Isus Hristos – naš Gospod i naš Bog!

Pre izvesnog vremena sam se sukobio sa muslimanskim polemičarem Paulom Bilalom Williamsom na jednom od hrišćanskih blogova koje sam počeo da posećujem. Kada sam obavestio Williamsa da se ne radi o meni niti o mojoj slavi, već „o slavi vaskrslog Gospoda Isusa Hrista, tvog i mog Boga“, on je odgovorio citirajući stih iz Jovanovog jevanđelja:

Paul je napisao...

„Radi se o slavi vaskrslog Gospoda Isusa, tvog i mog Boga.“

Pa, evo upravo pristiglih vesti, Sam: Isus je (navodno) rekao u Jovanu 20:

„Reče joj Isus: Ne dotiči me se, jer još nisam uzišao Ocu svojemu; nego idi braći mojoj i kaži im: Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“ (20: 17).

Dakle, Isus je rekao da ima Boga, tvog i mog Boga. (Kuran nikada ne kaže da je tekst Biblije bio iskvaren)

Ovo nije jedini put da je Williams pokušao da upotrebi ovaj odlomak kako bi opovrgao božanstvo Gospoda Isusa:

Paul Williams je napisao, 16. jula 2011. u 13:12

Opet citiraš stihove koji potkopavaju tvoju trinitarnu teologiju. Evo 1. Korinćanima 11:3

„Ali hoću da znate da je svakome mužu glava Hristos, a muž je glava ženi, a Bog je glava Hristu.“

Očigledno ovo nije trinitarno, budući da Hristos ima Boga.

Slično tome, citiraš Jovan 20:17

Isus je rekao: „Reče joj Isus: Ne dotiči me se, jer još nisam uzišao Ocu svojemu; nego idi braći mojoj i kaži im: Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“

Dakle, Isus ima Boga baš kao i mi. Ovaj stih potkopava svaku tvrdnju o trinitarizmu ako prihvatiš, kao što to čine muslimani i Jevreji, da postoji samo jedan bog.

Ti radiš moj posao umesto mene citirajući stih za stihom koji protivreče tvojim verovanjima!! Kakva je ovo apologetika? Dokazujući svoje verovanje u jednog boga, ti si zapravo uništio svoju teologiju o „tri u jednom“! (Mesija)

Zato sam odlučio da napišem ovaj članak, budući da sam Williamsu obećao da ću odgovoriti na njegovu zloupotrebu ovog teksta i pokazati kako ovaj stih zapravo dokazuje da je Muhamed bio lažni prorok.

Kao prvo, upravo ovaj odlomak stavlja Gospoda Isusa i njegove sledbenike u sukob sa Muhamedovim učenjem. Prema Williamsovom lažnom proroku, Alah nikome nije otac, i to ne prosto u fizičkom smislu rađanja. Zapazite, na primer, Muhamedov odgovor Jevrejima i hrišćanima njegovog vremena koji su mu govorili da su deca Alahova:

„Jevreji i hrišćani kažu: „Mi smo deca Allahova i Njegovi miljenici.“ Reci: „Pa zašto vas On kažnjava zbog vaših greha?“ A nije tako! Vi ste kao i ostali ljudi koje On stvara: kome hoće On će da oprosti, a koga hoće On će da podvrgne patnji. Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih, i kod Njega je konačno odredište.“ S. 5:18 Hilali-Khan

Muhamed je takođe osudio hrišćane zato što veruju da je Isus Božji Sin:

„Jevreji govore: „Uzejr je Allahov sin“, a hrišćani kažu: „Mesija je Allahov sin.“ To su njihove reči, iz njihovih usta, oponašaju reči prethodnih nevernika - ubio ih Allah! Kuda se odmeću?“ S. 9:30 Pickthall

Jevreji i hrišćani bi mu očigledno objasnili šta su podrazumevali time da im je Bog Otac, odnosno, u slučaju hrišćana, da je Isus Sin Božji. Jasno bi mu stavili do znanja da to misle u čisto duhovnom smislu, jer nisu verovali (niti veruju) da je Bog bio (jeste) materijalno biće sa telesnim delovima koje bi, kada bi htelo, moglo imati odnose sa ženama. Ipak, Muhamed je i dalje odbijao da prihvati ovo duhovno shvatanje Božjeg očinstva, na osnovu toga što bi jedini način na koji bi njegov bog mogao imati potomstvo bio polni odnos:

„On je Stvoritelj nebesa i Zemlje, bez prethodnog primera. Otkud Njemu dete kad nema žene?! On sve stvara, i samo On sve zna.“ S. 6:101 Pickthall

Stoga, upravo onaj odlomak na koji se Williams pozvao da bi me opovrgao na kraju zapravo dokazuje da je Alah lažni bog, da je Muhamed lažni prorok i da je islam lažna religija!

Štaviše, prema samom Jovanu, to Muhameda čini jednim od antihrista za koje je upozorio da će doći u svet kako bi ljude odveli od istine:

„Djeco, posljednji je čas, i kao što čuste da Antihrist dolazi, i sada su se pojavili mnogi antihristi; otuda znamo da je posljednji čas. Od nas iziđoše, ali ne bijahu od nas; jer da bijahu od nas, ostali bi s nama; ali da se pokažu da nisu svi od nas. A vi imate Pomazanje od Svetoga i znate sve. Ne pisah vam zato što ne znate istinu, nego što je znate, i da nikakva laž nije od istine. Ko je lažljivac ako ne onaj ko poriče da Isus jeste Hristos. Taj je antihrist koji odriče Oca i Sina. Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema; a koji priznaje Sina, ima i Oca.“ 1. Jovanova 2:18, 22-23

Kao drugo, ovo je upravo ono jevanđelje za koje i sam Williams priznaje da objavljuje božanstvo Hrista!

Isus u Četvrtom jevanđelju

Kod Jovana, Isus govori sa NEPOMUĆENOM SVEŠĆU O BOŽANSKOM POSTOJANJU SA BOGOM od pre svog vremena na zemlji (5.19 i dalje i 8.12 i dalje to jasno pokazuju). Ali se ne može zaobići pitanje da li je Isus četvrtog jevanđelja bio zamišljen kao istorijski prikaz, da li je Isus iz Nazareta zaista govorio onako kako to Jovan iznosi. Da li su hristološke tvrdnje Jovanovog jevanđelja postojale već od početka hrišćanstva? To je jedva verovatno. (Sudeći po Indžilu; velika slova naša)

On čak priznaje da Jovanov prolog uči da je Reč Božja, koja je kasnije postala ljudsko biće od krvi i mesa po imenu Isus Hristos, po suštini u potpunosti Bog!

Paul Williams je napisao, 11. januara 2012. u 19:38

„ako umeš da čitaš grčki, da li onda zaista razumeš Jovan 1:1; i pošto tvrdiš da čitaš grčki i da ga razumeš, možeš li da objasniš značaj reda reči, pitanje predikatnog nominativa i zašto je prevod Jovana 1:1 Jehovinih svedoka pogrešan?“

Tvrdim? Lol. Znam prolog Jovana 1 na grčkom napamet i da, razumem 1:1, i da, prevod Jehovinih svedoka JE POGREŠAN, I DA, PRIHVATAM TRADICIONALNI PREVOD OVOG STIHA:

„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“

Pa šta? (Može li Bog postati čovek? James White protiv Abdullaha Kundea; velika slova naša)

Razlog zbog kojeg Williams mora da se složi da Jovan upravo to kaže jeste taj što i letimično čitanje Jovana 1 pokazuje da jevanđelist prikazuje Hrista pre njegovog ovaploćenja kao Reč kojom se Otac poslužio da dovede celokupno stvorenje u postojanje. Kao takva, Reč je nestvorena i stoga u potpunosti Bog:

„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima. I svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze. Bi čovjek poslan od Boga, po imenu Jovan. Ovaj dođe za svjedočanstvo, da svjedoči o svjetlosti, da svi vjeruju kroz njega. On ne bješe svjetlost, nego da svjedoči o svjetlosti. Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet. U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna. Svojima dođe, i svoji ga ne primiše. A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji vjeruju u ime njegovo; Koji se ne rodiše od krvi, ni od želje tjelesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga. I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine. Jovan svjedoči o njemu i viče govoreći: Ovo je onaj za koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer prije mene bješe. I od punoće njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat. Jer se 3akon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista. Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Jovan 1:1-5, 9-10, 14, 18

Sledeći poznavalac grčkog jezika izvlači implikacije Jovana 1:1 i time pokazuje da je Isus večna Reč i božanski Sin Božji:

„Nominativ je padež u kojem stoji subjekat. Kada uz subjekat ide glagol jednačenja poput ‘jeste’ (tj. glagol koji izjednačava subjekat sa nečim drugim), tada se i druga imenica javlja u nominativu – predikatni nominativ. U rečenici ‘Jovan je čovek’, ‘Jovan’ je subjekat, a ‘čovek’ je predikatni nominativ. U engleskom se subjekat i predikatni nominativ razlikuju po redu reči (subjekat dolazi prvi). U grčkom nije tako. Pošto je red reči u grčkom prilično slobodan i koristi se radi naglaska pre nego radi stroge gramatičke funkcije, za razlikovanje subjekta od predikatnog nominativa koriste se druga sredstva. Na primer, ako jedna od dve imenice ima određeni član, ona je subjekat.

„Kao što smo rekli, red reči se koristi naročito radi naglaska. Uopšteno govoreći, kada se neka reč izbaci na početak rečenice, to se čini radi naglaska. Kada se predikatni nominativ stavi ispred glagola, on samim redom reči dobija naglasak. Dobra ilustracija za to je Jovan 1:1c. Engleski prevodi obično imaju: ‘„i Logos bješe Bog“’. Ali u grčkom je red reči obrnut. Glasi:

kai theos en ho logos
i Bog beše ta Reč.

„Znamo da je ‘Reč’ subjekat zato što ima određeni član, pa je u skladu s tim i prevodimo: ‘„i Logos bješe Bog“’. Trebalo bi da nam padnu na pamet dva pitanja, oba teološki značajna: (1) zašto je theos izbačen napred? i (2) zašto nema član? Ukratko, njegov naglašeni položaj ističe njegovu suštinu ili svojstvo: ‘Ono što je Bog bio, to je bila i Reč’ – tako jedan prevod izražava ovu snagu. Odsustvo određenog člana sprečava nas da poistovetimo ličnost Reči (Isusa Hrista) sa ličnošću ‘Boga’ (Oca). To će reći, red reči nam govori da Isus Hristos ima sva božanska svojstva koja ima i Otac; odsustvo člana nam govori da Isus Hristos nije Otac. Jovanova formulacija je ovde predivno sažeta! Ona je, zapravo, jedna od najelegantnije jezgrovitih teoloških izjava koje se uopšte mogu naći. Kao što je Martin Luter rekao, odsustvo člana je protiv sabelijanizma; red reči je protiv arijanstva.

kai ho logos en ho theos ‘i Reč beše taj Bog’ (tj. Otac; sabelijanizam)

kai ho logos en theos ‘i Reč beše jedan bog’ (arijanstvo)

kai theos en ho logos ‘i Reč beše Bog’ (pravoverje).

„Isus Hristos je Bog i ima sva svojstva koja ima Otac. Ali on nije prva ličnost Trojstva. Sve je to sažeto potvrđeno u kai theos en ho logos.“ (William D. Mounce, Basics of Biblical Greek Grammar [Zondervan Publishing House, Grand Rapids, MI 1993], Chapter 6. Nominative and Accusative Definite Article (First and Second Declension), str. 28-29; podebljanje naše)

Čak i radikalno skeptični novozavetni poznavalac grčkog Bart Ehrman, koji je jedan od autora čiju knjigu Williams preporučuje svojim čitaocima (*; *), priznaje da se Jovanovo jevanđelje svesrdno trudi da objavi da je Isus u potpunosti Bog u telu!

„Stvari stoje sasvim drugačije u Jovanovom jevanđelju. Kod Marka Isus uči prvenstveno o Bogu i o carstvu koje dolazi, gotovo nikada ne govoreći neposredno o sebi [sic], osim kada kaže da mora otići u Jerusalim da bi bio pogubljen, dok je kod Jovana to praktično sve o čemu Isus govori: ko je on, odakle je došao, kuda ide i kako je on taj koji može dati večni život.

„Isus kod Jovana ne propoveda o budućem carstvu Božjem. Naglasak je na njegovom sopstvenom identitetu, kao što se vidi u izrekama ‘Ja jesam’. On je taj koji može doneti hranu koja daje život (‘„Ja sam hljeb života“’ 6:35); on je taj koji donosi prosvetljenje (‘„Dok sam u svijetu, svjetlost sam svijetu.“’ 9:5); on je jedini put ka Bogu (‘„Ja sam Put i Istina i Život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“’ 14:6). Vera u Isusa je put ka večnom spasenju: ‘„Ko vjeruje u Sina, ima život vječni“’ (3:36). On je zapravo jednak Bogu: ‘„Ja i Otac jedno smo.“’ (10:30). Njegovi jevrejski slušaoci su, izgleda, veoma dobro znali šta govori: odmah uzimaju kamenje da ga pogube zbog bogohuljenja.

„Na jednom mestu kod Jovana Isus prisvaja Božje ime za sebe, govoreći svojim jevrejskim sagovornicima: ‘„prije nego Avraam nastade, Ja jesam“’ (Jovan 8:58). Avraam, koji je živeo 1.800 godina ranije, bio je otac Jevreja, a Isus tvrdi da je postojao pre njega. Ali on tvrdi i više od toga. On upućuje na odlomak iz jevrejskog Svetog pisma gde se Bog javlja Mojsiju u gorućem grmu i šalje ga faraonu da zatraži oslobođenje njegovog naroda. Mojsije pita Boga kako mu je ime, kako bi mogao da obavesti svoje sunarodnike Izrailjce koje ga je božanstvo poslalo. Bog odgovara: ‘„A Gospod reče Mojsiju: Ja sam onaj što jest. I reče: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevijem: Koji jest, on me posla k vama.“’ (Izlazak 3:14). Dakle, kada Isus u Jovanu 8:58 kaže ‘JA JESAM’, on prisvaja božansko ime za sebe. I ovde su njegovi jevrejski slušaoci bez teškoća razumeli šta misli. Ponovo izlazi kamenje.“ (Ehrman, Jesus, Interrupted: Revealing the Hidden Contradictions in the Bible (and Why We don’t Know About Them) [HarperOne, A Division of HarperCollins Publishers, 2009], Three. A Mass Of Variant Views, str. 79-80; podebljanje naše)

I dalje:

„… Jovan počinje prologom koji tajanstveno opisuje Reč Božju koja je bila na samom početku sa Bogom, koja je i sama bila Bog, i kroz koju je Bog stvorio svemir. Ta Reč je, kako nam se kaže, postala ljudsko biće, a to je upravo Isus Hristos: Reč Božja koja je postala telo. Ničeg takvog nema u sinoptičkim jevanđeljima… Isus u ovom jevanđelju takođe propoveda, ali ne o carstvu Božjem koje dolazi, već o sebi samom: ko je on, odakle je došao, kuda ide i kako može doneti večni život. Jedinstvene za Jovana su razne izreke ‘Ja jesam’, u kojima Isus određuje ko je on i šta može da pruži ljudima. Te izreke ‘Ja jesam’ obično su potkrepljene znakom, kako bi se pokazalo da je istinito ono što Isus govori o sebi. I tako on kaže: ‘„Ja sam hljeb života“’ i dokazuje to umnožavanjem hlebova da nahrani mnoštvo; kaže: ‘„Dok sam u svijetu, svjetlost sam svijetu.“’ i dokazuje to isceljenjem čoveka rođenog slepog; kaže: ‘„Ja sam vaskrsenje i život“’ i dokazuje to podizanjem Lazara iz mrtvih.“ (Isto, str. 72-73)

Opet:

„Jovan nigde ne pominje da je Isusova majka bila devica, već njegov dolazak na svet objašnjava kao ovaploćenje pretpostojećeg božanskog bića. Prolog Jovanovog jevanđelja (1:1-18) jedan je od najuzvišenijih i NAJSNAŽNIJIH odlomaka cele Biblije. On je takođe jedan od najviše raspravljanih, osporavanih i različito tumačenih. Jovan počinje (1:1-3) uzvišenim pogledom na ‘Reč Božju’, biće koje je nezavisno od Boga (bila je ‘„u Boga“’) ali koje je u nekom smislu jednako Bogu (ona ‘„Logos bješe Bog“’). To biće je postojalo u početku sa Bogom i ono je onaj kroz koga je stvoren čitav svemir (‘„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“’).

„Naučnici se stolećima prepiru oko pojedinosti ovog odlomka. Moje lično mišljenje je da se pisac vraća na priču o stvaranju iz Postanja 1, gde je Bog govorio i stvaranje je usledilo: ‘„I reče Bog: Neka bude svjetlost. I bi svjetlost.“’ Izgovarajući reč, Bog je stvorio sve što postoji. Pisac Četvrtog jevanđelja je, KAO I NEKI DRUGI U JEVREJSKOJ TRADICIJI, zamišljao da je reč koju je Bog izgovorio bila neka vrsta samostalnog entiteta po sebi. Bila je ‘sa’ Bogom, jer je, jednom izgovorena, bila odvojena od Boga, i ‘bila je’ Bog u smislu da je ono što je Bog izgovorio bilo deo njegovog bića. Njegovo govorenje je samo učinilo spoljašnjim ono što je već bilo unutrašnje, u njegovom umu. Reč Božja je, dakle, bila spoljašnje ispoljenje unutrašnje božanske stvarnosti. Ona je i bila sa Bogom, i bila je Bog, i bila je sredstvo kojim je sve postalo.

„U Jovanovom jevanđelju ta pretpostojeća božanska Reč Božja postala je ljudsko biće: ‘„I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu“’ (1:14). Nije nikakvo iznenađenje ko je bilo to ljudsko biće: Isus Hristos. Isus ovde nije prosto jevrejski prorok koji se iznenada pojavljuje na sceni, kao kod Marka; niti je božansko-ljudsko biće koje je došlo u postojanje u trenutku začeća (ili rođenja) od žene koju je oplodio Bog. On je sama Božja reč, koja je bila sa Bogom u početku, koja je privremeno došla da prebiva na zemlji, donoseći mogućnost večnog života.

„Jovan ne kaže kako je ta Reč došla u svet. On nema pripovest o rođenju i ne kaže ništa o Josifu i Mariji [sic], o Vitlejemu, niti o začeću od device. I on se razilazi sa Lukom u ovoj vrlo bitnoj tački: dok Luka prikazuje Isusa kao onoga koji je došao u postojanje u nekom istorijskom trenutku (začećem ili rođenjem) [sic], Jovan ga prikazuje kao ljudsko ispoljenje božanskog bića koje prevazilazi ljudsku istoriju.“ (Isto, str. 75-76; podebljanje i velika slova naši)

Na kraju:

„Poslednje od naših jevanđelja koje je napisano, Jovanovo, pomera Isusovo sinovstvo Božje još dalje unazad, u večnost prošlosti. Jovanovo je jedino naše jevanđelje koje zaista govori o Isusu kao božanskom [sic]. Za Jovana, Hristos nije Sin Božji zato što ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, usvojio ga na krštenju ili oplodio njegovu majku: on je Sin Božji zato što je postojao sa Bogom na samom početku, pre stvaranja sveta, kao Reč Božja, pre nego što je došao u ovaj svet kao ljudsko biće (postavši ‘ovaploćen’)… To je gledište koje je postalo standardno hrišćansko učenje, da je Hristos bio pretpostojeća Reč Božja koja je postala telo. On je i bio sa Bogom u početku i bio je Bog, i kroz njega je stvoren svemir. Ali to nije bilo prvobitno gledište Isusovih sledbenika [sic]. Zamisao da je Isus božanski bila je kasniji hrišćanski izum [sic], koji se, među našim jevanđeljima, nalazi jedino kod Jovana… Šta je navelo hrišćane da razviju to gledište? Jovanovo jevanđelje ne predstavlja gledište jedne osobe, nepoznatog pisca [sic] jevanđelja, već pre gledište koje je pisac nasledio kroz svoju usmenu tradiciju, baš kao što i drugi jevanđelisti beleže tradicije koje su čuli, tradicije koje su kružile u hrišćanskim krugovima decenijama pre nego što su zapisane. Jovanova tradicija je, međutim, očigledno jedinstvena, pošto ni u jednom [sic] od drugih jevanđelja nemamo tako uzvišen pogled na Hrista. Odakle je došla ta tradicija?“ (Isto, Seven. Who Invented Christianity?, str. 248-249; podebljanje naše)

Kao treće, u neposrednom kontekstu Jovana 20 imamo jednog od samih Hristovih učenika koji izgovara sledeće zapanjujuće ispovedanje:

„A Toma, zvani Blizanac, jedan od Dvanaestorice, ne bješe sa njima kada dođe Isus. A drugi mu učenici govorahu: Vidjeli smo Gospoda. A on im reče: Ako ne vidim na rukama njegovim rane od klinova, i ne metnem prst svoj u rane od klinova, i ne metnem ruku svoju u rebra njegova, neću vjerovati. I poslije osam dana opet bijahu unutra učenici njegovi i Toma s njima. Dođe Isus kad bijahu vrata zatvorena, i stade na sredinu i reče: Mir vam! Zatim reče Tomi: Pruži prst svoj amo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran. I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj! Reče mu Isus: Zato što si me vidio, povjerovao si; blaženi koji ne vidješe a vjerovaše. A i mnoga druga znamenja učini Isus pred učenicima svojim, koja nisu zapisana u knjizi ovoj. A ova su zapisana da vjerujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji, i da vjerujući imate život u ime njegovo.“ Jovan 20:24-31

Toma ispoveda da je vaskrsli Hristos njegov Gospod i njegov Bog, a Isus blagosilja svakoga ko bi poverovao isto to a da to ne mora prethodno da vidi!

„Tomine reči odjekuju izjavama upućenim u Psalmima Gospodu (Jehovi), naročito: ‘„Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju.“’ [ho theos mou kai ho kurios mou] (Psalam 35:23). Te reči tačno odgovaraju rečima iz Jovana 20:28, osim što su ‘Bog’ i ‘Gospod’ obrnutim redom. Šire gledano, u biblijskom jeziku ‘moj Bog’ (na usnama vernog vernika) može se odnositi jedino na Gospoda Boga Izrailjevog. Jezik je toliko određen koliko bi uopšte mogao biti i poistovećuje Isusa Hrista sa samim Bogom.

„Poistovećujući Isusa sa Bogom, Toma ga, naravno, nije poistovetio sa Ocem. Ranije u istom odlomku Isus je Oca nazvao svojim Bogom. Zanimljivo je uporediti Isusovu formulaciju sa Tominom. Isus je rekao Mariji Magdaleni: ‘„Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“’ (theon mou kai theon humon, Jovan 20:17). Kao i u Jovanu 1:1 i Jovanu 1:18, Otac se naziva ‘Bogom’ u neposrednoj blizini izjave koja potvrđuje da je i Isus ‘Bog’. I ovde, kao i u Jovanu 1:18, ne vidimo da apostol Jovan pravi razliku između Oca kao ‘tog Boga’ (ho theos) i Isusa Sina kao samo ‘Boga’ (theos bez člana). Štaviše, dok Isus Oca naziva ‘moj Bog’ bez člana (theon mou, 20:17), Toma Isusa naziva ‘moj Bog’ sa članom (ho theos mou, 20:28)! Ne bi se moglo tražiti jasnije svedočanstvo da je upotreba ili neupotreba člana nebitna za značenje reči theos. Ono što je bitno jeste kako se ta reč koristi u kontekstu. U Jovanu 20:28 apostol izveštava o najskeptičnijem od učenika koji izgovara najuzvišenije ispovedanje o Isusu. Jovan očekuje da njegovi čitaoci Tomino ispovedanje vide kao uzor koji treba da slede. Prepoznajući Isusa kao Onoga koji je za nas pobedio samu smrt, i mi treba da odgovorimo Isusu i ispovedimo da je on naš Gospod i naš Bog.“ (Robert M. Bowman Jr. & J. Ed Komoszewski, Putting Jesus in His Place: The Case for the Deity of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], Part 3: Name Above All Names: Jesus Shares the Names of God, 12. Immanuel: God with Us, str. 143; podebljanje naše)

Autori takođe odlično pokazuju zašto se Tomine reči ne mogu jednostavno objasniti kao pohvala upućena Ocu, a ne Sinu:

„Među bibličarima praktično ne postoji spor oko toga da u Jovanu 20:28 Toma misli na Isusa i njemu se obraća kada kaže: ‘„Gospod moj i Bog moj!“’ Kao što Harris kaže u svojoj opširnoj studiji o Isusu kao Bogu u Novom zavetu: ‘Ovo gledište preovlađuje među gramatičarima, leksikografima, komentatorima i engleskim prevodima.’ Zaista, teško je naći ijedan savremeni egzegetski komentar ili akademsku studiju koja tvrdi da se Tomine reči u Jovanu 20:28 u kontekstu odnose na Oca a ne na Isusa. Razlog je jednostavan: Jovan ono što je Toma rekao uvodi rečima ‘„odgovori Toma i reče mu“’ (28a NASB). Ta naizgled izlišna formulacija odražava hebrejski idiomatski način uvođenja nečijeg odgovora prethodnom govorniku. Jovan je koristi naročito često, uvek tako da su reči govornika upućene osobi ili osobama koje su prethodno govorile u pripovesti (Jovan 1:48, 50; 2:18-19; 3:3, 9-10, 27; 4:10, 13, 17; 5:11; 6:26, 29, 43; 7:16, 21, 52; 8:14, 39, 48; 9:11, 20, 30, 34, 36; 12:30; 13:7; 14:23; 18:30; 20:28). Stoga je izvesno da je Toma svoje reči upućivao Isusu, a ne Ocu. Niko, naravno, nikada ne bi doveo u pitanje taj očigledan zaključak da je Toma rekao prosto ‘Gospode moj!’ Dodatak reči ‘i Bože moj’ jeste ono što je izazvalo neka domišljata ali neodrživa tumačenja teksta.“ (Isto, str. 142; podebljanje naše)

Dakle, Jovanovo jevanđelje ne vidi nikakav problem u tome što je Otac Bog i Isusu i njegovim sledbenicima, i što je i sam Hristos takođe Bog učenicima. Ako jevanđelist nije imao problem s tim, onda ne bi trebalo ni mi.

Tobožnji problem nastaje samo onda kada se pretpostavi unitarijanizam, kao što to čini Williams, tj. verovanje da je samo Otac Bog. Ali pošto ni pisac jevanđelja ni ostali Isusovi sledbenici nisu bili unitarijanci, ta zamišljena dilema iščezava:

„Jovanov zaključak, do kojeg želi da dođu i njegovi čitaoci, da je Isus Sin Božji (20:30-31), nije u neskladu sa razumevanjem Tomine izjave u Jovanu 20:28 kao uzora ispovedanja Isusa kao Gospoda i Boga. I u prologu Jovan insistira na tome da je Isus i Bog (1:1, 18) i Sin Božji (1:14, 18). Kao što je primetio D. A. Carson: ‘Ta napetost između bezuslovnih izjava koje potvrđuju puno božanstvo Reči ili Sina i onih koje Reč ili Sina razlikuju od Oca tipična je za Četvrto jevanđelje od samog prvog stiha.’ Oni kojima je te opise Isusa nemoguće uskladiti a da se jedan ne porekne ili umanji u korist drugog, rade pod pretpostavkom ili predubeđenjem unitarijanskog viđenja Boga (tj. gledišta da Bog može biti samo jedna jedina ličnost).“ (Isto, str. 143; podebljanje naše)

Evo Jovanovog svedočanstva ukratko:

1. Postoji samo jedan Bog:

„Kako vi možete vjerovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite?“ Jovan 5:44

„A ovo je vječni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.“ Jovan 17:3

2. Otac je Bog.

3. Vaskrsli Gospod Isus je Bog.

4. Otac i Sin su različite Ličnosti koje se međusobno vole i imaju savršeno zajedništvo jedna sa drugom:

„Ali ako ja i sudim, sud je moj istinit, jer nisam sam nego ja i Otac koji me posla. A i u Zakonu vašemu stoji napisano da je svjedočanstvo dvojice ljudi istinito. Ja sam onaj koji svjedoči za sebe, i svjedoči za mene Otac koji me posla. Tada mu govorahu: Gdje je Otac tvoj? Isus odgovori: Ne znate ni mene ni Oca mojega; kad biste znali mene, znali biste i Oca mojega. Ove riječi kaza Isus kod riznice kad učaše u hramu; i niko ga ne uhvati, jer još ne bješe došao čas njegov. A Isus im ponovo reče: Ja idem, i tražićete me; i pomrijećete u grijehu svome; kud ja idem vi ne možete doći. Tada rekoše Judejci: Da se neće sam ubiti, jer govori: kud ja idem vi ne možete doći? I reče im: Vi ste odozdo, ja sam odozgo; vi ste od ovoga svijeta, ja nisam od ovoga svijeta. Zato vam i rekoh da ćete pomrijeti u grijesima svojim; jer ako ne povjerujete da Ja jesam, pomrijećete u grijesima svojim. Tada mu govorahu: Ko si ti? I reče im Isus: Početak, što vam i kažem. Mnogo imam o vama govoriti i suditi; ali Onaj koji me posla istinit je, i ja govorim u svijetu ono što čuh od njega. I ne razumješe da im govori za Oca. A Isus im reče: Kad podignete Sina Čovječijega, onda ćete doznati da Ja jesam, i da ništa sam od sebe ne činim; nego kako me nauči Otac moj, onako govorim. I Onaj koji me posla sa mnom je. Ne ostavi Otac mene sama; jer ja svagda činim što je njemu ugodno.“ Jovan 8:16-19, 29

„Nego da zna svijet da ljubim Oca, i kao što mi zapovjedi Otac, onako tvorim. Ustanite, hajdemo odavde!“ Jovan 14:31

„Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gdje sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio prije postanja svijeta.“ Jovan 17:24

Stoga, uzimajući sve podatke u obzir, jedini zaključak do kojeg se može doći jeste da je, prema Jovanovom jevanđelju, jedini istiniti Bog višeličnosno Biće.

Sada i dalje ostaje pitanje kako Otac može biti Isusov Bog ako je i on sam Bog, a postoji samo jedan Bog? Odgovor proizlazi iz činjenice da je Hristos Reč koja je postala telo (up. 1:14). Kao takav, Hristos je uzeo na sebe stvorenu prirodu koja ga je učinila delom samog onog stvorenja koje je on doveo u postojanje (up. 1:3, 10). Taj čin postajanja delom stvorenja, kako bi postao čovek, doveo je do toga da Otac postane i Isusov Bog. Uostalom, za Boga se kaže da je Bog svakog tela:

„Gle, ja sam Gospod Bog svakoga tijela, eda li je meni što teško?“ Jeremija 32:27

Pošto je Sin taj koji je postao telo, sasvim je prirodno da mu je Otac od tog trenutka postao Bog.

Zapravo, neki starozavetni tekstovi koje novozavetni pisci tumače mesijanski potvrđuju ovu tačku.

Na primer, Psalam 22 je odlomak koji Novi zavet primenjuje na Hrista. U tom svetlu, zapazite šta kažu sledeći stihovi:

„Bože, Bože moj, zašto si me ostavio udaljivši se od spasenja mojega, od riječi vike moje? Bože moj! Vičem danju, a ti me ne slušaš, i noću, ali nemam mira. Sveti, koji živiš u pohvalama Izrailjevim! U tebe se uzdaše oci naši, uzdaše se, i ti si ih izbavljao. Tebe prizivaše, i spasavaše se; u tebe se uzdaše, i ne ostajaše u sramoti. A ja sam crv, a ne čovjek; podsmijeh ljudima i rug narodu. Koji me vide, svi mi se rugaju, razvaljuju usta, mašu glavom, I govore: Oslonio se na Gospoda, neka mu pomože, neka ga izbavi ako ga miluje. Ta ti si me izvadio iz utrobe; ti si me umirio na sisi matere moje. Za tobom pristajem od rođenja, od utrobe matere moje ti si Bog moj. Ne udaljuj se od mene; jer je nevolja blizu, a nema pomoćnika. Opteče me mnoštvo telaca; jaki volovi vasanski opkoliše me; Razvališe na me usta svoja. Lav je gladan lova i riče. Kao voda razlih se; rasuše se sve kosti moje; srce moje posta kao vosak, rastopilo se u meni. Sasuši se kao crijep krjepost moja, i jezik moj prionu za grlo, i u prah smrtni mećeš me. Opkoliše me psi mnogi; četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje. Mogao bih izbrojiti sve kosti svoje. Oni gledaju i od mene načiniše stvar za gledanje. Dijele haljine moje među sobom, i za dolamu moju bacaju ždrijeb. Ali ti, Gospode, ne udaljuj se. Silo moja, pohitaj mi u pomoć. Izbavi od mača dušu moju, od psa jedinicu moju. Sačuvaj me od usta lavovijeh, i od rogova bivolovih, čuvši, izbavi me. Kazujem ime tvoje braći; usred skupštine hvaliću te.“ Psalam 22:1, 6-8, 14-16, 18, 22

Sa izuzetkom 16. stiha, sve ove reference se u Novom zavetu ili citiraju ili se na njih aludira:

„Vojnici, pak, kada razapeše Isusa, uzeše haljine njegove i načiniše četiri dijela, svakome vojniku po dio i dolamu; a dolama ne bješe šivena nego izatkana izjedna. Onda rekoše među sobom: Da je ne deremo, nego da bacimo kocku za nju kome će dopasti. Da se ispuni Pismo koje govori: Razdijeliše haljine moje među sobom, i za dolamu moju baciše kocku. Vojnici, dakle, tako učiniše.“ Jovan 19:23-24

„A koji prolažahu huljahu na njega mašući glavama svojima. I govoreći: Ti koji hram razvaljuješ i za tri dana sagrađuješ, spasi sam sebe; ako si Sin Božiji, siđi sa krsta! A tako i prvosveštenici sa književnicima, starješinama i farisejima podsmijevajući se govorahu: Druge spase, a sebe ne može da spase. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta, pa ćemo vjerovati u njega. Uzdao se u Boga, neka ga izbavi sad, ako mu je po volji; jer govoraše: Ja sam Sin Božiji. Tako isto i razbojnici raspeti s njim rugahu mu se. A od šestoga časa bi tama po svoj zemlji do časa devetoga. A oko devetoga časa, povika Isus iz svega glasa govoreći: Ili, Ili, lima savahtani? To jest: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Matej 27:39-46

„Objaviću Ime tvoje braći svojoj, usred sabora pjesmom ću te veličati.“ Jevrejima 2:12

Ono što ovaj psalam čini veoma značajnim jeste to što psalmista sasvim otvoreno izjavljuje da mu je Jahve postao Bog od vremena njegovog začeća u majčinoj utrobi:

„Ta ti si me izvadio iz utrobe; ti si me umirio na sisi matere moje. Za tobom pristajem od rođenja, od utrobe matere moje ti si Bog moj.“ Psalam 22:9-10

Evo još jednog teksta koji Novi zavet primenjuje na Sina i koji takođe potvrđuje našu tačku:

„A ti, Vitlejeme-Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će mi izaći koji će biti Gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od vječnijeh vremena. Zato će ih ostaviti dokle ne rodi ona koja će roditi; tada će se ostatak braće njegove vratiti sa sinovima Izrailjevijem. I stajaće i pašće ih silom Gospodnjom, veličanstvom imena Gospoda Boga svojega; i oni će nastavati, jer će On tada biti velik do krajeva zemaljskih.“ Mihej 5:2-4

Zapazite jezik: „dokle ne rodi ona koja će roditi“, „braće njegove“, tj. jasne ukaze na Carevu ljudsku prirodu. Prema Mateju 2:1-6, Mihej 5:2 se ispunio u rođenju Hrista:

„A kada se Isus rodi u Vitlejemu judejskome u dane Iroda cara, gle, dođoše mudraci od Istoka u Jerusalim i rekoše: Gdje je car judejski koji se rodi? Jer vidjesmo njegovu zvijezdu na Istoku i dođosmo da mu se poklonimo. Kada to ču car Irod, uplaši se, i sav Jerusalim sa njim. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, pitaše ih gdje će se Hristos roditi. A oni rekoše: U Vitlejemu judejskome; jer je tako prorok napisao: I ti Vitlejeme, zemljo Judina, ni po čem nisi najmanji među kneževima Judinim; jer će iz tebe izići Vođa koji će napasati narod moj Izrailja.“ Matej 2:1-6

Dakle, Mihej 5:2 je prorekao da je Mesija Bog (tj. „od dana večnosti“) koji će se roditi kao čovek da bi spasao svoje sunarodnike Izrailjce. Mihej takođe svedoči da je Otac postao Sinov Bog tek onda kada je ovaj postao čovek.

A sada i poslednji primer:

„Poslušajte me, ostrva, i pazite narodi daljni. Gospod me pozva od utrobe; od utrobe matere moje pomenu ime moje. I učinio je usta moja da su kao oštar mač, u sjenu ruke svoje sakri me; učinio me je sjajnom strijelom, i u tulu svojem sakri me. I reče mi: Ti si sluga moj, u Izrailju ću se tobom proslaviti. A ja rekoh: Uzalud se trudih, uzalud i naprazno potroših silu svoju; ali opet sud je moj u Gospoda i posao moj u Boga mojega. A sada govori Gospod, koji me je sazdao od utrobe materine da sam mu sluga, da mu dovedem natrag Jakova; ako se Izrailj i ne sabere, opet ću se proslaviti pred Gospodom, i Bog će moj biti sila moja. I reče mi: Malo je da mi budeš sluga da se podigne pleme Jakovljevo i da se vrati ostatak Izrailjev, nego te učinih vidjelom narodima da budeš moje spasenje do krajeva zemaljskih. Ovako veli Gospod, izbavitelj Izrailjev, Svetac njegov, onome kojega preziru, na koga se gadi narod, sluzi onijeh koji gospodare: Carevi će vidjeti i ustati, i knezovi će se pokloniti radi Gospoda koji je vjeran, radi sveca Izrailjeva koji te je izabrao. Ovako veli Gospod: U vrijeme milosno usliših te, i u dan spasenja pomogoh ti; i čuvaću te i daću te da budeš zavjet narodu, da utvrdiš zemlju i naslijediš opustjelo našljedstvo; Da kažeš sužnjima: Izidite; onima koji su u mraku: Pokažite se. Oni će pokraj putova pasti, i paša će im biti po svijem visokim mjestima. Neće biti gladni ni žedni, neće ih biti vrućina ni sunce; jer kome ih je žao, on će ih voditi, i pokraj izvora vodenijeh provodiće ih.“ Isaija 49:1-10

Novi zavet aludira na jezik ovog naročitog odlomka o Sluzi na sledećim mestima: Luka 2:30-32; 22:19-20; Otkrivenje 1:16; 2:12, 16; 7:17; 19:15, 21.

Svi prethodni starozavetni tekstovi potvrđuju da je Otac postao Sinov Bog tek u trenutku kada je Sin postao telo. Stoga hrišćani koji veruju Bibliji ne vide nikakav problem u tome što Isus ima Oca za svog Boga, budući da potvrđuju biblijsko objavljenje da je Hristos istovremeno i Bog i Čovek.

Toliko o Williamsovoj zloupotrebi Jovana 20:17. Ono što ovo čini prilično ironičnim jeste to što upravo taj odlomak, za koji je Williams pogrešno mislio da opovrgava moja verovanja kao hrišćanina, na kraju zapravo dokazuje da on obožava lažnog boga i da je Muhamed lažni prorok!

Ako Gospod Isus da, imamo u planu još mnogo pobijanja Williamsa koja bi uskoro trebalo da se pojave.

Povezani članci

Ako Isus ima Boga, kako on sam može biti Bog?
Da li je i Sveti Duh Isusov Bog?