Jevrejska hristologija, 1. deo

Ispitivanje verovanja ranih jevrejskih hrišćana u božanstvo Hrista

Uvod

Muslimani su počeli da se pozivaju na liberalnu, kritičku nauku kako bi pokušali da suprotstave apostola Pavla izvornim Isusovim jevrejskim sledbenicima. Cilj im je da ubede druge da je hristologija u koju su verovali i koju su ispovedali prvi jevrejski učenici, poput Jakova, bila bliža islamskom viđenju Hrista. Pavle je taj koji je kasnije došao i izopačio poruku Hrista i njegovih jevrejskih sledbenika kako bi ga učinio privlačnijim neznabošcima.

Ti isti muslimani zatim se pozivaju na odlomke iz spisa za koje se tvrdi da odražavaju verovanja i praksu onoga što se naziva „jevrejskim hrišćanstvom“. U te spise spadaju poslanice Jakovljeva i Judina, Didahi itd. Prema liberalnom tumačenju, takvi dokumenti svedoče o hristologiji koja je manje razvijena i u sukobu s Pavlovim viđenjem vaskrslog Gospoda. Isus koji se navodno pomalja iz takvih spisa jeste palestinski Jevrejin iz prvog veka, poštovalac Tore, koji je obožavao jednoga Boga i podsticao druge da tom jednom Bogu budu poslušni držeći zapovesti Tore. Shodno tome, Isus „jevrejskog hrišćanstva“ nije preegzistentna božanska ličnost koja je postala telo, već puko ljudsko biće od krvi i mesa koje je Bog pomazao svojim Duhom i koje je imalo poseban odnos s Bogom.

U svetlu ovih tvrdnji, odlučili smo da se upustimo u (doduše kratko) ispitivanje hristologije poslanica Jakovljeve i Judine, kako bismo videli da li su ovi nadahnuti pisci verovali da Isus nije bio ništa više od Jevrejina od krvi i mesa koji poštuje Toru, i da su stoga u tom pogledu bliži islamu. Ili su, pak, ovi jevrejski učenici objavljivali da je Hristos preegzistentni božanski, suvereni Gospod celokupnog stvorenja koji je postao čovek — što je viđenje koje se savršeno slaže s Pavlovim proglašenjem vaskrslog Gospoda kao božanskog Sina Božjeg koji je došao da iskupi svoj narod od njegovih greha.

Isus — Gospod svih vernika

Za početak, i Jakov i Juda započinju svoje spise predstavljajući sebe kao robove Isusa Hrista, i obojica govore o Hristu kao svom Gospodu i Gospodu svih vernika:

„Jakov, sluga Boga i Gospoda Isusa Hrista, pozdravlja dvanaest plemena rasijanih po svijetu.“ Jakovljeva 1:1

„Juda, sluga Isusa Hrista, a brat Jakovljev, prizvanima, osvećenima Bogom Ocem i sačuvanima Isusom Hristom“… „A vi, ljubljeni, sjetite se riječi koje su već kazali apostoli Gospoda našeg Isusa Hrista“ Judina 1:1, 17

U tom pogledu oni se slažu s Pavlom, budući da je i on sebe nazivao robom Isusovim i svedočio da je Hristos njegov Gospod i Gospod svih onih koji istinski veruju:

„Pavle, voljom Božijom pozvani apostol Isusa Hrista, i brat Sosten, Crkvi Božijoj koja je u Korintu, osvećenima u Hristu Isusu, pozvanima svetima, sa svima koji na svakom mjestu prizivaju ime Gospoda našega Isusa Hrista, njihovoga i našega:“ 1. Korinćanima 1:1-2

„Pavle, sluga Isusa Hrista, pozvani apostol, izabran za Jevanđelje Božije“ Rimljanima 1:1

Među druge nadahnute pisce koji su o Hristu govorili kao o svom Gospodu spada i pisac Poslanice Jevrejima:

„3ar ja sad nastojim da ljude pridobijem ili Boga? Ili tražim ljudima da ugađam? Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov.“ Galatima 1:10

„Jer je očigledno da je Gospod naš proizišao iz plemena Judinog, za koje Mojsej ništa ne reče o sveštenstvu.“ Jevrejima 7:14

„A Bog mira, koji podiže iz mrtvih velikoga Pastira ovaca, krvlju Zavjeta vječnoga, Gospoda našega Isusa Hrista, Neka vas usavrši u svakome djelu dobrome, da vršite volju njegovu, tvoreći u vama ono što mu je ugodno, kroz Isusa Hrista, kojemu slava u vijekove vijekova. Amin.“ Jevrejima 13:20-21

I apostol Petar, koji je takođe o sebi govorio kao o robu Hristovom i čak otišao toliko daleko da Isusa nazove i Bogom i Spasiteljem!

„Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas po velikoj milosti svojoj preporodi za živu nadu vaskrsenjem Isusa Hrista iz mrtvih“ 1. Petrova 1:3

„Simon Petar, sluga i apostol Isusa Hrista, onima što su primili sa nama jednako dragocjenu vjeru u pravdi Boga našega i Spasa Isusa Hrista:“ 2. Petrova 1:1

Ovo nije samo slično načinu na koji Jakov i Juda govore o vaskrslom Gospodu, već Petrovo nazivanje Isusa Bogom može naći i paralelu kod Jakova, budući da grčki tekst u pozadini Jakovljeve 1:1 možda zapravo takođe identifikuje Isusa kao Boga:

„sluga Boga i Gospoda Isusa Hrista“

Grčka konstrukcija može se prevesti i kao: „rob Isusa Hrista, koji je Bog i Gospod.“ To je zbog činjenice da grčka reč kai u nekim kontekstima može značiti „naime“ umesto „i“, tj. „rob Boga, naime Gospoda Isusa Hrista“. Zapravo, upravo su tako neki drevni prevodi, poput etiopskog, razumeli ovaj veznik.

Drugi razlog zbog kojeg bi neki ovo shvatili kao još jedno ukazivanje na Hrista kao Boga jeste to što izrazi za Boga (theou) i Gospoda (kyriou) nisu samo povezani veznikom kai, već zapravo nemaju grčki određeni član ni ispred jednog od njih. To je navelo neke naučnike da pretpostave da je pisac nameravao da ova dva izraza dovede u najbliži mogući odnos, npr. „rob onoga koji je i Bog i Gospod“, ili „rob Bogu koji je takođe i Gospod“.

Bez obzira na to kako neko prenosi ovaj stih, ostaje činjenica da ono što Jakov kaže o Isusu jasno pokazuje da je verovao u suštinsko božanstvo Hrista.

To se vidi iz toga što Jakov (a i Juda) sebe prikazuje kao roba Hrista Gospoda, čime Isusa u osnovi stavlja u ravan s Bogom Ocem, budući da nadahnuto Sveto pismo ne dopušta da Jevrejin bude rob nekom drugom nebeskom ili duhovnom biću, niti da ima nekog drugog nebeskog Gospoda osim Jahvea Boga:

„Koga imam na nebu, i s tobom ničega neću na zemlji.“ Psalam 73:25

„K tebi podižem oči svoje, koji živiš na nebesima! Kao što su oči slugama uprte u ruku gospodara njihovijeh, kao oči sluškinjine u ruku gospođe njezine, tako su oči naše u Gospoda Boga našega dok se smiluje na nas. Smiluj se na nas, Gospode, smiluj se na nas, jer smo se dovoljno napitali sramote; Dovoljno se napitala duša naša ruga od ponositijeh, i sramote od oholijeh.“ Psalam 122 [eng. 123]:1-4 LXX

Ovo objašnjava zašto se verni prepoznaju kao robovi Jahvea Boga:

„I umrije ondje Mojsije sluga Gospodnji u zemlji Moavskoj po riječi Gospodnjoj.“ Ponovljeni zakoni 34:5 – up. Isus Navin 1:13, 15; 8:31, 33; 9:24; 11:12; 12:6; 13:8; 14:7; 18:7; 22:2, 5

„A poslije ovijeh stvari umrije Isus, sin Navin, sluga Gospodnji, kad mu bijaše sto i deset godina.“ Isus Navin 24:29 – up. Sudije 2:8

„I sav Izrailj prestupi Zakon Tvoj i odstupi da ne sluša glasa Tvojega, i zato dođe na nas prokletstvo i kletva zapisana u Zakonu Mojsija, sluge Božijega, jer mu sagriješismo.“ Danilo 9:11

Zapravo, nikada se neće naći da je neko oslovljen kao rob Boga i još nekoga, naročito ne nekog drugog duhovnog bića.

Isus je i sam izjavio da čovek ne može služiti dvojici gospodara, niti imati dva Gospoda:

„Niko ne može dva gospodara služiti; jer ili će jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili će se jednoga držati, a drugoga prezirati. Ne možete služiti Bogu i mamonu.“ Matej 6:24 – up. Luka 16:13

Pa ipak, Jakov i Juda sebe nazivaju robovima osobe koja više nije na zemlji, već na nebu, i koju bez oklevanja oslovljavaju kao Gospoda!

Kao što pokazuju sledeći komentari:

„Zapazimo takođe kako sebe sveti Jakov naziva slugom Boga i Gospoda Isusa Hrista. Neki reči čitaju povezano, drugi razdvojeno: povezano ovako — Jakov, sluga Isusa Hrista, koji je Bog i Gospod; i tako su oci koristili ovaj tekst protiv arijanaca, da dokažu božanstvenost i Božanstvo Hrista; drugi reči čitaju razdvojeno, ovako — Jakov, sluga Boga i Gospoda našega Isusa Hrista. Ovo drugo čitanje deluje najprirodnije i manje usiljeno, i pruža dokaz za božanstvo Hrista ništa manje težak od prvoga; jer kao što je Otac Gospod isto kao i Isus Hristos, tako je i Isus Hristos Bog isto kao i Otac, i Bog hoće da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca.“ (William Burkitt, Expository Notes with Practical Observations on the New Testament; podebljanje naše)

Gospoda Isusa Hrista (kuriou Iēsou Christou). Ovde je u ravni s Bogom (theou) i sebe naziva ne adelphos (brat) Isusov, već doulos. Sva tri izraza ovde, kao i u Jakovljevoj 2:1, imaju svoje puno značenje: Isus je Mesija i Gospod. Jakov nije ebionit. On prihvata božanstvo Isusa, svoga brata, koliko god mu to bilo teško. Reč kurios česta je u LXX za Elohim i Jahve, kao što su je Rimljani primenjivali na cara u svom obožavanju cara. Vidi 1. Korinćanima 12:3 za Kurios Iēsous i Filimonu 2:11 za Kurios Iēsous Christos; dvanaest plemena (tais dōdeka phulais). Dativ. Izraz znači „Izrailj u svojoj punini i potpunosti“ (Hort), posmatran kao jedinstvo (Dela apostolska 26:7), bez ikakve predstave o nekim „izgubljenim“ plemenima. (A. T. Robertson's Word Pictures of the New Testament; *; podvlačenje naše)

Jakov je sebe opisao jednostavno kao roba (grč. doulos) Boga i Gospoda Isusa Hrista. Samo su on i Juda, drugi polubrat Gospodnji, sebe u svojim poslanicama opisali jednostavno kao robove. Ovo verovatno ukazuje na to da su bili toliko poznati u ranoj crkvi da nisu imali potrebe da sebe podrobnije opisuju.20 Jakov nije sebe nazvao Isusovim bratom niti vođom crkve. Očigledno je odlučio da Isusa ne poznaje „po telu“ (2. Korinćanima 5:16), već samo kao svoga Gospoda i Boga. Biti rob Božji bio je njegov najvažniji odnos (up. Rimljanima 1:1; Filipljanima 1:1; Titu 1:1; 2. Petrova 1:1; Judina 1; Otkrivenje 1:1). Isusa je izjednačio s Bogom rekavši da je rob i Boga i Gospoda Isusa Hrista.

Izraz rob nije u prvom veku nosio ponižavajuću konotaciju koju nosi danas. U Septuaginti je doulos opisivao velike vođe Izrailja koji su zauzimali položaje povlastice i časti (npr. Mojsije [Ponovljeni zakoni 34:5; itd.]; David [2. Samuilova 7:5; itd.]; i proroci [Jeremija 7:25; 44:4; Amos 3:7]). Upotrebom ove reči Jakov je ponosno tvrdio da telom i dušom pripada Bogu i Isusu Hristu.21

„Ovde mu je važno jedino njegovo služenje Gospodu Isusu Hristu, jer to je tema njegovog pisma: Kako da živimo kao sluge Gospoda Isusa Hrista?“22

20 G. H. Rendall, The Epistle of James and Judaic Christianity, str. 11-12.

21 Mayor, str. 29.

22 Burdick, str. 167. (Dr. Thomas L. Constable’s Bible Study Notes and Commentary, str. 6; podebljanje naše)

Takav uzvišen jezik mogao je biti upotrebljen samo ako su Jakov i Juda zaista verovali u božanstvo Gospoda Isusa Hrista i smatrali da je on suštinski jednak Bogu Ocu.

Ono što ovo čini prilično zabavnim jeste to što muslimani često citiraju Jakova da bi dokazali da je predanost Bogu (tj. islam) prava religija:

„Pokorite se, dakle, Bogu, a usprotivite se đavolu, i pobjeći će od vas. Približite se Bogu, i On će se približiti vama. Očistite ruke, grješnici, popravite srca vaša, dvodušni.“ Jakovljeva 4:7-8

Ali propuštaju da pomenu da Jakov započinje svoju poslanicu opisujući sebe kao roba i Boga i Gospoda Isusa. Otuda, za Jakova predanost Bogu uključuje predavanje Hristu kao Gospodu, što je suprotno islamskoj teologiji:

5. Održavanje jedinstva Alahovih imena takođe znači da se Alahova imena u određenom obliku ne mogu davati njegovom stvorenju osim ako im ne prethodi prefiks koji znači ‘Abd „rob“ ili „sluga“. Mnoga božanska imena u svom neodređenom obliku, poput i, dopuštena su imena za ljude, jer je Alah neka od njih upotrebio u neodređenom obliku da bi ukazao na Poslanika …

„Došao vam je Poslanik, jedan od vas, teško mu je što ćete iskušenja da imate, jedva čeka da pođete pravim putem, a prema vernicima je blag i milostiv.“

Ali ar-Ra’oof (Onaj koji je najpuniji sažaljenja) i ar-Raheem (Najmilostiviji) mogu se odnositi na ljude samo ako im prethodi ‘Abd, kao u ‘Abdur-Ra’oof ili ‘Abdur-Raheem, jer u određenom obliku ona predstavljaju stepen savršenstva koji pripada samo Bogu. Slično tome, imena poput ‘Abdur-Rasool (rob poslanika), ‘Abdun-Nabee (rob Poslanika), ‘Abdul-Husayn (rob Huseina) itd., gde ljudi sebe imenuju robovima nekog drugog osim Alaha, takođe su zabranjena. Na osnovu ovog načela, Poslanik je zabranio muslimanima da one koji su im povereni nazivaju ‘Abdee (moj rob) ili Amatee (moja robinja). (Philips, The Fundamentals of Tawheed (Islamic Monotheism) [Islamic Book Service, Nju Delhi, Indija, ponovljeno izdanje: 2004], 1. Poglavlje o kategorijama tevhida, str. 14-15)

Stoga se ni Jakov ni Juda ne mogu optužiti da su muslimani, budući da se njihova tvrdnja da su robovi Gospoda Isusa direktno protivi islamskoj teologiji.

Isus Hristos — Gospod koji poseduje Slavu!

Da stvar po muslimane bude gora, Jakov je nastavio time što je Hrista identifikovao i kao Gospoda i kao Slavu!

„Braćo moja, ne gledajući ko je ko, imajte vjeru u našega Gospoda slave Isusa Hrista.“ Jakovljeva 2:1

Evo kako neki prevodi prenose ovaj tekst:

„Braćo moja, ne budite pristrasni dok držite veru našega Gospoda Isusa Hrista, Gospoda slave.“ ESV

„Braćo moja, kao vernici u našega slavnoga Gospoda Isusa Hrista, ne budite pristrasni.“ NIV

Kao što ovi prevodi pokazuju, postoji izvesna rasprava o tome kako pravilno prevesti grčki tekst. Ipak, bilo da grčku konstrukciju treba prevesti kao „slavni Gospod“, „Gospod slave“ ili „Slava“, činjenica je da se takav jezik može primeniti samo na nekoga ko je istinski Bog po suštini, budući da Sveto pismo uči da je slava suštinsko svojstvo Jahvea, čije se večno Biće opisuje kao slavno.

Na primer, za Jahvea se kaže da je slava koja prebiva u Jerusalimu:

„I ja ću mu, govori Gospod, biti zid ognjen unaokolo i biću za slavu usred njega.“ Zaharija 2:5

Jahve se takođe naziva Carem slave, tj. Carem koji poseduje slavu:

„Vrata, uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata vječna! Ide Car slave. Ko je taj Car slave? Gospod krjepak i silan, Gospod silan u boju. Vrata, uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata vječna! Ide Car slave. Ko je taj car slave? Gospod nad vojskama; on je Car slave.“ Psalam 24:7-10

Dalje se identifikuje kao Bog slave:

„Glas je Gospodnji nad vodom, Bog slave grmi, Gospod je nad vodom velikom.“ Psalam 29:3

„A on reče: Ljudi braćo i oci, čujte! Bog slave javi se ocu našemu Avraamu kad bješe u Mesopotamiji, prije nego se doseli u Haran.“ Dela apostolska 7:2

Novi zavet nastavlja ovu temu nazivajući Boga Ocem slave:

„Da vam Bog Gospoda našega Isusa Hrista, Otac slave, dade Duha mudrosti i otkrivenja da ga poznate,“ Efescima 1:17

Kao i Veličanstvenom Slavom:

„Jer vam ne objavismo silu i dolazak Gospoda našega Isusa Hrista sljedujući izmišljenim bajkama, nego smo sami bili očevici veličanstva njegova. Jer on primi od Boga Oca čast i slavu kada mu dođe ovaj glas od veličanstvene slave: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji. I ovaj glas čusmo mi kako siđe s neba dok bijasmo s Njim na gori svetoj.“ 2. Petrova 1:16-18

Opisati, dakle, Hrista kao Slavu, ili čak kao Gospoda slave, znači pripisati mu suštinsko svojstvo koje karakteriše samo Božje Biće.

Zapravo, neki u ovom izrazu vide poistovećivanje Isusa s Božjim vidljivim prisustvom, koje Jevreji nazivaju Šekina:

Gospod slave (tes doxes). Prosto „Slava“. U grčkom tekstu nema reči za „Gospod“ (kuriou). Tes doxes jasno stoji u apoziciji s tou kuriou Iesou Christou. Jakov tako naziva „našega Gospoda Isusa Hrista“ Šekina Slavom Božjom. Vidi Jevrejima 9:5 za „heruvime Slave“. Drugi novozavetni odlomci u kojima je Isus prikazan kao Slava jesu Rimljanima 9:4; 2. Korinćanima 4:6; Efescima 1:17; Jevrejima 1:3. Up. 2. Korinćanima 8:9; Filipljanima 2:5-11. (Robertson's Word Pictures of the New Testament; *; podvlačenje naše)

„Izraz naš slavni Gospod Isus Hristos doslovnije glasi ’naš Gospod Isus Hristos slave‘, što se možda odnosi na Božju Šekina slavu (vidi Izlazak 40:34; 1. Carevima 8:11), čiju su istoriju Jakovljevi jevrejski čitaoci veoma dobro poznavali. Zamisao je da ne možemo držati veru Isusa Hrista, koji je samo prisustvo i slava Božja, a biti pristrasni. Sam Isus je bio nepristrasan (Matej 22:16), kao što pokazuju njegovo skromno rođenje, porodično odrastanje u Nazaretu i njegova spremnost da služi u Samariji i Galileji, oblastima koje su jevrejske vođe prezirale.“ (John MacArthur, James: The MacArthur New Testament Commentary [Moody Press, Čikago, IL 1998], str. 97; podvlačenje naše)

Ipak, kako god neko razumeo ili odabrao da prenese Jakovljeve reči, ova činjenica ostaje. Jedini način na koji je Jakov mogao da govori o Hristu na takav način jeste ako je bio uveren da je Isus ovaploćeni Jahve Bog. Kao što pokazuju sledeći navodi, uzeti od dvojice istaknutih hrišćanskih naučnika:

„… Ova reč [slava] u grčkom stoji u genitivu i sledi za titulom ’Naš Gospod Isus Hristos‘. Komentatori je povezuju s ovim titulama na najmanje sedam različitih načina, ali najvažnije mogućnosti su: (1) ’naš Gospod Isus Hristos, Slavni‘; (2) ’naš slavni Gospod Isus Hristos‘ (NRSV; NIV; NLT); ili (3) ’naš Gospod Isus Hristos, Gospod slave‘ (KJV; NASB; TEV). Kod prvog prevoda ’slava‘ se shvata kao samostalna titula koja dodatno određuje ’Gospoda Isusa Hrista‘ (epegzegetski genitiv). Osnova za ovo tumačenje jeste uobičajeno povezivanje ’slave‘ s Bogom u Starom zavetu i s Bogom i Hristom u Novom zavetu. ’Gospod slave‘ je uobičajena titula u Starom zavetu i u Novom zavetu se prenosi na Isusa (1. Korinćanima 2:8). A reč ’slava‘ (prevod jevrejskog kabod) može označavati Božje prisustvo (VIDI, NPR. 1. Samuilova 4:22). U Novom zavetu Petar upotrebljava reč ’slava‘ da bi ukazao na Boga, opisujući preobraženje: ’[Isus] primi čast i slavu od Boga Oca kada mu dođe glas od Veličanstvene Slave, govoreći…‘ (2. Petrova 1:17; vidi i Jevrejima 1:3; Rimljanima 9:4). A novozavetni pisci istu slavu pripisuju Hristu (npr. Jovan 1:14). Jakov, dakle, možda sledi uobičajen novozavetni obrazac, u kojem se svojstva i titule koje se u Starom zavetu daju Bogu primenjuju i na Isusa Hrista. Kao ispoljenje Božjeg prisustva, on je ’Slavni‘.

„Međutim, ovo tumačenje, iako teološki neosporno, pati od jedne ključne teškoće: nigde u Starom niti u Novom zavetu reč ’slava‘ nije upotrebljena sama po sebi kao titula Boga ili Hrista. To čini malo verovatnim da ona ovde ima to značenje. S druge strane, gramatička osnova za drugu mogućnost — ’slavni Gospod‘ — veoma je čvrsta, budući da je opisni genitiv omiljena konstrukcija kod Jakova. Po ovom viđenju, Jakov Gospodu Isusu pripisuje osobinu sjaja koja je svojstvena samom Bogu. Treći prevod je najdvosmisleniji od svih, jer ostavlja nejasnim kako se tačno reč ’slava‘ odnosi prema ’Gospodu‘. I upravo iz tog razloga on je verovatno najbolja mogućnost. ’Slava‘ ima dovoljno teološke težine sama po sebi u Novom zavetu da bi njeno pretvaranje u običan pridev — ’slavni‘ — moglo oslabiti smisao koji Jakov ovde namerava. ’Slava‘ je ono stanje ’bogolikosti‘ kojem su hrišćani predodređeni (npr. Rimljanima 5:2; 8:18; 2. Korinćanima 4:17) i u kojem Isus već sada postoji (Filipljanima 3:21; Kološanima 3:4; 2. Solunjanima 2:14; 1. Timoteju 3:16; Titu 2:13; Jevrejima 2:7, 9). Opisivanje Isusa kao Gospoda slave ukazuje naročito na nebesku oblast u koju je uzvišen i iz koje će doći na kraju istorije da spasava i sudi (up. Jakovljeva 5:9). Ovaj podsetnik je naročito prikladan u situaciji u kojoj hrišćani odaju previše ’slave‘ ljudskim bićima.“ (Douglas J. Moo, The Letter of James: The Pillar New Testament Commentary [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI 2000], str. 100-101; podebljanje naše)

„Jakov o našem Gospodu govori po imenu samo dvaput, i oba puta mu daje punu titulu poštovanja: ’(naš) Gospod Isus Hristos‘ (1:1, 2:1) — povezujući ga u jednom slučaju ravnopravno s Bogom, a u drugom dodajući dalje epitete božanskog dostojanstva. Na drugim mestima o njemu govori jednostavno kao o ’Gospodu‘ (5:7,8, [14] 15), u kontekstima koji značajno pojačavaju značenje tog izraza. Sadržajna upotreba ’Imena‘, u apsolutnom smislu, koju smo našli u opticaju među ranim hrišćanima kako je zabeleženo u Delima apostolskim, ponavlja se i ovde; i Jakov savetuje da se u slučaju bolesnih nad njima moli dok ih pomazuju uljem ’u Ime‘ (5:14). „Ime“ koje se podrazumeva jasno je Isusovo, koje je tako u hrišćanskoj upotrebi zamenilo Jehovino. Jedinstven epitet, koji jednako podrazumeva božanstvo Gospodnje, primenjen je na njega u opomeni: ’Braćo moja, ne držite veru našega Gospoda Isusa Hrista, Slave, s obzirom na lica‘ (2:1). ’Slava‘ ovde, čini se, stoji u apoziciji s imenom ’naš Gospod Isus Hristos‘, dodatno ga određujući u njegovom veličanstvu. Ovde ima nečeg više od pukog povezivanja našega Gospoda sa slavom, kao kada nam se kaže da je imao slavu kod Boga pre nego što je svet postao (Jovan 17:5), i da je posle svog poniženja na zemlji (mada je i na zemlji javljao svoju slavu onima koji vide, Jovan 1:14, 2:11, 17:22) ponovo ušao u svoju slavu (Luka 24:26, Jovan 17:24, 1. Timoteju 3:16, Jevrejima 2:9, up. Matej 19:28, 25:31, []Marko 10:37), i da će ponovo doći u toj slavi (Matej 16:27, 24:30, 25:31, Marko 8:38, 13:26, Luka 9:26, 21:27, Titu 2:13, 1. Petrova 4:13). Bliži smo onome što se podrazumeva kada čitamo o Isusu kao ’Gospodu slave‘ (1. Korinćanima 2:8), to jest, o onome kome slava pripada kao njegovo karakteristično svojstvo; ili kada nam je opisan kao ’odsjaj slave Božje‘ (Jevrejima 1:3). Čini se da je piščeva misao usredsređena na one starozavetne odlomke u kojima je Jehova opisan kao ’Slava‘: npr. ’Jer ja ću, govori Jehova, biti njoj zid ognjen unaokolo, i biću Slava usred nje‘ (Zaharija 2:5). U Gospodu Isusu Hristu Jakov vidi ispunjenje ovih obećanja: on je Jehova koji je došao da bude sa svojim narodom; i, pošto se nastanio među njima, videli su njegovu slavu. On je, jednom rečju, slava Božja, Šekina: Bog javljen ljudima. Tako je Jakov mislio i govorio o svom rođenom bratu koji je umro nasilnom i sramnom smrću dok je još bio u prvoj mladosti! Zaista, ovde je pojava koja može itekako da probudi istraživanje.“ (Benjamin B. Warfield, The Lord of Glory: A Classic Defense of the Deity of Jesus Christ [Solid Ground Christians Books, Birmingham, Alabama: prvo štampanje, novembar 2003], The Witness of the Catholic Epistles, str. 264-265)

Najzad, Jakov nije bio usamljen u tome što o svom polubratu i vaskrslom Gospodu govori na takav način, budući da je njegov opis Hrista savršeno u skladu s time kako i neki drugi nadahnuti novozavetni pisci prikazuju uzvišenoga Hrista.

Na primer, Pavle Isusa naziva Gospodom slave:

„Koju ni jedan od knezova ovoga vijeka nije poznao; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.“ 1. Korinćanima 2:8

Pisac Poslanice Jevrejima kaže da je Hristos sjaj ili odsjaj Božje slave i tačan otisak ili odraz Božje nestvorene suštine:

„Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama,“ Jevrejima 1:1-3 ESV

Apostol Jovan piše da je Isus delio istu božansku slavu s Ocem i pre nego što je svet stvoren:

„I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade.“ Jovan 17:5

Stoga je Jakov bio u savršenom saglasju s Pavlom i ostalim piscima koji navodno predstavljaju ono što liberali i muslimani nazivaju „pavlovskim hrišćanstvom“.

Drugim rečima, Jakov ne bi bio musliman, već bi umesto toga osudio Muhameda kao lažnog proroka zbog poricanja istine o njegovom polubratu i uzvišenom Gospodaru.

Time dolazimo do zaključka ovog prvog odeljka. Vreme je, dakle, da pređemo na drugi deo naše analize.