Jovan 1:18 iznova: Otac i Sin su jedan Bog
U Jovanovom jevanđelju Isus izričito svedoči da je Otac jedini Bog i jedini istiniti Bog:
„Kako vi možete vjerovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite?“ (tou monou theou) Jovan 5:44, Legacy Standard Bible (LSB)
„A ovo je vječni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.“ (ton monon alethinon theon) Jovan 17:3, LSB
U isto vreme, nadahnuti pisac započinje svoje jevanđelje opisujući Hrista kao nestvorenu Reč koja je po prirodi potpuno Bog, kao Posrednika stvaranja koji je celokupno stvorenje doveo u postojanje, i koji je potom postao telo, to jest Čovek:
„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog.“ (kai theos een ho logos). „On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“... „Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet. U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna.“... „I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine.“ Jovan 1:1-4, 9-10, 14
Jovan 1:1 sn U početku. Potraga za osnovnom „građom“ od koje su stvari načinjene bila je najranija u grčkoj filozofiji. Pratilo ju je srodno pitanje: „Kojim procesom su sekundarne stvari proizašle iz primarne (ili primarnih)?“, ili, aristotelovskom terminologijom: „Šta je ’početak‘ (ista grčka reč kao početak, Jovan 1:1) i šta je poreklo stvari koje su načinjene?“ U Novom zavetu ta reč obično ima vremensko značenje, ali čak i BDAG 138 s.v. ἀρχή 3 navodi kao jednu od glavnih kategorija značenja „prvi uzrok“. Za Jovana, reči „U početku“ najverovatnije su svesna aluzija na početne reči Postanja — „U početku“. I drugi pojmovi koji istaknuto stoje u Postanju 1 nalaze se i u Jovanovom prologu: „život“ (1:4), „svetlost“ (1:4) i „tama“ (1:5). Postanje 1 opisuje prvo (fizičko) stvaranje; Jovan 1 opisuje novo (duhovno) stvaranje. Ali time se ne uspostavlja lažna dihotomija između „fizičkog“ i „duhovnog“; prvo stvaranje bilo je i fizičko i duhovno. Novo stvaranje je zapravo ponovno stvaranje — duhovnog (prvog), ali i fizičkog. (Uprkos uobičajenom shvatanju Jovanovog „duhovnog“ naglaska, „fizičko“ ponovno stvaranje ne sme se prevideti; ono se javlja u Jovanu 2 sa pretvaranjem vode u vino, u Jovanu 11 sa vaskrsenjem Lazara, i u naglasku Jovana 20-21 na onome što je usledilo posle Isusovog sopstvenog vaskrsenja.)
Jovan 1:1 tn Predlog πρός (pros) podrazumeva ne samo blizinu, već i prisan lični odnos. M. Dods je izjavio: „Πρός… znači više od μετά ili παρά, i redovno se upotrebljava da izrazi prisustvo jedne osobe kod druge“ („The Gospel of St. John“, The Expositor’s Greek Testament, 1:684). Vidi i Marko 6:3, Matej 13:56, Marko 9:19, Galatima 1:18, 2. Jovanova 12.
Jovan 1:1 tn Ili: „i ono što je Bog bio, to je bila i Reč“. Colwellovo pravilo često se navodi u prilog tome da se θεός (theos) ovde prevede kao određeno („Bog“) a ne kao neodređeno („neki bog“). Međutim, Colwellovo pravilo samo dopušta, ali ne i zahteva, da se imenski deo predikata koji stoji ispred kopulativnog glagola prevede kao određen a ne kao neodređen. Štaviše, Colwellovo pravilo nije se bavilo trećom mogućnošću — da predikatska imenica bez člana, kada je smeštena ispred glagola, može imati pre svega kvalitativnu nijansu. Određeno značenje tog izraza ogleda se u tradicionalnom prevodu „i Reč beše Bog“. Sa tehničke tačke gledišta ipak je bolje videti kvalitativni aspekt kod θεός bez člana u Jovanu 1:1c (ExSyn 266-69). Prevodi poput NEB, REB i Moffatta korisni su jer hvataju smisao Jovana 1:1c, naime da je Reč po suštini bila potpuno božanska (isto toliko Bog koliko i Bog Otac). Međutim, u savremenom engleskom „Reč beše božanska“ (Moffatt) ne pogađa sasvim značenje, jer se opisni izraz „božanski“ u savremenom engleskom ne upotrebljava isključivo za Boga. Prevod „ono što je Bog bio, to je bila i Reč“ možda je najnijansiraniji, jer prenosi da je sve što je Bog bio po suštini bila i Reč. To ukazuje na jedinstvo suštine između Oca i Sina bez poistovećivanja ličnosti. Ipak, ispitujući veći broj izvornih govornika engleskog, od kojih su neki imali formalno bogoslovsko obrazovanje a neki nisu, priređivači su zaključili da fine razlike koje izražava „ono što je Bog bio, to je bila i Reč“ mnogi savremeni čitaoci ne bi razumeli. Stoga je izabran prevod „Reč beše potpuno Bog“, jer je verovatnije da će prosečnom engleskom čitaocu preneti značenje da je Logos (koji je „postao telo i nastanio se među nama“ u Jovanu 1:14, i koji se potom u Četvrtom jevanđelju poistovećuje sa Isusom) jedno po suštini sa Bogom Ocem. Prethodni izraz, „Reč beše kod Boga“, pokazuje da je Logos po ličnosti različit od Boga Oca.
sn I Reč beše potpuno Bog. Jovanovo bogoslovlje dosledno vodi ka zaključku da je Isus, ovaploćena Reč, isto toliko Bog koliko i Bog Otac. To se vidi, na primer, u tekstovima poput Jovana 10:30 („Ja i Otac jedno smo.“), 17:11 („da budu jedno kao mi“) i 8:58 („prije nego Avraam nastade, Ja jesam“). Konstrukcija u Jovanu 1:1c ne izjednačava Reč sa ličnošću Boga (to isključuje 1:1b, „Reč beše kod Boga“); već potvrđuje da su Reč i Bog jedno po suštini.
Jovan 1:3 tn Ili „načinjeno“; grč. „došlo u postojanje“.
Jovan 1:3 tn Ili „načinjeno“; grč. „ništa nije došlo u postojanje“.
Jovan 1:3 tc Ovde postoji ozbiljan problem interpunkcije: da li ova odnosna rečenica ide uz 3. stih ili uz 4. stih? Najraniji rukopisi nemaju interpunkciju (P66,75* א* A B Δ al). Mnogi kasniji rukopisi koji imaju interpunkciju stavljaju je ispred te fraze, pripajajući je tako 4. stihu (P75c C D L Ws 050* pc). NA25 je frazu smestio u 3. stih; NA26 je te reči premestio na početak 4. stiha. U podrobnom članku K. Aland je branio tu izmenu („Eine Untersuchung zu Johannes 1, 3-4. Über die Bedeutung eines Punktes“, ZNW 59 [1968]: 174-209). Nastojao je da dokaže da je pripajanje ὃ γέγονεν (ho gegonen) 3. stihu počelo da se sprovodi u 4. veku u grčkoj crkvi. To je proizašlo iz arijanskog spora i bilo je zamišljeno kao zaštita učenja. Na Zapadu ta izmena nije bila poznata. Aland je verovatno u pravu kada tvrdi da su frazu uz 4. stih pripojili gnostici i Istočna crkva; tek kada su arijanci počeli da je koriste, pripojena je 3. stihu. Ali to ne isključuje mogućnost da se premeštanjem tih reči iz 4. stiha u 3. stih obnavlja izvorno čitanje. Shvatanje tih reči kao dela 3. stiha prirodno je i pojačava naglasak koji se tu gradi, dok istovremeno daje jezgrovitu, snažnu izjavu u 4. stihu. S druge strane, uzimanje fraze ὃ γέγονεν uz 4. stih daje složen izraz: C. K. Barrett kaže da su oba načina razumevanja 4. stiha sa uključenim ὃ γέγονεν „gotovo neizdrživo nezgrapna“ (St. John, 157): „Ono što je postalo — u njemu Reč beše život“; „Ono što je postalo — u Reči beše njegov život“. Pri rešavanju ovog problema treba uočiti sledeće stilske pojedinosti: (1) Jovan često započinje rečenice sa ἐν (en); (2) često ponavlja („ništa nije stvoreno što je stvoreno“); (3) 5:26 i 6:53 oba daju smisao sličan 4. stihu ako se on razume bez te fraze; (4) mnogo je bolji jovanovski smisao reći da je u Reči bio život nego reći da je stvoreni svemir (ono što je načinjeno, ὃ γέγονεν) bio život u njemu. Zaključno, frazu je najbolje uzeti uz 3. stih. Schnackenburg, Barrett, Carson, Haenchen, Morris, KJV i NIV se slažu (nasuprot Brownu, Beasley-Murrayu i NEB). Argumenti R. Schnackenburga, St. John, 1:239-40, naročito su ubedljivi.
tn Ili „načinjeno“; grč. „što je došlo u postojanje“.
Jovan 1:4 tn Jovan upotrebljava ζωή (zōē) 36 puta: 17 puta se javlja uz αἰώνιος (aiōnios), a u preostalim pojavljivanjima izvan prologa iz konteksta je jasno da se misli na „večni“ život. Dve upotrebe u 1:4, ako se ne odnose na „večni“ život, bile bi jedini izuzeci. (Takođe, 1. Jovanova upotrebljava ζωή 13 puta, uvek za „večni“ život.)
sn Aluzija na Psalam 36:9, koji daje značajnu starozavetnu pozadinu: „Jer je u tebe izvor životu, tvojom svjetlošću vidimo svjetlost.“ U kasnijem judaizmu, Varuh 4:2 izražava sličnu misao. Život, naročito večni život, postaće jedna od glavnih tema Jovanovog jevanđelja.
Jovan 1:4 tn Ili „čovečanstvo“; grč. „ljudi“ (ali ἄνθρωπος [anthrōpos] ovde je upotrebljeno u opštem smislu, ne ograničeno samo na muškarce, otuda „ljudski rod“, „čovečanstvo“). New English Translation (NET)
Kao što je naznačeno u gornjim napomenama, jevanđelist prikazuje Isusa na isti način na koji Stari zavet opisuje JHVH:
„Jer je u tebe izvor životu, tvojom svjetlošću vidimo svjetlost.“ Psalam 36:9, LSB
„Ovako govori Gospod, izbavitelj tvoj, koji te je sazdao od utrobe materine: Ja Gospod načinih sve: Razapeh nebo sam, rasprostrijeh zemlju sam sobom;“ Isaija 44:24, LSB
JHVH je taj koji je Izvor života i duhovnog prosvetljenja i koji je jedini stvorio sve stvari.
Stoga je jedini način da je Isus mogao išta stvoriti i da uz to bude opisan kao istinita svetlost koja daje život i prosvetljenje taj da je on JHVH Bog koji je postao ljudsko biće.
Kasnije će jedan od Isusovih učenika ispovediti vaskrslog Hrista kao svoga Gospoda i Boga:
„I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj!“ (ho kyrios mou kai ho theos mou) „Reče mu Isus: Zato što si me vidio, povjerovao si; blaženi koji ne vidješe a vjerovaše.“ Jovan 20:28-29
Jovan 20:28 tn grč. „odgovori i reče mu“.
Jovan 20:28 sn Da li Tominu uzvičnu izjavu treba shvatiti kao dva subjekta uz izostavljeni ostatak rečenice („Moj Gospod i moj Bog zaista je vaskrsao iz mrtvih“), kao imenski deo predikata („Ti si moj Gospod i moj Bog“), ili kao vokative („Moj Gospode i Bože moj!“)? Najverovatnije je ipak nešto između druge i treće mogućnosti. Čini se da je ovde druga nešto verovatnija, jer kontekst deluje ispovedno. Tomina izjava, iako je možda bila uzvik, zaista ispoveda veru koja mu je ranije nedostajala, a Isus u sledećem stihu odgovara na Tominu izjavu kao da je ispovest. Ovim Tominim proglasom teško je videti kako bi se mogla dati dublja analiza Isusove ličnosti. On odjekuje 1:1 i 1:14 zajedno: Reč beše Bog, i Reč postade telo (Isus iz Nazareta). Četvrto jevanđelje otvorilo se mnogim drugim naslovima za Isusa: Jagnje Božije (1:29, 36); Sin Božiji (1:34, 49); Ravi (1:38); Mesija (1:41); Car Izrailjev (1:49); Sin Čovečiji (1:51). Sada je dosegnut vrhunac Tominim proglasom „Moj Gospod i moj Bog“, i čitalac je zatvorio krug od 1:1, gde ga je pisac upoznao sa tim ko je Isus, do 20:28, gde je poslednji od učenika došao do punog spoznanja ko je Isus bio. Ono što je Isus prorekao u Jovanu 8:28 obistinilo se: „Kad podignete Sina Čovječijega, onda ćete doznati da Ja jesam“ (grč. „ja jesam“). Time što je uzdignut na raspeću (što je zauzvrat vodilo njegovoj smrti, vaskrsenju i uzvišenju kod Oca), Isus je otkrio svoj pravi identitet i kao Gospod (κύριος [kurios], što LXX upotrebljava da prevede Jahve) i kao Bog (θεός [theos], što LXX upotrebljava da prevede Elohim). NET
Tomina ispovest izjednačava Isusa sa JHVH, budući da je on jedini Gospod Bog koga bi monoteistički Jevrejin ikada mogao ispovediti i u koga bi se mogao pouzdati:
„Vidiš, Gospode, nemoj mučati; Gospode, nemoj odstupiti od mene. Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju. Sudi mi po pravdi svojoj, Gospode, Bože moj, da mi se ne svete.“ Psalam 35:22-24, LSB
Ove izjave su više nego dovoljne da dokažu da je Isus potpuno Bog u istoj meri u kojoj je to i Otac. Ipak, Jovan je o Sinu napisao i nešto zaista zapanjujuće:
„Boga niko nikada nije video; Bog Jedinorodni Sin (monogenes theos), koji je uz Oca, on ga je objavio.“ Jovan 1:18, English Standard Version (ESV)
Evo kako različiti engleski prevodi prenose ovaj tekst:
„Boga niko nikada nije video. Jedini i jedinstveni Sin, koji je i sam Bog i koji je uz Oca — on ga je otkrio.“ Christian Standard Bible (CSB)
„Boga niko nikada nije video; ali jedini i jedinstveni Sin, koji je istovetan sa Bogom i koji je uz Oca — on ga je objavio.“ Complete Jewish Bible (CJB)
„Boga niko nikada nije video. Jedini Sin, koji je zaista Bog i koji je najbliži Ocu, pokazao nam je kakav je Bog.“ Contemporary English Version (CEV)
„Boga niko nikada nije video; taj jedinorođeni Bog, Onaj koji je u naručju Očevom — taj ga je izložio.“ Disciples’ Literal New Testament (DLNT)
„Boga niko nikada nije video; jedinorodni Bog koji je u naručju Očevom, On ga je objasnio.“ Legacy Standard Bible (LSB)
„Boga niko nikada nije video, ali Bog, Jedini i Jedinstveni, koji je uz Oca, obznanio ga je.“ New International Version 1984 (NIV)
Sledeći prevodi su veoma zanimljivi:
„Boga niko nikada nije video. Jedinstveno postojeći Bog, koji je blizu Ocu, otkrio ga je.“ International Standard Version (ISV)
„Boga niko nikada nije video; jedini i jedinstveni, Bog, onaj koji je u naručju Očevom — on ga je objavio.“ Lexham English Bible (LEB)
„Boga niko nikada nije video; jedini Bog, koji je uz Oca, on ga je objavio.“ ESV 2001
Prevodioci NET-a iznose relevantne tekstualne podatke u prilog upravo ovom čitanju:
„Boga niko nikada nije video. Jedini, i sam Bog, koji je u najprisnijem zajedništvu sa Ocem, obznanio je Boga.“
Fusnote
Jovan 1:18 tc Tekstualni problem μονογενὴς θεός (monogenēs theos, „jedini Bog“) naspram ὁ μονογενὴς υἱός (ho monogenēs huios, „jedini sin“) čuven je po svojoj težini. Samo bi jedno slovo razlikovalo ta čitanja u rukopisima, budući da bi obe reči bile skraćene kao nomina sacra: dakle ΘΣ ili ΥΣ. Spolja gledano, postoji nekoliko varijanti, ali se one u suštini mogu grupisati prema tome da li čitaju θεός ili υἱός. Većina rukopisa, naročito kasnijih (A C3 Θ Ψ ƒ1,13 M lat), čita ὁ μονογενὴς υἱός. P75 א1 33 imaju ὁ μονογενὴς θεός, dok se μονογενὴς θεός bez člana nalazi u P66 א* B C* L. Član uz θεός gotovo je sigurno prepisivačka ispravka bezčlanog θεός, jer je θεός bez člana mnogo teže čitanje. Spoljašnja svedočanstva stoga snažno podupiru μονογενὴς θεός. Iznutra gledano, iako se υἱός lakše uklapa u neposredni kontekst, θεός je mnogo teže. Takođe, θεός objašnjava i postanak drugog čitanja (υἱός), jer je teško videti zašto bi prepisivač koji je u tekstu koji prepisuje našao υἱός to izmenio u θεός. Prepisivači bi, međutim, prirodno menjali izraz u υἱός, budući da je μονογενὴς υἱός izrazito jovanovski hristološki naslov (up. Jovan 3:16, 18; 1. Jovanova 4:9). Ali prednost ima θεός, kao starije i teže čitanje.
Što se tiče prevoda, najsmislenije je videti reč θεός kao apoziciju uz μονογενής, a particip ὁ ὤν (ho ōn) kao apoziciju uz θεός, čime se u stvari dobijaju tri opisa Isusa umesto samo dva. (B. D. Ehrman, The Orthodox Corruption of Scripture, 81, tvrdi da je gotovo nemoguće i potpuno nepotvrđeno u Novom zavetu da pridev iza koga neposredno sledi imenica koja se sa njim slaže u rodu, broju i padežu bude poimeničen pridev: „kada se pridev ikada upotrebljava poimeničeno ako neposredno prethodi imenici iste fleksije?“ To je, međutim, preterivanje. Prvo, kao što Ehrman priznaje, μονογενής u Jovanu 1:14 jeste poimeničeno. A budući da je to ustaljena upotreba tog prideva u ovom kontekstu, sasvim se može očekivati da će pisac nastaviti da pridev upotrebljava poimeničeno četiri stiha kasnije. Zaista, μονογενής se u Novom zavetu već kreće ka ustaljenom poimeničenom pridevu [up. Luka 9:38; Jevrejima 11:17]; u patrističkom grčkom taj se proces nastavio [up. PGL 881 s.v. 7]. Drugo, u Novom zavetu postoji više primera u kojima iza poimeničenog prideva sledi imenica sa kojom se potpuno slaže: up., npr., Rimljanima 1:30; Galatima 3:9; 1. Timoteju 1:9; 2. Petrova 2:5.) Savremeni prevodi koji ovo najbolje izražavaju jesu NEB (margina) i TEV. Treba primetiti nekoliko stvari: μονογενής samo za sebe, bez υἱός, može značiti „jedini sin“, „jedinstveni sin“, „jedinstveni“ itd. (vidi 1:14). Osim toga, θεός je bez člana. Kao takvo nosi kvalitativnu snagu, umnogome kao i u 1:1c, gde θεὸς ἦν ὁ λόγος (theos ēn ho logos) znači „Reč beše potpuno Bog“ ili „Reč beše potpuno od suštine božanstva“. Najzad, ὁ ὤν se javlja u Otkrivenju 1:4, 8; 4:8; 11:17 i 16:5, ali još značajnije u LXX prevodu Izlaska 3:14. Sve to zajedno vodi ka prevodu datom u tekstu.
tn Ili „Jedinstveni“. O značenju reči μονογενής (monogenēs) vidi napomenu uz „jedini i jedinstveni“ u 1:14.
Jovan 1:18 tn grč. „u naručju“ (idiom za bliskost ili prisnost; up. L&N 34.18; BDAG 556 s.v. κόλπος 1).
Jovan 1:18 tn grč. „ga“; referent (Bog) je u prevodu naveden radi jasnoće.
Jovan 1:18 sn Obznanio je Boga. U ovom poslednjem stihu prologa dosegnuta je vrhunska i konačna izjava o zemaljskom putu Logosa, Isusa iz Nazareta. Jedinstveni (Jovan 1:14), Onaj koji je uzeo ljudski oblik i prirodu ovaploćenjem (postade telo, 1:14), koji je i sam potpuno Bog (Reč beše Bog, 1:1c) i koga treba poistovetiti sa Uvek-Živim iz starozavetnog otkrivenja (Izlazak 3:14), koji je u prisnom odnosu sa Ocem — taj Jedan i niko drugi potpuno je otkrio kakav je Bog. Kao što je Isus rekao Filipu u Jovanu 14:9: „Ko je vidio mene, vidio je Oca“ NET
Dovoljno je reći da većina današnjih tekstualnih kritičara Novog zaveta veruje da je izraz monogenes theos ono što je Jovan izvorno napisao:
1:18 μονογενὴς θεός (jedini Sin, i sam Bog) {B}
Ovo je veoma poznata varijantna jedinica. Najstariji svedoci čitaju μονογενὴς θεός („jedinorođeni Bog“; P66 01* 03 04* 019 itd.) ili ὁ μονογενὴς θεός („jedinorođeni Bog“, sa članom; P75 012 33 cobo i brojni hrišćanski pisci), dok većina grčkih rukopisa ima ὁ μονογενὴς υἱός („jedinorođeni Sin“; 02 043 037 038 itd.). Nekolicina izvora čita εἰ μὴ ὁ μονογενὴς θεός („osim jedinorođenog Boga“; 032supp latvl-pt itd.). Potpuna potvrda u grčkim rukopisima sa neprekinutim tekstom data je u TuT John (TS2). Iako se čini da neki latinski svedoci podupiru μονογενὴς υἱὸς θεοῦ („jedinorođeni sin Božiji“), to je možda proširenje nastalo prevođenjem ili prilagođavanjem prema Jovanu 3:18. Najteže čitanje je samo μονογενὴς θεός, i zbog nedostatka određenog člana i zbog neočekivanog spoja tih izraza: drugde u Novom zavetu μονογενής se javlja u vezi sa υἱός (Jovan 3:16, 3:18; 1. Jovanova 4:9; Luka 7:12, 9:38; up. Luka 8:42). Izraz „jedinorođeni Bog“ (ili „Bog Jedinorodni Sin“, jer je μονογενής i samo za sebe moglo prenositi pojam sinovstva, kao u Jovanu 1:14 i Jevrejima 11:17) bio bi smela izjava o božanstvu Hrista na početku jevanđelja, inače bez paralele. Mnogo je verovatnije da bi θεός bilo izmenjeno u uobičajeniji izraz υἱός. Ipak, budući da su oba obično skraćivana kao nomina sacra, ostaje mala mogućnost da je u nekoj ranoj fazi ΥϹ (sa nadvučenom crtom) moglo biti pogrešno pročitano kao ΘϹ. To ne objašnjava nedostatak člana u najranijim rukopisima: iako bi se to moglo smatrati prilagođavanjem prema Jovanu 1:14, upravo ta ranija upotreba μονογενής samostalno pre podupire kraće čitanje ovde. Čitanje ὁ μονογενὴς υἱός usvojeno je u THGNT; SBLGNT se slaže sa UBS tekstom.[*]
Iako UBS6 tretira Jovana 1,1–18 kao jedinstvenu celinu, podela u rukopisima je manje jasna i preporučljivo je ne opisivati ovaj odeljak kao „prolog“.[*] Takođe je moguće tvrditi da bi se upravni govor Jovana Krstitelja, koji počinje u Jovanu 1:15, mogao protezati sve do kraja 1:18 (up. Jovan 1:19), ali je uobičajena praksa u prevodima da se on ograniči samo na 1:15. (H. A. G. Houghton, A Textual Commentary on the Greek New Testament (UBS6): A Companion to the 6th Edition of the United Bible Societies’ Greek New Testament; naglasak moj)
I:
Jovan 1:18
antiadopcionističko iskvarenje: monogenes theos (P66 ℵ* B C* L pc syhmg geo2 Orpt Did Cyrpt ΝΑ27) / ho monogenes theos (P75 ℵ1 33 bo Clpt Clex Thdpt Orpt Euspt GrNy Eph)
alternativna čitanja: ho monogenes hyios (A C3 Ws Θ Ψ ƒ1.13 a aur b c e f ff2 vg syc.h.pal arm eth geo1 slav Irlat pt Clpt Clex Thdpt Hipp Orlat pt Euspt Ath Baspt Chr Cyrpt Thret Tert Ambst Hilpt Ambrpt Hier Aug) / monogenes hyios theou= (q Irlat pt Ambrpt vid) / ho monogenes (vgms)
Čitanje theos, sa članom ili bez njega, ima snažnu potporu najboljih svedoka. S druge strane, ta potvrda uglavnom je ograničena na aleksandrijske svedoke, dok je glavno suparničko čitanje hyios šire posvedočeno. Ehrman daje prednost ovom drugom čitanju na osnovu unutrašnjih razloga. Prvo, ono je u skladu sa jovanovskom upotrebom; monogenes i hyios upotrebljeni su zajedno u Jovanu 3:16, 18 i 1. Jovanovoj 4:9; i, drugo, monogenes theos je „praktično nemoguće razumeti unutar jovanovskog konteksta“.53 Ehrman smatra da čitanje sa theos možda odražava usklađivanje sa kontekstom u kome se theos javlja oko sedam puta, a hyios nijednom. U svakom slučaju, on misli da je za to postojao bogoslovski motiv: „Varijanta je stvorena da podupre visoku hristologiju pred raširenim tvrdnjama . . . da Hristos nije bio Bog, već samo čovek koga je Bog usvojio.“54 Sasvim se opravdano može zapitati da li je uopšte moguće otkriti antiadopcionistički motiv iza usklađivanja unutar konteksta u kome se Logos od samog početka razume kao Bog (1. stih).
Ehrman dalje tvrdi da je smisao čitanja monogenes theos nemoguć, jer bi značio da je Isus jedinstveni Bog, dok je kod Jovana i Otac Bog. Istovremeno, on odbacuje alternativno tumačenje prideva monogenes kao poimeničenog, u apoziciji sa theos, „(taj) jedinstveni, Bog“, jer smatra da je upotreba prideva kao imenice, kada prethodi imenici istog roda, broja i padeža, nemoguća: „Nijedan grčki čitalac ne bi takvu konstrukciju shvatio kao niz imenica, i nijedan grčki pisac ne bi stvorio takvu nesuvislost.“55 Očigledno, Ehrman nije u pravu. Daniel Wallace je naveo niz primera takve konstrukcije samo iz Novog zaveta (Luka 14:13; 18:11; Jovan 6:70; Dela apostolska 2:5; Rimljanima 1:30; Galatima 3:9; Efescima 2:20; 1. Timoteju 1:9; 1. Petrova 1:1; 2. Petrova 2:5).56 Doduše, ta konstrukcija je sintaksički teška, ali upravo ta činjenica govori u prilog njenoj izvornosti (lectio difficilior potior). Treba takođe primetiti da se monogenes upotrebljava kao imenica četiri stiha ranije, u Jovanu 1:14.57
Štaviše, razlika između monogenes theos i ho monogenes theos po mom mišljenju je značajna za celokupnu ocenu ovog mesta. Jedina primedba koju Ehrman u tom pogledu iznosi jeste da „ako se spoljašnja potpora smatra odlučujućom, verovatno treba dati prednost članu“, jer „P75 se uopšteno smatra najjačim“, a „P66, koji podupire kraći tekst, notorno je nepouzdan kada su u pitanju članovi i druge kratke reči“.58 Tačno je da P66 (kao i P75) pokazuje sklonost ka izostavljanju članova,59 ali u ovom slučaju čitanje P66 dele i drugi istaknuti aleksandrijski rukopisni svedoci (ℵ* B C* L), pa postoji snažan razlog za uverenje da u predlošku nije bilo člana. Upotreba theos bez člana primitivnija je, a, kao što primećuje UBS-ov odbor, „nema razloga zašto bi član bio izbrisan, a kada je hyios potisnuo potisnuo [sic] theos, član bi svakako bio dodat“.60 Otuda čitanje monogenes theos najbolje objašnjava suparnička čitanja ho monogenes theos i ho monogenes hyios. Ovo poslednje čitanje možda odražava prepisivačko usklađivanje sa jovanovskim spojem monogenes hyios (Jovan 3:16, 18; 1. Jovanova 4:9). U svakom slučaju, čini se teškim otkriti antiadopcionistički motiv kod prepisivača u odeljku koji već odražava visoku hristologiju, bez obzira na to kakvu tekstualnu odluku doneli. (Tommy Wasserman, „Misquoting Manuscripts: The Orthodox Corruption of Scripture Revisited“, u The Making of Christianity, str. 341-343; naglasak moj)
Sažimam Jovanovo svedočanstvo o identitetu jednoga istinitog Boga:
Otac je jedini Bog, budući da je jedini istiniti Bog.
Isus je jedinstveno postojeći, jedinstveno rođeni Bog, budući da je jedini Bog svoje vrste.
Otac i Sin su, dakle, jedini istiniti Bog.
Otac i Sin su lično različiti.
Jedini istiniti Bog je, dakle, višeličnosno Biće.
Dodatna literatura
Jovan 1:18 – Šta znači Μονογενὴς?
Jovan 1:18 – Sinajski kodeks: đavo je u detaljima
Jovan 1:18 – Nešto patrističkih svedočanstava
Jedinorodni Sin: odbrana prevoda Jovana 1:18 u Kraljevskoj verziji
Novozavetni tekstualni kritičar o Jovanu 1:18 i 1. Timoteju 3:16