Kontradikcije i nedoslednosti Šabira Alija, 3a deo

Vreme je za novi nastavak naše serije koja se bavi očiglednim kontradikcijama i nedoslednostima Šabira Alija.

Kontinuitet sa Starim zavetom

U uvodnom izlaganju jedne od svojih debata sa dr Dejvidom Vudom, Ali je izneo sledeći prilično neobičan argument:

„Da bi Novi zavet bio istinit, on se mora slagati sa Starim… Dakle, ne možete imati novog Boga u Novom zavetu. Morate imati istog onog starog, jednog Boga.“ (Da li je Isus bio prorok islama?)

Ali je istu stvar izneo i u novijoj debati sa hrišćanskim apologetom Luisom Dizonom:

„Ali da bi hrišćanska Biblija bila autentična ili pouzdana, barem u svom novozavetnom delu, taj novozavetni deo MORA da bude u skladu sa odredbama koje je Bog već dao u Starom zavetu. Budući da Bog ne menja svoje mišljenje, ono što je jednom rekao dato je zauvek, osim ako mu se ne pruži neko… Dakle, Novi zavet mora da bude usklađen, osim ako Bog nije davao neko zakonodavstvo privremene prirode, pa zatim daje novo zakonodavstvo za novo vreme i novo mesto. Ali kada je reč o teologiji, to se neće menjati.“ (Biblija i Kuran: pogled na prirodu i intertekstualnost Svetih spisa)

Budući da Ali tvrdi da Novi zavet mora biti u skladu sa učenjem Starog zaveta da bi bio validan, doslednost zahteva da Ali bude spreman da isti taj kriterijum primeni i na sopstvene religijske izvore, konkretno na Kuran. Stoga ćemo, u nastojanju da Alija držimo pri poštenju, sada upotrebiti njegov sopstveni kriterijum protiv njegove „svete“ knjige, kako bismo videli da li je ona u skladu sa odredbama i teologijom hebrejske Biblije. Prvenstveno ćemo se usredsrediti na ono što Stari zavet govori o Mesiji koji dolazi i to uporediti sa onim što se Muhamedu pripisuje da je učio o istoj toj temi.

Starozavetno svedočanstvo o božanskom identitetu mesijanskog Kralja

Prema hebrejskoj Bibliji, Mesija nije samo ljudski potomak Davidov, već je i božanska ličnost koja doveka sedi ustoličena uz Boga. Stari zavet takođe objavljuje da će Mesiju svi narodi obožavati i slaviti zauvek, priznajući da je on suvereni Kralj svega stvorenog. Zapazite, na primer, šta o toj tački govore sledeći odlomci:

„Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima. Skiptar sile daje ti Gospod sa Siona: vladaj sred neprijatelja svojih.“ Psalam 110:1-2

„Teče iz srca mojega riječ dobra; rekoh: Djelo je moje za cara; jezik je moj trska hitroga pisara.“… „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravičnosti. Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“… „Čuj, kćeri, pogledaj i obrati k meni uho svoje, zaboravi narod svoj i dom oca svojega. I caru će omiljeti ljepota tvoja; jer je on Gospod tvoj, i njemu se pokloni.“… „Umjesto otaca tvojih biće sinovi tvoji, postavićeš ih knezovima po svoj zemlji. Učiniću da se ne zaboravlja ime tvoje od koljena na koljeno; potom će te slaviti narodi vavijek vijeka.“ Psalam 45:1, 6-7, 10-11, 16-17

Zapanjujuće je da aramejska parafraza hebrejske Biblije poznata kao Targum ne samo da odlomak iz Psalma 45 posmatra kao mesijansko proroštvo, nego i poistovećuje Mesiju sa Jahveom Bogom!

Za hvalu; o onima koji sede u Mojsijevom Sinedrionu, što je izrečeno u proroštvu preko sinova Korejevih; dobra pouka, i psalam, i zahvalnica.

2. Moje srce želi lepu besedu; govoriću svoje delo kralju; izgovor mog jezika je brz, poput pera veštog pisara.

3.Tvoja lepota, o Kralju Mesijo, veća je od sinova ljudskih; duh proroštva je položen na tvoje usne; zbog toga te je Gospod[25] blagoslovio zauvek.

4. Opaši mač o bedro svoje, o junače;[26] tvoja slava[27] i tvoj sjaj jesu da ubijaš kraljeve kao i vladare.

5. A tvoj sjaj je velik; zato ćeš uspeti da uzjašeš konja[28] kraljevstva, po vernosti i istini i krotosti i pravednosti; i Gospod će te naučiti da činiš strašne stvari svojom desnicom.

6. Tvoje strele su odapete da pobiju neznabožačke horde; pod tobom će pasti; i sinovi[29] tvoga luka biće ispušteni u srce neprijatelja kraljevih.

7. Presto tvoje slave, o Gospode,[30] traje u vekove vekova; žezlo tvoga kraljevstva je žezlo pravičnosti. (Targum Psalms: An English Translation, Edvard M. Kuk; podebljanje je naše)

[30] O GOSPODE: O Bože na nebu. (Podebljanje i podvlačenje su naši)

Zapazite kako su sastavljači Targuma reči Psalmiste o Božjem prestolu koji traje zauvek shvatili kao nedvosmislenu referencu na samog Jahvea, Boga Svemogućeg!

Razlog zbog kog su to učinili jeste taj što je hebrejska Biblija naglašeno jasna da je Jahve Bog koji vlada sa neba kao kralj svega stvorenog i da je njegov presto onaj koji traje doveka:

„Gospod je u svetom dvoru svom, prijesto je Gospodnji na nebesima; oči njegove gledaju; vjeđe njegove ispituju sinove čovječije.“ Psalam 11:4

„Pojte Bogu, pojte; pojte caru našemu, pojte; Jer je Bog car od sve zemlje, pojte pjesmu. Bog caruje nad narodima; Bog sjedi na svetom prijestolu svom.“ Psalam 47:6-8

„Ti, Gospode, ostaješ dovijeka, prijesto tvoj od koljena do koljena.“ Plač Jeremijin 5:19

Stoga, da bi Kralj bio smatran Bogom koji zauvek sedi ustoličen, on nekako mora imati udela u samom Jahveovom božanskom identitetu.

O Psalmu 45:6-7 imaćemo mnogo više da kažemo u dodatku.

Evo još jednog izuzetnog proroštva o identitetu Mesije:

„Ali neće se onako zamračiti pritiješnjena zemlja kao prije kad se dotače zemlje Zavulonove i zemlje Neftalimove, ili kao poslije kad dosađivaše na putu k moru s one strane Jordana Galileji neznabožačkoj. Narod koji hodi u tami vidjeće vidjelo veliko, i onima koji sjede u zemlji gdje je smrtni sjen zasvijetliće vidjelo.“… „Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: Divni, Savjetnik, Bog silni, Otac vječni, Knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir na prijestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada dovijeka. To će učiniti revnost Gospoda nad vojskama.“ Isaija 9:1-2, 6-7

Ne samo da se za davidovskog Vladara kaže da vlada zauvek, nego se on čak naziva i Silni Bog, što je božanska titula koja se u samom sledećem poglavlju Isaije pripisuje Jahveu!

„I u to vrijeme ostatak Izrailjev i koji se izbave u domu Jakovljevu neće se više oslanjati na onoga ko ih bije, nego će se oslanjati na Gospoda sveca Izrailjeva istinom. Ostatak će se obratiti, ostatak Jakovljev, k Bogu silnome.“ Isaija 10:20-21

Ovo ponovo potvrđuje da Božji pomazani Kralj ima udela u samom identitetu Jahvea.

Iako se ne slažemo u potpunosti sa ocenom novozavetnog naučnika Barta D. Ermana u pogledu tačnog značenja navedenih starozavetnih tekstova, njegovi komentari su ipak izuzetni, budući da dolaze od agnostika i neprijateljski nastrojenog kritičara hrišćanstva:

„Sin čoveka jeste čovek, baš kao što je sin psa pas, a sin mačke mačka. Pa šta je onda sin Božji? Ispostavlja se, na iznenađenje mnogih površnih čitalaca Biblije, da postoje odlomci u kojima se za kralja Izrailja govori kao o božanskom, kao o Bogu.

„Naučnik za hebrejsku Bibliju Džon Dž. Kolins ističe da ta čast, kako izgleda, u krajnjoj liniji potiče iz egipatskog načina razmišljanja o njihovom kralju, faraonu, kao o božanskom biću. Čak i u Egiptu, gde je kralj bio bog, to nije značilo da je kralj bio ravan velikim bogovima, ništa više nego što se smatralo da je rimski car ravan Jupiteru ili Marsu. Ali on je bio bog. Kao što smo videli, u egipatskim i rimskim krugovima postojali su nivoi božanskosti, a tako i u jevrejskim krugovima. Tako nalazimo veoma uzvišene izraze upotrebljene za kralja Izrailja, izraze koji mogu iznenaditi čitaoce koji misle – na osnovu načina razmišljanja koji se razvio u četvrtom hrišćanskom veku – da postoji nepremostiv ponor između Boga i ljudi. Pa ipak, evo ga, u samoj Bibliji, kralj se naziva i Gospodom i Bogom.

„Na primer, Psalam 110:1… Prvi izraz, GOSPOD – tradicionalno štampan velikim slovima na engleskom – jeste hebrejsko ime Boga JHVH, koje se često piše Jahve. Četiri hebrejska slova koja predstavljaju to ime smatrana su toliko posebnim da se u tradicionalnom judaizmu nisu (i ne) izgovaraju. Ponekad se nazivaju Tetragramaton (grčki: ‘četiri slova’). Drugi izraz, ‘Gospod’, jeste druga reč, adn (= adonai, ili adoni), koja je uobičajen izraz za Gospoda Boga, ali je i izraz koji je, na primer, rob mogao upotrebiti za svog gospodara. Ono što je ovde upadljivo jeste to što JHVH govori ‘mome Gospodu’ i kaže mu da ‘sedne njemu s desne strane’. Svako biće ustoličeno sa Bogom deli slavu, status i čast koji pripadaju samom Bogu. Ovde nije reč o pitanju identiteta ili apsolutne ravnopravnosti – kralj, koji sedi Bogu s desne strane, nije sam Bog Svemogući. To je jasno iz onoga što se dalje kaže: Bog će za njega pobediti kraljeve neprijatelje i položiti ih pod njegove noge. Ali on to čini za onoga koga je uzvisio do nivoa sopstvenog prestola. Kralj je prikazan KAO BOŽANSKO BIĆE koje živi u Božjem prisustvu IZNAD SVIH DRUGIH STVORENJA.

„Još upečatljiviji je Psalam 45:6-7, u kome se kralju obraća sledećim izuzetno uzvišenim izrazima, kao Bogu…

„Jasno je da osoba kojoj se obraća sa ‘o Bože’ (Elohim) nije Bog Svemogući, nego kralj, i to zbog onoga što se kaže kasnije: Bog Svemogući jeste kraljev sopstveni Bog i ‘pomazao’ ga je uljem – što je standardni čin kraljevog krunisanja u drevnom Izrailju. I tako je Bog kralja i pomazao i uzvisio iznad svih drugih, ČAK DO NIVOA BOŽANSTVA. Kralj je u izvesnom smislu Bog. Očigledno ne jednak Bogu Svemogućem (budući da se razlika jasno pravi, čak i ovde), ali ipak Bog.

„Još zapanjujući primer nalazi se kod proroka Isaije, u devetom poglavlju, koje slavi novog kralja koji je dat narodu. Svako ko poznaje Hendlovog Mesiju prepoznaće te reči: ali za razliku od Hendla, čini se da se odlomak u svom izvornom kontekstu kod Isaije ne odnosi samo na rođenje kralja, nego na rođenje kralja KAO SINA BOŽJEG – drugim rečima, reč je o njegovom krunisanju. Na tom krunisanju ‘dete’ je dato narodu – to jest, kralj je učinjen ‘sinom Božjim’. Ali ono što se kaže o kralju zaista je izuzetno…

„To da se ovaj odlomak odnosi na kralja Izrailja očigledno je iz poslednjeg reda. Reč je o kralju iz Davidove loze: većina naučnika smatra da je to referenca na kralja iz vremena Isaijinog proroštva, kralja Jezekiju. On je proglašen ‘sinom’ Božjim, onim koji ima veliku vlast i koji će doneti beskrajni mir. Jasno je da ta osoba nije sam Bog Svemogući, budući da se za njegovu vlast kaže da ‘neprestano raste’, a teško se može zamisliti da Bog od samog početka nema konačnu, krajnju i potpunu vlast. Pa ipak, epiteti koji se pridaju kralju zadivljujući su. On se naziva ‘Silni Bog’ i ‘Otac večni’. Kao sin Božji, uzvišen je do nivoa Boga I STOGA IMA BOŽJI STATUS, VLAST I MOĆ – toliko da može biti nazvan Bogom.“ (Erman, How Jesus Became God: The Exaltation of a Jewish Preacher from Galilee [HarperOne, prvo izdanje 2014], 2. Divine Humans in Ancient Judaism, str. 77-80; podebljanje i verzal su naši)

Nakon svega rečenog, spremni smo da pređemo na drugi deo naše rasprave.