Kanon kao Ahilova peta protestantizma – 2. deo
Nastavljam sa izvodima iz Jevsevijeve istorije u vezi sa raspravama i neslaganjima oko kanona: Kanon kao Ahilova peta protestantizma, 1. deo.
Poglavlje 14. Sveto pismo koje on pominje.
1. Da ukratko rezimiramo, on je u Hipotipozama dao sažete prikaze celokupnog kanonskog Svetog pisma, ne izostavljajući sporne knjige, — mislim na Judinu i ostale saborne poslanice, i Varnavinu i takozvano Otkrivenje Petrovo.
2. On kaže da je Poslanica Jevrejima delo Pavla, i da je napisana Jevrejima na jevrejskom jeziku; ali da ju je Luka pažljivo preveo i objavio za Grke**, te se otuda isti stil izražavanja nalazi i u ovoj poslanici i u Delima apostolskim**.
3. Ali on kaže da reči, Pavle apostol, verovatno nisu bile stavljene na početak, jer, šaljući je Jevrejima, koji su bili puni predrasuda i sumnjičavi prema njemu, mudro nije želeo da ih već na samom početku odbije navođenjem svog imena.
4. Dalje kaže: Ali sada, kao što je blaženi prezviter rekao, budući da je Gospod, kao apostol Svemogućega, bio poslan Jevrejima, Pavle, kao poslan neznabošcima, iz svoje skromnosti nije sebe potpisao kao apostola Jevrejima, iz poštovanja prema Gospodu, i zato što je, budući propovednik i apostol neznabožaca, pisao Jevrejima iz svog preobilja.
5. Opet, u istim knjigama, Kliment prenosi predanje najranijih prezvitera o redosledu jevanđelja, na sledeći način:
6. Jevanđelja koja sadrže rodoslove, kaže on, napisana su prva. Jevanđelje po Marku nastalo je ovim povodom. Pošto je Petar javno propovedao Reč u Rimu, i objavio jevanđelje kroz Duha, mnogi koji su bili prisutni zatražiše da Marko, koji ga je dugo pratio i pamtio njegove reči, to zapiše. I sastavivši jevanđelje, dade ga onima koji su to tražili.
7. Kada je Petar za to saznao, niti je to izričito zabranio niti podsticao. Ali, poslednji od svih, Jovan, uvidevši da su spoljašnje činjenice već jasno izložene u jevanđelju, podstaknut od svojih prijatelja, i nadahnut Duhom, sastavi duhovno jevanđelje. To je Klimentov izveštaj.
8. Opet, gore pomenuti Aleksandar, u izvesnom pismu Origenu, pominje Klimenta, a ujedno i Pantena, kao svoje bliske poznanike. Piše ovako:
Jer to je, kao što znaš, bila volja Božja, da prijateljstvo koje od predaka postoji među nama ostane nepokolebljivo; štaviše, da bude toplije i čvršće.
9. Jer dobro znamo one blažene oce koji su prošli putem pre nas, sa kojima ćemo uskoro biti; Pantena, zaista blaženog čoveka i učitelja, i svetog Klimenta, mog učitelja i dobrotvora, i ako ima još nekog njima sličnog, kroz koga sam se upoznao s tobom, najboljim u svemu, mojim učiteljem i bratom.
10. Toliko o tim stvarima. A Adamantije — jer i to je bilo ime Origenovo — kada je Zefirin bio rimski episkop, poseti Rim, želeći, kao što i sam negde kaže, da vidi najdrevniju crkvu u Rimu.
11. Posle kratkog boravka tamo vratio se u Aleksandriju. I tamo je s velikom revnošću obavljao dužnost katehetske pouke; Dimitrije, koji je u to vreme tamo bio episkop, podsticao ga je i čak preklinjao da marljivo radi na dobrobit braće...
Poglavlje 23. Dionisije, episkop korintski, i poslanice koje je napisao.
1. I najpre moramo govoriti o Dionisiju, koji je postavljen za episkopa crkve u Korintu, i koji je obilno delio plodove svojih nadahnutih trudova ne samo svom narodu nego i onima u tuđim zemljama, i učinio najveću uslugu svima u sabornim poslanicama koje je pisao crkvama.
2. Među njima je i ona upućena Lakedemonjanima, koja sadrži pouku u pravoslavnoj veri i opomenu na mir i jedinstvo; zatim i ona upućena Atinjanima, koja ih podstiče na veru i na život propisan jevanđeljem, za koji ih optužuje da ga malo cene, kao da su gotovo otpali od vere od mučeništva njihovog upravitelja Publija, koje se dogodilo za vreme progona tih dana.
3. Pominje i Kodrata, navodeći da je postavljen za njihovog episkopa posle mučeništva Publijevog, i svedočeći da su njegovom revnošću ponovo bili sabrani i da im je vera oživela. Beleži, štaviše, da je Dionisije Areopagit, koga je apostol Pavle obratio u veru, prema kazivanju u Delima apostolskim, prvi dobio episkopstvo crkve u Atini.
4. Sačuvana je i još jedna njegova poslanica upućena Nikomiđanima, u kojoj napada jeres Markionovu i čvrsto stoji uz kanon istine.
5. Pišući i crkvi koja je u Gortini, zajedno sa ostalim parohijama na Kritu, hvali njihovog episkopa Filipa, zbog mnogih dela hrabrosti za koja se svedoči da ih je crkva pod njim izvršila, i opominje ih da se čuvaju zabluda jeretika.
6. A pišući crkvi koja je u Amastridi, zajedno sa onima u Pontu, pominje Vakhilida i Elpista, kao one koji su ga podstakli da piše, i dodaje objašnjenja mesta iz božanskog Svetog pisma, i pominje njihovog episkopa Palmasa po imenu. Daje im i mnoge savete u pogledu braka i čednosti, i zapoveda im da primaju one koji se vraćaju posle bilo kakvog pada, bilo da je posredi prestup ili jeres.
7. Među njih je uvrštena i još jedna poslanica upućena Knošanima, u kojoj podstiče Pinita, episkopa parohije, da ne stavlja na braću težak i prinudan teret u pogledu čednosti, nego da ima u vidu slabost mnoštva.
8. Pinit, odgovarajući na tu poslanicu, divi se Dionisiju i hvali ga, ali ga zauzvrat podstiče da im ponekad pruži i čvršću hranu, i da narod pod svojom upravom, kada bude ponovo pisao, nahrani naprednijim učenjem, kako se ne bi neprestano hranili tim mlečnim naukama i neprimetno ostarili pod obukom skrojenom za decu. U toj poslanici otkrivaju se, kao u najsavršenijoj slici, i Pinitova pravoslavnost u veri i njegova briga za dobrobit onih koji su mu povereni, njegova učenost i njegovo razumevanje božanskih stvari.
9. Sačuvana je i još jedna poslanica koju je Dionisije napisao Rimljanima, a upućena je Soteru, koji je u to vreme bio episkop. Ne možemo učiniti bolje nego da priložimo neke odlomke iz te poslanice, u kojoj hvali običaj Rimljana koji se održao sve do progona u naše dane. Njegove reči glase:
- Jer od početka je vaš običaj da na razne načine činite dobro svoj braći, i da šaljete priloge mnogim crkvama u svakom gradu. Tako olakšavajući oskudicu potrebitih, i starajući se za braću u rudnicima darovima koje ste slali od početka, vi Rimljani održavate nasleđene običaje Rimljana, koje vaš blaženi episkop Soter nije samo očuvao, nego im je i dodao, pružajući obilje potrepština svetima, i hrabreći braću iz tuđine blaženim rečima, kao što voljeni otac hrabri svoju decu.
11. U toj istoj poslanici pominje i Klimentovu poslanicu Korinćanima, pokazujući da je od početka bio običaj da se ona čita u crkvi. Njegove reči glase: Danas smo proveli sveti dan Gospodnji, u koji smo čitali vašu poslanicu. Iz nje ćemo, kad god je čitamo, uvek moći da crpemo savet, kao i iz ranije poslanice, koja nam je napisana preko Klimenta.
12. Isti pisac govori i ovako o sopstvenim poslanicama, tvrdeći da su bile unakažene: Pošto su braća želela da pišem poslanice, ja sam pisao. A te poslanice su apostoli đavolovi napunili kukoljem, izbacujući jedno a dodajući drugo. Njima je pripremljena nevolja. Stoga se ne treba čuditi ako su neki pokušali da iskvare i Gospodnje spise, kada su smišljali zamke čak i protiv spisa koji su manje vredni.
Pored ovih, sačuvana je i još jedna Dionisijeva poslanica, napisana Hrisofori, najvernijoj sestri. U njoj piše ono što je prikladno, i pruža joj odgovarajuću duhovnu hranu. Toliko o Dionisiju.
Poglavlje 8. Izjave Irinejeve u pogledu božanskog Svetog pisma.
1. Pošto smo na početku ovog dela obećali da ćemo, kada bude potrebno, navesti reči drevnih prezvitera i pisaca Crkve, u kojima su izneli ona predanja koja su do njih došla o kanonskim knjigama, a pošto je Irinej bio jedan od njih, sada ćemo navesti njegove reči i, najpre, ono što kaže o svetim jevanđeljima:
2. Matej je objavio svoje jevanđelje među Jevrejima na njihovom sopstvenom jeziku, dok su Petar i Pavle propovedali i osnivali crkvu u Rimu.
3. Posle njihovog odlaska, Marko, učenik i tumač Petrov, takođe nam je pismeno predao ono što je Petar propovedao; a Luka, pratilac Pavlov, zapisao je u knjizi jevanđelje koje je Pavle objavljivao.
4. Potom je Jovan, učenik Gospodnji, koji je i na Njegovim grudima počivao, objavio svoje jevanđelje, dok je boravio u Efesu u Aziji.
5. To iznosi u trećoj knjizi svog gore pomenutog dela. U petoj knjizi govori ovako o Otkrivenju Jovanovom i o broju imena Antihristovog:
Pošto je to tako, i pošto se ovaj broj nalazi u svim proverenim i drevnim prepisima, i pošto ga potvrđuju oni koji su Jovana videli licem u lice, i pošto nas razum uči da se broj imena zveri, prema načinu računanja kod Grka, pojavljuje u njegovim slovima....
6. I dalje kaže o istome:
Nismo toliko smeli da sa sigurnošću govorimo o imenu Antihristovom. Jer da je bilo potrebno da njegovo ime bude jasno objavljeno u sadašnje vreme, objavio bi ga onaj koji je video otkrivenje. Jer ono je viđeno ne tako davno, nego gotovo u našem naraštaju, pred kraj vladavine Domicijanove.
7. To iznosi o Otkrivenju u pomenutom delu. Pominje i prvu Jovanovu poslanicu, uzimajući iz nje mnoge dokaze, a isto tako i prvu Petrovu poslanicu. I on ne samo da poznaje Pastira, nego ga i prihvata, pišući ovako:
Dobro je reklo Sveto pismo govoreći: 'Pre svega veruj da je Bog jedan, koji je sve stvorio i dovršio,' itd.
8. I upotrebljava gotovo tačne reči Premudrosti Solomonove, govoreći: Viđenje Boga proizvodi besmrtnost, a besmrtnost nas čini bliskim Bogu. Pominje i zapise izvesnog apostolskog prezvitera, čije ime prećutkuje, i navodi njegova tumačenja Svetog pisma.
9. I poziva se na Justina Mučenika i na Ignjatija, koristeći svedočanstva i iz njihovih spisa. Štaviše, obećava da će u posebnom delu pobiti Markiona iz njegovih sopstvenih spisa.
10. O prevodu nadahnutog Svetog pisma od strane Sedamdesetorice, čujte same reči koje piše:
Bog je zaista postao čovek, i sam Gospod nas je spasao, dajući znak device; ali ne kako neki kažu, koji se sada usuđuju da prevode Sveto pismo: 'Gle, mlada žena će zatrudneti i roditi sina', kako su tumačili Teodotion iz Efesa i Akila iz Ponta, obojica jevrejski prozeliti; a za njima i ebioniti kažu da ga je Josif začeo.
11. Nedugo zatim dodaje:
Jer pre nego što su Rimljani utemeljili svoje carstvo, dok su Makedonci još držali Aziju, Ptolemej, sin Lagov, želeći da biblioteku koju je osnovao u Aleksandriji ukrasi vrednim spisima svih ljudi, zatraži od stanovnika Jerusalima da se njihovo Sveto pismo prevede na grčki jezik.
12. A pošto su tada bili potčinjeni Makedoncima, poslali su Ptolemeju sedamdeset starešina, koji su među njima bili najveštiji u Svetom pismu i u oba jezika. Tako je Bog ostvario svoju nameru.
13. Ali želeći da ih ispita pojedinačno, jer se pribojavao da bi, dogovorivši se međusobno, mogli da sakriju istinu Svetog pisma svojim tumačenjem, razdvojio ih je jedne od drugih, i naredio svima da napišu isti prevod. Tako je učinio za sve knjige.
14. Ali kada su se sastali pred Ptolemejem i uporedili svoje pojedinačne prevode, proslavi se Bog, a Sveto pismo bi prepoznato kao zaista božansko. Jer svi su isto preneli istim rečima i sa istim imenima od početka do kraja, tako da su i pagani uvideli da je Sveto pismo prevedeno nadahnućem Božjim.
15. I nije bilo ništa čudesno da Bog to učini, On koji je, u ropstvu naroda pod Navuhodonosorom, kada je Sveto pismo bilo uništeno, a Jevreji se posle sedamdeset godina vratili u svoju zemlju, potom, u vreme Artakserksa, cara persijskog, nadahnuo Jezdru sveštenika, iz plemena Levijevog, da izloži sve reči ranijih proroka i da narodu obnovi zakonodavstvo Mojsijevo.
Takve su reči Irinejeve...
Poglavlje 13. Klimentovi spisi.
1. Svih osam Klimentovih Stromata sačuvano je kod nas, i on im je dao sledeći naslov: Stromate gnostičkih beležaka o istinskoj filozofiji Tita Flavija Klimenta.
2. Knjige pod naslovom Hipotipoze istog su broja. U njima po imenu pominje Pantena kao svog učitelja, i iznosi njegova mišljenja i predanja.
3. Osim ovih, tu je i njegova Podsticajna beseda upućena Grcima; tri knjige dela pod naslovom Vaspitač; još jedno sa naslovom Koji se bogataš spasava? delo o Pashi; rasprave o Postu i o zlom govorenju; Podsticajna beseda o strpljenju, ili Onima koji su nedavno kršteni; i ono koje nosi naslov Crkveni kanon, ili Protiv judaizatora, koje je posvetio Aleksandru, gore pomenutom episkopu.
4. U Stromatama nije samo opširno obradio božansko Sveto pismo, nego navodi i grčke pisce kad god mu se nešto što su rekli učini korisnim.
5. Razjašnjava mišljenja mnogih, i Grka i varvara. Takođe pobija lažna učenja jeresijarha, a pored toga pregleda veliki deo istorije, dajući nam primere veoma raznovrsne učenosti; sa svim ostalim meša i poglede filozofa. Verovatno je da je zbog toga svom delu dao prikladan naslov Stromate.
6. U tim delima koristi i svedočanstva iz spornih spisa, takozvane Premudrosti Solomonove, i Isusa, sina Sirahovog, i Poslanice Jevrejima, i onih Varnavinih, Klimentovih i Judinih.
7. Pominje i Tatijanovu Besedu Grcima, i govori o Kasijanu kao piscu hronološkog dela. Poziva se na jevrejske pisce Filona, Aristobula, Josifa Flavija, Dimitrija i Eupolema, kao na one koji svi u svojim delima pokazuju da su Mojsije i jevrejski narod postojali pre najranijeg postanka Grka.
8. Ove knjige obiluju i mnogom drugom učenošću. U prvoj od njih pisac govori o sebi kao o onome koji dolazi neposredno posle naslednika apostola.
9. U njima obećava i da će napisati tumačenje na Postanje. U svojoj knjizi o Pashi priznaje da su ga prijatelji podsticali da za potomstvo zapiše predanja koja je čuo od drevnih prezvitera; i u istom delu pominje Melitona i Irineja, i još neke druge, i navodi izvode iz njihovih spisa.
Poglavlje 14. Sveto pismo koje on pominje.
1. Da ukratko rezimiramo, on je u Hipotipozama dao sažete prikaze celokupnog kanonskog Svetog pisma, ne izostavljajući sporne knjige, — mislim na Judinu i ostale saborne poslanice, i Varnavinu i takozvano Otkrivenje Petrovo.
2. On kaže da je Poslanica Jevrejima delo Pavla, i da je napisana Jevrejima na jevrejskom jeziku; ali da ju je Luka pažljivo preveo i objavio za Grke, te se otuda isti stil izražavanja nalazi i u ovoj poslanici i u Delima apostolskim.
3. Ali on kaže da reči, Pavle apostol, verovatno nisu bile stavljene na početak, jer, šaljući je Jevrejima, koji su bili puni predrasuda i sumnjičavi prema njemu, mudro nije želeo da ih već na samom početku odbije navođenjem svog imena.
4. Dalje kaže: Ali sada, kao što je blaženi prezviter rekao, budući da je Gospod, kao apostol Svemogućega, bio poslan Jevrejima, Pavle, kao poslan neznabošcima, iz svoje skromnosti nije sebe potpisao kao apostola Jevrejima, iz poštovanja prema Gospodu, i zato što je, budući propovednik i apostol neznabožaca, pisao Jevrejima iz svog preobilja.
5. Opet, u istim knjigama, Kliment prenosi predanje najranijih prezvitera o redosledu jevanđelja, na sledeći način:
6. Jevanđelja koja sadrže rodoslove, kaže on, napisana su prva. Jevanđelje po Marku nastalo je ovim povodom. Pošto je Petar javno propovedao Reč u Rimu, i objavio jevanđelje kroz Duha, mnogi koji su bili prisutni zatražiše da Marko, koji ga je dugo pratio i pamtio njegove reči, to zapiše. I sastavivši jevanđelje, dade ga onima koji su to tražili.
7. Kada je Petar za to saznao, niti je to izričito zabranio niti podsticao. Ali, poslednji od svih, Jovan, uvidevši da su spoljašnje činjenice već jasno izložene u jevanđelju, podstaknut od svojih prijatelja, i nadahnut Duhom, sastavi duhovno jevanđelje. To je Klimentov izveštaj...
Poglavlje 24. Tumačenja koja je sastavio u Aleksandriji.
1. Možda je dobro dodati da u šestoj knjizi svog [Origenovog] tumačenja Jevanđelja po Jovanu navodi da je prvih pet sastavio dok je bio u Aleksandriji. Od njegovog dela o celom jevanđelju do nas su došla samo dvadeset dva toma.
2. U devetoj od onih o Postanju, kojih ukupno ima dvanaest, navodi da su ne samo prethodnih osam sastavljene u Aleksandriji, nego i one o prvih dvadeset pet psalama i o Plaču Jeremijinom. Od ovih poslednjih do nas je stiglo pet tomova.
3. U njima pominje i svoje knjige O vaskrsenju, kojih ima dve. Napisao je i knjige De Principiis pre nego što je napustio Aleksandriju; a besede pod naslovom Stromate, njih deset, sastavio je u istom gradu za vreme vladavine Aleksandra, kao što pokazuju beleške pisane njegovom sopstvenom rukom koje prethode tomovima.
Poglavlje 25. Njegov pregled kanonskog Svetog pisma.
1. Tumačeći prvi psalam, daje sledeći popis svetih knjiga Starog zaveta:
Treba reći da kanonskih knjiga, kako su ih Jevreji predali, ima dvadeset dve; što odgovara broju njihovih slova. Dalje kaže:
- Dvadeset dve knjige Jevreja su sledeće: ona koju mi nazivamo Postanje, a Jevreji, prema početku knjige, Bresit, što znači 'U početku'; Izlazak, Velesmot, to jest 'Ovo su imena'; Levitska, Vikra, 'I pozva'; Brojevi, Amesfekodeim; Ponovljeni zakoni, Eleadebareim, 'Ovo su reči'; Isus, sin Navin, Josue ben Nun; Sudije i Ruta, kod njih u jednoj knjizi, Safateim; Prva i Druga knjiga o carevima, kod njih jedna, Samuel, to jest 'Pozvani od Boga'; Treća i Četvrta knjiga o carevima u jednoj, Vameleh David, to jest 'Carstvo Davidovo'; od Dnevnika, Prva i Druga u jednoj, Dabreiamein, to jest 'Zapisi o danima'; Jezdra, Prva i Druga u jednoj, Ezra, to jest 'Pomoćnik'; knjiga Psalama, Sfartelim; Priče Solomonove, Melot; Propovednik, Koelt; Pesma nad pesmama (a ne, kako neki misle, Pesme nad pesmama), Sir Hasirim; Isaija, Jesija; Jeremija, sa Plačem Jeremijinim i poslanicom u jednoj, Jeremija; Danilo, Danijel; Jezekilj, Jezekiel; Jov, Job; Jestira, Ester. A pored ovih tu su i Makavejske knjige, koje nose naslov Sarbet Sabanaiel. To navodi u gore pomenutom delu.
3. U svojoj prvoj knjizi o Jevanđelju po Mateju, držeći se Kanona Crkve, on svedoči da poznaje samo četiri jevanđelja, pišući ovako:
4. Među četiri jevanđelja, koja su jedina neosporna u Crkvi Božjoj pod nebom, saznao sam po predanju da je prvo napisao Matej, koji je nekada bio carinik, a potom apostol Isusa Hrista, i ono je pripremljeno za obraćenike iz judaizma, i objavljeno na jevrejskom jeziku.
5. Drugo je Markovo, koji ga je sastavio po uputstvima Petra, koji ga u svojoj sabornoj poslanici priznaje za sina, govoreći: „Pozdravlja vas Crkva u Vavilonu, izabrana kao i vi, i Marko sin moj.“ 1. Petrova 5:13
6. A treće je Lukino, jevanđelje koje preporučuje Pavle, sastavljeno za obraćenike iz neznaboštva. Poslednje od svih je Jovanovo.
7. U petoj knjizi svojih Tumačenja Jovanovog jevanđelja, ovako govori o poslanicama apostola: Ali onaj koji je „Koji nas i učini sposobnim da budemo služitelji Novoga Zavjeta, ne slova nego Duha“ 2. Korinćanima 3:6 to jest, Pavle, koji je „tako da sam od Jerusalima i naokolo sve do Ilirika ispunio Jevanđeljem Hristovim.“ Rimljanima 15:19 nije pisao svim crkvama koje je poučio, a onima kojima jeste pisao poslao je tek nekoliko redova.
8. A Petar, na kome je sazidana Crkva Hristova, „vrata pakla neće je nadvladati“ Matej 16:18 ostavio je jednu priznatu poslanicu; možda i drugu, ali je to sumnjivo.
9. Zašto da govorimo o onome koji je počivao na grudima Isusovim, o Jovanu, koji nam je ostavio jedno jevanđelje, premda je priznao da bi mogao napisati toliko njih da ih svet ne bi mogao obuhvatiti? Napisao je i Apokalipsu, ali mu je bilo zapoveđeno da ćuti i da ne zapisuje reči sedam gromova.
10. Ostavio je i poslanicu od vrlo malo redova; možda i drugu i treću; ali ih ne smatraju svi autentičnima, i zajedno ne sadrže ni sto redova.
11. Uz to, u vezi sa Poslanicom Jevrejima, u svojim Besedama o njoj, iznosi sledeće tvrdnje: Da verbalni stil poslanice pod naslovom „Jevrejima“ nije neuk kao jezik apostola, koji je za sebe priznao da je „nevješt u riječi“ 2. Korinćanima 11:6 to jest, u izražavanju; nego da je njena dikcija čistiji grčki, priznaće svako ko je u stanju da razlikuje razlike u frazeologiji.
12. Štaviše, da su misli te poslanice divne i da nisu niže od priznatih apostolskih spisa, priznaće svako ko pažljivo ispituje apostolski tekst.'
13. Dalje dodaje: Kada bih izneo svoje mišljenje, rekao bih da su misli apostolove, ali da su dikcija i frazeologija onoga ko je zapamtio apostolska učenja, i ko je u dokolici zapisao ono što je rekao njegov učitelj. Stoga, ako neka crkva drži da je ova poslanica Pavlova, neka bude pohvaljena zbog toga. Jer nisu bez razloga stari predali da je Pavlova.
14. Ali ko je napisao poslanicu, po istini, Bog zna. Tvrdnja nekih koji su bili pre nas jeste da je poslanicu napisao Kliment, episkop rimski, a drugih da ju je napisao Luka, pisac jevanđelja i Dela. Ali neka o tome bude dosta.
Poglavlje 24. Nepos i njegov raskol.
1. Pored svega toga, on je sastavio i dve knjige O obećanjima. Povod za njih bio je Nepos, episkop u Egiptu, koji je učio da obećanja data svetim ljudima u Božanskim pismima treba razumeti na više judejski način, i da će na ovoj zemlji nastupiti izvesno hiljadugodišnje carstvo telesne raskoši.
2. Pošto je mislio da svoje lično mišljenje može utemeljiti Jovanovim Otkrivenjem, napisao je knjigu o toj temi pod naslovom Pobijanje alegorista.
3. Dionisije se tome suprotstavlja u svojim knjigama O obećanjima. U prvoj iznosi svoje mišljenje o dogmi; a u drugoj raspravlja o Jovanovom Otkrivenju, i pominjući Neposa na početku, piše o njemu ovako:
4. Ali pošto iznose izvesno Neposovo delo, na koje se s pouzdanjem oslanjaju, kao da ono nesumnjivo dokazuje da će biti Hristovog carstva na zemlji, priznajem da u mnogo čemu drugom odobravam i volim Neposa, zbog njegove vere i marljivosti i revnosti u Pismima, i zbog njegove obimne psalmodije, kojom se mnoga braća i danas naslađuju; i utoliko ga više poštujem što se upokojio pre nas. Ali istinu treba voleti i poštovati više od svega. I dok bez zavisti treba da hvalimo i odobravamo ono što je pravo rečeno, dužni smo da ispitamo i ispravimo ono što, kako izgleda, nije zdravo napisano.
5. Da je prisutan i da usmeno iznosi svoje mišljenje, bila bi dovoljna puka nezapisana rasprava, koja bi pitanjem i odgovorom ubedila i izmirila one koji se protive. Ali pošto neki smatraju njegovo delo veoma uverljivim, i pošto izvesni učitelji drže da zakon i proroci nisu ni od kakvog značaja, i ne slede jevanđelja, i olako uzimaju apostolske poslanice, dok obećavaju da je učenje ovog dela nekakva velika skrivena tajna, i ne dopuštaju našoj prostijoj braći da imaju uzvišene i visoke misli o slavnom i zaista božanskom javljanju našega Gospoda, i o našem vaskrsenju iz mrtvih, i o našem sabiranju k njemu i upodobljavanju njemu, nego ih naprotiv navode da se nadaju malim i smrtnim stvarima u carstvu Božjem, i stvarima kakve i sada postoje — budući da je tako, nužno je da raspravljamo sa svojim bratom Neposom kao da je prisutan. Dalje kaže:
6. Kada sam bio u oblasti Arsinoji, gde je, kao što znate, ovo učenje dugo vladalo, tako da su iz njega proizašli raskoli i otpadanja čitavih crkava, sazvao sam prezvitere i učitelje braće po selima — a bila su prisutna i ona braća koja su želela — i podstakao ih da javno ispitaju ovo pitanje.
7. I tako, kada su mi doneli ovu knjigu, kao da je oružje i neosvojiva tvrđava, sedeći s njima od jutra do večeri tri uzastopna dana, trudio sam se da ispravim ono što je u njoj napisano.
8. I radovao sam se postojanosti, iskrenosti, poučljivosti i razboritosti braće, dok smo redom i s umerenošću razmatrali pitanja, teškoće i tačke saglasnosti. I uzdržavali smo se od toga da na svaki način i svadljivo branimo mišljenja koja smo nekada zastupali, osim ako se ne bi pokazala ispravnima. Niti smo izbegavali prigovore, nego smo se trudili koliko je moguće da se držimo i potvrdimo ono što je pred nama, a ako bi nas dati razlog zadovoljio, nismo se stideli da promenimo svoja mišljenja i složimo se s drugima; nego, naprotiv, savesno i iskreno, i otvorena srca pred Bogom, prihvatali smo sve što je utvrđeno dokazima i učenjima Svetih pisama.
9. I najzad je začetnik i pokretač ovog učenja, koji se zvao Korakion, pred svom prisutnom braćom priznao i posvedočio nam da više neće držati ovo mišljenje, niti o njemu raspravljati, niti ga pominjati niti mu učiti, jer su ga dokazi protiv njega potpuno uverili. A neka druga braća izrazila su svoje zadovoljstvo skupom, i duhom pomirenja i sloge koji su svi pokazali.
Poglavlje 25. Jovanova Apokalipsa.
1. Zatim ovako govori o Jovanovoj Apokalipsi.
Neki pre nas su tu knjigu potpuno odbacili i odbili, kritikujući je poglavlje po poglavlje, proglašavajući je besmislenom i bez dokaza, i tvrdeći da je naslov lažan.
2. Jer kažu da to nije Jovanovo delo, niti je otkrivenje, zato što je gusto i debelo prekriveno velom nejasnosti. I tvrde da niko od apostola, i niko od svetih, niti iko u Crkvi nije njen pisac, nego da je Kerint, koji je osnovao sektu koja je po njemu nazvana kerintijanskom, želeći ugledan autoritet za svoju izmišljotinu, stavio to ime na početak.
3. Jer učenje koje je izlagao bilo je ovo: da će carstvo Hristovo biti zemaljsko. A pošto je i sam bio odan telesnim nasladama i po svojoj prirodi sasvim čulan, sanjao je da će se to carstvo sastojati u onome što je želeo, naime u nasladama trbuha i polne strasti; to jest, u jelu i piću i ženidbi, i u praznicima i žrtvama i klanju žrtvenih životinja, pod čijim je vidom mislio da može ugađati svojim prohtevima s više milosti.
4. Ali ja se nisam usudio da odbacim tu knjigu, jer je mnoga braća visoko cene. Nego pretpostavljam da ona prevazilazi moje razumevanje, i da u svakom njenom delu postoji izvesno skriveno i čudesnije značenje. Jer ako ne razumem, slutim da pod rečima leži dublji smisao.
5. Ne merim ih i ne sudim o njima svojim razumom, nego, prepuštajući više veri, smatram ih previsokim da bih ih shvatio. I ne odbacujem ono što ne mogu da pojmim, nego se pre divim zato što to ne razumem.
6. Posle toga on ispituje čitavu Knjigu Otkrivenja, i pošto je dokazao da je nemoguće razumeti je po doslovnom smislu, nastavlja ovako:
Pošto je završio celo proročanstvo, da tako kažemo, prorok naziva blaženima one koji će ga držati, kao i sebe samoga. Jer kaže: „Blažen je koji drži riječi proroštva knjige ove. I ja, Jovan, čuh i vidjeh ovo.“
7. Stoga ne poričem da se zvao Jovan, niti da je ova knjiga delo nekog Jovana. I slažem se takođe da je to delo svetog i nadahnutog čoveka. Ali ne mogu olako da priznam da je to bio apostol, sin Zevedejev, brat Jakovljev, od koga su napisani Jevanđelje po Jovanu i Saborna poslanica.
8. Jer sudim po karakteru obojih, i po oblicima izražavanja, i po celokupnoj izradi knjige, da nije njegova. Jer jevanđelist nigde ne navodi svoje ime, niti sebe objavljuje, ni u jevanđelju ni u Poslanici.
9. Dalje dodaje:
Ali Jovan nikada ne govori kao da ukazuje na sebe, niti kao da ukazuje na drugu osobu. A pisac Apokalipse predstavlja sebe već na samom početku: „Otkrivenje Isusa Hrista, koje njemu dade Bog, da pokaže slugama svojim šta se ima zbiti uskoro; i objavi ga poslavši ga preko anđela svojega slugi svojemu Jovanu, Koji posvjedoči riječ Božiju i svjedočanstvo Isusa Hrista, sve što vidje.“ Otkrivenje 1:1-2
10. Zatim piše i poslanicu: „Od Jovana na sedam Crkava koje su u Aziji: Blagodat vam i mir“ Otkrivenje 1:4 Ali jevanđelist nije stavio svoje ime ni na početak Saborne poslanice; nego bez uvoda počinje samom tajnom božanskog otkrivenja: „Štobješe od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima svojima“ 1. Jovanova 1:1 Jer je zbog takvog otkrivenja Gospod blagoslovio i Petra, govoreći: „Blažen si, Simone, sine Jonin! Jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj koji je na nebesima.“ Matej 16:17
11. Ali ni u navodno drugoj ni u trećoj Jovanovoj poslanici, iako su vrlo kratke, ne pojavljuje se ime Jovan; nego je zapisan bezimeni izraz „starešina“. A ovaj pisac nije smatrao dovoljnim da svoje ime navede jednom i da nastavi svoje delo; nego ga ponovo uzima: „Ja, Jovan, brat vaš i zajedničar u nevolji i carstvu i trpljenju u Isusu Hristu, bijah na ostrvu zvanom Patmos zbog riječi Božije i svjedočenja za Isusa Hrista.“ Otkrivenje 1:9 A pri kraju ovako govori: „Blažen je koji drži riječi proroštva knjige ove. I ja, Jovan, čuh i vidjeh ovo.“
12. Ali da se onaj koji je ovo napisao zvao Jovan mora se verovati, jer on tako kaže; ali ko je on bio, ne vidi se. Jer nije rekao, kao često u jevanđelju, da je bio ljubljeni učenik Gospodnji, ili onaj koji je počivao na njegovim grudima, ili brat Jakovljev, ili očevidac i slušalac Gospodnji.
13. Jer bi o tome govorio da je želeo da se jasno pokaže. Ali ne kaže ništa od toga; nego o sebi govori kao o našem bratu i saputniku, i svedoku Isusovom, i blaženom zato što je video i čuo otkrivenja.
14. Ali ja sam mišljenja da je bilo mnogih koji su nosili isto ime kao apostol Jovan, koji su, zbog svoje ljubavi prema njemu, i zato što su mu se divili i podražavali ga, i želeli da ih Gospod voli kao njega, uzeli na sebe isti nadimak, kao što se mnoga deca vernih zovu Pavle ili Petar.
15. Na primer, postoji i drugi Jovan, prozvan Marko, koji se pominje u Delima apostolskim, koga su Varnava i Pavle poveli sa sobom; o kome se takođe kaže: „a imahu i Jovana za prislužnika.“ Dela apostolska 13:5 Ali ne bih rekao da je on taj koji je ovo napisao. Jer nije zapisano da je s njima išao u Aziju, nego: „A kada Pavle i oni sa njim otploviše iz Pafa, dođoše u Pergu Pamfilijsku; Jovan pak odvojivši se od njih, vrati se u Jerusalim.“ Dela apostolska 13:13
16. Nego mislim da je to bio neko drugi od onih u Aziji; jer kažu da u Efesu postoje dva spomenika, od kojih svaki nosi ime Jovanovo.
17. A po mislima, i po rečima i njihovom rasporedu, može se s razlogom pretpostaviti da je ovaj drugačiji od onoga.
18_. Jer se_ jevanđelje i Poslanica slažu međusobno i počinju na isti način. Jedno kaže: „U početku bješe Logos (Riječ)“; Jovan 1:1 drugo: „Štobješe od početka“ 1. Jovanova 1:1 Jedno: „I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine.“; Jovan 1:14 drugo kaže isto to, malo izmenjeno: „što smo čuli, što smo vidjeli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života: I Život se javi“ 1. Jovanova 1:1-2
19. Jer on ove stvari iznosi na početku, zastupajući ih, kao što je očigledno iz onoga što sledi, nasuprot onima koji su govorili da Gospod nije došao u telu. Zbog toga i brižljivo dodaje: „i vidjeli smo, i svjedočimo, i objavljujemo vam Život vječni, koji bješe u Oca i javi se nama; Što smo vidjeli i čuli objavljujemo vama“ 1. Jovanova 1:2-3
20. On se toga drži i ne udaljava se od svoje teme, nego sve razmatra pod istim naslovima i imenima, od kojih ćemo neka ukratko pomenuti.
21. Svako ko pažljivo ispituje naći će da se izrazi „život“, „svetlost“, „okretanje od tame“ često javljaju u oboma; takođe neprestano „istina“, „milost“, „radost“, „telo i krv Gospodnja“, „sud“, „oproštenje grehova“, „ljubav Božja prema nama“, „zapovest da volimo jedni druge“, da treba da „držimo sve zapovesti“; „osuda sveta, Đavola, Antihrista“, „obećanje Svetoga Duha“, „usinovljenje od Boga“, „vera koja se od nas neprestano traži“, „Otac i Sin“ — sve se to javlja svuda. Zapravo, jasno se vidi da jedan te isti karakter obeležava jevanđelje i Poslanicu u celini.
22. Ali Apokalipsa se razlikuje od ovih spisa i strana im je; ne dodiruje ih, niti se ni najmanje graniči s njima; gotovo, da tako kažemo, nema s njima ni sloga zajedničkog.
23. Štaviše, Poslanica — jer prelazim preko jevanđelja— ne pominje niti sadrži ikakav nagoveštaj Apokalipse, niti Apokalipsa Poslanice. A Pavle, u svojim poslanicama, daje neki nagoveštaj svojih otkrivenja, premda ih nije zasebno zapisao.
24. Štaviše, može se pokazati i to da se dikcija jevanđelja i Poslanice razlikuje od dikcije Apokalipse.
25. Jer su napisani ne samo bez greške u pogledu grčkog jezika, nego i s otmenošću u izrazu, u dokazivanju i u celokupnoj strukturi. Zaista su daleko od toga da odaju ikakav varvarizam ili solecizam, ili ma kakav vulgarizam. Jer je pisac imao, kako izgleda, oba preduslova govora — to jest, dar znanja i dar izražavanja — jer mu je Gospod oba darovao.
26. Ne poričem da je onaj drugi pisac video otkrivenje i primio znanje i proročanstvo. Primećujem, međutim, da njegov dijalekat i jezik nisu tačan grčki, nego da se služi varvarskim idiomima i, na nekim mestima, solecizmima.
27. Nije potrebno da ih ovde navodim, jer ne bih želeo da iko pomisli da sam ovo rekao u duhu ismevanja, pošto sam rekao ono što sam rekao samo s ciljem da jasno pokažem razliku između tih spisa.
Poglavlje 26. Dionisijeve poslanice.
1. Pored ovih, sačuvane su i mnoge druge Dionisijeve poslanice, kao one protiv Savelija, upućene Amonu, episkopu crkve u Vernici, i jedna Telesforu, i jedna Evfranoru, i opet druga Amonu i Euporu. Napisao je i četiri druge knjige o istom predmetu, koje je uputio svom imenjaku Dionisiju u Rimu.
2. Pored toga, kod nas se nalaze mnoge njegove poslanice, i obimne knjige pisane u obliku poslanica, kao one O prirodi, upućene mladiću Timoteju, i jedna O iskušenjima, koju je takođe posvetio Evfranoru.
3. Štaviše, u pismu Vasilidu, episkopu parohija u Pentapolisu, kaže da je napisao tumačenje početka Propovednika. A ostavio nam je i razna pisma upućena istoj toj osobi. Toliko o Dionisiju.
Ali pošto je naš izveštaj o ovim stvarima sada završen, dopustite nam da potomstvu prikažemo karakter našeg sopstvenog doba.