Još o Avgustinu i Filiokveu
U ovom tekstu navodiću iz dela svetog Avgustina O Svetom Trojstvu, Knjiga 15. Svako isticanje je moje.
Poglavlje 25.— Pitanje zašto Sveti Duh nije rođen, i kako ishodi od Oca I Sina, biće shvaćeno tek kada budemo u blaženstvu.
Jer ako neki pripadaju Njemu, iako daleko tuplji umom od onih, ipak, kada se na kraju ovoga života oslobode tela, zavidljive sile nemaju pravo da ih zadrže. Jer ono Jagnje koje su oni zaklali, a koje nije imalo nikakav dug greha, pobedilo ih je; ali ne silom moći pre nego što je to učinilo pravednošću krvi. I tako, oslobođeni od vlasti đavola, nose ih sveti anđeli, pošto ih je od svih zala oslobodio posrednik između Boga i ljudi, čovek Hristos Isus. Jer po skladnom svedočanstvu Božanskih pisama, i Starog i Novog, i onih kojima je Hristos prorečen i onih kojima je objavljen, nema drugog imena pod nebom kojim se ljudi moraju spasti. A kada budu očišćeni od svake zaraze truležnosti, smeštaju se u mirna prebivališta dok ponovo ne uzmu svoja tela, sopstvena, ali sada netruležna, da ih ukrase, a ne da ih opterete. Jer takva je volja najboljeg i najmudrijeg Tvorca: da duh čoveka, kada je pobožno potčinjen Bogu, ima telo blaženo potčinjeno sebi, i da to blaženstvo traje doveka.
45. Tamo ćemo videti istinu bez ikakve teškoće i naslađivaćemo se njome u punoći, najjasnijom i najizvesnijom. Niti ćemo išta ispitivati umom koji rasuđuje, nego ćemo razaznavati umom koji sozercava, zašto Sveti Duh nije Sin, iako ishodi od Oca. U toj svetlosti neće biti mesta za ispitivanje; ali ovde mi se, samim iskustvom, to pokazalo tako teškim — kao što će se bez sumnje pokazati i onima koji pažljivo i razumno budu čitali ono što sam napisao — da, iako sam u drugoj knjizi obećao da ću o tome govoriti na drugom mestu, ipak, koliko god puta sam želeo da to objasnim tvarnom slikom toga, koja smo mi sami, toliko puta me je, kakvo god bilo moje poimanje, potpuno izneverio doličan izraz; štaviše, i u samom svom poimanju osećao sam da sam dosegao pre nastojanje nego ostvarenje. Doista sam u jednoj ličnosti, kakva je čovek, našao sliku toga najvišeg Trojstva, i želeo sam, naročito u devetoj knjizi, da objasnim i učinim razumljivijim odnos Triju Lica pomoću onoga što je podložno vremenu i promeni. Ali tri stvari koje pripadaju jednoj ličnosti ne mogu odgovarati tim Trima Licima onako kako to čovekova namera zahteva; a to smo pokazali u ovoj petnaestoj knjizi.
Poglavlje 26.— Sveti Duh dvaput dat od Hrista. Ishođenje Svetog Duha od Oca I OD Sina je izvan vremena, niti se On može nazvati Sinom obojice.
Dalje, u tom najvišem Trojstvu, koje je Bog, nema vremenskih razmaka kojima bi se moglo pokazati, ili bar ispitati, da li je Sin najpre rođen od Oca pa je potom Sveti Duh ishodio OD OBOJICE; jer Sveto pismo naziva Ga Duhom OBOJICE. Jer On je Onaj o kome apostol kaže: „A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svojega u srca vaša“; i On je Onaj o kome sam Sin kaže: „Jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca vašega govoriti iz vas“. I mnogim drugim svedočanstvima Božanske Reči dokazuje se da je Duh, koji se u Trojstvu posebno naziva Svetim Duhom, od Oca i od Sina: o kome i sam Sin kaže: „koga ću vam ja poslati od Oca“; i na drugom mestu: „koga će Otac poslati u ime moje“. I tako smo poučeni da On ishodi OD OBOJICE, jer sam Sin kaže: „koji od Oca ishodi“. A kada je vaskrsao iz mrtvih i javio se svojim učenicima, „I ovo rekavši, dunu i reče im: Primite Duha Svetoga“, da bi pokazao da ishodi i od Njega samog. I On sâm je upravo ona „iz njega izlažaše sila“, kako čitamo u Jevanđelju, „iscjeljivaše ih sve“.
46. Ali razlog zašto je, posle svog vaskrsenja, Svetog Duha i dao najpre na zemlji, a potom Ga poslao s neba, po mom sudu je ovaj: da je ljubav izlivena u srcima našim tim samim Darom, kojim volimo Boga i bližnje svoje, po one dve zapovesti „O ovim dvjema zapovijestima visi sav Zakon i Proroci“. I Isus Hristos, da bi ovo označio, dade im Svetog Duha jednom na zemlji, radi ljubavi prema bližnjem, i drugi put s neba, radi ljubavi prema Bogu. A ako se za ovaj dvostruki dar Svetog Duha možda može navesti i neki drugi razlog, u svakom slučaju ne treba da sumnjamo da je isti Sveti Duh dat kada je Isus dunuo na njih, o kome ubrzo potom kaže: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, gde nam se ovo Trojstvo naročito preporučuje. On je, dakle, i Onaj koji je dat s neba na dan Pedesetnice, tj. deset dana pošto se Gospod vazneo na nebo. Kako, dakle, nije Bog Onaj koji daje Svetog Duha? Štaviše, koliki je Bog Onaj koji daje Boga! Jer niko od Njegovih učenika nije davao Svetog Duha, pošto su se molili da On siđe na one na koje su polagali ruke: nisu Ga sami davali. I Crkva i danas čuva ovaj običaj kod svojih predstojatelja. Naposletku, i Simon Mag, kada je apostolima ponudio novac, ne kaže: Daj i meni ovu vlast da ja dajem Svetog Duha; nego: „kad položim ruke na nekoga“, on primi Svetog Duha. Jer ni Sveto pismo nije pre toga reklo: A Simon, videvši da apostoli daju Svetog Duha; nego je reklo: „A kad vidje Simon da se polaganjem apostolskih ruku daje Duh Sveti“. Stoga i sam Gospod Isus Hristos nije samo davao Svetog Duha kao Bog, nego Ga je i primio kao čovek, i zato se kaže da je pun milosti i Svetog Duha. A u Delima apostolskim o Njemu je jasnije napisano: „kako ga pomaza Bog Duhom Svetim“. Svakako ne vidljivim uljem, nego darom milosti koji je označen vidljivim mirom kojim Crkva pomazuje krštene. I Hristos svakako nije tada pomazan Svetim Duhom, kada je On, kao golub, sišao na Njega pri Njegovom krštenju. Jer je tada blagoizvoleo da praobrazi svoje telo, tj. svoju Crkvu, u kojoj naročito kršteni primaju Svetog Duha. Nego treba razumeti da je tada pomazan onim tajanstvenim i nevidljivim pomazanjem, kada je Reč Božja postala telo, tj. kada je ljudska priroda, bez ikakvih prethodnih zasluga dobrih dela, sjedinjena sa Bogom Rečju u utrobi Device, tako da je s njom postala jedno lice. Zato i ispovedamo da je rođen od Svetog Duha i Device Marije. Jer je krajnje besmisleno verovati da je primio Svetog Duha kada mu je bilo blizu trideset godina: jer je u tim godinama kršten od Jovana; nego je krštenju pristupio kao onaj koji je bez ikakvog greha, pa tako i ne bez Svetog Duha. Jer ako je o Njegovom sluzi i preteči Jovanu napisano: „ispuniće se Duha Svetoga još u utrobi matere svoje“, zato što je, iako rođen od svog oca, ipak primio Svetog Duha kada je oblikovan u utrobi; šta tek treba razumeti i verovati o čoveku Hristu, čijeg tela samo začeće nije bilo telesno, nego duhovno? Obe prirode, kako ljudska tako i božanska, pokazuju se i u onome što je o Njemu napisano: „primivši od Oca obećanje Svetoga Duha, izli ovo što vi sada vidite i čujete“; jer je primio kao čovek, a izlio kao Bog. A mi doista možemo primiti taj dar po svojoj maloj meri, ali ga zacelo ne možemo izliti na druge; nego, da bi se to učinilo, prizivamo nad njima Boga, kojim se to i ostvaruje.
47. Možemo li, dakle, pitati da li je Sveti Duh već ishodio od Oca kada je Sin rođen, ili još nije ishodio, pa je, kada je On rođen, ishodio od obojice — a tu nema nikakvih razlučenih vremena; kao što smo mogli pitati, tamo gde vremena doista nalazimo, da volja najpre proishodi iz ljudskog uma, da bi se tražilo ono što se, kada je nađeno, može nazvati porodom; a kada je taj porod već iznedren ili rođen, ta volja postaje savršena, počivajući u tom cilju, tako da ono što je bila njena žudnja dok je tražila jeste njena ljubav dok uživa; koja ljubav sada proishodi od oboga, tj. od uma koji rađa i od pojma koji je rođen, kao od roditelja i poroda? Ovo je u ovom slučaju potpuno nemoguće pitati, gde ništa ne započinje u vremenu, tako da bi se usavršilo u vremenu koje sledi. Stoga, ko može da razume rođenje Sina od Oca izvan vremena, neka razume i ishođenje Svetog Duha OD OBOJICE izvan vremena. I ko može da razume, u onome što Sin kaže: „Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi“, da Otac nije dao život Sinu koji je već postojao bez života, nego da Ga je tako rodio izvan vremena da je život koji je Otac dao Sinu rodivši Ga savečan sa životom Oca koji ga je dao: neka, velim, razume da, kao što Otac ima u sebi da Sveti Duh ishodi od Njega, tako je dao i Sinu da isti Sveti Duh ishodi od Njega, i da oboje bude izvan vremena; i da se za Svetog Duha kaže da ishodi od Oca tako da se razume da je Njegovo ishođenje I OD SINA svojstvo koje je Sin primio od Oca. Jer ako Sin ima od Oca sve što ima, onda zacelo ima od Oca, i to da Sveti Duh ishodi I OD NJEGA**.** Ali neka niko tu ne pomišlja na neka vremena koja podrazumevaju pre i posle; jer toga tamo uopšte nema. Kako, dakle, ne bi bilo krajnje besmisleno nazvati Ga Sinom obojice, kada, kao što rođenje od Oca, bez ikakve promenljivosti prirode, daje Sinu suštinu, bez početka u vremenu, tako i ishođenje od obojice**, bez ikakve promenljivosti prirode, daje** Svetom Duhu suštinu bez početka u vremenu? Jer, iako ne kažemo da je Sveti Duh rođen, ipak se zato ne usuđujemo reći da je nerođen, da ne bi ko u toj reči posumnjao ili na dva Oca u tom Trojstvu, ili na dvojicu koji nisu ni od koga. Jer jedino Otac nije ni od koga, i zato se jedino On naziva nerođenim, ne doduše u Svetom pismu, nego u govoru raspravljača, koji o tako velikom predmetu upotrebljavaju izraze kakve mogu. A Sin je rođen od Oca; i Sveti Duh ishodi od Oca prevashodno, pri čemu Otac daje ishođenje bez ikakvog vremenskog razmaka, a ipak zajednički od obojice [Oca i Sina]. Ali bi se nazivao Sinom Oca i Sina ako bi Ga — što je odvratno osećanju svih zdravih umova — obojica rodila. Stoga Duh obojice nije rođen od obojice, nego ishodi OD OBOJICE.
Poglavlje 27.— Šta je ono što je ovde dovoljno da se reši pitanje zašto se ne kaže da je Duh rođen, i zašto je jedino Otac nerođen. Šta treba da čine oni koji ovo ne razumeju.
48. Ali pošto je krajnje teško razlikovati rođenje od ishođenja u tom savečnom, i jednakom, i bestelesnom, i neizrecivo nepromenljivom i nedeljivom Trojstvu, neka za sada bude dovoljno da onima koji ne mogu dalje da se povedu izložimo ono što smo o ovom predmetu rekli u besedi namenjenoj ušima hrišćanskog naroda, i što smo, pošto smo izgovorili, zapisali. Jer kada sam ih, između ostalog, poučio svedočanstvima Svetog pisma da Sveti Duh ishodi OD OBOJICE, nastavljam: Ako, dakle, Sveti Duh ishodi i od Oca I OD Sina, zašto je Sin rekao: „koji od Oca ishodi“? Zašto, mislite li, osim zato što je navikao da Njemu pripisuje i ono što je Njegovo sopstveno, Onome od koga je i sam On? Otuda je i ono što kaže: „Moja nauka nije moja, nego Onoga koji me je poslao“? Ako se, dakle, ovde razume Njegovo učenje, za koje je ipak rekao da nije Njegovo, nego Onoga koji Ga je poslao, koliko se više tamo mora razumeti da Sveti Duh ishodi i od Njega samog, gde tako kaže: „koji od Oca ishodi“, a da ne kaže: ne ishodi od mene? Od Njega, svakako, od koga je Sin imao svoju božansku prirodu, jer je Bog od Boga, ima i to da i od Njega ishodi Sveti Duh; i otuda Sveti Duh ima od samog Oca to da ishodi i od Sina, kao što ishodi od Oca. I ovde se, na neki način, može razumeti i ovo, koliko to mogu razumeti takvi kakvi smo mi, zašto se za Svetog Duha ne kaže da je rođen, nego radije da ishodi; jer ako bi se i On nazvao Sinom, svakako bi se nazvao Sinom obojice, što je krajnje besmisleno, jer niko nije sin dvojice, osim oca i majke. Ali daleko od nas da tako nešto naslućujemo između Boga Oca i Boga Sina. Jer ni sin ljudski ne proishodi istovremeno i od oca i od majke; nego kada proishodi od oca u majku, tada ne proishodi od majke; a kada proishodi od majke na ovu sadašnju svetlost, tada ne proishodi od oca. Ali Sveti Duh ne ishodi od Oca u Sina, pa da onda od Sina ishodi da osveti tvar, NEGO ISHODI ODJEDNOM OD OBOJICE**; premda je Otac dao to** Sinu, da On ishodi, kao od Njega samog, tako i od Sina. Jer ne možemo reći da Sveti Duh nije život, dok je Otac život i Sin je život; i otuda, kao što je Otac, imajući život u sebi, dao i Sinu da ima život u sebi, tako mu je dao i to da život ishodi od njega, kao što ishodi i od Njega samog. Ovo sam preneo iz one besede u ovu knjigu, ali sam govorio vernima, a ne nevernima.
49. Ali ako nisu kadri da gledaju u ovu sliku i da vide koliko su istinite ove stvari koje su u njihovom umu, a koje ipak nisu troje tako da budu tri lica, nego sve troje pripadaju čoveku koji je jedno lice; zašto ne veruju onome što nalaze u svetim knjigama o tom najvišem Trojstvu koje je Bog, umesto što zahtevaju da im se izloži najjasniji razlog, koji ljudski um, tup i nemoćan kakav jeste, ne može obuhvatiti? I zaista, kada su čvrsto poverovali Svetom pismu kao najistinitijim svedocima, neka nastoje, moleći se, tražeći i dobro živeći, da razumeju, tj. da se, koliko se može videti, umom vidi ono što se verom čvrsto drži. Ko bi to zabranio? Štaviše, ko ih na to ne bi radije podsticao? Ali ako misle da treba da poriču da ove stvari postoje zato što ih oni, svojim slepim umovima, ne mogu razaznati, onda bi i oni koji su slepi od rođenja trebalo da poriču da postoji sunce. Svetlost, dakle, svetli u tami; ali ako je tama ne obuzima, neka najpre budu prosvetljeni darom Božjim, da postanu verni, i neka počnu da budu svetlost u poređenju sa nevernima; i kada se najpre postavi taj temelj, neka se nazidavaju da bi videli ono u šta veruju, kako bi jednom mogli i da vide. Jer u neke se stvari tako veruje da se uopšte ne mogu videti. Jer Hristos se neće po drugi put videti na krstu; ali ako se ne veruje u ono što je tako izvršeno i viđeno, te se sada više ne očekuje kao nešto što će tek biti i što će se videti, nema dolaska Hristu onakvom kakav će se bez kraja gledati. A što se tiče toga da se razumom na neki način razazna ona najviša, neizreciva, bestelesna i nepromenljiva priroda, vid ljudskog uma nigde se ne može bolje vežbati — samo ako njime upravlja pravilo vere — nego u onome što sam čovek u svojoj prirodi ima bolje od ostalih životinja, bolje i od ostalih delova sopstvene duše, a to je sam um, kome je dodeljen izvestan vid nevidljivih stvari i kome, kao onome koji časno predsedava na višem i unutrašnjem mestu, i telesna čula donose vest o svemu, da bi bilo prosuđeno, i od koga nema ničeg višeg kome bi bio potčinjen i kojim bi bio upravljan, osim Boga.
50. Ali među ovim mnogim stvarima koje sam sada rekao, a od kojih nema nijedne za koju bih se usudio da tvrdim da sam je rekao dostojno neizrecivosti toga najvišeg Trojstva, nego radije da priznam da je čudesno znanje o Njemu previše veliko za mene i da ga ne mogu dosegnuti: o ti, dušo moja, gde osećaš da si? Gde ležiš? Gde stojiš? Dok sve tvoje nemoći ne isceli Onaj koji je oprostio sva tvoja bezakonja. Zacelo osećaš da si u onoj gostionici kuda je onaj Samarjanin doveo čoveka koga je našao polumrtvog, sa mnogim ranama koje su mu naneli razbojnici. A ipak si videla mnoge stvari koje su istinite, ne onim očima kojima se vide obojeni predmeti, nego onima za koje se molio onaj koji je rekao: „oči tvoje neka pogledaju na pravicu“. Svakako si, dakle, videla mnoge stvari koje su istinite, i razlikovala si ih od one svetlosti čijom si svetlošću i videla. Podigni oči ka samoj svetlosti i upri ih u nju ako možeš. Jer ćeš tako videti kako se rođenje Reči Božje razlikuje od ishođenja Dara Božjeg, zbog čega jedinorodni Sin nije rekao da je Sveti Duh rođen od Oca, inače bi Mu bio brat, nego da ishodi od Njega. Otuda, budući da je Duh obojice neka vrsta jednosuštnog zajedništva Oca i Sina, On se ne naziva — daleko bilo od nas da to kažemo — Sinom obojice...
Za dalje čitanje