Isus jeste Gospod zaista! 2. deo

Nastavljamo našu raspravu ispitujući novozavetno učenje o Hristu na pozadini učenja Starog zaveta i verovanja koja su Jevreji imali tokom perioda Drugog hrama.

U prethodnoj raspravi videli smo da su Isus i njegovi sledbenici učili da je David bio nadahnut Svetim Duhom da prizna i ispovedi da je Hristos njegov Gospod, koji ustoličen sedi na nebu s desne strane Boga. Videli smo i kako su prvi hrišćani, poput Petra, svuda objavljivali da je Isus Gospod nad svima.

Međutim, prema hebrejskoj Bibliji, Davidov Gospod je Jahve:

„Čuvaj me, Bože, jer se u te uzdam. Rekoh Gospodu: Ti si Gospod moj, nemam dobra osim tebe.“ Psalam 15[engl. 16]:1-2 LXX

A Jahve je Onaj koji ustoličen sedi na visini, na nebu, nad celim stvorenjem:

„Gospod na nebesima postavi prijesto svoj, i carstvo njegovo svijem vlada. Blagosiljajte Gospoda anđeli njegovi, koji ste silni krjepošću izvršujete riječ njegovu slušajući glas riječi njegove. Blagosiljajte Gospoda sve vojske njegove, sluge njegove, koje tvorite volju njegovu.“ Psalam 102[engl. 103]:19-21

„Ko je kao Gospod, Bog naš, koji sjedi na visini;“ (en hypselois), Psalam 112[engl. 113]:5 LXX

„Gospod caruje: nek se raduje zemlja! Nek se vesele ostrva mnoga.“… „Gore kao vosak tope se od lica Gospodnjega, od lica Gospoda svoj zemlji.“… „Nek se stide svi koji se klanjaju kipovima, koji se hvale idolima svojim. Poklonite mu se svi bogovi.“… „Jer si ti, Gospode, visok nad svom zemljom i nadvisuješ sve bogove.“ Psalam 96[97]:1, 5, 7 LXX

Štaviše, prema različitim strujama judaizma iz perioda Drugog hrama, izraz „Gospod nad svima“ bio je titula koja se koristila za Boga. To potvrđuju i svici s Mrtvog mora:

4.Jer ko može objaviti i ko može govoriti i ko može ispričati moja dela? Gospod nad svima je video, Bog nad svima – on je čuo i slušao. Psalam 151A

23. blagosiljajući Gospoda nad svima...(Apokrif Postanja sa svitaka s Mrtvog mora, Kolona 5)

1. veliki. vacat Tada [sam] blagoslovio Gospoda nad svima, koji od mene… i sačuvao… Apokrif Postanja sa svitaka s Mrtvog mora, Kolona 9

5[i blagoslovite Njegovo ime. Hvalite i blagosiljajte] na dan sećanja uz zvuk 6[ovnujskog roga. Blagoslovite Gospo]da nad svima. Hvalite 7[i blagosiljajte… i blagoslo]vite Njegovo sveto ime. 8[… i blagoslo]vite Gospoda nad svima. (4Q409, Kolona 1)

9[…] 10[…] Bog Svevišnji ne […] 11[…] koje je iznad njih, i… 12[…] gospod nad svima, onaj koji postavlja sudije […] 4Q552, Frag. 2

A potvrđuje to i jevrejski istoričar iz prvog veka Flavije Josif:

6. Što se tiče četvrte sekte jevrejske filozofije, njen osnivač bio je Juda Galilejac. Ti ljudi se u svemu ostalom slažu sa farisejskim shvatanjima, ali imaju nepovredivu privrženost slobodi i govore da im je Bog jedini Vladar i Gospod. Oni takođe ne mare ni za kakvu vrstu smrti, niti se obaziru na smrt svojih rođaka i prijatelja, niti ih bilo kakav strah može naterati da bilo kog čoveka nazovu gospodom. A pošto je ova njihova nepokolebljiva odlučnost dobro poznata mnogima, neću dalje govoriti o tome; niti se bojim da će bilo šta što sam o njima rekao biti dovedeno u sumnju, nego se pre bojim da je ono što sam rekao ispod one odlučnosti koju pokazuju kada podnose bol. A u vreme Gesija Flora, koji je bio naš prokurator, narod je počeo da ludi od ove bolesti; on je zloupotrebom svoje vlasti naveo Jevreje da pobesne od nje i da se pobune protiv Rimljana. I to su sekte jevrejske filozofije. (Judejske starine, Knjiga XVIII, POGLAVLJE 1. KAKO JE KVIRINIJE BIO POSLAT OD CEZARA DA IZVRŠI POPIS SIRIJE I JUDEJE; I KAKO JE KOPONIJE BIO POSLAT DA BUDE PROKURATOR JUDEJE; O JUDI GALILEJCU I O SEKTAMA KOJE SU POSTOJALE MEĐU JEVREJIMA)

I:

2… Kada je glasnik preneo ovu svoju poruku, Izat je odgovorio da zna kako je moć partskog kralja mnogo veća od njegove; ali da zna i to da je Bog mnogo moćniji od svih ljudi. I pošto mu je dao ovaj odgovor, prionuo je na molitvu Bogu, bacio se na zemlju, posuo glavu pepelom u znak svoje pometenosti, i postio zajedno sa svojim ženama i decom. Zatim je prizvao Boga i rekao: „O Gospode i Vladaru, ako se nisam uzalud predao Tvojoj dobroti, nego sam s pravom zaključio da si samo Ti Gospod i prvi od svih bića (ton panton… monon kai proton hegemai Kyrion, „smatrao sam Te prvim i jedinim Gospodom nad svima“), dođi mi sada u pomoć i odbrani me od mojih neprijatelja, ne samo mene radi, nego i zbog njihovog drskog ponašanja prema Tvojoj moći, jer se nisu bojali da podignu svoj ohol i drzak jezik protiv Tebe.“ Tako je jadikovao i oplakivao sebe, sa suzama u očima; nakon čega je Bog uslišio njegovu molitvu. (Judejske starine, Knjiga XX, POGLAVLJE 4. KAKO SU IZATA IZDALI NJEGOVI SOPSTVENI PODANICI I KAKO SU GA NAPALI ARAPI I KAKO JE IZAT, PROMISLOM BOŽIJIM, BIO IZBAVLJEN IZ NJIHOVIH RUKU)

Dakle, najraniji Hristovi sledbenici uzimali su same Jahvine titule i funkcije i pripisivali ih svome vaskrslom Gospodu!

Zapravo, poznati novozavetni naučnik Ričard Bauckham objašnjava da postavljanje nekoga na Božiji nebeski presto nije značilo samo da ta ličnost učestvuje u Božijoj isključivoj vladavini nad svim stvarima, nego je podrazumevalo i da je uključena u jedinstveni Božiji identitet.

Bauckham zatim pokazuje da su upravo to najraniji hrišćani objavljivali o Isusu kada su uzimali odlomke poput Psalma 110:1 i Danila 7:13-14 i njima objašnjavali šta se dogodilo sa Hristom nakon njegove smrti i vaskrsenja.

5.1 Psalam 110:1: ključni tekst

RANA hrišćanska teologija razvijala se uglavnom kroz egzegezu Svetog pisma, koja je po metodu bila tradicionalna, sprovođena sa egzegetskom stručnošću jevrejske učene egzegeze, a po rezultatima često nova, jer je primenjivana na tumačenje događaja – shvaćenih kao odlučujuća eshatološka dela Boga Izraelovog – koji se nisu uredno uklapali ni u jedno postojeće jevrejsko očekivanje. Jedan izuzetan podatak u egzegetskom razvoju RANE hristologije jeste to da je 1. stih Psalma 110 onaj stih hebrejskog Svetog pisma na koji se u ranohrišćanskoj literaturi najčešće hristološki aludira. Jasne aluzije na njega javljaju se u veoma širokom rasponu literature iz prvih sto godina hrišćanskog pokreta (SINOPTIČKA JEVANĐELJA, Dela apostolska, glavne Pavlove poslanice, Efescima, Kološanima, Jevrejima, 1. Petrova, Otkrivenje, Duži završetak Markovog jevanđelja, 1. Klementova, Polikarp, Varnava, Poslanica apostola, Petrova apokalipsa, Vaznesenje Isaijino, Jakovljev apokrif). Unutar samog Novog zaveta ima dvadeset takvih citata ili aluzija. Impresivna nije samo raširena upotreba ovog stiha, nego i činjenica da se motivi vezani za njegovo tumačenje i veze uspostavljene između ovog stiha i drugih biblijskih tekstova ponavljaju u različitim, inače nepovezanim hrišćanskim spisima, što stoga mora odražavati dublje tradicije tumačenja ovog stiha. U nekim tekstovima se verovatno odražavaju kerigmatske ili ispovedne formulacije relativno, mada ne potpuno, ustaljenog karaktera, što čak i kasan tekst poput Polikarpove Poslanice Filipljanima 2:1 čini korisnim svedočanstvom za razumevanje ranijih razvoja. Sasvim je jasno da je Psalam 110:1 ne samo citiran, nego i pažljivo tumačen, KAKO VEOMA RANO TAKO I VEOMA ŠIROKO U RANOHRIŠĆANSKOM POKRETU. Tekstovi sa kojima je u tumačenju često povezivan jesu Psalam 8:6 I DANILO 7:13-14. Vredno je pažnje da ovi drugi tekstovi svoje glavne uloge u Novom zavetu igraju u sprezi sa Psalmom 110:1. Oni su omogućili hrišćansko čitanje ključnog teksta KAO DA SE ODNOSI NA ISUSOVO UČEŠĆE UPRAVO U BOŽIJOJ KOSMIČKOJ VLADAVINI NAD SVIM STVARIMA. (Bauckham, Jesus and the God of Israel – God Crucified and Other Studies on the New Testament’s Christology of Divine Identity [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI/ Cambridge, U.K. 2008], str. 173; podebljani naglasak je naš)

I:

2.3 Psalam 110:1 u ranoj hristologiji

RANA hrišćanska teologija, kao i ostala jevrejska teologija tog perioda, odvijala se prvenstveno kroz egzegezu hebrejskog Svetog pisma. Stvaralačka egzegeza Svetog pisma bila je glavni medij u kojem su RANI hrišćani razvijali čak i najnovije aspekte svoje misli, na šta ćemo morati da obratimo veliku pažnju naročito u kasnijim delovima ovog poglavlja. Ali ta je stvar važna već sada, jer je Isusovo učešće u jedinstvenoj božanskoj suverenosti bilo shvaćeno prvenstveno u odnosu na jedan ključni starozavetni tekst (Psalam 110:1) i druge tekstove dovedene s njim u egzegetski odnos. Psalam 110:1 (LXX 109:1) jeste starozavetni tekst na koji Novi zavet najčešće aludira (dvadeset jedan citat ili aluzija razasuti su po većini novozavetnih spisa, uz jovanovsku literaturu kao jedini značajan izuzetak)…

Taj stih se svakako ne mora čitati tako da znači kako osoba označena kao ’moj Gospod‘ (Mesija) sedi na samom božanskom prestolu i vrši božansku suverenost nad kosmosom. Mogao bi se, na primer, čitati tako da jednostavno znači kako je Mesiji dat počasni položaj povlašćenog podanika pored božanskog prestola, gde sedi neaktivno očekujući početak svoje vladavine na zemlji. Tako su ga kasnije čitali neki rabini. Sasvim je jasno, međutim, da su ga RANI hrišćani čitali drugačije: KAO POSTAVLJANJE ISUSA NA SAM BOŽANSKI PRESTO, GDE VRŠI BOŽIJU SOPSTVENU VLADAVINU NAD SVIM STVARIMA. Ta se misao ponekad iznosi spajanjem ovog stiha sa Psalmom 8:6… Nigde u ranom judaizmu on se ne primenjuje ni na jednu od uzvišenih nebeskih ličnosti – anđele ili patrijarhe – koji sada ili u budućnosti zauzimaju važna mesta na nebu. Nigde se ne primenjuje na Mesiju, za kojeg se, naravno, u ranojevrejskom očekivanju nikada ne pretpostavlja da će kosmosom vladati sa neba, nego samo da će biti vladar na zemlji. Mesijansko tumačenje kraljevskih psalama uopšte navelo bi nas da očekujemo kako će Jevreji iz perioda Drugog hrama, kada su već tumačili Psalam 110, primeniti ga na Mesiju. Ali njegovo odsustvo iz literature pokazuje da za njih nije imao nikakav značaj, dok je za RANE hrišćane bio od ključne važnosti. Ta razlika prosto odražava činjenicu da su RANI hrišćani koristili ovaj tekst da o Isusu kažu nešto što jevrejska literatura Drugog hrama nije zainteresovana da kaže ni o kome: DA ON UČESTVUJE U JEDINSTVENOJ BOŽANSKOJ SUVERENOSTI NAD SVIM STVARIMA. (Isto, str. 21-22; naglasak velikim slovima je naš)

Ponovo:

5. Isus na nebeskom prestolu Božijem

Kada se novozavetna hristologija čita u kontekstu razumevanja jevrejskog monoteizma Drugog hrama koji smo skicirali, lako se može uvideti da su RANI hrišćani na Isusa primenili sve dobro utvrđene i dobro prepoznate karakteristike jedinstvenog božanskog identiteta kako bi, sasvim jasno i precizno, UKLJUČILI ISUSA U JEDINSTVENI IDENTITET JEDNOG BOGA IZRAELOVOG. Prvenstvena među tim karakteristikama bila je jedinstvena suverenost nad svim stvarima. Od NAJRANIJE poslevaskršnje hristologije koju možemo pratiti, Isusovo uzvišenje shvatano je KAO NJEGOVO UČEŠĆE U BOŽANSKOJ VLADAVINI NAD KOSMOSOM. Druge isključivo božanske karakteristike usledile su logično i BRZO, naročito Isusovo učešće u delu stvaranja. Obožavanje Isusa, kao njegovo uključivanje u monoteističko obožavanje KOJE PRIPADA ISKLJUČIVO JEDNOM BOGU, usledilo je kao NUŽNO priznanje njegovog uključivanja u božanski identitet, opet prvenstveno kao priznanje NJEGOVOG VRŠENJA JEDINSTVENE BOŽANSKE SUVERENOSTI SA NEBESKOG PRESTOLA BOŽIJEG. U sadašnjem kontekstu moramo ograničiti svoje zanimanje na glavne crte novozavetnog razumevanja Isusovog uzvišenja na božanski presto. (Isto, str. 172; naglasak velikim slovima i podvlačenjem je naš)

I:

„… Psalam 110:1, možda najtemeljniji tekst za čitavu ovu konfiguraciju, bio je nov izbor, dokaz egzegetske i teološke (to dvoje je nerazdvojivo) novine NAJRANIJEG HRIŠĆANSKOG POKRETA. Objašnjenje njegove uloge u RANOJ hristologiji, nasuprot njegovom odsustvu iz jevrejske literature Drugog hrama, jeste to što je on ZA RANE HRIŠĆANE o Isusu govorio ono što nijedan drugi Jevrejin nije želeo da kaže o Mesiji niti o bilo kojoj drugoj ličnosti: da ga je Bog uzvisio DA SADA UČESTVUJE U KOSMIČKOJ SUVERENOSTI JEDINSTVENOJ ZA BOŽANSKI IDENTITET.“ (Isto, str. 175; naglasak velikim slovima je naš)

Bauckham dalje tvrdi da je uključivanje Isusa u jedinstveni božanski identitet značilo kako su najraniji hrišćani postavljali vaskrslog Hrista na božansku stranu podele između Stvoritelja i stvorenja:

5.3. Božanska suverenost nad svim stvarima

To da Isus sedi pored Boga na samom Božijem nebeskom prestolu, prestolu slave, izričito je rečeno u nekim tekstovima (Jevrejima 8:1; 12:2; Otkrivenje 3:21; 5:6; 7:17; 22:3) i verovatno se treba pretpostaviti za sve njih. Delom uz egzegetsku pomoć Psalma 8:6, ovo učešće u Božijoj kosmičkoj vladavini često se izražava formulama ’sve stvari‘ ili ’nebo i zemlja‘ (ili punijim kosmičkim formulama) ili, radi naglaska, i jednim i drugim. Taj jezik, koji se u jevrejskim tekstovima Drugog hrama neprestano koristi za Božiji odnos prema njegovom stvorenju, značajan je zato što JE TO NAČIN NA KOJI JEVREJSKI MONOTEIZAM RAZLIKUJE BOGA OD SVE DRUGE STVARNOSTI (’svih stvari‘), KAO STVORITELJA I VLADARA SVEGA. Uključujući Isusa u puni kosmički obim Božije suverenosti, novozavetna terminologija postavlja Isusa JASNO NA BOŽANSKU STRANU RAZLIKE IZMEĐU BOGA I ’SVIH STVARI‘. Iako su Danilo 7:14 i Psalam 2:8 pružili osnovu za razmišljanje o univerzalnoj vladavini Mesije na zemlji (Sib. Or. 5:416; 1 En. 62:6), upravo kosmički obim Hristove suverenosti smešta je u onu jedinstvenu kategoriju koju simbolizuje njegovo ustoličenje na božanskom prestolu u najvišem nebu. NI ZA JEDNOG GLAVNOG ANĐELA NITI UZVIŠENOG ČOVEKA U JEVREJSKIM TEKSTOVIMA DRUGOG HRAMA NE KAŽE SE DA IMA VLAST NAD SVIM STVARIMA ILI NAD NEBOM I ZEMLJOM.

Drugi način na koji se naglašava potpuno kosmička vladavina uzvišenog Hrista jeste ukazivanje na potčinjenost svih nebeskih sila njemu. Tekstovi prikazuju pokoravanje kako pobunjenih anđeoskih sila (1. Korinćanima 15:24-28; Ascen. Isa. 11:23), tako i poslušnih (Efescima 1:20-21; 1. Petrova 3:22; Ascen. Isa. 11:24-32; up. Otkrivenje 5:11-14; Ep. Apos. 3). Vredno je pažnje da su navedeni upravo oni redovi anđela koji su na visokoj vlasti na nebesima: ’poglavarstva‘ (archai: 1. Korinćanima 15:24; Efescima 1:21), ’vlasti‘ (exousiai: 1. Korinćanima 15:24; Efescima 1:21; 1. Petrova 3:22), ’sile‘ (dunameis: Efescima 1:21; 1. Petrova 3:22) i ’gospodstva‘ (kuriotetes: Efescima 1:21). (Isto, str. 176-177; naglasak velikim slovima i podvlačenjem je naš)

I:

„RANI hrišćanski pokret, veoma svesno koristeći ovaj jevrejski teološki okvir, stvorio je neku vrstu hristološkog monoteizma time što je razumeo da je Isus UKLJUČEN U JEDINSTVENI IDENTITET JEDNOG BOGA IZRAELOVOG. Verovatno najraniji izraz toga do kojeg imamo pristup – A SIGURNO JE BIO U UPOTREBI VEOMA RANO U ISTORIJI PRVE HRIŠĆANSKE ZAJEDNICE – bilo je razumevanje Isusovog uzvišenja u smislu Psalma 110:1. Isus, koji sedi na kosmičkom prestolu Božijem na nebu kao onaj koji će ostvariti eshatološko gospodstvo Božije i u kome će svi priznati jedinstvenu suverenost jednoga Boga, UKLJUČEN JE U JEDINSTVENU BOŽIJU VLADAVINU NAD SVIM STVARIMA I TIME JE NEDVOSMISLENO POSTAVLJEN NA BOŽANSKU STRANU APSOLUTNE RAZLIKE KOJA ODVAJA JEDINOG SUVERENOG OD CELOG STVORENJA. Božija vladavina nad svim stvarima određuje ko je Bog: ONA SE NE MOŽE DELEGIRATI KAO PUKA FUNKCIJA NEKOM STVORENJU. Tako je NAJRANIJA HRISTOLOGIJA VEĆ BILA in nuce NAJVIŠA HRISTOLOGIJA. Ostajalo je samo da se dosledno promisli šta bi moglo značiti to da Isus INTEGRALNO pripada jedinstvenom identitetu jednoga Boga. RANO hrišćansko zanimanje bilo je prvenstveno usmereno na soteriologiju i eshatologiju, na brige jevanđelja, pa se stoga u Novom zavetu Isus razume KAO ONAJ KOJI PRIPADA IDENTITETU BOGA prvenstveno kao onaj koji deli ili sprovodi Božije eshatološko gospodstvo…“ (Isto, 6. Pavlova hristologija božanskog identiteta, str. 184)

I sama islamska teologija se slaže da jedino Bog vlada nad celim stvorenjem i da nijednom stvorenju nije dozvoljeno da učestvuje u Božijoj jedinstvenoj vladavini nad svim stvarima:

„Nevernici su oni koji govore: „Zaista je Allah Mesija Marijin sin!“ Reci: „Ko može da spreči Allaha da, ako hoće, uništi Mesiju, Marijinog sina, i njegovu majku, i sve one koji su na Zemlji?“ Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih; On stvara šta hoće, i Allah nad svime ima moć. Jevreji i hrišćani kažu: „Mi smo deca Allahova i Njegovi miljenici.“ Reci: „Pa zašto vas On kažnjava zbog vaših greha?“ A nije tako! Vi ste kao i ostali ljudi koje On stvara: kome hoće On će da oprosti, a koga hoće On će da podvrgne patnji. Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih, i kod Njega je konačno odredište.“ S. 5:17-18 Muhammad Asad

„I reci: „Sva hvala Allahu Koji Sebi nije uzeo deteta i Koji u vlasti nema sličnog, i Kome ne treba zaštitnik zbog nemoći“ – i istinski Ga veličaj!“ S. 17:111 Y. Ali

To je poznato kao tauhid al-rububiyyah.

Štaviše, reći da je Alah uzeo neko stvorenje za svog ortaka u vladavini nad svim stvarima, ili u upravljanju poslovima stvorenja, znači počiniti neoprostivi greh pridruživanja, drugačije poznat kao shirk:

„Allah, zaista, neće da oprosti idolopoklonstvo, a oprostiće sve mimo toga, kome On hoće! A onaj ko drugog pored Allaha obožava, čini potvoru i veliki greh.“ S. 4:48 Asad – up. 4:16; 2:22

Williamsova dilema

Williams se sada suočava sa velikim problemom, jer Kuran tvrdi da su Isusovi učenici svi bili muslimani:

„I kada je Isus osetio da oni ne veruju, rekao je: „Ko su pomagači moji na putu prema Allahu?“ „Mi smo Allahovi pomagači“, rekoše učenici, „mi u Allaha verujemo, a ti budi svedok da smo mi Allahu predani.““ S. 3:52 Hilali-Khan

„i kada Sam apostolima naredio: „Verujte u Mene i Mog Poslanika“, oni su odgovorili: „Verujemo, a Ti budi svedok da smo muslimani.““ S. 5:111 Hilali-Khan

Ako bi to bilo istina, onda to znači da nijedan od učenika nikada ne bi išao unaokolo objavljujući da se Hristos posle svog vaskrsenja uzneo na nebo da sa samog Božijeg prestola vlada celim stvorenjem, jer bi to bilo očigledno kršenje tauhid al-rububiyyah (pod pretpostavkom, naravno, da Isus nije ništa više od pukog stvorenja).

Međutim, prema samim naučnicima koje Williams neprestano papagajski ponavlja, poput Dunna, svi dokazi neoborivo pokazuju da su Isusovi učenici propovedali upravo to!

Prema naučnicima poput Dunna, prvi hrišćani su verovali da je Isus umro na krstu da izvrši pomirenje za grehe, da je bio podignut iz mrtvih, da se uzneo na nebo kako bi seo na sam Božiji presto da kao Gospod vlada nad celim stvorenjem, i da su svi prizivali njegovo ime u svojim molitvama i obožavanju. Nijedno od ovih verovanja ne slaže se sa učenjima Kurana niti sa predanjima o Muhamedu.

Kako je apostol Pavle uspeo da nadmaši Alaha savladavši njegovu volju!

Ali za Williamsa postaje još gore. Čini se da Williams ne shvata kako tvrdnjom da je Pavle zapravo izmislio hrišćanstvo praktično osuđuje Kuran, koji kaže da je Alah obećao Isusu kako će njegovi sledbenici biti pobednici i postati nadmoćni od trenutka Hristovog uznesenja na nebo pa sve do dana vaskrsenja:

„I kada Allah reče: „Isuse, Ja ću da ti uzmem dušu i ka Sebi da te uzdignem! Očistiću te od nevernika, i učiniću da oni koji te ispravno slede budu iznad onih koji ne veruju do Sudnjeg dana. Zatim ćete Meni da se vratite, pa ću Ja da presudim o onome u čemu ste se razilazili.“ S. 3:55 Asad

Evo kako drugi prevod prenosi ovaj tekst:

„Isuse, Ja ću da ti uzmem dušu i ka Sebi da te uzdignem! Očistiću te od nevernika, i učiniću da oni koji te ispravno slede budu iznad onih koji ne veruju do Sudnjeg dana. Zatim ćete Meni da se vratite, pa ću Ja da presudim o onome u čemu ste se razilazili.“ Yusuf Ali

Islamsko pismo tvrdi da je Alah održao svoje obećanje, jer se pobrinuo da Hristovi sledbenici nadvladaju nevernike:

„O vi koji verujete, budite Allahovi pomagači, kao što je rekao Isus, Marijin sin, bliskim sledbenicima:“Ko su moji pomagači u pozivanju Allahu?” Oni odgovoriše:“Mi smo Allahovi pomagači!” Pa je jedna grupa od Izrailjevih potomaka poverovala, a druga grupa uzneverovala! Pa smo one koji su verovali protiv njihovih neprijatelja osnažili i bili su nadmoćni.“ S. 61:14 Asad

To ili znači da je Alah lagao, jer nije ni imao nameru da održi svoje obećanje dato Isusu, zbog čega je dozvolio Pavlu da dođe i sabotira Hristovu poruku tako što će „pavlovsko hrišćanstvo“ prevladati nad učenjima učenika. Ili je Alah nemoćan, jer je konačno stvorenje uspelo da osujeti Alahovu volju za Isusa i njegove sledbenike!

Ili Williams mora prihvatiti činjenicu da je Pavle bio istinski apostol kojeg je Bog upotrebio da raširi Isusovu poruku po celom tada poznatom svetu. Zapravo, to je bio stav nekih od najranijih i najvećih islamskih učenjaka i istoričara:

„Jazid b. Abu Habib al-Misri mi je rekao da je pronašao dokument u kojem je bio zapis (T. imena) onih koje je apostol poslao u zemlje i kraljevima Arapa i nearapa, i šta je rekao svojim drugovima kada ih je slao. Poslao sam ga Muhamedu b. Šihabu al-Zuhriju (T. po pouzdanom zemljaku njegovom) i on ga je prepoznao. Sadržao je izjavu da je apostol izašao pred svoje drugove i rekao: ’Bog je mene (Muhameda) poslao svim ljudima, zato primite poruku od mene, Bog vam se smilovao. Nemojte zaostajati za mnom kao što su učenici zaostajali za Isusom, sinom Marijinim.‘ Upitali su kako su zaostajali, a on je rekao: ’On ih je pozvao na zadatak sličan onome na koji sam ja pozvao vas. Oni koji su imali kratak put bili su zadovoljni i prihvatili su. Oni pred kojima je bio dug put bili su nezadovoljni i odbili su da idu, pa se Isus požalio na njih Bogu. (T. Te iste noći) svaki od njih je bio u stanju da govori jezikom naroda kojem je poslat.‘ (T. Isus je rekao: ’Ovo je stvar koju je Bog odredio da učinite, zato idite.‘

„Oni koje je Isus, sin Marijin, poslao po zemlji, kako učenici tako i oni koji su došli posle njih, bili su: Petar učenik I PAVLE SA NJIM (PAVLE JE PRIPADAO SLEDBENICIMA I NIJE BIO UČENIK), u Rim. Andrija i Matej u zemlju ljudoždera; Toma u zemlju Vavilona, koja je u zemlji na istoku; Filip u Kartaginu i Afriku; Jovan u Efes, grad mladića iz pećine; Jakov u Jerusalim koji je Elija, grad svetilišta; Vartolomej u Arabiju koja je zemlja Hidžaz; Simon u zemlju Berbera; Juda, koji nije bio jedan od učenika, postavljen je na mesto Judino“ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 653)

Isto ovo predanje navodi al-Kurtubi u svom komentaru na Kuran 61:14:

Rečeno je da je OVAJ STIH objavljen o Isusovim apostolima, neka su na njemu mir i blagoslov. Ibn Ishak je naveo da su među apostolima i učenicima koje je Isus poslao (da propovedaju) bili Petar I PAVLE, koji su otišli u Rim; Andrija i Matej, koji su otišli u zemlju ljudoždera; Toma, koji je otišao u Vavilon u istočnim zemljama; Filip, koji je otišao u Afriku… Alah ih je (apostole) podržao dokazima tako da su prevladali (thahirin), što znači da su postali strana koja ima prevagu. Kao što se kaže: „Predmet se pojavio na zidu“, u značenju da je jasno vidljiv (alu-wat) na zidu. Alah, koji je slavljen i uzvišen, najbolje zna istinu i Njemu je povratak i pribežište. (Preveo Dimitrius; podebljani naglasak i naglasak velikim slovima su naši)

Navodi ga sa odobravanjem i al-Tabari:

„Među apostolima i sledbenicima koji su došli posle njih bili su apostol Petar i Pavle, koji je bio sledbenik a ne apostol; oni su otišli u Rim. Andrija i Matej bili su poslati u zemlju čiji su ljudi ljudožderi, u zemlju crnaca, kako mislimo; Toma je poslat u Vaviloniju na istoku, Filip u Kajravan (i) Kartaginu, to jest u severnu Afriku. Jovan je otišao u Efes, grad mladića iz pećine, a Jakov u Jerusalim, to jest u Eliju. Vartolomej je poslat u Arabiju, naime u Hidžaz; Simeon u zemlju Berbera u Africi. Juda tada nije bio apostol, pa je njegovo mesto zauzeo Ariob. On je zamenio Judu Iskariotskog nakon što je ovaj počinio svoje delo.“ (T_he History of Al-Tabari: The Ancient Kingdoms_, preveo Moše Perlman [State University of New York Press (SUNY), Albany 1987], tom IV, str. 123; podebljani naglasak je naš)

Prevodilac objašnjava šta je al-Tabari mislio time da Pavle nije bio apostol:

317. U islamskim terminima, poslanici ili apostoli utiru novi put. Njihovo delo nastavljaju tabi'un, sledbenici, pripadnici narednih generacija, koji vode vernike. (Isto)

Al-Tabari čak navodi Pavla među onima koji su postradali za veru!

„Abu Džafar kaže: Tvrde da su posle Tiberija Palestinom i drugim delovima Sirije vladali Gaj, sin Tiberijev, četiri godine. Nasledio ga je drugi sin, Klaudije, četrnaest godina, nakon čega je Neron vladao četrnaest godina. On je ubio Petra i raspeo Pavla naglavačke. Zatim je četiri meseca vladao Botlaije [Vitelije]. Onda je Vespazijan, otac Tita kojeg je poslao u Jerusalim, vladao deset godina. Tri godine nakon svog dolaska na vlast, četrdeset godina posle Isusovog uznesenja, Vespazijan je poslao Tita u Jerusalim. Tit ga je razorio i u svom gnevu zbog sudbine Hrista pobio brojne Izraelce…“ (Isto, str. 126)

Pa ipak, i ovaj stav stvara probleme za Williamsa. Pavle je (kao i prvi Hristovi učenici) učio da je Isus vaskrsli Gospod koji je umro za naše grehe i ustao iz mrtvih da sa samog Božijeg prestola vlada nad celim stvorenjem, što znači da je Muhamed lažni prorok, jer je poricao sve ove istine.

Stoga svi dokazi ukazuju u jednom pravcu: islam je lažna religija, islamsko božanstvo je lažni bog, a Muhamed je bio jedan od antihrista za koje su prvi hrišćani upozoravali da će doći na svet kako bi ljude odveli od istine o Hristu:

„Ko je lažljivac ako ne onaj ko poriče da Isus jeste Hristos. Taj je antihrist koji odriče Oca i Sina. Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema; a koji priznaje Sina, ima i Oca.“ 1. Jovanova 2:22-23

U svetlu prethodno rečenog, Williamsu preostaju samo dve mogućnosti: ili da prihvati zaključke svojih sopstvenih naučnika, a time i Isusa kao svog vaskrslog Gospoda i Spasitelja, ili da postane agnostik. Ostati musliman NIJE opcija, jer bi to samo razotkrilo Williamsove nedoslednosti i nepoštenje.

Uostalom, nastaviti verovati u islam ne bi pokazalo samo da Williams ni sam ne veruje ono što njegovi vlastiti naučnici govore o ranohrišćanskim verovanjima i praksama, nego bi pokazalo i da se ne trudi da iste kritike i prigovore primeni na Kuran ili na predanja pripisana Muhamedu.

Vreme je da Williams prihvati istinu, pa ga pozivamo da prigne koleno pred Isusom i ispovedi da je on Gospod na slavu Boga Oca, jer je to neizbežna sudbina koju je Bog odredio celom stvorenju:

„Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ Filipljanima 2:9-11

Povezani članci

Za više informacija o ranom islamskom shvatanju da je Pavle bio istinski hrišćanin kojeg je Bog upotrebio da raširi istinsku Isusovu poruku, preporučujemo sledeće članke:

Kuran potvrđuje: Pavle je preneo istinsko jevanđelje Hristovo
Hristovi apostoli: Božiji poslanici ili puki učenici?