Jevrejima 2:9 i sirijska hristologija, 2. deo
Nastavljam svoje izlaganje o varijantama Jevrejima 2:9 i njihovom uticaju na hristologiju i soteriologiju: JEVREJIMA 2:9 I SIRIJSKA HRISTOLOGIJA (https://www.samshmnthelogy.net/post/heb-2-9-syriac-christology).
Jedna od najzanimljivijih, zapravo najizuzetnijih varijanti Jevrejima 2:9 nalazi se u sirijskom prevodu poznatom kao Pešita.
Prema toj verziji, za Isusa se kaže da je Bog koji je iz svoje milosti prema čovečanstvu izabrao da umre za svakoga:
„A privremeno manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti, ovjenčanoga slavom i čašću, da bi po blagodati Božijoj okusio smrt za sve.“ Jevrejima 2:9, Peshitta Holy Bible Translated (HPBT https://biblehub.com/hpbt/hebrews/2.htm)
„A privremeno manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti, ovjenčanoga slavom i čašću, da bi po blagodati Božijoj okusio smrt za sve.“ Etheridge-ov Peschito Syriac NT
„A privremeno manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti, ovjenčanoga slavom i čašću, da bi po blagodati Božijoj okusio smrt za sve.“ Murdock-ov Syriac Peshitta NT
Međutim, postoji i drugo čitanje, koje se ogleda u sledećem prevodu Pešite:
„A privremeno manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti, ovjenčanoga slavom i čašću, da bi po blagodati Božijoj okusio smrt za sve.“ George Lamsa Bible (LAMSA https://biblehub.com/lamsa/hebrews/2.htm)
Svetski poznatog stručnjaka za sirijsko hrišćanstvo Sebastiana P. Brocka vredi opširno citirati, budući da objašnjava kako su ova različita čitanja možda bila posledica dveju glavnih varijanti Jevrejima 2:9 u grčkim prepisima, kojih su hrišćani sirijskog govornog područja morali biti svesni:
Iako brojne pojedinosti u ovom odlomku traže komentar, ovde se moramo ograničiti na jedan jedini pasus, onaj koji se tiče Jevrejima 2:9b. Kao što je dobro poznato, ogromna većina grčkih rukopisa donosi sledeći tekst u drugoj polovini Jevrejima 2:9. Svo isticanje je moje:
… hopos chariti theou hyper pantos geusetai thanatou,
dok se varijanta choris theou****, umesto chariti theou****, nalazi samo u 0121b, 424c, 1739*”, na margini jednog rukopisa Vulgate i u nekim rukopisima Pešite (ostali rukopisi Pešite podrazumevaju grčki tekst koji glasi chariti theos****). Čitanje choris theou svakako je starije od nestorijanskog spora, budući da je već poznato nekolicini pisaca iz trećeg i četvrtog veka;4 izvestan broj savremenih naučnika tvrdio je da ono zapravo predstavlja izvorni tekst Poslanice.5 Kakvo god da je izvorno čitanje bilo (a to nas ovde ne zanima), jasno je da je slaba posvedočenost čitanja choris theou u sačuvanoj rukopisnoj tradiciji posledica toga što su ga prihvatili pisci stroge antiohijske hristološke tradicije i što su ga potom odbacili svi oni koji su davali prednost aleksandrijskoj hristologiji Kirila – a u šestom veku to bi značilo ogromnu većinu crkve grčkog govornog područja. Možemo čak donekle sagledati i proces kojim su se stavovi polarizovali: dok je Diodor još uvek spreman da prihvati bilo koje čitanje,6 Teodor smatra da je chariti theou namerna izmena kojoj se podsmeva.7 U Filoksenovo vreme, gotovo vek kasnije, čitanje choris theou počelo je da se posmatra kao karakteristično obeležje teologa antiohijske hristološke tradicije, pošto su ga svi ostali napustili: budući da se to čitanje do tada nalazi samo među „nestorijancima“, lak je korak preći na optužbu da su ga oni izmislili. Niti je Filoksen jedini koji iznosi tu optužbu, jer kasniji grčki halkidonski pisci Ojkumenije8 i Teofilakt9 čine potpuno isto.
Sirijski pisci od sredine petog veka nadalje bili su oštro podeljeni po stavovima koje su zauzimali u hristologiji, **i neće biti iznenađenje da pisci koji pripadaju Crkvi Istoka redovno navode Jevrejima 2:9 sa čitanjem „odvojeno od Boga“,**10 dok sirijski pravoslavni autori jednako redovno donose ili „u svojoj milosti, Bog“ (drugo čitanje koje se nalazi u rukopisima Pešite) ili „milošću Božjom“, tačan prevod grčkog koji bi im bio poznat iz filoksenovske i harklenske verzije, kao i iz sirijskih prevoda grčkih pisaca.11 Stoga je od izvesnog interesa videti kakvo je stanje kod Jevrejima 2:9b u samim rukopisima Pešite. Naučnicima nije promakla činjenica da je svedočanstvo rukopisa Pešite na ovom mestu podeljeno; među njima je Wescott dosad verovatno pružio najdetaljnije podatke;2 Wescott je, međutim, iskoristio samo mali deo lako dostupnih ranih rukopisa Pešite, pa jedno opsežnije istraživanje možda ovde neće biti suvišno. (Brock, „Hebrews 2:9b in Syriac Tradition“, u Novum Testamentum, tom XXVII (27), 3 (Oksford, 1983), str. 237-239)
Da istaknemo Brockove poente: čitanje choris theou („odvojeno od Boga“/„bez Boga“) bilo je već poznato među hrišćanskim piscima 3. i 4. veka nove ere, a kasnije su ga prihvatili antiohijski, odnosno takozvani nestorijanski hrišćani, koji se nisu slagali sa hristologijom Kirila Aleksandrijskog.
Prva grupa je pažljivo razlikovala ljudsku prirodu Hrista od njegove božanske prirode, i to do te mere da su bili optuženi da dele Sina na dve Ličnosti, naime na božansku i ljudsku Ličnost. To su činili s izričitom namerom da odbrane božansku prirodu Sina od svake optužbe da se ona preobrazila u ljudsku prirodu i/ili da je poprimila ljudske osobine kao što su promenljivost, stradanja itd.
Stoga ovi hrišćani ne bi rekli da se Bog rodio od Marije, niti da je Bog umro, budući da božanska priroda ne zna ni za početak ni za kraj. To jest, Bog qua Bog nikada ne može biti rođen, rasti, gladovati, klonuti ili umreti. Naprotiv, Čovek je bio taj koji se rodio, gladovao, rastao, umro i bio podignut u život. Oni su čak odbijali da svetu Majku nazovu Teotokos („Bogorodica“, „Majka Božja“) i radije su joj se obraćali kao Hristotokos („Hristorodica“, „Majka Hristova“).
To objašnjava zašto je antiohijska hristološka škola prihvatila čitanje choris theou u svoje sirijske prepise Jevrejima 2:9, budući da im je ono potvrđivalo da Hristos nije umro kao Bog, nego kao puko ljudsko biće.
Aleksandrijska škola je, sa druge strane, insistirala na naglašavanju nerazdvojnog sjedinjenja dveju priroda jednoga Sina, kako bi se izbegla optužba da se postavljaju dve različite Ličnosti, naime božanski Sin i Čovek koji su se potom sjedinili prilikom začeća toga Čoveka u osvećenoj utrobi svete Device. Oni su, dakle, izabrali da govore o tome da se Bog rodio, da je Bog umro na krstu, da je Bog vaskrsao iz mrtvih itd.
Samim tim ima savršenog smisla da su oni hrišćani sirijskog govornog područja koji su se slagali sa hristologijom Kirila Aleksandrijskog prihvatili ono čitanje Jevrejima 2:9 koje je naglašavalo činjenicu da je sam Bog, u svojoj milosti, umro za sve čovečanstvo.
Brock zatim nabraja varijantna sirijska čitanja među sačuvanim rukopisima Pešite:
Za sadašnju svrhu uzet je uzorak od 31 rukopisa Novoga zaveta na Pešiti, iz razdoblja između petog i trinaestog veka (uključivo); to predstavlja visok udeo sačuvanih rukopisa Pešite u zapadnim bibliotekama koji pripadaju ovom vremenskom rasponu i čuvaju taj odlomak.’3 Kod rukopisa koji pripadaju kasnijem delu ovog razdoblja moguće je utvrditi njihovu crkvenu pripadnost na osnovu pisma, ali za ranije vekove to obično nije moguće.
Osim dva osnovna čitanja Pešite, „u svojoj milosti, Bog“ (= a, dole) i „odvojeno od Boga“ (= d), javljaju se i dve male varijante prvog čitanja, „Bog u svojoj milosti“ ( = b****) i „u milosti, Bog“ (= c****). Tako u rukopisima Pešite imamo sledeća četiri moguća čitanja:
hu ger b-taybuteh alaha hlap t‘em kulnas’ mawta = a
‘jer on u svojoj milosti Bog radi svakoga okusi smrt’
hu ger alaha b-taybuteh … = b
‘jer on, Bog, u svojoj milosti …’
‘ hu ger b-taybuta alaha … = c
‘jer on u milosti Bog …’
ha ger star men alahi … = d
‘jer on odvojeno od Boga …’
Sva ova čitanja se, naravno, kose sa tačnijim prevodom grčkog koji se nalazi u filoksenovskoj verziji (kako je Filoksen navodi u gore prevedenom odlomku), u harklenskoj i u navodima ovog odlomka koji se nalaze u sirijskim prevodima grčkih pisaca, a koji svi imaju „milošću Božjom“. (Brock, str. 239-240)
Zapazite da tri od četiri varijante u suštini govore isto, naime da je sam Bog okusio smrt za sve ljude.
Brock zatim zaključuje iznoseći nekoliko ubedljivih argumenata za to zašto smatra da je izvorna Pešita zapravo glasila da je Bog taj koji je okusio smrt za svakoga:
Biće zgodno da najpre izložimo svedočanstvo konsultovanih rukopisa Pešite u obliku tabele. Svedoci su navedeni hronološkim redom, po vekovima,14 a tamo gde je crkvena pripadnost rukopisa očigledna, ispred broja rukopisa stoji simbol W (zapadni, tj. sirijski pravoslavni ili maronitski) ili E (istočni, tj. Crkva Istoka). U prvoj koloni se može pretpostaviti da je čitanje a, osim ako nije drugačije naznačeno. Zvezdica označava čitanje prve ruke, pre ispravke. Ako nije drugačije navedeno, svi citirani rukopisi Add. ( = Additional) i Or. (= Oriental) pripadaju Britanskoj biblioteci. Iz ove tabele biće očigledno da se, barem od jedanaestog veka nadalje, može pouzdano predvideti da će istočnosirijski rukopisi sadržati čitanje d („odvojeno od Boga“), dok će zapadnosirijski imati čitanja a, b ili c. Nije nikakvo iznenađenje što se takvo stanje stvari odražava i u štampanim izdanjima: ona na istočnosirijskom pismu, zasnovana na istočnosirijskim rukopisima, imaju d,15 dok ona na serto pismu, zasnovana na zapadnosirijskim rukopisima, imaju a ili b.16 (Brock, str. 240-241; isticanje moje)
Koje je bilo izvorno čitanje Pešite? Na prvi pogled, činjenica da imamo najmanje četiri rukopisa izmenjena iz d u a, a samo jedan sumnjiv iz a u d, mogla bi navesti na pomisao da je d izvorno i da je čitanje a, koje se već nalazi u nekoliko rukopisa iz petog do sedmog veka, posledica antinestorijanske pristrasnosti, pošto se d ustalilo (već u vreme Teodora Mopsuestijskog) kao ključni tekst antiohijske hristološke tradicije.
To je svakako moguća hipoteza**, ali sklon sam mišljenju da je situacija bila složenija i da bi svedočanstvo bilo bolje protumačiti nešto drugačije**.
Sve do svog zatvaranja 489. godine, Persijska škola u Edesi služila je kao kanal kojim je antiohijska teologija (naročito Teodorova) stizala u sirijski svet. Ako su učitelji te Škole bili svesni Teodorovih pogleda na ispravno čitanje kod Jevrejima 2:9 – a to je moralo biti slučaj – teško da bi tolerisali čitanje Pešite koje je izričito išlo protiv njegovog mišljenja;’ a u to vreme ne bi se osećala nikakva zamerka na „ispravljanje“ Pešite (pod pretpostavkom da je izvorno imala čitanje a) kako bi se saglasila sa grčkim tekstom koji je zastupao „Egzegeta“ par excellence, budući da je Pešita (barem što se jevanđelja tiče) već bila plod revizije koja je težila bližem podudaranju sa grčkim.
Po ovoj drugoj hipotezi, dakle, da je izvorno čitanje Pešite bilo b-taybuteh alaha, a ne star men alaha, imali bismo dva niza izmena: (1) Prva faza bi se odigrala u Persijskoj školi u Edesi, od 430-ih godina nadalje, šireći Teodorovo čitanje (tj. naše d****) u rukopisima Pešite. Budući da je Škola bila izuzetno uticajna (čak i na zapadnosirijske pisce poput Filoksena i Jakova Serugskog u pitanjima egzegeze), ne bi bilo iznenađujuće da su rukopisi tamo prepisivani, sa čitanjem d, dospeli u krugove kojima se hristološko učenje Škole nije dopadalo. Time je postavljena pozadina za drugi niz izmena: (2) Od kasnog petog veka nadalje, rukopisi koji su poticali od tekstova Pešite „ispravljenih“ prema Teodorovom čitanju u Persijskoj školi sada su bili „ispravljani“ nazad na čitanje a. To je faza kojoj zaista svedočimo u Add. 14480 i 14479 (potonji je zapravo napisan u Edesi 533/4).
Izbor između ove dve hipoteze
mogao bi se konačno rešiti kada bismo imali navod Jevrejima 2:9 kod nekog sirijskog autora koji je pisao pre 430-ih. Nažalost, međutim, ni Afrahat ni Liber Graduum ne pružaju tu uslugu, ali imamo Jefremov Komentar na Pavlove poslanice, sačuvan samo na jermenskom. Molitorova retroverzija Jefremovih navoda iz Pavla na grčki upućuje na to da je Jefrem, na našu žalost, izostavio ključne reči koje nas zanimaju kada je komentarisao ovaj odlomak;19 **osvrt na jermenski tekst,**20 međutim, upućuje na to da to zapravo nije sasvim tako:
Ayl p‘arawk‘ ew patuov zor asac‘ Dawit‘ etei psakeac‘vasn zi astuac vasn amenayn mardkan zmah casekeac‘.
Ali (onaj) za koga je David rekao da ga je ‘ovenčao slavom i čašću’: (to je) zato što je ‘Bog, radi svega čovečanstva, okusio smrt’.21
I latinski prevod Komentara i Molitor nisu uočili da je ‘Bog’ deo navoda; to je verovatno bilo zato što im je na umu bilo grčko čitanje ‘milošću Božjom’, a ne ono iz Pešite ‘u svojoj milosti, Bog’. Ali čak i ako ‘Bog’ nije strogo uzev deo navoda, Jefrem nikako ne bi mogao da napiše ovu rečenicu da je njegov sirijski tekst Novoga zaveta imao star men alaha (čitanje d****); sa druge strane, njegove reči vrlo blisko odražavaju čitanje a****, sa Bogom kao subjektom glagola ‘okusio’: sve što je učinio jeste da je tekst neznatno skratio izostavivši ‘u svojoj milosti’.
Možemo, shodno tome, pouzdano zaključiti da drugoj hipotezi treba dati prednost i da je izvorna verzija Pešite kod Jevrejima 2:9b glasila hu ger b-taybuteh alaha hlap kulnas’ t‘em mawta, ‘jer on u svojoj milosti, Bog, okusi smrt u korist svakoga’. (Brock, str. 243-244)
Tako, dakle, imamo veoma drevno svedočanstvo iz sirijskog toka o raširenom verovanju u božanstvo Hrista. Sve ove rane verzije i hristološki sporovi ukazuju u jednom pravcu, naime da su hrišćani širom sveta držali činjenicu da je Isus Hristos Bog u apsolutnom, suštinskom smislu, koji je potom postao Čovek radi spasenja sveta.
DODATNA LITERATURA
JOŠ DREVNIH SVEDOČANSTAVA O BOŽANSTVU HRISTA
Prednikejsko svedočanstvo o božanstvu Isusa
JOŠ OD IRINEJA O BOŽANSTVU HRISTA
Svedočanstvo Justina Mučenika o suštinskom i večnom božanstvu Hrista