Kanon kao Ahilova peta protestantizma – 1. deo

U ovoj objavi navodiću delove Euzebijeve Crkvene istorije u vezi sa raznim raspravama i neslaganjima oko kanoničnosti pojedinih knjiga koje su se smatrale — i smatraju se — svetima. Neki od tih spisa nisu ušli u kanon, ali su bili veoma cenjeni i neki, ako ne i mnogi rani hrišćani, smatrali su ih nadahnutima.

Svrha isticanja ovih rasprava jeste da se pokaže dilema pred kojom stoje protestanti koji zastupaju Sola Scriptura, budući da niko ne može imati Sveto pismo kao jedino nepogrešivo pravilo vere a da prethodno ne zna šta to Sveto pismo jeste. To naročito važi za prve vekove Crkve, kada hrišćani još nisu bili ni odlučili koje su granice biblijskog kanona.

Sada prelazim na same citate. Sva isticanja su moja.

Knjiga III

Poglavlje 3. Poslanice apostola.

1. Jedna Petrova poslanica, ona koja se naziva prvom, priznaje se kao autentična. I nju su drevni starešine slobodno koristili u svojim spisima kao nesporno delo. Ali saznali smo da njegova sačuvana druga Poslanica ne pripada kanonu; ipak, pošto se mnogima činila korisnom, upotrebljavana je zajedno sa ostalim Pismima.

2. Takozvana Dela Petrova, međutim, i Jevanđelje koje nosi njegovo ime, i Propoved i Apokalipsa, kako se nazivaju, znamo da nisu bili opšteprihvaćeni, jer se nijedan crkveni pisac, drevni ili savremeni, nije služio svedočanstvima uzetim iz njih.

3. Ali u toku svoje istorije pobrinuću se da pokažem, pored zvaničnog prejemstva, koji su se crkveni pisci s vremena na vreme služili nekim od spornih dela i šta su rekli o kanonskim i prihvaćenim spisima, kao i o onima koji ne pripadaju toj vrsti.

4. Takvi su spisi koji nose Petrovo ime, od kojih za samo jedan znam da je autentičan i priznat od drevnih starešina.

5. Pavlovih četrnaest poslanica dobro su poznate i nesporne. Zaista nije ispravno prevideti činjenicu da su neki odbacili Poslanicu Jevrejima, tvrdeći da je osporava rimska crkva, pod izgovorom da je nije napisao Pavle. Ali ono što su o toj poslanici rekli oni koji su živeli pre našeg vremena navešću na odgovarajućem mestu. Što se tiče takozvanih Dela Pavlovih, nisam ih našao među nespornim spisima.

6. Ali pošto je isti apostol, u pozdravima na kraju Poslanice Rimljanima, među ostalima pomenuo i Jermu, kome se pripisuje knjiga zvana Pastir, treba primetiti da su i nju neki osporavali i zbog njih se ne može svrstati među priznate knjige; dok je drugi smatraju sasvim neophodnom, naročito onima kojima je potrebna pouka u osnovama vere. Otuda je, kao što znamo, javno čitana u crkvama, a otkrio sam da su je neki od najdrevnijih pisaca koristili.

7. Ovo će poslužiti da pokaže koji su božanski spisi nesporni, kao i koji nisu opšteprihvaćeni.

Poglavlje 4. Prvi naslednici apostola.

1. Da je Pavle propovedao neznabošcima i položio temelje crkvama „od Jerusalima i naokolo sve do Ilirika“, očigledno je i iz njegovih sopstvenih reči, Rimljanima 15:19, i iz izveštaja koji je Luka dao u Delima.

2. A u koliko je pokrajina Petar propovedao Hrista i učio nauci novog saveza one iz obrezanja, jasno je iz njegovih sopstvenih reči u poslanici koja je već pomenuta kao nesporna, u kojoj piše Jevrejima rasejanim po Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji. 1. Petrova 1:1

3. Ali broj i imena onih među njima koji su postali istinski i revnosni sledbenici apostola i bili ocenjeni dostojnima da se staraju o crkvama koje su oni osnovali, nije lako navesti, osim onih koji se pominju u Pavlovim spisima.

4. Jer je imao nebrojene saradnike, ili saborce, kako ih je nazivao, i većinu njih je počastvovao neprolaznim spomenom, jer je u svojim poslanicama o njima dao trajno svedočanstvo.

5. I Luka u Delima govori o njegovim prijateljima i pominje ih poimence.

6. Timotej je, kako je zabeleženo, prvi primio episkopstvo parohije u Efesu, a Tit crkava na Kritu.

7. Ali Luka, koji je bio antiohijskog porekla i lekar po zanimanju, i koji je bio naročito blizak sa Pavlom i dobro upoznat sa ostalim apostolima, ostavio nam je, u dve nadahnute knjige, dokaze one duhovne lekarske veštine koju je od njih naučio. Jedna od tih knjiga jeste Jevanđelje, za koje svedoči da ga je napisao onako kako su mu predali oni koji su od početka bili očevici i sluge reči, a za sve njih kaže da ih je od prvog dana tačno pratio. Luka 1:2-3 Druga knjiga jesu Dela apostolska, koja je sastavio ne po tuđim izveštajima, već po onome što je sam video.

8. I kažu da je Pavle mislio na Lukino Jevanđelje gde god je, kao da govori o nekom svom jevanđelju, upotrebio reči: „po Jevanđelju mojemu“.

9. Što se tiče ostalih njegovih sledbenika, Pavle svedoči da je Kriskent poslat u Galiju; a Lin, koga pominje u Drugoj poslanici Timoteju 2. Timoteju 4:21 kao svog saputnika u Rimu, bio je Petrov naslednik u episkopstvu tamošnje crkve, kao što je već pokazano.

10. Kliment takođe, koji je postavljen za trećeg episkopa crkve u Rimu, bio je, kako Pavle svedoči, njegov saradnik i saborac.

11. Pored njih, onog Areopagitu, po imenu Dionisija, koji je prvi poverovao nakon Pavlovog govora Atinjanima na Areopagu (kako je Luka zabeležio u Delima), pominje drugi Dionisije, drevni pisac i pastir parohije u Korintu, kao prvog episkopa crkve u Atini.

12. Ali događaje povezane sa apostolskim prejemstvom izložićemo u prikladno vreme. U međuvremenu, nastavimo tok naše istorije...

Poglavlje 18. Apostol Jovan i Apokalipsa.

1. Kaže se da je u tom progonu apostol i jevanđelist Jovan, koji je još bio živ, osuđen da živi na ostrvu Patmosu zbog svog svedočanstva o božanskoj reči.

2. Irinej, u petoj knjizi svog dela Protiv jeresi, gde raspravlja o broju imena Antihrista koji je dat u takozvanoj Apokalipsi Jovanovoj, o njemu govori ovako:

3. Kada bi bilo potrebno da se njegovo ime u sadašnje vreme otvoreno objavi, izrekao bi ga onaj koji je video otkrivenje. Jer ono nije viđeno davno, nego gotovo u našem naraštaju, na kraju vladavine Domicijana.

4. Do te mere je, zaista, tada procvetalo učenje naše vere da čak ni pisci daleki od naše religije nisu oklevali da u svojim istorijama pomenu progon i mučeništva koja su se u njemu zbila.

5. A oni su, doista, tačno naveli vreme. Jer su zabeležili da je petnaeste godine Domicijanove vladavine Flavija Domitila, ćerka sestre Flavija Klimenta, koji je u to vreme bio jedan od rimskih konzula, prognana sa mnogima drugima na ostrvo Ponciju zbog svedočanstva o Hristu.

Poglavlje 19. Domicijan naređuje da se pobiju Davidovi potomci.

Ali kada je taj isti Domicijan naredio da se pobiju Davidovi potomci, drevno predanje kaže da su neki od jeretika podigli optužbu protiv potomaka Jude (za koga se kaže da je bio brat Spasiteljev po telu), na osnovu toga što su bili iz Davidove loze i u srodstvu sa samim Hristom. Igisip iznosi te činjenice sledećim rečima.

Poglavlje 20. Srodnici našeg Spasitelja.

1. Iz porodice Gospodnje još su bili živi unuci Jude, za koga se kaže da je bio Gospodnji brat po telu.

2. Dojavljeno je da pripadaju Davidovoj porodici, i evokat ih je doveo pred cara Domicijana. Jer se Domicijan plašio dolaska Hristovog kao što ga se i Irod plašio. I upitao ih je da li su Davidovi potomci, a oni su priznali da jesu. Zatim ih je upitao koliko imaju imanja, ili koliko novca poseduju. A obojica su odgovorila da imaju samo devet hiljada denara, od kojih polovina pripada svakome od njih.

4. A to imanje nije bilo u srebru, nego u komadu zemlje koji je obuhvatao svega trideset devet jutara, sa koje su podmirivali svoje poreze i izdržavali se sopstvenim radom.

5. Zatim su pokazali svoje ruke, pokazujući tvrdoću svojih tela i žuljeve na rukama nastale od neprekidnog truda kao dokaz sopstvenog rada.

6. A kada su bili upitani o Hristu i njegovom carstvu, kakvo je i gde i kada treba da se pojavi, odgovorili su da ono nije vremenito niti zemaljsko carstvo, nego nebesko i anđeosko, koje će se pojaviti na kraju sveta, kada on dođe u slavi da sudi živima i mrtvima i da svakome da po delima njegovim.

7. Čuvši to, Domicijan nije doneo presudu protiv njih, nego ih je, prezrevši ih kao beznačajne, pustio, i ukazom zaustavio progon Crkve.

8. Ali kada su pušteni, upravljali su crkvama jer su bili svedoci i takođe srodnici Gospodnji. A pošto je uspostavljen mir, živeli su do vremena Trajana. To iznosi Igisip.

9. Tertulijan je takođe pomenuo Domicijana sledećim rečima: Domicijan je takođe, pošto je imao udela u Neronovoj svireposti, jednom pokušao da učini isto ono što i on. Ali pošto je, pretpostavljam, imao nešto razuma, vrlo brzo je odustao, pa je čak i pozvao natrag one koje je bio prognao.

10. Ali pošto je Domicijan vladao petnaest godina i pošto je Nerva nasledio carstvo, rimski Senat je, prema piscima koji beleže istoriju tih dana, izglasao da se Domicijanove počasti ponište i da se oni koji su bili nepravedno prognani vrate svojim domovima i da im se imovina povrati.

11. Tada se apostol Jovan vratio iz izgnanstva sa ostrva i nastanio se u Efesu, prema drevnom hrišćanskom predanju.

Poglavlje 21. Kerdon postaje treći poglavar Aleksandrijske crkve.

1. Pošto je Nerva vladao nešto više od godinu dana, nasledio ga je Trajan. Tokom prve godine njegove vladavine, Avilija, koji je trinaest godina upravljao aleksandrijskom crkvom, nasledio je Kerdon.

2. On je bio treći koji je predvodio tu crkvu posle Anijana, koji je bio prvi. U to vreme Kliment je još upravljao rimskom crkvom, budući takođe treći koji je tamo držao episkopstvo posle Pavla i Petra.

3. Lin je bio prvi, a posle njega došao je Anenklet.

Poglavlje 22. Ignjatije, drugi episkop Antiohije.

U to vreme Ignjatije je bio poznat kao drugi episkop Antiohije, pošto je Evodije bio prvi. Simeon je isto tako u to vreme bio drugi poglavar jerusalimske crkve, pošto je brat našeg Spasitelja bio prvi...

Poglavlje 24. Redosled jevanđelja.

1. Ovaj odlomak iz Klimenta uvrstio sam ovde radi istorije i radi koristi svojih čitalaca. Ukažimo sada na nesporne spise ovog apostola.

2. I na prvom mestu, njegovo Jevanđelje, koje je poznato svim crkvama pod nebom, mora se priznati kao autentično. Da su ga s dobrim razlogom drevni stavili na četvrto mesto, posle ostala tri jevanđelja, može se pokazati na sledeći način.

3. Ti veliki i zaista božanski ljudi, mislim na apostole Hristove, bili su očišćeni u svom životu i ukrašeni svakom vrlinom duše, ali neuki u govoru. Bili su, doduše, sigurni u svoje pouzdanje u božansku i čudotvornu silu koju im je darovao Spasitelj, ali nisu znali kako, niti su pokušavali, da nauke svoga učitelja objavljuju izveštačenim i umetničkim jezikom, nego su, služeći se samo dokazivanjem božanskog Duha, koji je delovao s njima, i čudotvornom silom Hristovom, koja se kroz njih pokazivala, objavili poznanje carstva nebeskog po celom svetu, posvećujući malo pažnje sastavljanju pisanih dela.

4. A to su činili zato što im je u njihovoj službi pomagao jedan veći od čoveka. Pavle, na primer, koji ih je sve nadmašio snagom izraza i bogatstvom misli, poverio je pismu tek najkraće poslanice, iako je imao nebrojene tajanstvene stvari da saopšti, jer je dospeo čak do prizora trećeg neba, bio je uznet u sam raj Božji i bio udostojen da tamo čuje neizrecive reči.

5. A ni ostali sledbenici našeg Spasitelja, dvanaestorica apostola, sedamdesetorica učenika i nebrojeni drugi pored njih, nisu bili neupućeni u te stvari. Ipak, od svih učenika Gospodnjih, samo su nam Matej i Jovan ostavili pisane spomenike, a i oni su, kako kaže predanje, bili navedeni da pišu samo pod pritiskom nužde.

6. Jer Matej, koji je najpre propovedao Jevrejima, kada je nameravao da pođe drugim narodima, zapisao je svoje Jevanđelje na svom maternjem jeziku, i tako nadoknadio onima koje je bio prinuđen da napusti gubitak svoga prisustva.

7. A kada su Marko i Luka već objavili svoja jevanđelja, kažu da je Jovan, koji je sve svoje vreme provodio propovedajući jevanđelje usmeno, najzad pristupio pisanju iz sledećeg razloga. Pošto su tri već pomenuta jevanđelja došla svima u ruke pa i njemu samom, kažu da ih je prihvatio i posvedočio njihovu istinitost; ali da je u njima nedostajao izveštaj o delima koja je Hristos učinio na početku svoje službe.

8. I to je zaista istina. Jer je očigledno da su trojica jevanđelista zabeležila samo dela koja je Spasitelj učinio tokom jedne godine posle utamničenja Jovana Krstitelja, i to naznačila na početku svog izveštaja.

9. Jer Matej, posle četrdesetodnevnog posta i iskušenja koje je usledilo, naznačuje hronologiju svog dela kada kaže: „A kada ču Isus da je Jovan predan, otide u Galileju.“ Matej 4:12

10. Marko isto tako kaže: „A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju“ Marko 1:14 A Luka, pre nego što započne svoj izveštaj o delima Isusovim, slično određuje vreme, kada kaže da je Irod, „Dodade na sve još i ovo: zatvori Jovana u tamnicu.“ Luka 3:20

11. Kažu, dakle, da je apostol Jovan, budući zamoljen da to iz tog razloga učini, u svom Jevanđelju dao izveštaj o razdoblju koje su raniji jevanđelisti izostavili, i o delima koja je Spasitelj u tom razdoblju učinio; to jest, o onima koja su učinjena pre utamničenja Krstitelja. A to on, kažu, naznačuje sledećim rečima: „Ovim, u Kani Galilejskoj, učini Isus početak znamenja“; i opet, kada pominje Krstitelja, usred dela Isusovih, kao onoga koji još krsti u Enonu blizu Salima; Jovan 3:23 gde stvar jasno izlaže rečima: „Jer još ne bijaše Jovan bačen u tamnicu.“.

12. Jovan, prema tome, u svom Jevanđelju beleži dela Hristova koja su izvršena pre nego što je Krstitelj bačen u tamnicu, dok ostala trojica jevanđelista pominju događaje koji su se zbili posle toga.

13. Ko to razume, ne može više misliti da su jevanđelja međusobno u neskladu, budući da Jevanđelje po Jovanu sadrži prva Hristova dela, dok ostala daju izveštaj o poslednjem delu njegovog života. A rodoslov našeg Spasitelja po telu Jovan je sasvim prirodno izostavio, jer su ga već dali Matej i Luka, te je počeo naukom o njegovom božanstvu, koja je, takoreći, bila sačuvana za njega, kao njihovog nadmoćnijeg, od božanskog Duha.

14. Neka bude dovoljno ovo što smo rekli o Jevanđelju po Jovanu. O uzroku koji je doveo do sastavljanja Jevanđelja po Marku već smo govorili.

15. Što se tiče Luke, on na početku svog Jevanđelja sam navodi razloge koji su ga naveli da ga napiše. Kaže da je, budući da su mnogi drugi prenagljeno preduzeli da sastave pripovest o događajima o kojima je on stekao savršeno znanje, on sam, osećajući nužnost da nas oslobodi njihovih nepouzdanih mišljenja, u svom Jevanđelju izneo tačan izveštaj o onim događajima o kojima je saznao punu istinu, potpomognut svojom prisnošću i boravkom sa Pavlom i poznanstvom sa ostalim apostolima.

16. Toliko o našem sopstvenom izlaganju o tim stvarima. Ali na prikladnijem mestu pokušaćemo da pokažemo, navodima iz drevnih pisaca, šta su drugi o njima rekli.

17. Ali od Jovanovih spisa, ne samo njegovo Jevanđelje, nego i prva od njegovih poslanica, prihvaćeni su bez spora i sada i u davnini. Ali druge dve su sporne.

18. Što se tiče Apokalipse, mišljenja većine ljudi i dalje su podeljena. Ali u odgovarajuće vreme i ovo pitanje biće rešeno na osnovu svedočanstva drevnih.

Poglavlje 25. Božanska Pisma koja se prihvataju i ona koja se ne prihvataju.

1. Pošto se bavimo ovim predmetom, umesno je sabrati spise Novog zaveta koji su već pomenuti. Prvo, dakle, mora se staviti sveta četvorica jevanđelja; za njima Dela apostolska.

2. Posle toga treba ubrojati Pavlove poslanice; zatim po redu treba zadržati sačuvanu prvu Jovanovu poslanicu, a isto tako i Petrovu poslanicu. Posle njih treba staviti, ako se to zaista čini prikladnim****, Apokalipsu Jovanovu, o kojoj ćemo u odgovarajuće vreme izneti različita mišljenja. Ovi, dakle, pripadaju prihvaćenim spisima.

3. Među spornim spisima, koji su ipak od mnogih priznati, sačuvani su takozvana Jakovljeva poslanica i Judina, kao i druga Petrova poslanica, i one koje se nazivaju drugom i trećom Jovanovom, bilo da pripadaju jevanđelisti ili nekoj drugoj osobi istog imena.

4. Među odbačene spise moraju se ubrojati i Dela Pavlova, i takozvani Pastir, i Apokalipsa Petrova, a pored njih i sačuvana Varnavina poslanica, i takozvana Učenja apostola; i osim toga, kao što rekoh, Apokalipsa Jovanova****, ako se to čini prikladnim, koju neki, kao što rekoh, odbacuju, dok je drugi svrstavaju među prihvaćene knjige.

5. A među njih su neki stavili i Jevanđelje po Jevrejima, kojim su naročito oduševljeni oni Jevreji koji su primili Hrista. I sve se te knjige mogu ubrojati među sporne.

6. Ali smo se ipak osetili prinuđenim da damo popis i njih, razlikujući ona dela koja su prema crkvenom predanju istinita i autentična i opšteprihvaćena, od onih drugih koja, iako nisu kanonska nego sporna, ipak su poznata većini crkvenih pisaca — osetili smo se prinuđenim da damo ovaj popis kako bismo mogli znati i ta dela i ona koja jeretici navode pod imenom apostola, uključujući, na primer, knjige kao što su Jevanđelja po Petru, po Tomi, po Matiji, ili bilo koja druga pored njih, i Dela Andrejeva i Jovanova i ostalih apostola, koja niko od onih koji pripadaju nizu crkvenih pisaca nije smatrao dostojnim pomena u svojim spisima.

7. I dalje, karakter stila u neskladu je sa apostolskom upotrebom, a i misli i svrha onoga što se u njima pripoveda toliko su potpuno u neskladu sa istinskom pravovernošću da se jasno pokazuju kao izmišljotine jeretika. Zbog toga ih ne treba svrstati čak ni među odbačene spise, nego ih sve treba odbaciti kao besmislene i bezbožne.

Nastavimo sada sa našom istorijom...

Poglavlje 38. Klimentova poslanica i spisi koji mu se lažno pripisuju.

1. Tako je Ignjatije učinio u poslanicama koje smo pomenuli, a Kliment u svojoj poslanici koju svi prihvataju, i koju je napisao u ime rimske crkve korintskoj crkvi. U toj poslanici on iznosi mnoge misli uzete iz Poslanice Jevrejima, a doslovno navodi i neke njene izraze, pokazujući tako najjasnije da ona nije skorašnje delo.

2. Stoga se učinilo razložnim ubrojati je među ostale spise apostolove. Jer pošto je Pavle pisao Jevrejima na svom maternjem jeziku, neki kažu da je jevanđelist Luka, a drugi da je sam ovaj Kliment, preveo tu poslanicu.

3. Ovo drugo čini se verovatnijim, jer Klimentova poslanica i ona Jevrejima imaju sličan karakter u pogledu stila, a još više zato što se misli sadržane u ta dva dela ne razlikuju mnogo.

4. Ali treba primetiti i da se govori o drugoj Klimentovoj poslanici. Ali ne znamo da je ona priznata kao ona prva, jer ne nalazimo da su je drevni ikako koristili.

5. A neki ljudi su u novije vreme izneli druge opširne i podugačke spise pod njegovim imenom, koji sadrže dijaloge Petra i Apiona. Ali drevni ih nisu ni pomenuli; jer oni ne čuvaju ni čisti pečat apostolske pravovernosti. Priznati Klimentov spis dobro je poznat. Govorili smo i o delima Ignjatija i Polikarpa.

U sledećem delu imaću još citata iz Euzebija.