Isus Hristos – sveznajući Gospod slave! 1. deo

Ovo je nastavak našeg pobijanja (*) Zaatarijevog „odgovora“ (*) u vezi sa svedočanstvom vernika o božanstvu Hrista u Jovanovom jevanđelju (*).

Reci ono što misliš i misli ono što kažeš –
Još primera Zaatarijeve nemarnosti

Kao što smo pomenuli u prethodnom pobijanju (*), Zaatari je prilično nemaran u načinu na koji upotrebljava svoje pojmove i propušta da jasno definiše svoje reči kako bi njegovi čitaoci mogli da razumeju njegovu poentu. U ovom nedavnom „odgovoru“ on ponovo nemarno koristi jedan izraz i propušta da objasni šta pod njim podrazumeva.

Ipak, Shamoun ignoriše činjenicu da Isus nije znao sve! Petrova izjava ima mnogo smisla, ali pošto je Shamoun trinitarac, on potpuno učitava u stih i uzima ga doslovno. Kada je Petar rekao da Isus zna sve, to nije bilo doslovno [sic], to je nešto veoma uobičajeno [sic] u govornim jezicima, naročito kada razgovaraš sa svojim vođom [sic], figurativno ćeš reći da on zna sve, ali naravno da to ne misliš doslovno!

Šta Zaatari misli kada kaže da Petrovo ispovedanje treba shvatiti figurativno? Da li misli na figuru govora, i ako da, koju vrstu figure govora Zaatari ima na umu? On svakako ne može misliti da Petrove reči treba uzeti metaforički, kao u izreci: „Naš Bog je tvrda kula.“ Niti može misliti da to treba da razumemo na isti način na koji razumemo određene biblijske izjave, kao što je ona da je Bog stena (up. Ponovljeni zakoni 32:4). Znamo da Bog nije ni tvrda kula ni stena, pa te izjave moraju biti metafore, ili poređenja, koja označavaju nešto o Božjem karakteru.

Dakle, u kom je smislu Petrova izjava figurativna? Da li je Zaatari hteo da kaže da Petrove reči treba shvatiti kao hiperbolu, kao preuveličan način govora o svom Gospodu i Učitelju ili hvaljenja Njega? Ako je to ono što misli, onda će Zaatari morati da izađe i to jednostavno kaže. Takođe će morati da se pozabavi svim ozbiljnim teškoćama koje proizlaze iz tvrdnje da je ovo samo hiperboličan način ukazivanja na Isusovo znanje.

Na primer, ako je ovo bio uobičajen način govora o nečijem znanju i razumevanju, kao što Zaatari tvrdi, onda sigurno neće imati problema da pronađe mnoštvo primera kojima bi tu tvrdnju potkrepio. Stoga izazivamo Zaatarija da navede neke biblijske reference u kojima ljudi govore o tome da određeni pojedinci znaju sve, iako to zapravo nisu mislili, jer su to rekli samo hiperbolično. Pozivamo Zaatarija da citira stihove u kojima neka osoba govori o tome da njen vođa zna sve figurativno, a ne stvarno.

Postoje i drugi problemi sa Zaatarijevim argumentom, koje ćemo uskoro pomenuti. Ali prvo bismo želeli da dokumentujemo kako Zaatari neprestano protivreči samom sebi.

Da li je figurativno ili nije?

Izgleda da je Zaatari ponovo protivrečio samom sebi (kažemo „izgleda“ jer ne znamo sa sigurnošću šta podrazumeva pod izrazom „figurativno“). Primetite da je Zaatari prethodno tvrdio da je Petar mislio da Isus zna sve figurativno, ali ne doslovno, što mi shvatamo tako da je Petar govorio hiperbolično. Ipak, ovde želi da dokaže da grčka reč za „sve“, pas, ne mora doslovno da znači „sve stvari“ ili „sve“:

Ako Shamoun i dalje nije zadovoljan, onda ga upućujem na grčki; u grčkom je reč prevedena kao „sve“ PAS, evo stiha sa prevodom:

„Reče mu treći put: Simone Jonin, voliš li me? Petar se ožalosti što mu reče treći put: voliš li me? I reče mu: Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim. Reče mu Isus: Napasaj ovce moje.“

Ako neko prouči reč PAS, ta reč ne mora doslovno da znači SVE i SVAKO; na primer, jedan hrišćanski učenjak i sam piše:

„’Ceo svet ode za njim.’ Da li je ceo svet otišao za Hristom? ’Tada je izlazila k njemu sva Judeja i krštavahu se od njega u Jordanu.’ Da li se sva Judeja, ili ceo Jerusalim, krstila u Jordanu? ’Vi ste od Boga, dečice’, i ’sav svet leži u zlome’. Da li ’sav svet’ tu znači baš svakoga? Ako je tako, kako je onda bilo nekih koji su bili ’od Boga’? Reči ’svet’ i ’sve’ upotrebljene su u Svetom pismu u nekih sedam ili osam značenja; i vrlo retko ’sve’ znači sve osobe, uzete pojedinačno. Te reči se uopšteno koriste da označe da je Hristos iskupio neke od svih vrsta – neke Jevreje, neke neznabošce, neke bogate, neke siromašne, i da svoje iskupljenje nije ograničio ni na Jevreje ni na neznabošce.“ (Charles H. Spurgeon, Particular Redemption, A Sermon, 28. februar 1858).

Kao što vidite, upravo ta reč koju je Petar upotrebio, PAS, ne mora doslovno da znači „sve“. Kao što i sam hrišćanski učenjak piše, u jevanđeljima postoje odlomci koji tvrde da je CEO SVET otišao za Isusom, ali da li je CEO SVET doslovno otišao za njim? Naravno da nije.

Takođe, kada jevanđelja kažu da se SVA JUDEJA krstila u Jordanu, pa da li se sva Judeja doslovno krstila u Jordanu? Naravno da nije.

Dakle, činjenica je sledeća: reč PAS ne mora doslovno da znači „sve“. Zato, kada je Petar izjavio da Isus zna PAS, on nije doslovno mislio da je Isus znao sve

Da bismo pomogli čitaocima da razumeju šta Zaatari i njegov izvor govore, od ključne je važnosti napomenuti da reč pas ne znači uvek „sve stvari“ ili „sve“. Ta reč može označavati „svakojake“, „sve vrste“, „svakovrsne“, „sve klase“, „svake vrste“ itd.

Reč takođe može značiti „sve“ u smislu „mnogi“ (up. Matej 22:10; Luka 4:40; Jovan 10:8; Dela apostolska 5:36). Zapravo, u određenim kontekstima ona se koristi uporedo sa polus, odnosno „mnogi“:

„A kad bi uveče, pošto sunce zađe, donošahu k njemu sve bolesnike i bjesomučnike; I sav grad bijaše se sabrao pred vratima. I iscijeli mnoge bolesnike od različnih bolesti, i demone mnoge istjera, i ne dopuštaše demonima da govore da znaju da je on Hristos.“ Marko 1:32-34

U ovom primeru, reč pas („sve“) odnosi se na mnoge bolesne i demonizovane pojedince koji su došli Gospodu Isusu da budu isceljeni.

Čini se da Zaatari govori da Petar upotrebljava pas u značenju da je Isus znao svakojake stvari – možda u vezi sa ishodom svoje zemaljske misije – ali da ne zna sve u apsolutnom smislu, kao što Bog zna.

Ovde Zaatari pokazuje da zalazi u pitanja koja ga daleko prevazilaze. Ako su Petrove izjave bile hiperbolične, onda to znači da pas zapravo znači „sve“ u apsolutnom smislu, tj. da Isus zna apsolutno sve što se može znati. Ipak, Petar to nije mogao misliti doslovno, jer Hristos nije sveznajući (ili tako Zawadi pogrešno pretpostavlja). Ali ako pas ne znači „sve“, već ima ograničenije značenje, kao što nalazimo u primerima iz Spurgeonovog citata (sa izuzetkom Jovana 12:19, gde je očigledno reč o hiperboličnoj upotrebi izraza „ceo svet“), onda Zaatari na ovom mestu ne može da zastupa hiperboličnu primenu. Mora prihvatiti da se pas koristi na doslovan način, kako bi ukazao na to da Isus zaista zna sve što se može znati u pogledu obima onoga što pas ovde treba da obuhvati.

Drugim rečima, ako je Petrova upotreba reči pas figurativna, i ako Zaatari pod tim misli „hiperbolična“, onda ona zaista znači „sve“ ili „sve stvari“; ali pošto Hristos nije sveznajući, mora se uzeti kao hiperbola. Međutim, ako pas ne znači „sve“, nego zapravo znači da Hristos zna svakojake stvari ili da zna kakva je Božja volja za njegov zemaljski život, onda više ne može biti reči o hiperboli. Mora se shvatiti u smislu u kojem je pisac želeo da bude shvaćena, tj. da je Isus znao mnogo ili da je znao sve što je trebalo da zna u pogledu toga šta će ishod njegove zemaljske misije obuhvatiti.

Prepustićemo Zaatariju da raščisti svu zbrku koju je njegov nemaran i aljkav način pisanja i izražavanja poente prouzrokovao i njemu samom i njegovim čitaocima.

Sada se okrećemo Zaatarijevoj tvrdnji da Sveto pismo poriče da je Isus sveznajući.

Osvrt na Zaatarijevo selektivno citiranje Svetog pisma

Zaatari uvek iznova pokazuje da nema nikakvog obzira ni brige za tačno rukovanje nadahnutom Božjom Rečju. Često citira tekst izvan njegovog neposrednog i celokupnog konteksta kako bi Sveto pismo uskladio sa svojim pretpostavkama, iako pažljiva analiza dotičnog odlomka zapravo pobija čitav njegov slučaj. A kada ne uspe da uspešno izvitoperi neku referencu da bi dokazao svoju tvrdnju, onda napada tekstualnu verodostojnost nadahnutog Svetog pisma.

To čini i ovde, u pogledu biblijskog svedočanstva o sveznanju Gospoda Isusa:

Shamoun će reći: pa ja argumentujem iz ćutanja; međutim, ne argumentujem, jer znamo da je sam Isus izjavio da je neznalica! Dakle, ne možeš imati oba: ako je Isus otvoreno rekao da ne zna, a ovde imamo Petra koji kaže da on zna sve, onda je to protivrečnost. Pa ipak, to nije protivrečnost, jer pošto znamo da Isus ne zna sve, onda znamo da je Petar ovde govorio samo figurativno, a ne doslovno.

Pretpostavljam da Zaatari aludira na Isusovu izjavu u kojoj poriče da zna dan ili čas razorenja Jerusalima:

„A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac.“ Marko 13:32, up. Matej 24:36

Ma koliko puta se osvrnuli na ovaj tekst, Zaatari uvek bira da jednostavno ignoriše naše odgovore, jer ga ne zanima istina niti bavljenje onim što Sveto pismo uči kao celina. Budući da smo se ovim odlomkom već bavili na drugom mestu (*; *; *), ovde ćemo samo sažeti naše tačke.

Prvo, ako čitaoci obrate pažnju na Hristove reči, videće da ovde postoji poredak uzlaznosti u kojem Isus sebe stavlja iznad svih stvorenja, i ljudi i anđela, i podložan je jedino Ocu. Poredak izgleda otprilike ovako:

4. Ljudi.
3. Anđeli.
2. Sin.
1. Otac.

Drugo, u istom tom poglavlju Isus tvrdi da je on Sin Čovečji koji jaše na oblacima i koji šalje anđele da saberu njegove izabranike:

„I tada će ugledati Sina Čovječijega gdje dolazi na oblacima sa silom i slavom velikom. I tada će poslati anđele svoje i sabraće izabrane svoje od četiri vjetra, od kraja zemlje do kraja neba.“ Marko 13:26-27

Hristos sebe poistovećuje sa nebeskim Sinom Čovečjim iz Danila 7:13-14, Onim kome se klanja sve stvorenje i koji vlada doveka. To je samo po sebi izuzetno uzvišena tvrdnja, jer Hristos u suštini kaže da je potpuno božansko Biće koje je ujedno i čovek i kome će se doveka klanjati sve stvorenje nad kojim vlada! Ovo dodatno potvrđuje činjenicu da je Hristos verovao da je veći i od anđela i od ljudi. Više o tome da je Isus Sin Čovečji kasnije.

Treće, isto to jevanđelje svedoči da Isus zaista zna sve, jer zna ono što jedino Bog može znati:

„A Isus vidjevši vjeru njihovu, reče oduzetome: Sinko, opraštaju ti se grijesi tvoji! A ondje sjeđahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim: Što ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grijehe osim jednoga Boga? I odmah razumjevši Isus duhom svojim da oni tako pomišljaju u sebi, reče im: Što tako pomišljate u srcima svojim? Šta je lakše? Reći oduzetome: Opraštaju ti se grijesi; ili reći: Ustani i uzmi odar svoj, i hodi? No da znate da vlast ima Sin Čovječiji na zemlji opraštati grijehe; reče oduzetome: Tebi govorim: Ustani i uzmi odar svoj, i idi domu svome.“ Marko 2:5-11; up. Matej 9:1-8; Luka 5:17-26

U ovom odlomku Hristos zna šta neka osoba misli u svom srcu, ima vlast da oprašta grehe i božansku silu da isceljuje bolesti. Ipak, prema starozavetnom Svetom pismu, to su neke od isključivo božanskih funkcija koje Boga razlikuju od svih drugih!

„Ti čuj s neba, iz stana svojega, i smiluj se i učini i podaj svakome po svijem putovima njegovijem koje znaš u srcu njegovu; jer ti sam znaš srca svijeh sinova čovječijih;“ 1. Carevima 8:39 LXX

„Kad ti zgriješe, jer nema čovjeka koji ne griješi, i razgnjevivši se na njih, daš ih neprijateljima njihovijem, te ih zarobe i odvedu u zemlju neprijateljsku daleko ili blizu, Ako se dozovu u zemlji u koju budu odvedeni u ropstvo, i obrate se i stanu ti se moliti u zemlji onijeh koji ih zarobiše i reku: Sagriješismo i zlo učinismo, skrivismo, I tako se obrate k tebi svijem srcem svojim i svom dušom svojom u zemlji neprijatelja svojih koji ih zarobe, i pomole ti se okrenuvši se k zemlji svojoj koju si dao ocima njihovijem, ka gradu koji si izabrao, i k domu koji sam sazidao imenu tvojemu, Tada čuj s neba, iz stana svojega, molbu njihovu i molitvu njihovu, i podaj im pravicu, I oprosti narodu svojemu što ti budu zgriješili i sve prijestupe kojima ti budu prestupili, i umilostivi im one koji ih zarobe da se smiluju na njih. Jer su tvoj narod i tvoje našljedstvo koje si izveo iz Misira, usred peći gvozdene.“ 1. Carevima 8:46-51

„Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj nijednoga dobra što ti je učinio. On ti prašta sve grijehe i iscjeljuje sve bolesti tvoje; Izbavlja od groba život tvoj, vjenčava te dobrotom i milošću;“ Psalam 103:2-4

„Ko je Bog kao ti? Koji prašta bezakonje i prolazi prijestupe ostatku od našljedstva svojega, ne drži dovijeka gnjeva svojega, jer mu je mala milost. Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grijehe njihove.“ Mihej 7:18-19

Dakle, vršeći upravo ona dela koja jedino Bog vrši, Isus u suštini pokazuje da je Bog u telu (ali ne Otac niti Sveti Duh).

U Marku postoje i drugi primeri koji pokazuju da Isus nije samo sveznajući, nego i sveprisutan i svemoguć:

„I dođe u Kapernaum, i kad bješe u kući, zapita ih: Šta se prepiraste putem među sobom? A oni ćutahu; jer se putem prepirahu među sobom ko je najveći. I pošto sjede, dozva Dvanaestoricu i reče im: Koji hoće da bude prvi neka bude posljednji od sviju i svima sluga.“ Marko 9:33-35

Ovde je Hristos već znao o čemu su učenici raspravljali među sobom, iako mu to nisu rekli.

Gospod je takođe znao i objavljivao šta se događa ili šta će se dogoditi na mestima i u krajevima gde nije bio fizički prisutan, kao u sledećem primeru:

„I ustavši odande, otide u krajeve tirske i sidonske, i ušavši u kuću, htjede da to niko ne dozna; no nije se mogao sakriti. Jer čuvši za njega žena u čijoj kćeri bijaše duh nečisti, dođe i pade k nogama njegovim. A ta žena bijaše neznaboškinja rodom Sirofeničanka, i moljaše ga da istjera demona iz kćeri njezine. A Isus joj reče: Pusti da se najprije djeca nahrane; jer nije pravo uzeti hljeb od djece i baciti psima. A ona odgovori i reče mu: Da, Gospode, ali i psi ispod trpeze jedu od mrva djetinjih. I reče joj: Za ovu riječ, idi, izišao je demon iz kćeri tvoje. I došavši kući, nađe kćer da leži na postelji, a demon bješe izišao.“ Marko 7:24-30

U ovom primeru Isus ne samo da je imao sposobnost da vidi šta se dešava na drugom mestu, nego ima i silu da istera demone sa velike udaljenosti, a da ne mora biti u prisustvu tih nečistih duhova da bi to učinio!

Ovo nas vodi do naše četvrte tačke. Svedočanstvo Novog zaveta kao celine jeste da Hristos nije prosto božanski ili čovečanski, nego da je oboje. Isus je Bog koji je izabrao da postane čovek ne prestajući da bude potpuno božanski. U svom ovaploćenom stanju, naročito tokom svog vremena na zemlji, Isus je iskusio određena ograničenja upravo zato što je bio potpuno čovek. A time što je zadobio tu dodatnu ljudsku prirodu, Isus je uzeo na sebe i ljudsku svest zajedno sa ljudskim umom.

Stoga, kada se uzme u obzir celokupno učenje Novog zaveta, objašnjenje ovih paradoksalnih izjava – tj. da Isus zna sve, a da je istovremeno mogao da napreduje u mudrosti i znanju i da ne zna izvesne stvari – izgleda da je u tome što u svojoj budnoj ljudskoj svesti Hristos nije znao sve ono što je znao po tome što je Bog. Isus bi na podsvesnom nivou znao mnogo više nego u svom budnom svesnom stanju.

Stoga, to što Hristos ne zna dan ni čas može biti primer toga da Isus nešto ne zna u svojoj budnoj svesti, a što bi u pogledu svog podsvesnog uma i svog božanstva potpuno znao.

Evanđeoski učenjaci Robert M. Bowman Jr. i J. Ed Komoszewski divno sažimaju biblijsko svedočanstvo o paradoksalnim prirodama Gospoda Isusa:

„Kao i kod svih drugih svojstava Sina Božjeg, postoji i druga strana koja rezultira paradoksom. Videli smo da je Sin nestvoren, a ipak je postao ljudsko biće; da je nepromenljiv, a ipak je odrastao od detinjstva do zrelosti; da je svemoguć, a ipak je iskusio zamor, san, pa i smrt; da je sveprisutan, a ipak je hodao od mesta do mesta kao svaki običan čovek. Njegova božanska svojstva pripadaju mu na osnovu njegovog večnog identiteta kao Sina Božjeg; njegova konačna, ljudska ograničenja jesu normalna ljudska svojstva koja ima na osnovu toga što je u ovaploćenju postao čovek. Sličan paradoks se odnosi i na njegovo sveznanje. Na osnovu toga što je božanski Sin, Isus je u izvesnom smislu bio sveznajući, poznajući srca ljudi oko sebe; pa ipak, na osnovu svog ovaploćenja, Isus je takođe iskusio normalna ograničenja ljudskog znanja. Novi zavet kaže da je Isus napredovao u mudrosti (Luka 2:42, 50) i da je ’naučio poslušnost’ kroz svoja stradanja (Jevrejima 5:8). Najpoznatije od svega, iako je Isus prorekao da će se razorenje Jerusalima i hrama dogoditi za života njegovog naraštaja, poricao je da zna dan ili čas svršetka veka…

Kako god da razrešimo teškoću njegovog nedostatka znanja o određenim stvarima tokom njegovog zemaljskog života, Isus sada nema nikakav manjak znanja. Ograničenja njegovog znanja bila su vidovi njegovog samonametnutog čina poniženja, kojim je uzeo udela u našoj smrtnoj ljudskoj prirodi (Filipljanima 2:6-7; 2. Korinćanima 8:9). Sada, nakon njegovog vaskrsenja i vaznesenja, u Hristu ’su skrivena sva blaga mudrosti i znanja… Jer u njemu telesno obitava sva punina božanstva’ (Kološanima 2:3, 9).“ (Bowman i Komoszewski, Putting Jesus In His Place: The Case For The Deity Of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], Deo 2. Like Father, Like Son: Jesus Shares the Attributes of God, Poglavlje 10. He’s Got What It Takes, str. 120, 121-122)

Kakvo god objašnjenje bilo, činjenica ostaje da Sveto pismo uči OBE ove istine istovremeno, ne trudeći se da objasni kako se sve to uklapa. Dužnost svakog ozbiljnog izučavaoca ili poznavaoca Svetog pisma jeste da ozbiljno shvati ono što Sveto pismo uči kao celina, a ne da prosto bira ono što mu se sviđa.

O Isusovom sveznanju imaćemo još toga da kažemo uskoro.

Onima koji su zainteresovani da pročitaju više o tome šta Markovo jevanđelje govori o Isusovom sveznanju, kao i da vide hristologiju sinoptičkih jevanđelja, preporučujemo sledeće članke:

Jahveova samonametnuta ograničenja –
Preteča ovaploćenja

Zanimljivo je da ovo samonametnuto ograničenje nije samo novozavetna pojava, jer nalazimo i samog Jahvea kako uzima ljudski oblik i govori kao neko ko ima ljudska ograničenja:

„Poslije mu se javi Gospod u ravnici Mamrijskoj kad sjeđaše na vratima pred šatorom svojim u podne. Podigavši oči svoje, pogleda i, gle, tri čovjeka stajahu prema njemu. I ugledavši ih, potrča im u susret ispred vrata šatora svojega, i pokloni se do zemlje; I reče: Gospode, ako sam našao milost pred tobom, nemoj proći sluge svojega. Da vam donesemo malo vode i operite noge, te se naslonite malo pod ovijem drvetom. I iznijeću malo hljeba, te potkrijepite srce svoje, pa onda pođite, kad idete pored sluge svojega. I rekoše: Učini što si kazao. I Avram otrča u šator k Sari, i reče: Brže zamijesi tri kopanje bijeloga brašna i ispeci pogače. Pa otrča ka govedima i uhvati tele mlado i dobro, i dade ga momku da ga brže zgotovi. Pa onda iznese masla i mlijeka i tele koje bješe zgotovio, i postavi im, a sam stajaše pred njima pod drvetom dokle jeđahu. I oni mu rekoše: Gdje je Sara, žena tvoja? A on reče: Eno je pod šatorom. A jedan između njih reče: Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će žena tvoja imati sina. A Sara slušaše na vratima od šatora iza njega. A Avram i Sara bijahu stari i vremeniti, i u Sare bješe prestalo što biva u žena. Zato se nasmija Sara u sebi govoreći: Pošto sam ostarjela, sad li će mi doći radost? A i gospodar mi je star. Tada reče Gospod Avramu: Što se smije Sara govoreći: Istina li je da ću roditi kad sam ostarjela? Ima li što teško Gospodu? Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će imati sina. A Sara udari u bah govoreći: Nijesam se smijala. Jer se uplaši. Ali on reče: Nije istina, nego si se smijala. Potom ustaše ljudi odande, i pođoše put Sodoma; i Avram pođe s njima da ih isprati. A Gospod reče: Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti, Kad će od Avrama postati velik i silan narod, i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji? Jer znam da će zapovjediti sinovima svojima i domu svojemu nakon sebe da se drže putova Gospodnjih i da čine što je pravo i dobro, da bi Gospod navršio na Avramu što mu je obećao. I reče Gospod: Vika je u Sodomu i Gomori velika, i grijeh je njihov grdan. Zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako da znam. I ljudi okrenuvši se pođoše put Sodoma; ali Avram još stajaše pred Gospodom, I pristupiv Avram reče: Hoćeš li pogubiti i pravednoga s nepravednim? Može biti da ima pedeset pravednika u gradu; hoćeš li i njih pogubiti, i nećeš oprostiti mjestu za onijeh pedeset pravednika što su u njemu? Nemoj to činiti, ni gubiti pravednika s nepravednikom, da bude pravedniku kao i nepravedniku; nemoj; eda li sudija cijele zemlje neće suditi pravo? I reče Gospod: Ako nađem u Sodomu pedeset pravednika u gradu, oprostiću cijelom mjestu njih radi.“ Postanje 18:1-26

U ovom naročitom susretu Jahve se javlja Avramu u obličju čoveka, jede hranu kao što čovek jede, pa čak ima i ljudska stopala koja se mogu oprati!

Ovaj susret čini još zanimljivijim to što Jahve izričito kaže Avramu da lično mora da siđe u Sodom i Gomor kako bi proverio da li je istina ono što mu je rečeno o njihovoj zloći. Tek tada će znati sa sigurnošću!

Sada, ovaj odlomak se ne može upotrebiti da bi se poreklo Božje sveznanje, jer samo Postanje pokazuje da Jahve unapred sa sigurnošću zna šta će se dogoditi:

„Poslije ovijeh stvari dođe Avramu riječ Gospodnja u utvari govoreći: Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit, i plata je tvoja vrlo velika. A Avram reče: Gospode, Gospode, šta ćeš mi dati kad živim bez djece, a na kom će ostati moja kuća to je Elijezer ovaj Damaštanin? Još reče Avram: Eto, meni nijesi dao poroda, pa će sluga rođen u kući mojoj biti moj našljednik. A gle, Gospod mu progovori: Neće taj biti našljednik tvoj, nego koji će izaći od tebe – taj će ti biti našljednik. Pa ga izvede napolje i reče mu: Pogledaj na nebo i prebroj zvijezde, ako ih možeš prebrojiti. I reče mu: Tako će biti sjeme tvoje. I povjerova Avram Bogu, a on mu primi to u pravdu. I reče mu: Ja sam Gospod koji te izvedoh iz Ura Haldejskoga da ti dam zemlju ovu da bude tvoja.“ … „I Gospod reče Avramu: Znaj zacijelo da će sjeme tvoje biti došljaci u zemlji tuđoj, pa će joj služiti, i ona će ih mučiti četiri stotine godina. Ali ću suditi i narodu kojemu će služiti; a poslije će oni izaći s velikim blagom. A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti. A oni će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo; jer grijesima Amorejskim još nije kraj.“ Postanje 15:1-7, 13-16

„Ali anđeo Gospodnji nađe je kod studenca u pustinji, kod studenca na putu u Sur. I reče joj: Agaro, robinjo Sarina, otkuda ideš, kuda li ideš? A ona reče: Bježim od Sare gospođe svoje. A anđeo joj Gospodnji reče: Vrati se gospođi svojoj i pokori joj se. Opet joj reče anđeo Gospodnji: Umnožiću veoma sjeme tvoje da se neće moći prebrojati od množine. Još joj reče anđeo Gospodnji: Eto si trudna, i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Ismailo; jer je Gospod vidio muku tvoju. A biće čovjek ubojica; ruka će se njegova dizati na svakoga a svačija na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj. Tada Agara prizva ime Gospoda koji govori s njom: Ti si Bog koji vidi. Jer govoraše: Zar još gledam iza onoga koji me vidje? Toga radi zove se studenac onaj Studenac živoga koji me vidi; a on je između Kadisa i Varada.“ Postanje 16:7-14

„I vidje Josif sinove Jefremove do trećega koljena; i sinovi Mahira, sina Manasijina, rodiše se i odrastoše na koljenima Josifovijem. I reče Josif braći svojoj: Ja ću skoro umrijeti; ali će vas zacijelo Bog pohoditi, i izvešće vas iz ove zemlje u zemlju za koju se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu. I zakle Josif sinove Izrailjeve i reče: 3aista će vas pohoditi Bog; a vi onda odnesite kosti moje odavde.“ Postanje 50:23-25

Zapravo, upravo ono isto poglavlje u kojem Jahve govori o potrebi da istraži stanje u Sodomu i Gomoru pokazuje da je Jahve sveznajući:

„A jedan između njih reče: Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će žena tvoja imati sina. A Sara slušaše na vratima od šatora iza njega. A Avram i Sara bijahu stari i vremeniti, i u Sare bješe prestalo što biva u žena. Zato se nasmija Sara u sebi govoreći: Pošto sam ostarjela, sad li će mi doći radost? A i gospodar mi je star. Tada reče Gospod Avramu: Što se smije Sara govoreći: Istina li je da ću roditi kad sam ostarjela? Ima li što teško Gospodu? Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će imati sina. A Sara udari u bah govoreći: Nijesam se smijala. Jer se uplaši. Ali on reče: Nije istina, nego si se smijala.“ … „A Gospod reče: Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti, Kad će od Avrama postati velik i silan narod, i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji?“ Postanje 18:10-15, 17-18

Ono što Postanje 18 ipak pokazuje jeste da Jahve može uzeti ljudski oblik i ljudska ograničenja a da ne prestane da bude Bog. Jahve govori onako kako bi čovek govorio, naglašavajući važnost pažljivog istraživanja neke stvari pre izricanja presude, jer će na taj način čovek izbeći donošenje ishitrene odluke. Jahve uči Avrama da mu potpuno veruje i da zna sa sigurnošću da su sve njegove odluke potpuno pravedne, jer on ne hrli u sud. Avram će naučiti da oni koje Jahve potpuno uništava to i zaslužuju, jer su dosegli granicu zloće koju će Bog trpeti i podnositi.

Stoga ovaj naročiti starozavetni događaj nagoveštava i predoznačava samoograničenja koja će Bog iskusiti pri ovaploćenju, u vreme kada će zaista postati čovek i time uzeti na sebe dodatnu prirodu.

Jednostavno rečeno, ako Jahve u Starom zavetu može uzeti ljudski oblik i govoriti kao da je čovek sa ljudskim ograničenjima, a da to ne dovodi u pitanje njegovo božanstvo, zašto bi onda Isusovo božanstvo bilo dovedeno u pitanje? Zašto bi to što je Isus postao čovek i uzeo istinsku ljudsku prirodu sa svim njenim ograničenjima dovodilo u pitanje njegovo božanstvo, kada Novi zavet odlučno svedoči da je i dalje bio potpuno Bog po prirodi?

Ovo nas vodi do naše sledeće tačke, one koja se tiče Zaatarijevih verovanja kao muslimana.

Alahovo neznanje i nesavršenosti –
Muslimanska dilema

Iako se muslimani uče da Alah zna sve, činjenica je da im upravo njihovo sopstveno pismo protivreči, priznajući da Alah stiče znanje iz događaja koji se zbivaju unutar stvorenja:

„Ako vas rane spopadnu - pa sigurno su takve rane i druge spopale, i te dane pobede Mi naizmenice dajemo ljudima, da bi Allah ukazao na one koji veruju, i odabrao neke od vas koji su životom posvedočili. A Allah ne voli nepravednike. I da bi vernike očistio, a nevernike uništio. Zar mislite da ćete da uđete u Raj, a da Allah ne ukaže na one među vama koji se bore, i na one koji su strpljivi?!“ S. 3:140-142 Shakir

„Ono što vas je zadesilo kada su se dve grupe sukobile, bilo je Allahovom dozvolom, i da bi ukazao na one ko su vernici. I da bi ukazao ko su licemeri. Njima je rečeno: „Dođite, borite se na Allahovom putu, ili se branite!“ A oni su kazali: „Da znamo da će da bude borbe, mi bismo vas sledili.“ Toga dana oni su bili bliži neverovanju nego verovanju. Svojim ustima su govorili ono što nije bilo u njihovim srcima! A Allah najbolje zna što oni kriju.“ S. 3:166-167 Pickthall

„Reci: „Ja ne znam da li će uskoro da bude ono čime vam se preti, ili je moj Gospodar odredio da će to posle dugo vremena biti. Poznavalac je On onoga što je nedokučivo čulima, i On to ne otkriva nikome, osim onome za koga je zadovoljan da poslanik bude; On, zaista, i ispred njega i iza njega postavlja one koji će da ga čuvaju, da bi znao da su dostavili poruke svoga Gospodara; a obuhvatio je ono što je kod njih i zaiste sve pobrojao.““ S. 72:25-28

Jezik ovih stihova je jasan i ne zahteva objašnjenje. Razlog zbog kojeg Alah dovodi iskušenja i šalje stražare jeste taj da bi mogao da sazna da li oni koji ispovedaju veru zaista veruju i da li su glasnici dostavili njegovu poruku. Drugim rečima, Alahovo znanje se zapravo povećava sa svakim trenutkom koji prolazi i sa svakim događajem koji se odigrava unutar vremena i prostora!

U svetlu toga, Zaatari treba da bude dosledan u načinu na koji primenjuje svoje kritike i da prizna činjenicu da Alah ne može biti bog, ili barem ne potpuno božanski, jer ne zna sve. Njegov bog mora da iskušava ljude kako bi stekao neku novu informaciju ili naučio nešto o njihovom karakteru, i stoga nije sveznajuće biće.

Zaatari se sada ne može pozvati na to da Alah govori kao da je čovek, poput onoga što nalazimo u slučaju Jahvea, jer nijedan od ovih tekstova ne pominje da islamsko božanstvo uzima ljudski oblik da bi opštilo sa ljudima. U kontekstu nema ničega što bi ukazivalo na to da se Alah javlja kao čovek i da time govori kao ljudsko biće kako bi ilustrovao određenu poentu. Mora prihvatiti da je njegov bog neznalica i da stoga ne može istinski biti Bog.

Za dalje čitanje o Alahovom neznanju i nesavršenostima predlažemo sledeće rasprave i pobijanja:

Ovim se završava prvi deo našeg pobijanja. Molimo vas da nastavite sa drugim delom.