stoga je nerazumno iznositi dogmatske pretpostavke o njegovom poznavanju grčkog.” (Isto, str. 7)

Zaključne napomene

Ovi Makarturovi komentari trebalo bi da pokažu da su posvećeni hrišćani koji veruju Bibliji temeljno odgovorili na — zapravo pobili — tipične prigovore i napade koji se često upućuju Jovanovom jevanđelju. Ipak, umesto da citiraju ove naučnike, muslimani radije navode liberalne kritičare Svetog pisma, kao i neke koji, iako tvrde da su konzervativni, ipak zastupaju gledišta koja ne odražavaju istorijski stav Crkve o kanonskim knjigama Svetog pisma. Međutim, kada se iste pretpostavke i prigovori, koje takvi kritički naučnici unose u svoju analizu Svetog pisma, potom upotrebe za kritiku Kurana, ti isti muslimani dižu galamu i počinju da napadaju karakter i pobude svakoga ko bi to učinio. Muslimani nas tada obaveštavaju da moramo obratiti pažnju na ono što konzervativni naučnici imaju da kažu o poreklu i istinitosti Kurana, i da bismo takođe morali ozbiljnije da shvatimo ono što istorijski pravoverni stav govori o muslimanskom svetom spisu, umesto da trčimo liberalnim, kritičkim izvorima kako bismo potkopali islamsku veru.

Nažalost, takva nedoslednost je i suviše tipična za islamsku učenost i polemiku, i protivi se učenju kako Svetog pisma tako i Kurana, koji zapovedaju ljudima da koriste jednake tegove i mere:

„Ne činite nepravde u sudu, ni mjerom za dužinu, ni mjerom za težinu, ni mjerom za stvari koje se sipaju. Mjerila neka su vam prava, kamenje pravo, efa prava, in prav. Ja sam Gospod Bog vaš, koji sam vas izveo iz zemlje Misirske.“ Levitska 19:35-36

„Lažna su mjerila mrska Gospodu, a prava mjera ugodna mu je.“ Priče Solomonove 11:1

„Mjerila i potezi pravi od Gospoda su, i sve kamenje u tobocu njegovo je djelo.“ Priče Solomonove 16:11

„Dvojak poteg i dvojaka mjera, oboje je mrsko Gospodu.“… „Mrzak je Gospodu dvojak poteg, mjerila lažna nijesu dobra.“ Priče Solomonove 20:10, 23

„Upotpunite meru kada merite i vagajte ispravnom vagom! To je bolje i posledice su lepše.“ S. 17:35 Hilali-Khan

„Teško onima koji zakidaju, koji punu meru uzimaju kad od drugih kupuju, a kad drugima mere na litar ili na kantar zakidaju. Zar ne misle takvi da će da budu oživljeni na veliki Dan, na Dan kada će ljudi Gospodaru svetova da se dignu?!“ S. 83:1-6 Y. Ali

Ovo načelo jednakih tegova i mera nije ograničeno na trgovinu, već je princip koji se može primeniti i na metod koji neko usvaja pri proceni ili kritici argumenata. To znači da nedosledna upotreba argumenata nije samo znak da čoveku nije stalo do istine, već je i nešto što potpuno osuđuje istiniti Bog u svojoj Reči, Svetom pismu, kao i sam Muhamed!

Uz to rečeno, savetujemo muslimanima da počnu da se pokoravaju onome što uči čak i njihov sopstveni sveti spis, jer kada to učine, više neće moći da slede Muhameda. Naprotiv, doslednost zahteva da napuste svoju religiju kako bi prihvatili Isusa Hrista kao svog Gospoda i besmrtnog Spasitelja.