Jevrejima 2:9 i sirijska hristologija

Prema grčkom tekstu koji stoji u osnovi Jevrejima 2:9, o Isusu se govori da je milošću Božjom okusio smrt za svakog čoveka:

„A privremeno manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti, ovjenčanoga slavom i čašću, da bi po blagodati Božijoj okusio smrt za sve.“ Legacy Standard Bible (LSB)

Značenje ovde, u kontekstu, jeste da je Bog u svojoj naklonosti poslao Isusa da postane čovek od krvi i mesa, s izričitom svrhom da spase decu Božju izvršivši pomirenje za njih, kako bi ih ovenčao slavom:

„Jer je prikladno Bogu, za Kojega je sve i kroz Kojega je sve, Koji privede mnoge sinove u slavu, da Čelnika spasenja njihova učini savršenim kroz stradanje. Jer i Onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju svi su od jednoga; zato se ne stidi da ih naziva braćom, govoreći: Objaviću Ime tvoje braći svojoj, usred sabora pjesmom ću te veličati. I opet: Ja ću se uzdati u Njega. I opet: Evo ja i djeca koju mi dade Bog. A pošto ta djeca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udjela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola, I da izbavi one koji iz straha od smrti cijeloga života bijahu krivci za svoje robovanje. Jer, zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini sjemenu Avraamovu. Stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći, da bi bio milostiv i vjeran Prvosveštenik u službi Bogu, kako bi očistio grijehe naroda. Jer pošto je i sam stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani.“ Jevrejima 2:10-18 LSB

Postoji, međutim, manje zastupljena varijanta, posvedočena u nekolicini sačuvanih rukopisa i kod ranih hrišćana, koja se drastično razlikuje:

„A privremeno manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti, ovjenčanoga slavom i čašću, da bi po blagodati Božijoj okusio smrt za sve.“ Lexham English bible (LEB)

Pa ipak, mi neprestano gledamo Isusa – koji je za kratko vreme učinjen nižim pored glasnika – ovenčanog slavom (ili: ovenčanog dobrim glasom) i čašću (ili: vrednošću) zbog (ili: kroz) dejstva iskustva smrti (ili: Sada, u tom izvesnom kratkom trenutku, mi i dalje posmatramo Isusa – koji je umanjen zbog posledice stradanja od smrti, koje i jeste bilo smrt – sada ovenčanog pobedničkim vencem u pojavi koja priziva hvalu i s uvaženim poštovanjem, uz ljude koji nose poruku**), tako da bi milošću Božjom i od Boga** (ili: radi milosti Božje; u naklonosti koja jeste Bog; [napomena: u rukopisima 0243 i 1739, kao i u jednom rukopisu Vulgate, u delima Origena, Ambrosija i Jeronima, te u navodima raznih pisaca sve do 11. veka, čitanje glasi: ODVOJEN OD BOGA]) okusio smrt nad [stanjem i položajem] celim čovečanstvom (ili: za i u korist svakoga). Jonathan Mitchell New Testament (JMNT; isticanje velikim slovima i kurzivom je moje)

Po ovom čitanju Hristos je umro odvojen od Boga, a ne zbog Božje milosti. Pretpostavlja se da to znači da je Bog dopustio Isusu da prođe kroz stradanje i poniženje bez ikakve božanske intervencije, a da sam ne posreduje kako bi svoga voljenog Sina poštedeo teškog mučenja i smrti.

Poznati liberalni novozavetni tekstualni kritičar Bart D. Ehrman podrobno raspravlja o ovoj varijanti i objašnjava njen značaj:

JEVREJIMA I NAPUŠTENI ISUS

Lukin prikaz Isusa stoji u suprotnosti ne samo prema Markovom, nego i prema prikazima drugih novozavetnih pisaca, uključujući nepoznatog pisca Poslanice Jevrejima, koji, kako se čini, pretpostavlja poznavanje predanja o stradanju u kojima je Isus bio užasnut pred licem smrti i umro bez ikakve božanske pomoći ili podrške, što se vidi iz rešenja jednog od najzanimljivijih tekstualnih problema Novog zaveta.12

Problem se javlja u kontekstu koji opisuje konačno potčinjavanje svega Isusu, Sinu Čovečijem. I ovde sam u uglaste zagrade stavio tekstualne varijante o kojima je reč.

Jer kada mu [Bog] potčini sve, ne ostavlja ništa što mu nije potčinjeno. Ali još ne vidimo da mu je sve potčinjeno. Vidimo, međutim, Isusa, koji je, budući za malo učinjen manjim od anđela, ovenčan slavom i čašću zbog svog stradanja smrti, da bi [milošću Božjom / odvojen od Boga] okusio smrt za svakoga. (Jevrejima 2:8-9)

Iako gotovo svi sačuvani rukopisi kažu da je Isus umro za sve ljude „milošću Božjom“ (CHARITI THEOU), nekolicina drugih umesto toga kaže da je umro „odvojen od Boga“ (CHORIS THEOU). Postoje, međutim, dobri razlozi da se smatra da je ovo drugo bilo izvorno čitanje Poslanice Jevrejima.

Ne moram ulaziti u pojedinosti rukopisne potvrde za čitanje „odvojen od Boga“, osim da kažem da se, iako se ono javlja u samo dva dokumenta iz desetog veka, za jedan od njih (rukopis 1739) zna da je nastao s predloška koji je bio bar toliko star koliko i naši najraniji rukopisi. Još je zanimljivije to što nam Origen, učenjak s početka trećeg veka, kaže da je to bilo čitanje većine rukopisa njegovog doba. I drugi podaci ukazuju na njegovu ranu rasprostranjenost: nalazilo se u rukopisima poznatim Ambrosiju i Jeronimu na latinskom Zapadu, a navodi ga niz crkvenih pisaca sve do jedanaestog veka. I tako, uprkos činjenici da nije široko posvedočeno među našim sačuvanim rukopisima, to je čitanje nekada imalo snažnu spoljašnju potvrdu.

Kada se sa spoljašnjih pređe na unutrašnje kriterijume, ne može biti sumnje u nadmoćnost ove slabo posvedočene varijante. Već smo videli da su prepisivači bili daleko skloniji da čitanje koje je teško razumeti učine lakšim, nego da lako čitanje učine težim. Ova varijanta predstavlja udžbenički primer te pojave. Hrišćani prvih vekova obično su Isusovu smrt smatrali vrhunskim ispoljenjem Božje milosti. Reći, međutim, da je Isus umro „odvojen od Boga“ moglo bi se shvatiti na bezbroj načina, od kojih je većina neprihvatljiva. Budući da su prepisivači jedno od ova dva čitanja morali stvoriti iz onog drugog, teško da ima sumnje u to koje je od njih verovatnije iskvarenje.

Ali da li je izmena bila namerna? Zastupnici šire posvedočenog teksta („milost Božja“) prirodno su morali tvrditi da promena nije učinjena namerno (jer bi u suprotnom njihov omiljeni tekst gotovo sigurno bio izmena). Iz nužde su, dakle, smislili druge scenarije kako bi objasnili slučajno nastajanje težeg čitanja. Najčešće se prosto pretpostavlja da je, budući da su reči o kojima je reč slične po izgledu (CHARITI/ CHORIS), prepisivač nehotice pomešao reč milost s predlogom odvojen od.

Ovo gledište, međutim, deluje pomalo neverovatno. Da li je verovatnije da bi nemaran ili rasejan prepisivač izmenio svoj tekst napisavši reč koja se u Novom zavetu koristi ređe („odvojen od“) ili onu koja se koristi češće („milost“, četiri puta učestalija)? Da li je verovatnije da bi stvorio izraz koji se nigde drugde u Novom zavetu ne javlja („odvojen od Boga“) ili onaj koji se javlja više od dvadeset puta („milošću Božjom“)? Da li je verovatnije da bi, makar i slučajno, proizveo tvrdnju koja je čudna i uznemirujuća ili onu koja je poznata i laka? Zacelo ovo drugo: čitaoci obično neobične reči zamenjuju uobičajenima i pojednostavljuju ono što je složeno, naročito kada im misli delimično odlutaju. Tako čak i teorija o nepažnji ide u prilog tome da je slabije posvedočeno čitanje („odvojen od Boga“) izvorno.

Najpopularnija teorija među onima koji smatraju da izraz odvojen od Boga nije izvoran jeste da je to čitanje nastalo kao beleška na margini: prepisivač je u Jevrejima 2:8 pročitao da „sve“ treba da bude potčinjeno Hristovom gospodstvu i odmah pomislio na 1. Korinćanima 15:27:

„Jer sve je potčinio pod njegove [Hristove] noge.“ Ali kada kaže da će „sve biti potčinjeno“, jasno je da se misli na sve osim na onoga koji mu je sve potčinio [tj. sam Bog nije među onim što je na kraju potčinjeno Hristu].

Prema ovoj teoriji, prepisivač koji je prepisivao Jevrejima 2 želeo je da i ovde bude jasno da, kada tekst kaže da sve treba da bude potčinjeno Hristu, to ne obuhvata Boga Oca. Da bi tekst zaštitio od pogrešnog tumačenja, prepisivač je potom na margini uz Jevrejima 2:8 umetnuo objašnjavajuću belešku (kao neku vrstu uputnice na 1. Korinćanima 15:27), ističući da ništa nije ostalo nepotčinjeno Hristu, „osim Boga“. Tu je belešku kasnije jedan nepažljiv prepisivač preneo u tekst sledećeg stiha, Jevrejima 2:9, gde je mislio da joj je mesto.

Uprkos popularnosti tog rešenja, ono je verovatno suviše domišljato i zahteva previše sumnjivih koraka da bi funkcionisalo. Ne postoji nijedan rukopis koji posvedočuje oba čitanja u tekstu (tj. ispravku na margini ili u tekstu 8. stiha, gde bi joj bilo mesto, i izvorni tekst 9. stiha). Osim toga, ako je prepisivač mislio da je beleška ispravka s margine, zašto ju je našao na margini pored 8. stiha, a ne pored 9? Najzad, da je prepisivač koji je belešku stvorio to učinio pozivajući se na 1. Korinćanima, zar ne bi napisao „osim Boga“ (EKTOS THEOU — izraz koji se zaista javlja u odlomku iz 1. Korinćanima), a ne „odvojen od Boga“ (CHORIS THEOU — izraz koji se u 1. Korinćanima ne nalazi)?

Ukratko, krajnje je teško objasniti izraz odvojen od Boga ako je izraz milošću Božjom bio izvorno čitanje Jevrejima 2:9. Istovremeno, dok se teško može očekivati da bi prepisivač rekao da je Hristos umro „odvojen od Boga“, ima svih razloga da se misli da je upravo to rekao pisac Poslanice Jevrejima. Jer to slabije posvedočeno čitanje takođe je doslednije teologiji Poslanice Jevrejima („unutrašnje verovatnoće“). Nigde u čitavoj ovoj poslanici reč milost (CHARIS) ne odnosi se na Isusovu smrt ni na dobra spasenja koja iz nje proističu. Umesto toga, ona je dosledno povezana s darom spasenja koji tek treba da bude darovan verniku dobrotom Božjom (vidi naročito Jevrejima 4:16; takođe 10:29; 12:15; 13:25). Istina, hrišćani su kroz istoriju bili više pod uticajem drugih novozavetnih pisaca, pre svega Pavla, koji je u Isusovoj žrtvi na krstu video vrhunsko ispoljenje milosti Božje. Ali Poslanica Jevrejima taj pojam ne upotrebljava na taj način, iako prepisivači koji su mislili da je njen pisac Pavle to možda nisu shvatali.

S druge strane, tvrdnja da je Isus umro „odvojen od Boga“ — zagonetna kada se uzme izolovano — dobija ubedljiv smisao u širem književnom kontekstu knjige Jevrejima. Dok ovaj pisac Isusovu smrt nikada ne naziva ispoljenjem božanske „milosti“, on više puta naglašava da je Isus umro potpuno ljudskom, sramnom smrću, sasvim odvojen od područja iz kojeg je došao, područja Božjeg; njegova je žrtva, kao posledica toga, prihvaćena kao savršeno okajanje za greh. Štaviše, Bog se nije umešao u Isusovo stradanje i nije učinio ništa da umanji njegov bol. Tako, na primer, Jevrejima 5:7 govori o Isusu koji, pred licem smrti, glasnim vapajima i suzama moli Boga. U 12:2 se kaže da je pretrpeo „sramotu“ svoje smrti, ne zato što ga je Bog održavao, nego zato što se nadao opravdanju. Kroz čitavu ovu poslanicu kaže se da Isus doživljava ljudski bol i smrt, poput drugih ljudi „u svemu“. Njegova muka nije bila ublažena nekim posebnim izuzećem.

Još je značajnije to što je ovo glavna tema neposrednog konteksta Jevrejima 2:9, koji naglašava da je Hristos sebe spustio ispod anđela kako bi potpuno učestvovao u krvi i telu, iskusio ljudska stradanja i umro ljudskom smrću. Istina, zna se da njegova smrt donosi spasenje, ali odlomak ne kaže ni reč o Božjoj milosti kako se ona ispoljava u Hristovom delu pomirenja. On se, umesto toga, usredsređuje na hristologiju, na Hristovo snishođenje u prolazno područje stradanja i smrti. Isus svoje stradanje doživljava kao potpuni čovek, bez ikakve pomoći koja bi mu pripadala kao uzvišenom biću. Delo koje je započeo svojim snishođenjem dovršava svojom smrću, smrću koja je morala biti „odvojena od Boga“.

Kako to da čitanje „odvojen od Boga“, koje se teško može objasniti kao prepisivačka izmena, odgovara jezičkim sklonostima, stilu i teologiji Poslanice Jevrejima, dok alternativno čitanje „milošću Božjom“, koje prepisivačima ne bi zadalo nikakve teškoće, stoji u neskladu i s onim što Poslanica Jevrejima kaže o Hristovoj smrti i s načinom na koji to kaže? Izgleda da je Jevrejima 2:9 izvorno govorilo da je Isus umro „odvojen od Boga“, napušten, upravo onako kako je prikazan u pripovesti o stradanju u Markovom jevanđelju.

ZAKLJUČAK

U svakom od tri slučaja koja smo razmotrili postoji značajna tekstualna varijanta koja igra bitnu ulogu u tome kako se dotični odlomak tumači. Očigledno je važno znati da li se za Isusa kaže da je osetio samilost ili gnev u Marko 1:41; da li je bio smiren i pribran ili u dubokoj muci u Luka 22:43-44; i da li se za njega kaže da je umro milošću Božjom ili „odvojen od Boga“ u Jevrejima 2:9. Lako bismo mogli razmotriti i druge odlomke da bismo stekli osećaj koliko je važno znati piščeve reči ako želimo da protumačimo njegovu poruku. (Ehrman, Misquoting Jesus: The Story Behind Who Changed the Bible and Why [HarperSanFrancisco, 2005], 5. Originals That Matter, str. 144-149; isticanje moje)

S tim u pozadini, spreman sam da istražim kako su ove varijante uticale na sirijske verzije Jevrejima 2:9 i kakav je uticaj to imalo na božanstvo Hrista (https://www.samshmnthelogy.net/post/heb-2-9-syriac-christology-pt-2).